NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI KOJI PLAČU, JER ĆE SE UTEŠITI…“
 
Blaženi koji plaču, jer će se utešiti.To je druga nebeska istina, i u njoj drugo nebesko blaženstvo, koje Hristovi ljudi doživljuju na zemlji. Plač – blaženstvo! To je paradoks, zar ne? Da, paradoks. Ali paradoks koji ljudi doživljuju, te se njegova stvarnost ne može poricati. Taj paradoks sačinjava drugo duhovno čudo koje Gospod Hristos čini u duši svojih sledbenika. A ono, gledano iznutra, i logično je i prirodno jednom neodoljivom logičnošću i jednom neodbacivom prirodnošću.
Blaženi su koji plaču, ali – ne svi. Jer postoje razne vrste plača, no sve se one mogu svesti na dve vrste: jedno je plač evanđelski, spasonosni, a drugo – plač uzaludni, ubitačni. Svaki plač koji je izazvan nečim evanđelskim, i vodi Bogu i Božjem, spasonosan je, evanđelski je, blažen je; a svaki plač, koji je izazvan nečim neevanđelskim, i vodi
Bogu i Božjem, spasonosan je, evanđelski je, blažen je; a svaki plač, koji je izazvan nečim neevanđelskim, i udaljuje od Boga i Božjeg, uzaludan je, ubitačan je, gorak je. Blažen je svaki onaj plač koji ma na koji način dovodi čoveka u duhovnu vezu sa Jedino Blaženim: Gospodom Hristom; a gorak je svaki onaj plač koji ma na koji način udaljuje čoveka od Jedino Blaženog, jer predstavlja čitavo prokletstvo za ljudsku prirodu. „Plače nemoćna zloba, veli veliki bogougodnik našega veka, Sveti Jovan Kronštatski; plače unižena gordost; plače nezadovoljena sujeta; plače uvređeno samoljublje, i – malo li biva sujetnih suza? Ali, to su suze grešne, suze beskorisne, suze krajnje ubitačne za one što ih prolivaju, jer prouzrokuju smrt duše“.[1]
Blaženi su koji plaču zbog grehova svojih, jer pokajničko raspoloženje vodi i odvodi Onome koji jedini ima vlasti i moći i ljubavi opraštati grehe. Blažena je ona „žalost po Bogu“ koja donosi pokajanje, i u pokajanju spasenje; „a žalost ovoga sveta smrt donosi“ (2 Kor. 7, 9). Razlije li se smernost po duši, čovek sav duhovno progleda, i sve svoje grehe ugleda. Tada celo njegovo biće uzavri tugom i žalošću, i on u bogočežnjivom uzbuđenju lije suze nad sobom pred Utešiteljem blagim. A On, Svemilostivi i Svenežni, blago razliva božansku utehu po rasplakanoj duši pokajnikovoj, a sa njom i kroz nju i – beskrajno blaženstvo.
Blaženi su koji plaču i za svoje i za tuđe grehe. A koji ne plaču ni za svoje ni za tuđe grehe, zar su ljudi? Na njih se i odnose one gorke reči iz usta Sveblagog: „Teško vama koji se smejete!“ (Lk. 6, 25).
Jer ce na groblju smejete. A zemlja je ogromno groblje. Na njoj je ne samo grob do groba, nego i grob na gro6u, i ko zna dokle tako u dubinu, u njenu crnu dubinu! Zar ima mesta smehu, kada svakog trenutka umire stotine i stotine ljudskih bića na ovoj planeti? Ta čovek, svaki čovek ima bezbroj razloga ne samo da plače nego da iz glasa kuka nad rodom ljudskim i nad sobom kao čovekom zbog strašnih i neizbrojivih grehova ljudskih koji pustoše naš zemaljski svet. Pomislite, kolnko se zločina dešava u svetu svakog časa! A koliko li tek uvreda, koliko besramnosti, koliko prljavština, koliko zavisti, koliko pakostn, koliko sablazni, koliko rđavih misli, koliko ružnih osećanja, koliko gadnih reči, koliko samoživih želja – poplavi naš zemaljski svet za jedan minut, a kamoli za jedan sat, ili za jedan dan, ili za jednu godinu, ili – za hiljade i hiljade godina! Sada ima oko tri milijarde ljudi na zemlji. Ako samo po jedna rđava misao izađe iz svakog srca ljudskog, to je – tri milijarde rđavih misli za jedan dan! A koliko bi dana trebalo jednom čoveku samo da ih prebroji i poređa jednu do druge! Kada bi čovek imao hiljadu hiljada očiju, i sve plakale nad gresima ljudskim, ipak bi to bilo beskrajno malo, da čovek dovoljno oplače sebe i svoju sabraću – ljude: sve ljude svih boja, svih rasa, svih kultura, svih vera. Da, tu je potreban dar suza, onaj sveti dar suza koji Gospod daruje svojim izabranicima: svetiteljima i pravednicima. A daruje ga, da bi sveti saosetljivci i samilosnici plakali za one mnogobrojne ljude koji nikada nad sobom ne plaču, kajali se za one koji se ne kaju, molili se za one koji se ne mole, voleli za one koji ne vole.
Blaženi su oni koji plaču za više dobra u ljudima i međ ljudima, jer ga je malo; koji plaču za više ljubavi, jer je i nje malo; koji plaču za više pravde, jer je i ove malo. Blaženi su svi koji plaču za više istine, za više molitve, za više posta, za više radosti, za više milosrđa u ljudima i međ ljudima. Blaženi su oni koji plaču za više svetlosti, za više besmrtnosti, za više večnosti, za više Anđela, za više Boga i svega Božjeg u ljudima i međ ljudima. Blaženi su, jer dok plaču – Utešitelj blagi, Duh Sveti: Duh Istine, Duh Pravde, Duh Ljubavi, Duh Radosti, Duh Besmrtnosti, Duh Večnosti, Duh Svetlosti nevidljivo razliva po razneženim i rasplakanim dušama njihovim i Svetlost, i Istinu, i Pravdu, i Ljubav, i Radost, i Besmrtnost, i Večnost.
Blažen je čovek koji za vreme molitve Presvetoj Bogomajci zaplače od radosnog umiljenja što postoji Ona – čudesna Molitvenica za sav rod ljudski i svemilostiva Pomoćnica u svakoj bedi i nevolji. Blažen je čovek koji zaplače od radosnog ushićenja što postoji tako divan, tako čovekoljubiv, tako svemilosrdan Spasitelj sveta kao što je Gospod Hristos. Blažen je čovek koji zaplače od radosti što ima oko sebe tolike hiljade hiljada svetih svedoka Blagovesti Hristove, te ga svi uče, i pomažu, i potpomažu u njegovom idenju, u njegovom bauljanju za Gospodom Hristom. Blažen je čovek koji plače od radosti što postoje mnogi ljudi koji žive po zapovestima evanđelskim, i što ima mnogo tajnih evanđelskih dela, evanđelskih podviga, evanđelskih raspoloženja. Blažen je čovek koji plače od molitvene zahvalnosti što je čudesni Bogočovek načinio Crkvu od Anđela i ljudi, te ih izmešao da žive zajedno kao braća i sabraća. Blažen je čovek koji plače od umiljenja pred smernošću, pred milosrćem, pred čovekoljubljem, pred stradanjem, pred trpljenjem krotkoga Gospoda Isusa. Blažen je čovek koji u molitvi zaplače tronut stradanjem nekog Mučenika ili podvigom nekog Svetitelja. Uopšte, blažen je čovek, svaki čovek, koji plače pred ma čim i za ma čim svetim, evanđelskim, Božjim.
Sve su te suze, ustvari, suze blagoslovene, suze blažene, suze radosnice. Sve njih prohodi, prožima i pokriva ona sveta, ona božanska radost, za koju nam hristonosni Apostol naređuje da je uvek imamo: Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se! (Flb. 4, 4). Zašto? Zato što je Gospod vaskrsao – i smrt uništio, vaskrsao – i greh oprostio, vaskrsao – i đavola pobedio, vaskrsao – i život večni nam darovao; vaskrsao – i krunu svega nam poslao: Duha Svetog, Utešitelja blagog. A sa Njim po dušama našim razlio: večnu Istinu, večnu Pravdu, večnu Ljubav, večno Milosrđe, večnu Utehu. Sve nas to teši u našem plaču, u našim tugama, u našim stradanjima za Hrista. To i pretvara naše suze u suze radosnice, i naš plač – u blaženstvo. Zar se ne radovati, svagda radovati; i zar ne plakati, od radosti plakati – što je tako divno, tako čarobno, tako milo, tako svemilostivo, tako svenežno, tako svemoćno biće, kao što je Gospod Hristos, sišlo u naš tužni, u naš grešni, u naš jadni zemaljski svet? Pa ne samo sišlo, nego i ostalo tu, s nama, među nama, dajući nam neprestano sve svoje: sve božansko, sve besmrtno, sve večno, sve blaženo. Zar zbog svega toga ne treba bnti uvek blažen, u svima suzama, u svima tugama, u svima stradanjima za Njega – blažen?
Učenje na Gori, veli Sveti Zlatoust, Gospod Hristos izlaže ne u vidu pouka ili naredaba, već u vidu blaženstva, čineći na taj način svoju propoved privlačnom za sve. On nije rekao: taj i taj je blažen, nego – svi koji tako postupaju blaženi su, te bio ti rob, bednik, božjak, prosjak, neobrazovan, ništa ti to ne smeta da budeš blažen, ako budeš imao dotičnu vrlinu. Počevši od onoga od čega je prvenstveno i trebalo početi, Spasitelj prelazi na drugu zapovest, koja, kako izgleda, nalazi se u opreci sa mišljenjem cele vaseljene. Jer dok svi smatraju za blažene one što se raduju, a za nesrećne one što tuguju, sirotuju i plaču, dotle On blaženima naziva ove druge, govoreći: blaženi koji plaču, iako ih svi smatraju za nesrećne. No, Hristos je pre ovoga i činio čuda, da bi ljudi, i kada On propisuje ovakva pravila, imali više poverenja u Njega. I ovde On podrazumeva ne prosto one što plaču, već one što plaču za grehe svoje, jer postoji i drugi plač, uopšte nedopušten, – plač za žitejske stvari. Na to ukazuje i apostol Pavle, govoreći: „Žalost ovoga sveta smrt donosi, a žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje“ (2 Kor. 7, 10). Ljude sa takvom tugom Hristos ovde i naziva blaženima; i to ne prosto ljude koji tuguju, već ljude koji silno tuguju. Stoga i nije rekao: blaženi koji tuguju, nego: blažni koji plaču. Stvarno, i ova nas zapovest uči svakoj pobožnosti. U samoj stvari, kada čovek, koji oplakuje smrt dece, žene, ili nekog srodnika, za vreme te tuge ne podaje se ni ljubavi prema bogatstvu i telu, ni slavoljublju, ne ljuti se na uvrede, ne kida se od zavisti, niti se odaje nekoj drugoj strasti, već biva sav obuzet tugom, zar onda neće daleko više pokazati svoju bestrasnost prema svemu tome oni koji kako treba oplakuju svoje rpehe? A kakva će im biti nagrada? Jer će se ugtešiti, kaže Spasitelj. Reci mi, gde će se utešiti? I ovde, i tamo. Pošto je ova zapovest suviše teška i mučna, On i obećava ono što je najviše može olakšati. Ako dakle hoćeš da imaš utehu – plači! I nemoj smatrati da ove reči imaju prenosni smisao. Zaista, kada Bog teši, makar čoveka zadesile hiljadu nevolja, sve će ih on savladati, jer Bog uvek nagrađuje trud preizobilno. To je uradio i ovde kada je rekao da su blaženi oni koji plaču, – ne što bi plač bio vredan toga, već po svome čovekoljublju (to jest, nagrada je obećana ne prema važnosti dela, nego prema ljubavi Njegovoj k ljudima). Oni koji plaču oplakuju grehe svoje, a za njih bi, u samoj stvari, bilo dovoljno da dobiju oproštaj i opravdanje. Ali, pošto je Gospod Hristos veoma čovekoljubiv, On i ne ograničava nagradu na oproštaj kazne i otpuštanje grehova, nego još čini takve ljude blaženima i daje im veliku utehu. A On nam naređuje da plačemo ne samo za svoje grehe, nego i za grehe drugih. Tako su postupali svetitelji, kao: Mojsije, Pavle, David; svi su oni često oplakivali tuđe grehe.[2]
Na prvom mestu, veli Sveti Grigorije Niski, blaženim se može priznati plač za grehe i pogreške. Jer zaista nije nedostojno blaženstva ono stanje duše, kada ona, ogrezla u rđavome, ipak oplakuje svoj poročni život.[3] Ali ona Spasiteljeva reč o blaženstvu onih koji plaču ima dublji smisao. Jer kada bi ona ukazivala samo na pokajanje za grehe, onda bi bilo doslednije nazivati blaženima one koji su plakali, a ne one koji svagda plaču. Poslužimo se poređenjem: mi nazivamo srećnima one bolesnike koji su se izlečili od svoje bolesti, a ne one koji se neprestano leče, jer to pokazuje da oni pate od neke neizlečive bolesti. Ali, postoji i drugi razlog zbog koga ne treba smatrati da se ova Spasiteljeva reč odnosi samo na one što plaču za grehe. Jer ima mnogo ljudi koji su proveli život besprekorno, i, po svedočanstvu samoga Svetoga Pisma, koji su se odlikovali svakim dobrim delom. Zar u Jovana Preteče ima ljubavi prema imanju? Zar u proroka Ilije ima idolosluženja? Koji je to mali ili veliki greh iz njihovog života poznat istoriji? Šta onda? Zar ova Spasiteljeva reč pretpostavlja da su van blaženstva i oni kojima nije bio potreban pokajni plač? Zar ne bi bilo ružno smatrati takve ljude lišenima božanskog blaženstva zato što nisu grešili i plačem grehe lečili? Ili, u takom slučaju, nije li bolje grešiti nego živeti bezgrešno, kada je samo pokajnicima data u deo Utešiteljeva blagodat? Jer je rečeno: blaženi koji plaču, jer će se utešiti.[4]
Razvijajući svoju misao, Sveti Gršorije veli: Meni izgleda: Spasiteljeva reč naziva blaženom ne tugu već svest o dobru, zbog koga čovek tuguje jer ga nema u životu.[5] A to dobro, to blago bilo je dato čoveku kroz bogoliku dušu. Mi ljudi bili smo zajedničari tog božanskog blaga. I ono što sada kao u zagonetki zamišljamo o tom blagu, sve je to bilo u čoveka: netruležnost i blaženstvo, vladanje sobom i samostalnost, život bez žalosti i brige, bavljenje onim što je božanstveno. Biblija svedoči o tome govoreći da je čovek, stvoren po liku Božjem, živeo u raju, i naslađivao se plodovima tamošnjeg drveća; a plodovi su tog drveća: život, znanje i tome slično. Kada smo sve to nekada imali, kako da ne zakukamo nad sadašnjom svojom bedom kada je uporedimo sa ondašnjim blaženstvom? Ono što je bilo uzvišeno – poniženo je; stvoreno po liku nebesnoga – ozemljanilo se; postavljeno da caruje – postalo je rob; stvoreno za besmrtnost – otruljeno je smrću; ono što je uživalo u raju – preselilo se u kraj bolesti i muka; ono što je negovano u bestrašću – zamenilo je to životom strasnim i kratkotrajnim; ono što je bilo samostalno i slobodno – sada je pod vlašću tako velikih i mnogobrojnih zala, da je nemoguće izbrojati naše mučitelje. Jer svaka strast u nama, čim preovlada, postaje naš gospodar, i naše misli upotrebljava kao svoje sluge. Tako: razdražljivost, gnev, strah, bojazan, drskost, stanje tuge i zadovoljstva, mržnja, svađa, nečovečnost, surovost, zavist, laskanje, zlopamćenje, neosetljivost, i sve strasti koje dejstvuju protiv nas, sačinjavaju spisak mučitelja i gospodara, koji našu dušu kao kakvog roba potčinjavaju svojoj vlasti. Ako pak neko prebroji još i nevolje što snalaze telo, koje su tesno sjedinjene sa našom prirodom i nerazdvojne su od nje – mislim na različne i raznovrsne bolesti, od kojih u početku čovečanstvo nije patilo, – onda će nesravnjeno više proliti suza, gledajući kakve su nevolje zauzele mesto nekadanjih blaga. Stoga Onaj što plač čini blaženim, izgleda, tajno uči dušu da upire pogled na istinsko blago i da ne roni u sadašnju sablazan ovog života. Jer je nemoguće čoveku, koji marljivo razgleda sve to, živeti bez suza.[6]
Zašto su blaženi koji plaču sada? Zato što će se utešiti kroza sve vekove vekova. A uteha će im biti opštenje sa Utešiteljem, jer je dar utehe vlastito dejstvo Duha Svetoga.[7] Na tajanstven način Utešitelj blagi učestvuje u svima našim bogočežnjivim molitvama, u svima našim hristočežnjivim uzdasima, u svima našim nebočežnjivim molbama (sr. Rm. 8, 26), i po celom biću našem razliva neku neiskazanu milinu, ljubav, i blaženstvo koje savlađuje sve smrti u svima svetovima (sr. Rm. 5, 5; Otkr. 21, 4).
 


 
NAPOMENE:

  1. Moj život u Hristu (na ruskom), Moskva 1894.
  2. Beseda 15, 23; s. 2256; str. 15-12.
  3. tamo, Slovo 3; str. 388.
  4. isto, str. 390-1
  5. isto, str. 393.
  6. isto, str. 395-7.
  7. isto, str. 400.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *