ЦАРЕВ ЗАВЕТ
ГЛАВА СЕДМА
У којој се говори о превасходству љубави код оних који се приволе царству небеском
– Кратка је мисао нас самртних, проговори умирући кнез, и свећа наше душе не светли на далеко. Зато немој се огорчити, весниче божанског света, што ћу те запитати. Зашто Онај, који нас је из љубави створио и љубављу нас својом одасвуд окружава – зашто допусти погибију ове три красне војводе преда мном, и толиких других, чија мртва телеса чине у овом часу најлепши украс овог страшног поља? Зашто – кад ја знам, да они нису били охладнели у љубави према Створитељу своме?
На ово питање доби кнез следећи одговор:
– Није далеко од разумевања ствар, о којој ме питаш, славни ктиторе цркве Раванице. Кад бих ја као свестан и бестелесан дух био приморан обући се у трулежно тело од прашине, ја бих благосиљао онај час, који би ме од тела ослободио. Смрт је страшна за оне, које одваја од предмета љубави, али не за оне, које сједињује са предметом љубави њихове. Смрт је грозота за привољене царству земаљскоме, а весеље за привољене царству небескоме. Где је срце човеково, тамо му је и домовина. Ко год љуби свет и што је у свету, тај нема здраво срце и не зна за праву љубав. Таква љубав надахнута је или од духа природе или – што је најгоре – од духа адског. Здраво је само оно срце човечије, које гори љубављу према Створитељу. Права љубав може се односити само на Онога, који показа Своју љубав према човеку пре матере његове. И таква љубав – која на земљи има само почетак, а нигде и никада свршетак – једина је достојна тог узвишеног имена. Све остало, што се на земљи именује љубављу, није љубав него пристрасност к телима, стварима, облицима, пролазним звуковима, променљивим укусима, речју – к летећим и умирућим сенкама. Отуда, када Господар живота и смрти пошаље смрт онима који Њега љубе, Он им шаље смрт из пламене љубави према њима, да их ослободи раздаљине и к Себи их приближи. Али када шаље смрт пристрасним, који нису окусили мед љубави према Створитељу своме, Он им шаље смрт по гневу Своме, да их бескрајно удаљи од Себе. Исто као што жетелац жање једним српом и пшеницу и кукољ – ону да унесе у дом свој, а овај да отури далеко и од њиве и од дома. Ти видиш ово поље покривено мртвим телима као руковетима траве. Тело лежи до тела као посечен влат до влата. Но зрна из тога влаћа једна су здрава, и пренета су рукама ангела у небеске дворе, а друга су кварна, и отурена су у бездан мрака и дима. Таква је разлика међу душама људским и за живота њихова на земљи. И као што се судбина пшенице и кукоља не може ценити у време цветања и сазревања – јер тада изгледају исте судбе – него тек у време вејања, тако ни судбина људи пре смрти. Разлику пак међу људима чини каквоћа и силина љубави њихове, која опет зависи од духа који је у људима.
Срце човечје створено је за љубав, најузвишенију, најчистију, најсветију. То је храм, најмањи али најчудеснији на земљи, у коме чезне да живи дух љубави Божје; кадионица, из које се уздиже миомир љубави човека према Створитељу. Ми ангели небески неизразиво волимо сваку твар Творца нашега. Но љубав наша према тварима долаѕи једино од љубави наше према Творцу свих твари. Свака Његова творевина драга је нама само зато што је Његова и од Њега. Ми љубимо Њега, зато љубимо и све оно што Он љуби. А оно што Он љуби, оно и ствара и држи, превелики Створитељ и Сведржитељ. Љубав к Њему, Љубећем нас, чини нас моћним, радосним, светим, младим и – живим.
То је љубав чистих духова према Духу. При непрестано пламтећем осећању љубави код нас на небесима и не јављају се никаква друга осећања. Као што светлост прожима кроз капи јутарње росе, тако нас божанска љубав. Такву је љубав имао и прародитељ људски за неко време. И за то време он је од такве љубави био веома моћан, радостан, свет, млад и – жив. Чим се љубав његова поделила на небо и земљу и срце се његово склонило к земљи, он је онемоћао, ожалостио се, обесвестио се, остарео и – са смрћу венчао. Потомци његови, привољени царству земаљском, још су већма пали и плен смрти постали. Срца њихова, испражњена од моћне и свете љубави небеске, пунила су се разним осећањима, супротним, пролазним и варљивим. Небо није више било стварност у души њиховој но само једна бледа успомена, која је с колена на колено све више бледела. Снизивши ум свој на мисли само о телесним предметима, мимо и насупрот Богу, они су почели срцем желети само телесне ствари, опет мимо и насупрот Бога. Тако су се срца њихова затровала похотом, завишћу, мржњом, злобом, злурадошћу, страхом за тело, страхом од смрти, ненаситошћу, саможивошћу, неверством, грамзивошћу, и сваким незадовољством од ништавних задовољстава. Земља им је испунила срца, земља им је прирасла ѕа срца, земља им постала тиранин. И тако све – докле се Дух Божји није спустио низ крваву стазу Сина Божјега, те камена срца људска поново омекшао и осветлио небеском љубављу.
Ти сам добро знаш, изврсни познаваоче људи, како је онај отровни адски дим земље – почео тровати и срце твог народа, гасећи у њему пламен небеске љубави, који је од крштења његовог тако дивно пламтио кроз неколико векова. Човекољубиви Бог, „који хоће да се сви људи спасу“, није могао даље гледати како твој народ срља у коначну пропаст, у ждрело вечне смрти. Требало је наћи начина, да се то зло и излечи. Но ништа нису помогли ни примери српских светитеља, ни речи проповедника, па ни твоје опомене и преклињања. Због тога је морао најзад доћи овај потрес, овај страх и ужас, и покољ, и погибија великих и племенитих војвода, и твоја превремена смрт, о најплеменитији од свих. Па због тога има да дође још и дуготрајно робовање, кајање, ридање, уздисање, ћутање и трпљење. Горчина за горчином као корак за кораком. Да би се тим начином одлепило срце твога народа од земље и прилепило к небесима. Да би се разочарало у ништавне земаљске пристрасности, а очарало трајном љубављу небеском. Да би се испразнило од дима адског и испунило светлошћу без сумрака. Речју, да би се народ твој изнова распламтео љубављу према Створитељу, и од тог пламена загрејао љубављу према душама на земљи и духовима на небу, као твари Свељубљенога. И да би кроз ту љубав дошао опет до моћи, радости, светости, младости и правог живота.
Радуј се, дакле, благородна жртво! Твој избор је правилан, и твој завет спасоносан. Све што се од сада буде догађало с твојим народом, одбијаће га од варљиве љубави земаљске, пролазне и ништавне, а уздизаће га ка вечној љубави небеској. И што год буде волео на земљи, волеће кроз чисту и свету љубав небеску. Робовање спољашње донеће му ослобођење унутрашње. А унутрашња слобода је таква вредност, којој не може шкодити ни спољашње ропство ни спољашња слобода. Тиранија је не може угушити; спољашња слобода не може је упрљати.
Тако ће се твој народ напунити снаге, и биће моћан као што је љубав моћна. На тај пут га упућује Онај, који лечи бијењем као и миловањем. Он је сама љубав; Он – домовина и огњиште љубави. У Њему се јавља љубав као родитељство, и љубав као синовство, и љубав као пламени дух љубави, Свети Дух. Изван Њега и насупрот Њему нити има нити може бити осећања истинске љубави ни на небу ни на земљи. Невидљиви светови духова опијају се и живе љубављу из Њега. Сва невидљива и видљива васиона јесте загонетка, којој је кључ Његова љубав. Све што одговори љубављу на Његову љубав, постаје бесмртно и бива убројано у породицу Његову небеску. Ово убрајање у породицу Његову бесмртну, у грађанство царства небеског, највиша је сврха свих виших трудова и тежњи на земљи. Ово је врховно достојанство, кога се ви, духови у телу, можете удостојити. Ово – плата мученицима у овој долини плача.
Хвала Вам пуно што сте објавили ово дело на интернету!
Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља