NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI KROTKI, JER ĆE NASLEDITI ZEMLJU“
 
Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju.– Treće blaženstvo, i u njemu paradoks i čudo: treći paradoks i treće čudo. Opet se nešto neobično, nešto besmrtno, nešto večno dešava u krotkim ljudima. Nesumnjivo dešava, jer po celom biću njihovom struji neiskazano blaženstvo. A ono im dolazi, i sve više nadolazi, od Jedino Blaženog. Jer je duša njegova našla nov put ka Njemu – krotost. I tim novim putem neprestano silazi u dušu njihovu mnogo božanskoga, mnogo besmrtnoga, mnogo večnoga. Kao da se nebo preseljuje u njih. I zaista se zbiva sa njima neko čudno preobraženje; i sa njima, i sa svetom oko njih: zemlja im sve više postaje nebom, sve je više božanskog, besmrtnog, večnog u njoj i na njoj; ona sve više postaje Božija, i time sve više njihova. A sve što je božansko, besmrtno, večno u njima sliva se u jedno ogromno i neprolazno osećanje, ovo osećanje: zemlja je ipak Božja; zemlja je ipak deo neba, iako je na njoj tako mnogo greha, tako mnogo smrti; a pre greha i do greha, a pre smrti i do smrti, ona je sva bila Božja; između nje i neba nije bilo razlike. U tome osećanju taji se i neiskazano blaženstvo krotkih. Postavši Božji krotošću, oni osećaju svim bićem da je sva zemlja – njihova, zato što je Božja. Poput krotkog Psalmopevca: „Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj, vaseljena i sve što živi u njoj“ (Ps. 24, 1).
U mukama – blaženi, u stradanjima – blaženi, u nevoljama – blaženi, i to svi Svetitelji Božji bez izuzetka: i Apostoli, i Proroci, i Mučenici, i Besrebrnici, i Ispovednici, i Isposnici. Kad ih biju – oni se raduju; kad ih ubijaju – oni se mole za ubice; kad ih kunu – oni blagosiljaju; kada ih gone – oni radosno trpe; kada ih na gubilište vode – oni pevaju. U svemu tome oni su ne samo krotki, već – blaženo krotki: uvek gledajući, i uvek se ugledajući, na Krotkoga Gospoda Isusa koji, iako Bog i Gospod, pretrpe krst, ne mareći za sramotu (Jevr. 12, 2; sr. 1 Kor. 4, 916). U svim mukama za Hrista krotki pravednici Božji svim srcem znaju, od Krotkoga znaju, da će ipak oni – naslediti zemlju, koju nasilnici, iako drže – privremeno drže, a On, krotki Gospod, jedini je njen večni Gospodar i Vladar.
Šta je krotost? Krotost je: sve što nas snalazi primati s molitvenim raspoloženjem kao nešto što tako treba da bude po svemudrom Božjem promislu o nama. Jer Svebrižni, koji je rekao: „A u vas je i kosa na glavi izbrojana“ (Lk. 12, 7), neprestano promišlja o svemu našem: i o najkrupnijem i o najsitnijem. I opet, šta je krotost? Krotost je čisto življenje u tajnome čoveku srca, u neprolaznosti krotkoga i tihoga duha (1 Petr. 3, 2. 4). I tako, moglo bi biti bezbroj odgovora na ovo pitanje, sve dok se ne dođe na odgovor, koji po svojoj sadržini i punoći predstavlja sveodgovor. A to je? – Ovo: krotost, i to savršena krotost i savršeno oličenje krotosti, jeste On – krotko Jagnje Božje, čudesni Gospod Isus, koji svim svojim bićem i svim svojim životom posvedočava svoje reči o Sebi: „Ja sam krotak i smeran srcem“ (Mt. 11, 29).
Ustvari, Gospod Isus je živo, hodeće evanđelje krotosti. U Njemu je krotost, kao božanska i čovečanska vrlina, došla do svoje večne blagovesti i blažene večnosti. Otuda, sve što je Njegovo predstavlja i jeste zakon krotosti. Sa svima ljudima, od svojih najljućih neprijatelja pa do svojih najmilijih učenika, On postupa po zakonima bogočovečanske krotosti. Setimo se samo Njegovog postupanja sa nesrećnim Judom Iskariotskim. Šta On nije učinio samo da bi ga odvratio od bogoubilačke i dušeubilačke namere! Iako je od početka znao da će Ga izdati, Gospod mu je ipak dao sve božanske darove, kao i ostalim Apostolima: i on je – i bolesne isceljivao, i gubave čistio, i đavole izgonio, i mrtve vaskrsavao. Pa je još, zajedno sa ostalim Apostolima, stalno pratio Gospoda, prisustvovao svima Njegovim delima, čudesima, propovedima. Pa je čak i na Tajnoj Večeri bio! O, to je još malo! Nego mu je krotki Gospod još i noge oprao! – Ima li veće krotosti od toga? Ta sve sama besprimerna krotost do krotosti! U pravu su, u potpunom pravu dva sveta Jovana: Preteča i Evanđelist, što svekrotkog Gospoda Isusa nazivaju Jagnjetom Božijim.
Još i ovo: ko od ljudi ne bi riknuo od gneva na rod ljudski zbog strašnih bezakonja, i grehova, i poroka? A gle, On dolazi kao Jagnje – među sve same podivljale od greha i zla vukove. I šta sve ne čini, i to uvek krotko i smerno, da nas izbavi od svih grehova i od svih zala! Da, da, po svemu – On je ne samo Bog ljubavi, već i Bog krotosti. Ta On krotki, zar nije među ljudima kao među zverima, a na zemlji – kao u zverinjaku? Nije li svaka ljudska strast gora od svake zveri, jer uvek besomučno kidiše na Njega – Bestrasnog? Nije li svaki naš greh opaka zver koja krvnički kidiše na Njega – Bezgrešnog? A naša mržnja, a naše zlo, a naša smrt nisu li to divlje zveri koje stalno kidišu na Njega – Sveljubećeg, Svedobrog, Besmrtnog? Ljudska priroda ne može da mirno podnese zlo u sebi: ona ili podivlja od njega ili poludi. Zar pakost nije podivljalost duše? jer napada, ujeda, satire kao zver. A zloba, a zlopamćenje, a zlorađenje, a zavist, a mržnja, a srdnja, – nisu li to sve same divlje zveri u duši našoj, koje najpre rastržu nas, pa onda ljude oko nas? Gnev, zar gnev nije ludilo duše? A jarost, a pohota, a srebroljublje, a vlastoljublje, a slavoljublje, a slastoljublje, – nije li to čitav čopor ludila u duši ljudskoj? A usred nas, podivljalih i poludelih od raznih grehova i strasti, On – Jagnje Božje, uvek krotak i uvek smeran.
Blaženu krotost čovek može steći samo ako sve učini da krotki Gospod Isus ovlada njegovom dušom. A pre svega, ako dušu svoju ispuni smernošću. Ovlada li dušom smernost, eto za njom i krotost, duhovna sestra njena. Njih dve stvaraju u čoveku osećanje i saznanje: da je za sve grehe svoje i nevolje svoje kriv sam on, i samo on, i niko drugi.
Zato, kada se gnevi, gnevi se na sebe, a prema drugima je ispunjen krotošću. Ako je neko grešan, on krotošću pokriva grehe njegove. Na sve zrači milujućom krotošću, jer je ona postala jedno od glavnih trajnih raspoloženja njegove duše. Prvo je glavno raspoloženje – smernost, drugo – samilosna rastuženost i rasplakanost, a treće – milujuća krotost. Za novog čoveka, sazdanog po Hristu, krotost je toliko važna, da ona sačinjava glavnu odliku njegovog zvanja: hrišćanin (sr. Ef. 4, 1. 2; Kol. 3, 12; 1 Tm. 6, 11). On ne samo živi nego i ispravlja druge „duhom krotosti“ (Gal. 6, 1). Sluga Gospodnji „treba da bude krotak k svima, koji nepravdu može podnositi, i s krotošću poučavati one što se protive: eda bi im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine“ (2 Tm. 2, 24. 25). Poziv je hrišćana da „svaku krotost pokazuje svima ljudima“ (Tit. 3, 2). Gospod Isus je toliko poznat po svojoj krotosti, da sveti apostol moli hrišćane da upražnjavaju evanđelske podvige „krotosti radi i tišine Hristove“ (2 Kor. 10, 1). A ta krotost je i podvig hrišćaninov i dar Svetoga Duha, koji se daje hrišćaninu za podvig, i spada u one „rodove duhovne“, koje duh čovečji rađa samo ako je ispunjen Duhom Svetim (sr. Gal. 5, 23). Krotost je podneblje duše, u kome najbolje klija, niče, raste i sazreva pravda Božija i sve što je Božije (sr. Jak. 1, 2021). Krotost ne leči zlo zlom, već savlađuje zlo dobrom (Rm. 12, 21), ne osvećuje se za sebe (Rm. 12, 19); na mržnju odgovara ljubavlju, na zlo – dobrom, na uvredu – opraštanjem. Krotost je ta koja se ne protivi zlu zlom, već ako je udare po jednom obrazu – okreće i drugi, ako hoće da joj uzmu haljinu – daje i košulju (sr. Mt. 5, 3941).
Duša koja živi smernom i samilosnom krotošću, dobija drugo osećanje sveta i ljudi u svetu, i drukčije sa njima opilti. TO je novo osećanje sveta: osećanje da je Hristos savladao ono što je najgore u svetu i u ljudima; a to je: greh, smrt i đavo. Ali, to je prva polovina tog novog osećanja, a druga je ovo: vaskrsna svetlost zaliva sve ljude i sav svet, i oni se javljaju u sasvim novom obliku: u prvobitnoj, bogozdanoj svojoj čistoti i lenoti; i krotku dušu svu poplavi neiskazana radost. Razume se, u srcu krotkoga uvek ima gneva na greh i zlo, ali ne na grešnike. On voli grešnike, ali osuđuje njihove grehe. Vrhunac gneva evanđelska krotost pokazuje prema onima koji sebe svesno i namerno izjednače sa svojim gresima. Tada i Bog krotosti – bičem isteruje trgovce iz hrama. I kada se gnevi, evanđelska krotost ima svoju bogočovečansku meru. To je ona reč najrevnosnijeg hristonosca: „Gnevite se i ne grešite! Sunce da ne zađe u gnevu vašem!“ (Ef. 4, 26).
Blažena smernost i blažena krotost su toliko velike i moćne pred Bogom, da jedna vlada nebom a druga zemljom. A zemlja blažene krotosti – nije li to deo neba, deo nebeskog carstva? Nesumnjivo jeste. Jer krotost je sva s neba, i sve što ima u sebi nebesko je. A kada je ogromna kao nebo, kako da ne obgrli zemlju i ne zavlada njome? Prvi vesnici krotkih vladara na zemlji jesu Svetitelji. Mnogi su od njih ovčijom krotošću vukove pretvarali u ovce, tj. ljude podivljale od grehova i strasti, i vučji svirepe. A koliko je krotkih Svetitelja Božjih koji su krotošću i blagošću svojom same divlje zveri smiravali i ukroćavali, te su im noge lizale, a često i kao krotka marva služile! Evanđelska krotost je sila, toliko božanska i toliko mila, da i same zveri ispunjava nekom izuzetnom ljubavlju i izuzetnim miljem. To nije ni čudo, jer i u njima ima od one čudesne logosne sile, kojom je sve postalo što je postalo (sr. Jn. 1, 3), te slično privlači slično. Tako i zemlja je tom logosnom silom – deo neba. Ustvari, ona je pravo nebo, samo kada je bez greha. A greh ju je povukao paklu, te tako sad lebdi ispod neba a iznad pakla; i čas je bliža nebu čas paklu, jer je ljudi svojim nebeskim vrlinama približuju nebu, a svojim paklenim gresima – paklu. Bog Logos je i došao na nju, da je vrati nebu. Čime? Sobom, i svojim božanskim, nebeskim vrlinama. One i jesu jedina svemoćna sila koja progoni sa zemlje sve grehe i sve smrti, i vraća joj dopadnu, rajsku, nebesku čistotu. I u njoj – blaženstvo.
Zemlja je raj dok služi nebu, dok sačinjava sastavni deo neba. Čim se odmetne od neba, od njegovih zakona života, ona se otkida od njega, i luta između neba i pakla; i o nju se onda otima svaki greh, svako zlo, svaki đavo. Zemlju vratiti nebu, zemaljsko sjediniti s nebeskim, – cilj je Spasiteljevog dolaska s neba na zemlju. Često se u crkvenim pesmama veli da Svetitelji „onebesiše zemlju“ svojim vrlinama. Jer svaka nebeska vrlina, kada je čovek upražnjava, snese po parče neba u njegovu dušu; a kada ih sve upražnjava, – eto čitavog neba na zemlji. Kao što je slučaj sa Svetiteljima. Svojom božanskom silom oni su istinski duhovni vladari zemlje, iako je zemlja pod grehom. A biće nesumnjivo besmrtni i blaženi vladari na „novoj zemlji“, kada stara zemlja bude očišćena ognjem Strašnoga suda, i na njoj bude večito živela pravda Božija (sr. 2 Petr. 3, 1213). To će pak biti zato što su svojim hristolikim životom postali, p zanavek ostali, sutelesnici i sunaslednici Hristovi (sr. Ef. 3, 6; Rm. 8, 17). Sve to bruji kao božanska istina kroz Spasiteljevu blagovest: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju. A oni će je u potpunom smislu naslediti, kada se posle Strašnoga suda bude zacarilo na novoj zemlji krotko Jagnje Božje, jer su božanskom krotošću postali sunaslednici, – i njihovom carstvu neće biti kraja.
Zemlja bez greha, smrti n đavola, – to je raj, to je blaženstvo. A takva zemlja, nije li i srce čovečije? Očisti li zemlju srca svog od svega grehovnog, smrtnog i đavoljeg, gle, čovek, je već zašao u blaženstvo i nasledio besmrtnu zemlju. A savest ljudska? Nije li i to čitava zemlja, puna ponora i planina, ravnina i tmina. Neočišćena, ona je najsvirepije prokletstvo. A duša? O, to je nešto nesravnjeno veće od zemlje; i sama vasiona prema njoj predstavlja mali svet, jer je ona – veliki svet u tom malom svetu i oko tog malog sveta.[1] I u njoj, kakve sve beskrajnosti, kakve beskonačnosti, kakve urvine, kakve visine! I šta se sve ne roji iz nje, i to neprestano roji: i misli, i osećanja, i želje, i dela. A kroz njih i sa njima: bezbrojni gresi, bezbrojne smrti. A u ovima – strašno prokletstvo. A kada se bogočovečanskim vrlinama duša očisti od grehovnog, smrtnog i đavoljeg, onda je blaženstvo, neiskazano blaženstvo vladati nad njenim svetovima. Zato je božanski Spasitelj i rekao da duša ljudska više vredi nego sva vidljiva vasiona, i da je čovek ničim ne može otkupiti ako je prokocka, i nadoknaditi ako je izgubi.
Po Svetom Grigoriju Niskom, Spasiteljeva Blaženstva predstavljaju lestvice; od jedne stepenice ide se na drugu. Ali, u ovom trećem blaženstvu, ima, na prvi pogled, nešto neobično. Ako se gleda, može reći neko, na posledičnost stepenica, onda je nemoguće posle carstva nebeskog naslediti zemlju. Naprotiv, ako se držimo prirodnog poretka stvari, onda bi bilo doslednije pomenuti najpre zemlju pa onda nebo, jer se sa zemlje ide na nebo. Ali, ako duhom uzletimo na ivicu nebeskog svoda, onda ćemo naći tamo nebesku zemlju, koja je spremljena u nasleđe onima što žive u vrlinama. Tako će nam postati jasno, da nema ničeg pogrešnog u ovom poretku Blaženstava, u kome se najpre pominje nebo pa onda zemlja. A što se zemljom naziva nebeski udeo, ne treba se čuditi, jer se Bog Logos spušta do nizine naše i postaje sluga; a On se uopšte spustio do nas zato što mi nismo bili sposobni da se uzvisimo do Njega. Stoga nam i saopštava Božanske tajne pomoću poznatih nam izraza i reči, koji se obično upotrebljavaju u ljudskom životu. Jer je bilo i nemoguće otkriti ljudima nebeska blaga pod njihovim pravim imenima, kada su ona i iznad ljudskih čula i iznad ljudskog razuma.[2]
Zemlja o kojoj je reč u trećem blaženstvu jeste ona zemlja, koju je krotki i nezlobivi David, rukovođen Duhom, podrazumevamo, i već bio po veri ovladao njome, kada je rekao: „Verujem da ću videti dobra na zemlji živih“ (Ps. 26, 13). Jer Prorok nije zemljom živih nazvao zemlju koja rađa sve smrtno i koja vraća u sebe i raščinja sve što je rodila. Naprotiv, znao je on zemlju živih, na koju nije kročila smrt, na kojoj nije utapkan put grešnika, koja nije primala na sebe tragove proroka, koju sejač kukolja nije izbrazdao plugom zla, koja ne rađa korov i trnje, na kojoj je voda odmora i mesta cvetna i sve drugo o čemu se na zagonetan način govori u bogonadahnutom učenju Svetoga Pisma.[3] Krotki će, nema sumnje, naslediti onu zemlju, plodnu u divnim plodovima, ukrašenu drvetom života, zalivenu rekama duhovnih darova, na kojoj raste prava vinogradna Loza, čiji je vinogradar sam Otac Gospoda Isusa (Jn. 15, 1).[4]
Blaženi Avgustin smatra da je zemlja, o kojoj govori treće blaženstvo, ona zemlja o kojoj je rečeno u psalmu: „Gospode, Ti si utočište moje, deo moj na zemlji živih“ (Ps. 142, 5). Jer to znači izvesnu čvrstinu i postojanost večnog nasleđa, gde duša, pomoću dobrog raspoloženja, počiva, takoreći, u svom pravom mestu, kao što telo počiva u zemlji, i od koga se duša hrani svojom hranom, kao telo od zemlje: to je sami život i pokoj Svetih. Pritom, krotki su oni koji podnose dela zla, i ne protive se zlu, nego savlađuju zlo dobrom (Rm. 12, 21). Neka se oni, dakle, koji nisu krotki, svađaju i bore za zemaljske i privremene stvari; ali „blaženi su krotki, jer će naslediti zemlju“, sa koje ne mogu biti oterani.[5]
Objašnjavajući treće blaženstvo, Blaženi Teofilakt veli: Neki pod zemljom razumeju duhovnu zemlju, tj. nebo. Ali, treba razumeti i ovu zemlju. Pošto krotke obično smatraju za prezrene i lišene značaja, to Spasitelj i kaže da oni baš i imaju sve. A krotki, to nisu oni koji se nikako ne gneve (jer su takvi oni što su lišeni razuma), već oni koji imaju gneva, ali se uzdržavaju, gneveći se onda kada je potrebno.[6]
 


 
NAPOMENE:

  1. Sr. Sv. Grigorijs Bogoslov: „Čovek je veliki svet u ovom malom svetu“ (Beseda 38, 11; PG 36, 324).
  2. Slovo 2; str. 37-57.
  3. isto, str. 378
  4. isto, str. 381.
  5. Our Lord’s Sermon op the Mount, book I, chap. II, 4; p. 3.
  6. Enaratio in Ev. Matthaei, cap. 5, vers. 5.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *