НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
БЛАЖЕНИ ВИ КАД ВАС СТАНУ ГРДИТИ, И ГОНИТИ, И ГОВОРИТИ ПРОТИВ ВАС СВАКОЈАКЕ РЂАВЕ РЕЧИ ЛАЖУЋИ, МЕНЕ РАДИ. РАДУЈТЕ СЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ЈЕР ЈЕ ВЕЛИКА НАГРАДА ВАША НА НЕБЕСИМА, ЈЕР СУ ТАКО ГОНИЛИ ПРОРОКЕ ПРЕ ВАС.
 
Блажени ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима, јер су тако гонили пророке пре вас. Ето тајне свих блаженства и свих врлина: Он сам – Богочовек Христос. Њиме је свако блаженство – блаженство, и свака врлина – врлина. И још: Њиме је свака врлина у исто време и блаженство. Зашто? Зато што је Он оличење свих божанских врлина и свих божанских блаженстава, „јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно – παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως“ (Кол. 2, 9; ср. Еф. 1, 23). У Њему су се сва блаженства стопила у једно блаженство: свеблаженство, и све врлине стопиле у једну врлину: свеврлину. Нема сумње, Богочовек је свеврлина, и стога – свеблаженство. Са истог разлога Он је и Свеистина, и Свеправда, и Свељубав, и Свемудрост, и Свесветлост, и Сведоброта, и Свеблагост, и Свемилост, и Свезнање. Једном речју: у Њему су сва божанска и сва човечанска савршенства, јер је Он – савршени Бог и савршени човек, и тиме – савршени Богочовек. Ко и после Њега пита: шта је истина, шта – правда, шта – љубав, шта – живот, шта – бесмртност, шта – Бог, шта – човек, шта – свет? није истински осетио и истински поставио ни проблем истине, ни проблем правде, ни проблем љубави, ни проблем живота, ни проблем бесмртности, ни проблем Бога, ни проблем човека, ни проблем света. Јер да је истински осетио ма који од тих проблема, и свом душом, свим срцем, свим бићем потражио његово решење, морао би наићи на Њега – чудесног Богочовека, и у Њему наћи жељени одговор. На сва судбоносна питања људскога духа само Богочовек даје човечански стварне и божански савршене одговоре, који важе за све светове у којима живи људско биће. Јер је ради тога и дошао међу људе, ради тога и објавио ову благовест: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се“ (Мт. 7, 78).
Девето блаженство јасно нам казује и очигледно показује да је Богочовек Христос и творац, и циљ, и смисао свих блаженстава у свима световима. Он је та правда ради које прогоне правдољупце; Он је и смерност у смернима, и кротост у кроткима, и милостивост у милостивима, и чистота у чистих срцем, и мир у миротворцима, и доброта у добрима; једном речју: Он је душа сваке врлине, а са тим – и сваког блаженства. И све рђаво што се рекне ма о којој врлини, односи се на Њега, бива „Њега ради“. Грде ли, клеветају ли, руже ли носиоце Његових врлина, то Њега грде, Њега клеветају, Њега руже (ср. Рм. 15, 3). Гоне ли их, то Њега самог гоне. „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ јер гонећи моје следбенике – мене гониш. Запрепашћен и престрављен, гонилац хришћана дршћући пита: „Ко си ти, Господе?“ И добија одговор: „Ја сам Исус, кога ти гониш“ (Д. А. 9, 45; 22, 78; 26, 14/15).
Из превелике љубави Господ Исус се оваплоћује у своје следбенике, живи у њима, и све што они подносе Њега ради Он прима на себе: сваки ударац који падне на њих, пада најпре на Њега; свака увреда, упућена њима, погађа прво Њега; тако и свака неправда, и свака клевета, и свака рђава реч. У свима њиховим осећањима, мислима, доживљајима, Он учествује на тајанствен божански начин. Често пута, Он све њихово толико учини својим, да свуда у себи, у целом бићу свом они осећају Њега. И попут Павла, сваки од њих може рећи за себе: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2, 20). Живећи у својим следбеницима, чудесни Господ све муке, све невоље, све патње, све смрти њихове Њега ради неосетно претвара у блаженство коме нема краја ни у овом ни у оном свету. Зато су они радосни, зато блажени, када их грде, клеветају, оговарају, срамоте, бију и убијају ради Господа Исуса. Више свега што се цени они цене „срамоту Христову“, и иду кроз овај свет с радошћу „носећи Његову срамоту“ на себи (Јевр. 11, 26; 13, 13), увек „гледајући на Њега, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјег“ (Јевр. 12, 2). Што се десило са Господом Исусом, дешава се и са Његовим следбеницима. У свакоме од њих, понавља се живот Његов у већој или мањој мери. Ево еванђелског правила обавезног за хришћане свих векова: „Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2 Тм. 3, 12). Зато Христоносац с усхићењем препоручује хришћанима: „Благосиљајте оне који вас гоне; благосиљајте, а не куните!“ (Рм. 12, 14). А сам свемилостиви Спаситељ саветује: „Молите се Богу за оне који вас гоне“ (Мт. 5, 44).
Када људи руже, срамоте, клеветају, гоне, бију и убијају следбенике Христове, све то чине „лажући“, лажно схватајући, лажно представљајући, лажно тумачећи Христа и Његово Еванђеље. У свему томе увек је истинита она Спаситељева реч: „Омрзнуше на ме ни за шта“ (Јн. 15, 25). И када руже – руже „ни за шта“; и када гоне – гоне „ни за шта“; и када бију и убијају – бију и убијају „ни за шта“. Чинећи тако, људи доказују колико су се изједначили са злом и логиком зла, да свесно, логички, рационално мрзе „ни за шта“ све што је Христово, божанско, бесмртно, вечно. Разуме се, у томе се и састоји бесмисленост, нелогичност и лудило зла, и његових поборника: мрзети „ни за шта“ Бога и све што је Божје.
Сва сила деветог блаженства, а и оних што му претходе, таји се у речима: „мене ради“. Јер Он, само као Победитељ смрти, а то значи: само као бесмртна и вечно жива и Божанска личност могао је, може и увек ће моћи испуњавати непролазним блаженством све оне које „Њега ради“ руже, срамоте, клеветају, гоне, бију и убијају. Свака еванђелска врлина, продужена до краја, одводи право Њему, Богу и Господу Исусу, открива Њега као свог творца, извршитеља и наградитеља. Тако и свако блаженство – у Њему има свој извор и увор. Није ни чудо, јер се хришћанство, у свеколикој разноликости и разноврсности доживљаја, мисли, осећања, дела, своди на Христа. Да, хришћанство је – Христос продужен у све векове (ср. Мт. 28, 20). И идући за Христом, живећи Њиме, страдајући за Њега, човек свим бићем улази у небеско царство, у његове радости и сладости, у његова савршенства и блаженства, и Христом постаје бесмртни наследник свега божанског, бесмртног и вечног (ср. Гл. 4, 7; Рм. 8, 17). Зато је Свеистинити и рекао: Радујте се и веселшие се, јер је велика награда ваша на небесима. Мала је земља, и што је на њој, да би достојно наградила христочежњиве страдалнике.
Само Вечни и вечност, само Бесмртни и бесмртност, могу достојно наградити оно што човек чини Вечним и ради вечнога, Бесмртним и ради бесмртнога, Богом и ради Божјег. Чинећи оно што је Христово, човек израста из нашег света, надраста га, душом се прелива у небо и небеске светове, на земљи живи небом и по законима неба: нестају границе између земље и неба, под врелим дахом његове вере, молитве и љубави оне се топе као да су од снега; све његове мисли, сва његова осећања, сва његова расположења крећу се слободно и по небу и по земљи (ср. Кол. 3, 13; Флб. 2, 5; 4, 7; 3, 20). Све што је на земљи он гледа с неба, цени небом и мери небом. Као небески човек на земљи, он свим бићем осећа да је и његов живот и његова награда на небесима. Гледајући с неба на сва своја страдања ради Христа, он им радосно и весело хита у сусрет.
Еванђелска је благовест: иза сваке увреде коју човек кротко поднесе ради Христа – стоје сва небеса као награда. Зар има увреде, зар има патње коју хришћанин неће с радошћу поднети ради Христа? Хиљаде прогонстава, и иза њих многе хиљаде смрти, наваљују на Христовог човека, и он им весео и радостан хита у сусрет, јер му у душу навиру хиљаде и хиљаде блаженстава кроз свеистините речи Свеблаженога: Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима. Шта су наша земаљска страдања за Христа према оваквој награди? Зрно песка према сунцу, капља – према океану. „Јер наше лаке садашње невоље доносе нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види – привремено, а оно што се не види – вечно“ (2 Кор. 4, 17-18). А иза свега тога стоји Он, који и небо чини небом, и рај – рајем, и блаженство – блаженством. Стога је и награда наша већа од неба и од небеса над небесима, већа толико колико је бесконачни Бог већи од сваке творевине, па и од најсавршеније.
То је оно што је давало, и увек даје, радост и блаженство свима Апостолима у њиховим трудовима, свима Мученицима у њиховим мукама, свима Подвижницима у њиховим подвизима, свима праведницима у њиховим страдањима, свима хришћанима у њиховим потхватима. Иза сваког подвига Христа ради стоји сав Он, са свима својим небесима и Анђелима, савршенствима и блаженствима, радостима и сладостима. Зар не вреди, поднети за Њега по хиљаду смрти сваки дан, ако устреба? Нема сумње, у свакој од њих скрива се по безброј радости и блаженстава за Христовог страдалца. Зато нема краја човековој радости у Христу. Ту нам радост благовести најревноснији благовесник и ненаситни страдалник: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Флб. 4, 4; ср. 1 Сол. 5, 17; Кол. 1, 24).
Сва историја хришћанства није друго до непрекидан пример те радости, тог блаженства у страдањима за Христа. Избијени и осрамоћени ради Христа, свети Апостоли одлазе „радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса“ (Д. А. 5, 40-41). Свети Првомученик Стефан је уистину свети Прворадосник, јер је за време својих страдања доживео неисказано блаженство: „видео небеса отворена и Господа Исуса где стоји с десне стране Богу“ (Д. А. 7, 55-56). Попут светог Првомученика, то блаженство у страдањима за Христа, доживљују, у већој или мањој мери, и сви остали свети Мученици, свети Исповедници, свети Бесребрници, свети Подвижници, и сви праведници. Ко ће исказати, ко описати њихове радости и њихова блаженства у њиховим тугама за Христа, страдањима за Христа, умирањима за Христа? Јер уколико се страдања Христова умножавају на њима, утолико се и утеха њихова умножава кроз Христа: „Бог сваке утехе“ свемилостиво их „теши у свакој невољи“ њиховој (ср. 2 Кор. 1, 35). Зато су они „добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа“ (ср. 2 Кор. 12, 10). Они знају, и са светим Апостолом свима хришћанима сведоче и објављују: да се „нама дарова, Христа ради, не само да верујемо у Њега него и да страдамо за Њега“ (Флб. 1, 29). Испуњена благодаћу Светога Духа, душа хришћана постаје чудотворна радионица, у којој се свака туга, свака невоља, свако страдање за Христа неминовно претвара у радост, у усхићење, у блаженство (ср. Јн. 16, 20). Зато христоносни Апостол поручује хришћанима: „Сваку радост имајте, браћо моја, када падате у различне напасти, знајући да кушање вере ваше гради трпљење; а трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цели без икаквог недостатка“ (Јак. 1, 24). А други свети Апостол као да допуњује ову благовест, говорећи у име свих хришћана: „Ми се хвалимо невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство надање; а надање не посрамљује, јер се љубав Божја изли у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рм. 5, 35).
Девето блаженство је доживљај, и само као доживљај несумњива еванђелска истина. Њега доживљују они хришћани које због Христа руже, прогоне, клеветају „лажући“, тј. употребљавајући лажи против њих, само да би их могли ружити, прогонити, клеветати. Спаситељ ни у ком смислу не обећава нити даје ово блаженство оним хришћанима које руже и прогоне због њихових недела и нееванђелских поступака. У овоме за хришћанско сазнање служи као руководство и путоказ она богомудра реч светог апостола Петра, упућена хришћанима свих времена: „Љубљени, радујте се што страдате с Христом, да бисте се могли радовати и веселити и онда кад се појави слава његова. Ако бивате укорени за име Христово, блажени сте! – јер Дух славе и Бога почива на вама. Само нека нико од вас не пострада као убица, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога ради тога“ (1 Петр. 4, 14-16).
Вођен Духом Светим кроз света тајанства Христовог Еванђеља, Свети Златоуст овако благовести о деветом блаженству: Спаситељ као да вели: Макар вас називали варалицама, макар – заводницима, макар – злочинцима, или којим другим именом, ипак – ви сте блажени. Шта је необичније од оваквих поука: називати жељеним оно што други избегавају, то јест: сиромаштво, сузе, гоњење, грдње? Али, Он је не само то рекао, него и убедио у то не двојицу, не десеторицу, не дваесторицу, не стотину, не хиљаду људи, већ сву васељену. Таква је била сила божанског Учитеља! Но, да не би неко помислио, да саме по себи грдње чине људе блаженима, Христос их своди на две врсте: када бивају ради Њега и када су лажне. Ако тога нема, онда грђени не само није блажен, него је и несрећан. Погледај, каква је опет награда: јер је велика награда ваша на небесима. Но, не треба падати духом што се не каже да се за свако блаженство дарује царство небеско. Јер Спаситељ, иако различито назива награде, ипак све оне уводе у царство. Јер и када каже да ће се који плачу утешити, и милостиви бити помиловани, и чисти срцем видети Бога, и миротворци назвати синовима Божјим, – свим тим Он означава не што друго него царство небеско. Јер који добију та блага, несумњиво добијају и царство небеско. Не треба, дакле, мислити да се царства небеског удостојавају само сиромашни духом; њега добијају и жедни правде, и кротки, и сви остали.[1]
Пошто је рекао: награда је ваша велика, Спаситељ је додао и другу утеху: јер су тако гонили пророке пре вас. Пошто се приближавало царство, и било очекивано, Он им предочава утеху од општења са онима који су пре њих пострадали. Не мислите, вели Он, да ви тобож страдате зато што говорите и прописујете нешто супротно правди; и да ће вас гонити зато што сте учитељи рђавих учења. На вас ће се окомити претње и опасности не што проповедате зло него што су слушаоци зли. Стога ће и клевете пасти, не на вас – страдалнике, него на оне који зло чине. О томе сведочи све прошло време. Јер ни пророке нису оптуживали за безакоње или безбожно учење, када су неке од њих каменовали, неке прогонили, а неке опет подвргавали безбројним невољама.[2]
Мада Господ и у другим блаженствима говори: блажени сиромашни, блажени милостиви, ипак Он овде говори одређено, и реч упућује непосредно ученицима: блажени ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи, показујући да се то најпре односи на њих, и да је то својствено на првом месту учитељима. Уједно с тим Он овде наговештава своје достојанство и истоветност части са Оцем. Он каже: као што су пророци страдали Оца ради, тако ћете и ви страдати мене ради. А када каже: пророке пре вас, показује да су и они сами већ пророци. Затим, показујући да ће страдања нарочито бити корисна за њих и да ће их прославити, Он није рекао: вас ће грдити и гонити, а ја ћу то спречавати. Јер Он хоће да их осигура не од тога да ништа рђаво о себи не чују, него да великодушно подносе рђаве речи о себи, и да их делима оповргавају. Јер ово је веће од онога: као што је опет много веће не падати духом за време страдања него не страдати уопште.[3]
Немогуће је да буду од свих хваљени они који живе у врлинама. Спаситељ одређује награду не само за опасности, којима се они подвргавају, него и за опадање. Стога Он није рекао: када вас стану злостављати и убијати, него: када вас стану грдити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи. Стварно, опадање задаје теже ране него сама дела. У опасностима има много чега што олакшава бол, на пример, када сви подстичу, многи одобравају, хвале и величају. Али овде, у опадању, онемогућује се и сама утеха. Подносити опадање не сматра се за велики подвиг, мада оно задаје подвижнику више јада него саме опасности. Многи су дигли руку на себе, јер нису били у стању да поднесу рђаве гласове о себи. Стога је Христос и одредио велику награду за ово. Да неко не би рекао Христу: зашто сада не одмажђујеш клеветницима, и не запушујеш им уста, него обећаваш награду на небесима? Он је споменуо пророке, показујући да Бог ни у њихово време није одмажђивао непријатељима њиховим. А када је њих Бог бодрио надом на будућност, утолико пре Он бодри њих сада, када је и сама нада будућности постала јаснија и схватање живота узвишеније – μειζωη η φιλοσοφια. Треба обратити пажњу и на то да је Господ после толиких заповести предложио ову последњу. То није учинио без разлога, него да би показао, да ове подвиге може узети на себе онај који се раније припремио помоћу свих претходних заповести и утврдио у њима. Ради тога нам је Христос исплео од тих заповести златан ланац, увек крчећи пут од претходне заповести следећој. У самој ствари, смеран човек ће и грехе своје оплакивати; а ко оплакује грехе своје, биће и кротак и праведан и милостив; милостив, праведан и скрушен биће свакако и чист срцем; а чист срцем биће миротворац. Ко је пак све то постигао, биће готов и на опасности, неће се поплашити опадања, оговарања и безбројних зала.[4]
О деветом блаженству Блажени Теофилакт вели: Најзад, Господ говори својим Апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено трпети грдње. Није блажен сваки кога грде, већ само онај кога грде за Христа и лажно. У противном пак случају он је несрећан, јер је за многе саблазан. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима. Господ није говорио о великој награди за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме – да је подношење грдњи – велика и тешка ствар, јер су многи сами себи одузели живот. И Јов, који је поднео друга искушења, био је нарочито узбуђен када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.[5]
У овом блаженству, вели Зигабен, јасно је да је: блажени сте ви, упућено на првом месту ученицима, а преко њих и свима који их буду подражавали. Јер су тако, вели, гонили пророке пре вас. На који начин „тако“? Очигледно: грдећи их, и прогонећи их, и говорећи свакојаке рђаве речи о њима лажући, Бога ради. Као што Спаситељ шаље своје ученике да проповедају оно што им је заповедио, тако је и Бог слао пророке. Рекавши пак: пророке пре вас, Господ показује да ће и они пророковати. Изједначујући их са пророцима, Он бодри њихове душе.[6]
Поводом речи: Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима, Блажени Августин вели: Ја не мислим да су овде на небесима названи виши делови овог видљивог света. Јер наша награда, која треба да буде постојана и вечна, не може се ставити у ствари пролазне и привремене. Но ја сматрам да израз на небесима означава духовна небеса где обитава вечна правда. О овим небесима говори Апостол: „Јер је наше живљење на небесима: (Фл. 3, 20).[7]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа 15, 45 на Матеја; PG. t. 57, col. 228; стр. 155.
  2. Св. Златоуст, Беседа 15, 5; с. 2289; стр. 155-6.
  3. Он, исто; с. 229; стр. 156.
  4. Он, Беседа 15, 56; с. 230-1; стр. 156.
  5. Enarratio in Еv. Mat., ad loc.
  6. Comment in Matth., сар. V, v. 12; col. 197 C.
  7. тамо. book I, chap. V, 15; p. 11.

Један коментар

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *