НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
„БЛАЖЕНИ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО“
 
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Ето врлине, и у њој блаженства, божанског блаженства за све муке и невоље, за све буре и олује, за све патње и несреће, за све неправде и смрти кроз које пролази Христов следбеник у овом свету. Јер шта је правда? Правда је душа свих еванђелских врлина; у њој су оне сједињене у једну органску целину, у једно недељиво и неразориво јединство. Сва блаженства еванђелских врлина су блаженства правдом и правде ради. Прва еванђелска врлина: сиромаштво духом, смерност, пуна је божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи: блажени прогнани смерности ради. Друга еванђелска врлина: покајничко расположење, такође је пуна божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи и: блажени прогнани покајничког расположења ради. Трећа еванђелска врлина: кротост, препуна је божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи и ово: блажени прогнани кротости ради. Четврта еванђелска врлина: глад и жеђ за правдом, пета: милостивост, шеста: чистота срца: седма: миротворство, – пуне су и препуне божанске правде, те блажени прогнани правде ради свакако значи још и ово: блажени прогнани ради глади и жеђи за правдом; блажени прогнани милостивости ради; блажени прогнани чистоте срца ради; блажени прогнани миротворства ради.
Еванђелске врлине се преливају једна у другу, и сливају у једну свеврлину: правду. Правда је тиме правда што је сва од Бога, и сва у Богу. Стога је већа од сваке врлине посебно, и од свих врлина скупа. И сам назив „свеврлина“ не обухвата је сву, не изражава је сву, јер је и од тога несравњено шира, дубља, бескрајнија. Уопште, она је толико већа, узвишенија, савршенија од свега људског, колико је већи, узвишенији, савршенији од сваког човека – Богочовек Христос. Јер Богочовек Христос и јесте једино биће у нашем земаљском свету у коме је оличена савршена правда Божја. Да, тек у Њему правда Божја је добила своје људско лице, своје људско тело. До Њега, ми људи нисмо уствари знали шта је то правда, права, истинита, савршена правда. Тек смо Њиме прогледали, и такву правду у Њему сагледали. Ни најкритичнија мисао људска не може пронаћи у Њему ни трунке неправде. Сав Он, и све што је Његово, представља и јесте: савршена правда Божја, оваплоћена у људско биће. Ту правду Он нам Собом показује, и својим Еванђељем казује. Зато што је оваплоћење и оличење савршене правде Божје, Он је у нашем човечанском свету и једино сигурно, непогрешиво мерило правде, сваке правде уопште. Својом савршеном, и беспримерном, праведношћу Он најочигледније показује и најубедљивије доказује да је ималац и носилац савршене правде само Савршени Праведник: Он – Богочовек Христос. Стога је и једино стварно мерило правде и праведности: Он, само Он. За свако око које хоће да види, и за сваку мисао која хоће да увиди, јасна је ова апостолска, ова на искуству људском заснована истина: Христос је – правда Божја, правда од Бога; и само у Њему и Њиме ми људи постајемо правда Божја, и тиме – праведници (ср. 1 Кор. 1, 30; 2 Кор. 5, 21). Отуда, блажени прогнани правде ради у најодређенијем и најширем смислу значи: блажени прогнани Христа ради. Блаженство је њихово у доживљавању правде = Христа као суштине и циља свога живота. А у томе је не само блаженство, већ и блаженство над блаженствима: само небеско царство. Јер где је Цар неба, Господ Христос, ту је и васцело небеско царство, са свима својим савршенствима и блаженствима. Зато је Свеистинити и рекао: јер је њихово царство небеско. Само осећање правде у души човековој није друго до доживљај нечег небеског; а осећање Христа у души – доживљај је читавог небеског царства са свима вечним блаженствима његовим.
Правда се подвизима претвара у личну праведност. Еванђелска смерност, постане ли трајна врлина, трајно расположење човеково, то се већ део правде Божје претворио у душу његову. Тако и кротост, и правдољубивост, и милостивост, и чистота срца, и миротворство, постану ли трајне врлине, трајно расположење човекова бића, то се већ сва правда Божја претворила у душу његову, и појављује се као његова лична праведност. Јер шта је праведност? Праведност је: стално живети у правди и по правди Бога истинога. При томе, образац и остварени идеал савршене праведности јесте, и занавек остаје, Богочовек Христос, јер је Он једини – оваплоћена и очовечена свесавршена Правда Божја. Уколико човек еванђелским врлинама усељује у себе Господа Христа, и живи Њиме и ради Њега, утолико постаје праведан. Узаживи ли потпуно Њиме и Његовом божанском правдом, да је готов и умрети за Њега у свако време, онда је такав човек – истински праведник. Само истински праведници страдају за истинску Правду. А то су? – Апостоли, Мученици, Исповедници, Бесребрници, Подвижници, и сви Светитељи уопште. Сви су они, у већој или мањој мери, или од видљивих или од невидљивих непријатеља, гоњени и прогоњени „правде ради“, а то значи: Христа ради, Еванђеља ради. Разуме се, ту најраскошнији венац славе припада најревноснијима и најпожртвованијима. У свију светих Праведника, правда се Христова претворила у саму душу њихову, у саму савест њихову, у само биће њихово, те из њих зрачи кроз све мисли њихове, кроз све речи њихове, кроз сва осећања њихова, кроз сва дела њихова. Када мисле, када осећају, када делају, они правдом мисле, правдом осећају, правдом делају, јер се она благодаћу Божјом преобразила у њихово самоосећање и самосазнање.
Христочежњиви страдалници правде ради: прогоњени – благосиљају оне који их гоне (Рм. 12, 14), не освећују се за себе (Рм. 12, 19), не враћају зло за зло него савлађују зло добром (1 Петр. 3,9; Рм. 12,21); кад их псују – благосиљају, кад их гоне – трпе, кад хуле на њих – моле; постају сметлиште света по коме сви газе (1 Кор. 5, 1213); у свему имају невоље, али им се не досађује; прогоне их, али нису остављени; једнако носе на телу смрт Господа Исуса; једнако се предају на смрт за Исуса (2 Кор. 4, 811). И у свему томе они су блажени, јер Господ Христос који правдом својом живи у њима, разлива по њиховом бићу неисказана блаженства божанска. Тако се једино и може објаснити блаженство светих Мученика и осталих Божјих праведника у свима њиховим мукама, невољама, страдањима, смртима и прогонствима „правде ради“. И што праведнији Христов човек, то је блаженији у свима својим страдањима за правду. Треба се само сетити „праведнога“ Јова. А апостола Павла? Која је то велика мука, када нагрне на њих, да не изазове у њима – велико блаженство? Свети Апостоли се радују што су се удостојили да буду мучени и бијени ради Христа и његове правде (ср. Д. А. 5, 40-41).
Блаженство у мукама, познато је само христоносним праведницима. Они се радују живећи по правди, а још више – умирући за правду. То је она радост коју, по пророчанској речи Спаситељевој, нико и ништа неће моћи узети од њих (Јн. 16, 2022): ни смрт, ни живот, ни невоља, ни туга, ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни мач, ни анђели, ни поглаварства, ни ишта садашње, ни ишта будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар. И у свему томе? „Ради Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо помоћу Онога који нас љуби“ (Рм. 8, 35-39), тј. помоћу Господа Христа. Ето, у томе је тајна хришћанства, тајна његовог успеха, његове непобедивости, његове силе, његове моћи, његове свемоћи. Да, сам Господ Христос је та свесвета и свемоћна тајна и сила, јер је Он све и сва у душама својих правих следбеника: и правда, и радост, и блаженство, и истина, и љубав, и сила, и свемоћ. Он је тај што сваку њихову жалост претвара у радост, у радост коју им никакав мучитељ отети не може, па ни сам врховни учитељ свих њихових мучитеља – Сатана.
Праведником постаје само онај који, гладан и жедан правде, свим бићем тражи правду, па кад је нађе, он се храни њоме, живи њоме и ради ње, и богочежњиву душу своју засићује свим оним што је божанско, бесмртно, вечно (ср. Мт. 5, 6). Друкчије се и не може постати праведник, а још мање – остати праведник. Јер само истински праведници страдају правде ради, иду у смрт ње ради; и у свему томе испуњени су блаженством. Они су до краја искусили и познали да нема праведности без правде Божје, и да нема блаженства без праведности. А све што није од правде Божје, мука је духу људском, и несрећа, и пакао. Зато и не даје човеку блаженство, јер га нема.
Шта је главни циљ људског постојања у овом свету? Правда Божија. То је објавио Богочовек: „Иштите најпре царство Божје и правду његову“ (Мт. 6, 33). Правда Божја уводи човека у царство Божје, и чини ra божански вечним. Уствари, правда Божја и јесте царство Божје. Јер Бог царује правдом у свима својим световима. Насупрот томе, ђаво царује неправдом у свима својим световима: најпре у себи, па у човеку, па у паклу. Еванђелско је правило живота: Бог да буде на првом месту у свему људском. Живи ли по том правилу, човек и сам стаје на прво место, већ је у царству Божјем. А тако се стаје, и остаје на првом месту само правдом Божјом. Ђаво је оличење неправде, стога и главни непријатељ правде (ср. Д. А. 13, 10). Као што правда Божја остварује царство Божје, тако и неправда остварује царство ђавоље.
У боголикој суштини људске природе налазе се клице правде Божје. Ко их божанским врлинама негује и усавршава, постаје праведник; а ко их нехатом закопа и пороцима задави, постаје неправедник. Жито правде расте у човеку када човек упражњава еванђелске врлине, када сав живи у поднебљу еванђелских расположења, мисли и осећања. Имајући то у виду, свети Апостол и наређује хришћанима: „Да узрасту жита правде ваше“ (2 Кор. 9, 10). Негујући тако правду Божју, хришћани се испуњују плодовима правде кроз Господа Исуса (Флб. 1, 11).
Бог ће „судити целоме свету по правди – εν δικαιοσυνη -, преко човека кога одреди, о чему даде свима доказ васкрснувши га из мртвих“ (Д. А.17, 31). А тај човек јесте Богочовек Христос. Судиће преко Њега, јер је Он, као човек, објавио свима људима сву правду Божју. И дао свима доказ о томе. Како? Васкрснувши из мртвих. Васкрсење Христово из мртвих доказ је да је правда Његова јача од смрти, да је бесмртна и вечна, и да важи и у овом и у оном свету. Уствари, нема правде без Христа и мимо Христа. „У Њему се јавља правда Божја“ (Рм. 1, 17), и то јавља сва на човечански очигледан начин. Он „царује правдом за живот вечни“ (Рм. 5, 21). Он се и јавио у свету „да ми будемо правда Божја у Њему“ (2 Кор. 5, 21). Јер усвајајући Њега и његову божанску правду, људи постају праведни. Својом свесавршеном божанском правдом Христос је као човек оправдао Бога пред људима што их је створио такве, јер их је створио за бесмртност и живот вечни. То значе Апостолове речи: „Тако правдом једнога, тј. Христа, дође на све људе оправдање живота“ (Рм. 5, 18). Бог је делао као савршена Правда стварајући људе за бесмртност и живот вечни. То је најубедљивије доказао Богочовек Христос. Зато људи немају изговора, немају оправдања, ако Бога оптужују што је створио овакав свет, овакав живот, оваквог човека.
Грех је неправда: врлина је правда. Човек живи или у једном или у другом. Када грех помоћу својих сласти овлада човеком, претвара га у оруђе и „оружје неправде“, и он се, свесно или несвесно, сваким својим грешним поступком, грешном мишљу, грешним осећањем бори за неправду. А заволи ли врлину, човек претвара себе у „оружје правде“, којим Бог остварује своје небеско царство на земљи (ср. Рм. 6, 12/13). Човек је или слуга греха или слуга правде, трећега нема. Само кад престане бити слуга греха он постаје слуга правде. Служећи правди, он освећује себе, цело своје биће, и постиже оно што је крај и циљ правде: живот вечни (Рм. 6, 16. 18. 19. 22; Мт. 25, 46; 2 Кор. 3, 9; 2 Петр. 2, 21).
Дух људски не зна за истинску правду док га Дух Свети не испуни њоме. А Дух Свети усељује се у човека кроз божанске врлине. „Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом“ (Рм. 14, 17): најпре правда, и у њој и мир и радост. Дух Свети нарочито јавља себе правдом, живи у човеку правдом, претвара га у храм свој, и правдом умножава у човеку све што је божанско, бесмртно, вечно. У бићу човековом онда бујно и незадрживо расте и доброта и правда и истина. То свето тројство које освећује човека од врха до дна. Кроза њ Дух Свети нарочито дела и ствара. Јер доброта, правда и истина су главни неимари човекове бесмртности, вечности, боголикости. Зато свети апостол и вели: „Плод је Духа у свакој доброти и правди и истини“ (Еф. 5, 9).“
Правда чини човека вечно новим. Јер човек Христове правде и истине и јесте једини прави нови човек. То је човек „саздан по Богу у правди и светости истине“ (Еф. 4, 24). Као стваралачка божанска сила, правда изграђује „по Богу“ све човекове мисли, осећања, расположења, те га на тај начин чини боголиким, сличним Богу. Удружена са светошћу истине, Христова правда освећује човека и чини га божански добрим, светим, праведним, лепим. То је прави нови човек, који никада не стари, јер никада не умире. Бесмртност га и чини вечно новим и вечно младим. Грех је једина сила која састарује човека, јер га она једина усмрћује. Човек не стари, не умире, када се обуче „у оклоп правде“ (Еф. 6, 14), те ни једиа стрела греха не може да пробије тај оклоп и зарије се у срце његово. Правда Христова, када човек живи њоме, толико учини човека Христовим, толико га сроди са Њим, да се он уствари духовно рађа од Христа. Апостол говори хришћанима: „Ако знате да је Христос праведник, познајте да је сваки који твори правду од њега рођен“ (1 Јн. 2, 29). Штавише: „Који твори правду, праведник је, као и Он што је праведан“ (1 Јн. 3, 7). Отуда свето апостолско мерило: „Који год не твори правде, није од Бога“ (1 Јн. 3, 10).
Господ Христос није рекао само блажени прогнани, него је додао правде ради, и тиме јасно показао да се блаженство даје само прогнанима правде ради а не чега другог ради. То је изузетна еванђелска благовест и истина. Она бруји и у речима Св. апостола Петра: „Ако страдате правде ради, блажени сте“ (1 Петр. 3, 14). Свако друго страдање далеко је од правог блаженства, а понајчешће је извор разноврсних несрећа, очајања и мука. Стога свети апостол и пише хришћанима: „Ако бивате укорени за име Христово, блажени сте! – јер Дух славе и Бога почива на вама. Само нека нико од вас не пострада као убица, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога ради тога“ (1 Петр. 4, 14-16).
Доводећи у везу блаженство миротворства ради са блаженством прогнаних правде ради, Свети Златоуст вели: Да не би помислили да је мир увек нешто добро, Спаситељ је додао и ову заповест: блажени прогнани правде ради, тј. прогнани врлине ради, заштите других ради, побожности ради, јер Он обично правдом увек назива васцелу философију душе – την απασαν της ψυχης φιλοσοφιαν.[1]
Поводом овог блаженства, Блажени Теофилакт пише: Прогоне не само Мученике, него и многе друге због указивања помоћи невољнима и уопште због сваке врлине, јер свака врлина јесте правда. Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.[2] Пошто је прогнанима правде ради одређено царство небеско као награда, не треба потцењивати оне којима су одређене друге награде. Јер иако награде, споменуте у осталим блаженствима, због разноврсности назива изгледају различите, ипак све оне означавају царство небеско. Јер сви који се удостоје ових награда, наслађују се и царством небеским, због чега се сви и називају блаженима.[3]
О овом, осмом блаженству, богомудри светитељ, Григорије Ниски вели: Као неки врхунац свих блаженстава, ово блаженство сачињава сами врх доброга пењања. Јер Господ каже: блажени прогнани мене ради, јер је њихово царство небеско. Ето краја подвига у Богу, ето награде за труд, ето плате за проливени зној: удостојити се царства небеског.[4]
Блажени прогнани правде ради. Одакле и киме прогнани? Најближи смисао речи указује на поприште Мученика, подразумева подвиг вере. Заиста је блаженство – бити гоњен ради Господа. Зашто? Зато што гоњење рђавим чини да гоњени борави у добру. Удаљење од злога служи као повод за усвајање добра. А добро, и оно што је изнад свакога добра, јесте сам Господ, коме гоњени хита. Стога је истински блажен ко искоришћује на добро себи гоњење од стране непријатеља. Гоњење које мучитељи дижу на верне, пошто има у себи много болнога за чувства, чини да телесни људи одбацују наду која обећава добијање царства путем страдања. Али Господ, видећи немоћ људске природе, унапред објављује најпре немоћнима, какав је крај подвига, да би надом на царство они без муке савладали привремено осећање бола. Стога се велики Стефан радује док га са свих страна затрпавају камењем, облаке камења који лете на његово тело прима као неку пријатну росу, и благословима награђује убице молећи се да им то не буде примљено у грех. Јер је он и чуо обећање, и видео обећано. Чувши да ће прогнани Господа ради бити у царству небеском, он је видео то када је сам био гоњен. Када он хита на мучеништво, њему се отвара небо и он види оно што је обећано: Божију славу и Онога о коме он сведочи својим подвизима. Стога, ко је блаженији од гоњенога Господа ради, када му је саподвижник сам Господ?[5]
Каква је награда, какав венац прогнанима правде ради? Ма шта замишљали под тим, све то није ништа друго до сам Господ. Јер је Он сам и вођ подвижника и венац победника. Он раздаје награде; Он је и сама награда. Он је – добри удео; Он и дарује тај удео. Он обогаћује; Он је и богатство. Он ти указује на ризницу; Он и постаје за тебе ризницом. Он изазива у теби жељу за дивним бисером; Он и предлаже Себе теби који све остављаш ради Њега. Гоњени ради Господа треба да се радују, јер прогоњени са земље они су гоњени ка небеском благу, по обећању Господњем: блажени прогнани Њега ради, јер је њихово царство небеско, по благодати Господа нашег Исуса Христа.[6]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа 15, 4 на Матеја; с. 228; стр. 155.
  2. тамо, ad loc.
  3. Зигабен, тамо, сар. 5, vеrs. 10; col. 196 С.
  4. Слово 8; стр. 467-8.
  5. исто, стр. 470, 472-3.
  6. исто, стр. 478.

Један коментар

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *