НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
„БЛАЖЕНИ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЕТИ“
 
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Ево божанске врлине која човека преноси на небо, те Бога види. Ево најкраћег пута између човека и Бога; иде ли човек њиме, он стално види Бога. И у том боговиђењу он доживљује неисказано блаженство. Чисто срце је највидовитије на земљи око, јер види и оно што је невидљиво: Бога (ср. 2 Кор. 4, 18). У свему видљивом, и иза свега видљивога, чисто срце види оно што је невидљиво, оно што је вечно, оно што је Божје. Види и осећа да сав овај видљиви свет није друго до раскошни огртач којим се огрнуло Невидљиво. А звезде, а птице, а људи, а биље, а животиње, а цвеће, нису ли то мисли Божје и речи Божје – процветале материјом, бојом, мирисом; па још – осећањем, сазнањем, љубављу, истином, добротом, милошћу, самилошћу?
Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу, живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. У ствари, сваки је човек још од утробе мајке своје богоносац, јер носи у себи лик Божји, и у њему зачетке божанских савршенстава (ср. Јн. 1, 9). Назначење, божанско назначење човека у овом свету и јесте да буде богоносац. Развије ли у себи боголике зачетке помоћу еванђелских врлина, он постепено „расте растом Божјим“ (Кол. 2, 19); то јест, све што је боголико у њему расте ка своме божанском савршенству док не достигне „у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Такав човек је заиста богоносац и христоносац, и у њему Господ Христос живи кроз своје божанске врлине. Његово је срце чисто од свакога греха, јер има Христа у себи. А где је Христос, ту нема места греху. Живп ли Господ Христос у срцу човековом, Он разлива по целом бићу његовом неисказано блаженство. И христоносац радосно подноси еванђелске напоре и трудове, и помоћу божанских врлина бди над срцем својим да се не увуче у њега неки грех, нека прљавштина.
Богоносац и јесте прави човек, јер је у њему све нормално и природно, онакво какво је изашло из руке Божје, па се још развило и усавршило Богочовеком Христом. Човек је само Богом прави човек, природан човек, нормалан човек. Све пак што у човеку није од Бога, неприродно је, ненормално је. А то је: грех, зло и смрт. Богочовек Христос је у ствари једини нормалан и природан човек, јер у Њему нема ни греха, ни зла, ни смрти. Сваки пак други човек постаје нормалан, и природан када себе очисти, исправи, освети, обогочовечи Богочовеком. Учини ли то, постаје богоносац, постаје човек чиста срца, који даноноћно стоји са пламеним мачем еванђелских врлина на вратима срца свог, чувајући га од свакога греха. Јер грех и јесте једина прљавштина која толико загади и оболести срце, да оно обневиди и замре за све што је узвишено, бесмртно, божанско. Пре греха, и до греха, срце је било око које је Бога видело. То је била нормална и природна делатност његова. Такво је било Адамово срце до пада. Али, грехом је оболело и обневидело то боговидно око. Безгрешни Богочовек је и дошао међу људе да их излечи од те болести, да им врати боговидност. И Христов човек постаје боговидац, јер претходно постаје богоносац. И свим бићем осећа да је изузетно блаженство – бити човек.
Несрећа је, и туга, и бол – имати нечисто срце. Јер сваки грех кане у срце помало туге, помало бола, помало несреће. А када се греси одомаће и накоте у срцу, онда се та несрећа, та туга, тај бол постепено разрасту и развију у читаву трагедију, у читаво проклетство. И тужне чињенице се поломе тврдећи ово: заиста је трагедија, заиста је проклетство – бити човек. И с правом би се, по закону логичког мишљења, еванђелској тези о блаженству чистих срцем могла супротставити антитеза о трагедији нечистих срцем. Она би гласила: Несрећни су, тужни су, јадни су, проклети су нечисти срцем, јер неће Бога видети. А видеће – кога? Несумњиво ђавола, кад – тад. Јер грех, као лукава демонска сила, најпре скрива одвратни лик ђавола; а кад овлада човеком, он му га покаже у свој гнусоби и гадости његовој. Као што се помоћу врлина усељује у срце Бог, тако се помоћу грехова усељује у срце ђаво, те је човек, хтео – не хтео, богоносац или ђавоносац, боговидац или ђавовидац.
Од грехољубља долази нечистота срца. Грехољупци су понајвише духовни слепци, и као такви понајчешће безбожници, јер не виде Бога нити ишта Божје. А не виде зато што не осећају Бога. А не осећају Бога зато што им је срце испуњено гресима који затупљују, закржљују, сасушују, парализују и уништавају у срцу човечијем осећање Бога, док га најзад сасвим не умртве. Овај последњи стадијум је врхунац ођавољења: ђаво улази у човека као „у дом свој“ (Мт. 12, 44). Греси најпре пропуте пут ђаволу у душу човекову, који се и усељује у човека када њиме овлада грехољубље. Најочигледнији пример: Јуда Искариотски (ср. Јн. 13, 2. 27; Лк. 22, 3). Али је и ово истина: еванђелске врлине најпре пропуте пут Богу у душу човекову, па се онда Бог усељује у човека претварајући га у своје обиталиште (ср. Јн. 14, 21. 23; 17, 2126; 2 Кор. 6, 16). Природно је да за гресима долази творац греха, а за врлинама – творац врлина. Природно је да ђаво борави у царству греха и зла, као што је опет природно да Бог борави у царству врлине и добра. Свака врлина везује човека са Богом, али и сваки порок везује човека са ђаволом. Отуда су, по правилу, добри људи побожни, а рђави – непобожни. Грех је увек богоборац, увек ратује са Богом (ср. Рм. 8, 7; Јак. 4, 4), са крајњом жељом: да нестане Бога, да Га нема. Иза безбожности увек се скривају читави легиони грехова и страсти. Грех не воли Бога, зато и неће Бога. То је природна логика греха и зла. Јер је Бог самим бићем својим сушта супротност греху и злу. Правило је: људи нечиста срца обично не верују у Бога, јер Га не воле. А не воле Га зато што воле грех и зло. Природа пак људска не може истовремено служити Богу и ђаволу (ср. Мт. 6, 24). Какву заједницу има Христос с Велијаром, светлост са тамом? (2 Кор. 6, 15). Од грехољубља у човеку замру, и најзад потпуно изумру богочежњива осећања и силе; и човек постаје духовно мртав: не осећа Бога, зато и не верује у Бога, зато и тврди: нема Бога. То су они духовни мртваци који ни у оваплоћеном Богу не виде, и не осећају, и не признају Бога. За њих је Спаситељ и рекао: „Оставите нека мртви укопавају своје мртваце“ (Мт. 8, 22).
Ко су „чисти срцем“? – На првом месту светитељи, јер су очистили себе од сваке прљавштине духа и тела. Чистота и јесте светлост. Постиже се, на који начин? На тај начин што човек еванђелским врлинама потисне из себе све грехе и стално живи у тим врлинама. Гордост се потисне смерношћу, мржња – љубављу, гнев – кротошћу, суровост – милосрђем, неосетљивост – самилошћу, похота – молитвом и постом, злоба – добротом, злопамћење – праштањем, осветољубивост – благошћу, малодушност – вером, очајање – надом. Када се све еванђелске врлине стопе у једну свеврлину, и она постане наше стално, иеизменљиво расположење, ето вам светости, и у светости чистоте, и у чистоти боговиђења, и у боговиђењу блаженства. Свака еванђелска врлина очисти помало срца, а све скупа – очишћују цело срце. Једна врлина истера из срца једну врсту греха, а друга – другу, а трећа – трећу, док свеврлина не истера из срца све грехе, и човек узаживи свима врлинама истовремено. Непрекидно живљење у свима врлинама ствара чистоту срца која је светост. Бог „борави у светима“, – како да Га они не виде кад је Он у њима, кад је Он за њих све у свему? Само по мери себеочишћења, себеосвећења човек и види Бога. Ко је потпуно очистио, осветио себе, тај види Бога, и осећа Бога као најнепосреднију и најглавнију стварност и у себи и у свету око себе. Штавише: он јаче осећа Бога него себе, и себе осећа као себе само Богом и у Богу. У њега богоосећање иде испред његовог самоосећања и самосазнања. Он свим бићем осећа да су и само његово самоосећање и само његово сазнање дар од Бога.
Свете врлине стварају свето расположење у души, постепено се претварају у нашу природу, те човек и мисли њима, и осећа њима, и живи њима. А свете мисли, а света осећања, зар нису то очи, безбројне очи, које Бога виде? Јер светост самом природом вуче и односи Једино Светоме; и светоме се даје Свето, и сам извор свега светог и свих Светиња: Бог. Отуда литургијска истина: „Светиње светима“. Човек је и створен са боголиком душом, да би га сама природа душе вукла Богу. За човека су богочежњива света расположења душе и природна и логична. Развити их до највише мере и учинити их суштином свога бића и животом свога живота – и јесте циљ човекова постојања и на земљи и на небу. Зато је Свесвети изрекао: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ – Бог (Мт. 5, 48). И још преко светог Апостола наредио: „Будите свети у свему живљењу свом, владајући се по Свецу (тј. по Христу) који вас је позвао. Јер је писано: Будите свети, јер сам ја свет“ (1 Петр. 1, 1416).
Без светости нема боговиђења. Апостол Павле као да објашњава шесто блаженство када благовести: „Без светости – χωρις αγιαςμου – нико неће видети Господа“ (Јевр. 12, 14). Човеку је неопходна лична светост да би могао видети Бога. Што мање свет човек, све мање види Бога; окорели грешник Га нимало не види, јер Га нимало не осећа; не дају му греси. Јер је за окорелог грешника природно осећати да је зло најнепосреднија и најочигледнија стварност, јер је гресима зло – и логично и природно и своје, а Бог им је нешто туђе, страно, нелогично, неприродно, непотребно, па стога и – непостојеће. Стопе ли се греси са душом човековом, онда они учествују и у њеним мислима, и у њеним осећањима, и у њеним делима, и све што је њихово и њима слично, човек осећа као своје и чини као своје. Али и супротно је истина: стопе ли се божанске врлине са душом човековом, онда оне учествују у целокупном животу човековом, те све што је њихово, а то је Бог и Божје, човек и види и осећа као нешто своје. Из прљавог извора истиче прљава вода, из чистог – чиста. Из огреховљене, прљаве, нечисте душе излазе грешне, прљаве, нечисте мисли и осећања: а из добродетељне, светле, чисте душе излазе добре, светле, чисте мисли и осећања. То је божанска истина, изречена светим Апостолом: „Чистима је све чисто; а прљавима и невернима ништа није чисто, него су им прљави и ум и савест“ (Тит. 1, 15).
Основно је новозаветно правило богопознања: „Без светости нико неће видети Господа“ (Јевр. 12, 14). Без светог живота нема истинског богопознања,јер нема истинског боговиђења. Да би човек познао Бога живог и истинитог, мора претходно светим животом осветити свој главни орган познања: срце. Освети ли њега, осветио је са њим и ум, и савест, и вољу, и чула; једном речју: осветио је и душу и тело. Господ је рекао: блажени чисти срцем. А зашто није рекао: блажени чисти умом, оком, савешћу, телом? Зато што Господ под срцем разуме васцелог човека, сву психофизичку природу његову. Срце је центар и жижа човечијег бића, човечије личности. Оно је извор свих мисли, свих осећања, свих жеља, свих дела. Ту истину о срцу човечијем Господ овако изражава: „Изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, лажна сведочанства, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“ (Мк. 7, 2122; Мт. 15, 19). Ове речи Господње значе: ако је нечисто срце, нечист је ум, нечиста – савест, нечиста – душа, нечисто – тело; а ако је чисто срце, чист је ум, чиста – савест, чиста – душа, чисто – тело. Греси прљају срце, чине га нечистим, поганим; врлине га очишћују од грехова, чине чистим, светим. А на првом месту: сам Бог врлина – Господ Христос. Еванђелска је истина: „Крв Исуса Христа очишћава нас од свакога греха – κιαθαριζε ημας απο παςης αμαρτιας, али под једним условом: „ако у светлости ходимо као што је Он сам у светлости“ (1 Јн. 1, 7). Божанском светлошћу Христовом треба стално прати срце своје и споља и изнутра, да би било чисто и свето, и од сваког греха слободно. А човек то чини, ако живи Еванђељем Христовим. А Еванђељем Христовим живи, ако иде путем Христове Правде, Христове Истине, Христове Љубави, Христове Доброте, Христове Смерности, Христове
Кротости и осталих богочовечанских врлина. Срце, Христом очишћено; срце, Христом освећено, – ето ока које Бога види, и зна; зна на основу свог личног искуства. То је једино истинско богопознање у човечанском свету, јер је засновано на светом искуству. А свето искуство не обмањује; једино оно сву истину о Богу казује.
Речено је: Блажени чисти срцем! Тиме као да је речено: Блажени свети срцем! Чистота, светост, блаженство, то су синоними и сачињавају једну целину, јер су од исте духовне грађе. Свете мисли, света осећања, света расположења, то су невидљиви капилари који све своје животне, стваралачке, бесмртне, вечне силе црпу из неисцрпних извора Божјег живота, Божјег стваралаштва, Божје бесмртности, Божје вечности. Све се то ризничи у срцу. Чисто срце не значи vacuum: у њему нема грехова, али је пуно светих мисли, светих осећања, светих расположења, којима нема краја ни у овом ни у оном свету. Кроз свете врлине у чисто срце се стално с неба сливају и разливају неисказана блаженства, којима никаква смрт наудити не може. Имати срце, – то је велики дар и велика мука. Нечисто срце – велика је мука, читав пакао. Тамо гади ихже њест числа, по речи Св. Серафима Саровског.[1] Чисто срце – велики је дар, велика радост, велико блаженство, читав рај, јер у њему живи Бог са својим савршенствима. Пита ли неко, шта је рај у нашем земаљском свету, непогрешиви одговор може бити само један: рај је – чисто срце, свето срце. А пакао? – Нечисто срце. Иако живи у овом свету, човек је наслоњен на оне светове, и душа му се стално пружа ка другим световима. Стога није ни лако, ни весело – бити човек. Очисти ли себе од греха, – ето раја на земљи, ето блаженства за које не знају друга земаљска бића. Зато се о човека отимају светови.
Када све еванђелске заповести узаживе у срцу, и прођу кроз њега од врха до дна и од почетка до краја, онда се срце очисти и испуни вечном божанском љубављу, онда се и савест очисти и занавек испуни Богом (ср. 1 Тм. 1, 5). Пита ли се, где је сав човек, еванђелски одговор је један: сав човек је у срцу. Ту и сва савест његова, ту и сви светови његови. Најтеже је очистити од зла савест, тог палог анђела у човеку, који је сав од најтананије грађе. Савест се чисти само – „путем новим и живим“. А то је? – Крвљу Исуса Христа (ср. Јевр. 9, 22). Причешћује ли човек савест своју животворном крвљу Богочовека Христа, савест његова заблиста анђелском чистотом, и постаје му непогрешиви вођ који га са сигурношћу води путевима божанске бесмртности и вечности. А сви ти путеви завршавају царством небеским, у коме је рај са свима својим блаженствима.
Само непрекидно живећи помоћу светих еванђелских врлина, само непрекидно доживљујући божанску светост у васцелом бићу свом, човек очишћује себе од сваке прљавштине тела и духа (ср. 2 Кор. 7, 1). Тако се у човеку настањује она света божанска сила која далеко држи од њега сваки грех и свако зло, осигурава му чистоту срца, и у њој – бескрајно блаженство. Кроз свете еванђелске врлине у човеку се постепено настањује сам Дух Свети који и даје срцу људском све божанске силе које су му потребне за спасење од греха, смрти и ђавола, и неопходне за живот бесмртни и у овом и у оном свету (ср. Д. А. 15, 89; 2 Петр. 1, 3). Из Еванђеља је јасно: нема очишћења без освећења, нити чистоте без светости. И обратно: нема светости без чистоте. Јер чистота од грехова постиже се једино светим живљењем у божанским врлинама. У великом и мучном подвигу очишћења и освећења срца учествују сложно све еванђелске врлине, предвођене вером и молитвом. Јер се „свако створење Божје“, а најпре боголико срце човечије, „освећује речју Божјом и молитвом“ (1 Тм. 4, 5). Све пак што прља човека и срце његово чини нечистим, – а то су греси, пороци, страсти, и њихови творци – нечисти дуси, – изгони се из срца „само молитвом и постом“ (Мт. 17, 21). Да, само молитвом и постом! То је свеистинита реч безгрешног Спаситеља. А вером се усељује Христос у срце човечије, – то је такође свеистинита реч безгрешног Спаситеља (Еф. 3, 17). А да Господ Христос занавек остане у срцу човечијем, то човек постиже творећи заповести Господње, ходећи као што је Он ходио, живећи као што је Он живео (ср. Јн. 14, 21-23; 1 Јн. 1, 7; 2, 6; 1 Петр. 1, 15). Нема сумње, блаженство чистих срцем је у овоме: они серафимски ревносно и херувимски видовито чувају Господа у срцу свом, али и срце своје у Господу (ср. Гал.2, 20; Флб. 4, 7).
„Бога нико никада видео није“ (Јн. 1, 18), – то је истина која важи до Христа. Али од Христа важи ова истина: „Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он Бога објави“ (Јн. 1, 18), показа. Јер у Јединородном Сину Божјем, Богочовеку Христу: „живи сва пуноћа Божанства телесно – κατοικει παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως“ (Кол. 2, 9; ср. 1, 19, Еф. 1, 23), тј. Бог жнви у телу, као прави човек. И ко види Богочовека Христа, у самој ствари види Бога. Зато је Он и рекао за себе: „Који види мене – види Оца“ (Јн. 14, 9). Само, овде се подразумева виђење, какво је могуће за људску природу. Човек, као ограничено и релативно биће, није у стању да види саму суштину Бога, нити да је потпуно позна. У том погледу важи истина коју је свети апостол Павле изразио: „Бог живи у светлости неприступачној; Њега нико од људи није видео, нити може видети“ (1 Тм. 6, 16). Људска природа није у стању да поднесе непосредно виђење Божје суштине. То је истина коју је Бог још у Старом Завету објавио људима: „Не може човек мене видети и жив остати“ (2 Мојс. 33, 20).
Људи могу видети Бога само донекле, и то у облицима који су приступачни људској природи. И у самом Богочовеку Христу Бог је сакривен иза тела као иза завесе (ср. Јевр. 10, 20). А када вечна светлост Божанства засија јаче кроз Његово тело, онда свети ученици Његови падају ничице на земљу, јер не могу да поднесу њен блесак. Као што се десило при Спасовом преображењу. А када Господ Исус допусти да вечна светлост Његовог Божанства засија мало јаче, онда и неустрашиви Савле пада од ње на земљу и – ослепљује! (Д. А. 9, 39). Када боговидац Мојсије види Бога, он Га види у облику, приступачном за људску природу. То важи и за патријарха Јакова када вели: Бога видех лицем к лицу (1 Мојс. 32, 30). То важи и за боговиђење Св. пророка Исаије (Ис. 6, 113), и за сва виђења Бога од стране многих угодника Божјих: они виде не Његову суштину, него постају видиоци и заједничари Његове вечне силе и енергије, својствених Његовој природи. Али у свему томе важно је ово: виђење Бога даје се само људима чиста срца, људима који су помоћу божанских врлина осветили своје срце и стално доживљују Бога доживљујући Његову Истину, Његову Правду, Његову Љубав, и остале божанске врлине. Истинита је реч светог благовесника: „Ако имамо љубав међу собом, Бог у нама борави“ (1 Јн. 4, 12). Што важи за Љубав божанску, важи и за Правду, и за Истину, и за Доброту, и за све Божје у човеку. Јер Бог борави у човеку кроз еванђелске врлине, испуњујући његово биће неисказаним блаженством које почиње у овом, да би се вечно продужило у оном животу.
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Овде Спаситељ назива чистима оне, вели Свети Златоуст, који су стекли васцелу врлину – καθολικην αρετην -, и ништа рђаво не осећају у себи, или оне што живот проводе у целомудрију – εν σωηροσυνη – ,[2] јер да бисмо Бога видели, ништа нам није тако потребно као ова врлина. Стога је и апостол Павле рекао: „Мир имајте и светост са свима, без које нико неће видети Господа“ (Јевр. 12, 14). Овде се разуме виђење, какво је могуће за човека. Пошто многи бивају милостиви, не отимају, нити су среброљупци, а блудниче и одају се разврату, то Спаситељ, показујући да није довољно оно прво, додаје и ову заповест.[3]
О овом блаженству Блажени Теофилакт вели: Многи не отимају, и пре су милосрдни, али блудниче, те се тако у другом погледу показују нечисти. Христос, дакле, наређује да се уз друге врлине негује и чистота, или целомудрије, не само по телу него и по срцу, јер без светости и чистоте нико неће видети Господа. Као што се у огледалу, само ако је чисто, огледају лица, тако је и созерцаље Бога и разумевање Светога Писма доступно само чистој души.[4] Јер без светости, то јест без целомудрија нико неће видети Господа. Чисти срцем су, вели Зигабен, целомудрени – о( ocoeppovec;. Јер као што огледало, само ако је чисто, одражава ликове, тако и чиста душа прима виђење Бога.[5]
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Ово обећање је такво, вели Св. Григорије Ниски, да превазилази сваку границу блаженства. Јер после таквог блага, ко ће пожелети што друго, имајући све у ономе што је видео? Обично у Св. Писму реч видети значи што и имати (Пс. 127, 6; 26, 10). Стога, ко види Бога, он у самом виђењу већ има све што сачињава сва блага: бесконачни живот, вечну нетрулежност, бесмртно блаженство, бескрајно царство, непрестано весеље, истиниту светлост, духовну и слатку храну, неприступну славу, непрекидно радовање и свако добро.[6]
Чистоме срцу даје се да види Бога. То значи да и чистота срца није немогућа, са којом се иостаје блажен. Али, како се са овим може помирити оно што говори велики Јован: „Бога нико никада видео није“ (Јн. 1, 18), и оно што тврди високог ума Павле: „Њега нико од људи нпје видео, нити може видети“ (1 Тм. 6, 16)? Потребно је, вели свети философ, рећи ово: Природа Божја, сама по себи, по својој суштини, стоји изнад сваког мишљења, као нешто недоступно мисленим комбинацијама и незближиво са њима; и у људима још није пронађена никаква сила за постигнуће непостижног, и није измишљено никакво средство за схватање несхватљивог. Стога велики Апостол назива Божје путеве неистражљивима (Рм. 11, 33), означујући овом речју да на онај пут, који води познању Божје суштине, не могу ни ступити људске мисли. Али, иако је такав по природи Онај који је изнад сваке природе, и још – невидљив и неописив, ипак у другом погледу бива видљив и достижан. Начини за то су многи. На првом месту, по видљивој у васиони мудрости, може се у извесној мери видети Онај који је све створио мудрошћу. Посматрајући красоту творевине, ми изводимо појам не о суштини већ о мудрости Онога који је све премудро створио. Ако размишљамо о узроку нашег живота, да је Бог, не по неопходности него по доброј слободној вољи, приступио стварању човека, опет кажемо да смо и на овај начин видели Бога, пошто смо сазнали његову доброту а не суштину. Тако и све остало што нас приводи појму о бољем и узвишенијем, ми називамо познавањем Бога, јер свака узвишена мисао представља Бога нашем гледању. Јер и моћ, и чистота, и неизменљивост, и све томе слично, ствара у нашој души представу о неком божанском и узвишеном појму. Из реченога јасно се види да је Господ истинит у своме обећању када каже да ће чисти срцем видети Бога; н не лаже Павле када тврди да нико није видео Бога, нити може видети. Јер Невидљиви по природи постаје видљив у дејствима (у енергијама), у ономе што је око Њега.[7]
Господ Христос назива блаженством не знати нешто о Богу, него имати у себи Бога, јер је речено: Блажени иисти срцем, јер ће Бога видети. Очишћеном оку душе Бог се предлаже не као неко гледалиште, то нам сам Логос објашњава када каже: „Царство Божје је унутра у вама“ (Лк. 17, 12). А ове речи значе, да онај који очисти срце своје од свега вештаственог и од страсног расположења, у својој властитој лепоти види лик Божје природе. Јер у теби је смештена твоја мера за постижење Бога, Који те је тако створио, да је одмах остварио у прпроди такво добро. Јер је у саставу твом одразио сличности добара своје властите природе, као да их је урезао на неком воску. Али порок, пошто је збрисао боголике црте, учинио је бескорисним добро, затрпано одвратним покривачима. Стога, ако ревносним животом спереш нечистоту, која се наслагала у твом срцу, опет ће засијати у теби боголика лепота. Као што гвожђе, када се с њега скине рђа, иако је дотле било црно, сада на сунцу лије из себе неке зраке и сија; тако и унутрашњи човек, кога Господ назива срцем, када се очисти рђа нечистоте која се појавила на његовом лику од љубави према злу, опет почне да личи на прволик, и постаје добар; јер оно што личи на добро, несумњиво је добро. Стога, ко види себе, тај у себи види и оно што жели; и тако чисти срцем постаје блажен, јер, гледајући своју властиту чистоту, он у том лику види прволик. Јер као што они који виде сунце у огледалу, иако не упиру поглед у само небо, ипак гледају сунце у огледалу не мање од оних који гледају на сами сунчев шар; тако и ви, каже Госиод, иако немате снаге да гледате у саму светлост, ипак, ако се повратите оној благодати лика, каква вам је била дата у почетку, ви ћете наћи у себи оно што тражите. Јер чистота, бестрашће, отуђење од свакога зла јесте Божанство. Стога, ако тога има у теби, онда, нема сумње, у теби је Бог; када је мисао твоја чиста од свакога зла, слободна од страсти и далека од сваког оскврњења, ти си блажен по својој видовитости. Јер, очистивши се, ти си угледао оно што је невидљиво за оне који се нису очистили; и уклонивши вештаствену маглу са душевних очију, ти јасно видиш блажени призор на чистом небу срца. Шта управо? Чистоту, светост, простоту и све сличне светлоносне одблеске Божје природе, у којима је видљив Бог.[8]
Како човек може очистити себе, и срце своје учинити чистим, то се може дознати, вели Свети Григорије Ниски, скоро из сваке еванђелске поуке. У заповестима, које у Беседи на Гори долазе иза Блаженстава, налази се јасно учење о очишћењу срца. Ту Господ редом прописује законе против сваке врсте порока. И уопште, у свакој заповести наћи ћеш реч која, као оштар плуг, из дубине срца чупа корење зла и онемогућује рашћење трња.[9]
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Како су глупи, вели Блажени Августин, они који траже Бога спољашњим, телесним очима, док се Он види срцем! као што је и речено на другом месту: „У простоти срца тражите Га!“ (Прем. Сол. 1, 1). Јер просто срце и јесте чисто срце; и као што се ова светлост може видети само очима које су чисте, тако се и Бог не да видети док није чисто оно чиме се Он може видети.[10] Чистима срцем дата је моћ да виде Бога, као онима који имају чисто око за посматрање вечних предмета.[11]
Најчудеснији боговидац међу светим Оцима, Свети Симеон Нови Богослов, одлучно тврди: „Не говорите да је Бог невидљив за људе! Не говорите да људи не виде Божанску светлост, или да је то немогуће у садашње време! Никада то није било немогуће, него је чак и веома могуће за оне који желе, нарочито за оне који су, проводећи живот у очишћењу од страсти, очистили очи ума“.[12] „Чисто срце чине не једна, ни две, ни десет врлина, него све заједно, сливши се, такорећи, у једну добродетељност која се достиже на последњем степену савршенства“.[13]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ср. Псал. 104, 25. О Св. Серафмму Саровском видети Житије мод 2. Јануаром.
  2. Целомудрије је врлина која не допушта да се у души човековој задржи и настани рђава мисао, рђаво осећање, рђава жеља. Од свега тога душа трсба да је здрава, цела, чиста. Стога је најбоље реч σωφροσυνη превести са здравоумље, целоумље.
  3. Беседа 15, 4; с 227-8; стр. 153-4
  4. тамо, caput 5, vers. 8.
  5. тамо, сар. 5, v. 8; col. 196 А.
  6. Слово 6; стр. 437.
  7. исто, стр. 438, 440-442.
  8. исто, cтp. 443-5.
  9. исто, стр. 447, 449.
  10. ibid, book I, chap. II, 8; р. 4.
  11. исто, chap. IV, 12; р. 8.
  12. Божанствения гимни преп. Симеоиа Н. Богослова, XX, стр. 94; превод с греческаго, Сергиев Посад 1917.
  13. Слова npen. Симеоиа Н. Богослова, выпуск втор., стр. 491.

Један коментар

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *