ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ПРВА

У којој се говори о рањеном цару Лазару и о његовим душевним трзајима и недоумицама због погибије и завета

Још је хучала битка по Косову пољу када турске делибаше уведоше српског цара под чадор султанов. Султан Мурат је лежао затворених очију у самртном ропцу. Када му јавише, да је Лазар ухваћен и доведен, султан лагано отвори очи, и поглед једног самртника срете се са погледом другог самртника. Без гнева, без злобе и без радости прошапута султан:
– Алахова воља!
И поново склопи очи. Разочаране делибаше што нису могли да обрадују свог умирућег господара тако драгоценим робом, изведоше Лазара пред чадор, да га гледа војска турска, те да се храбри. Пред чадором су лежала тела три српске војводе: Обилића, Косанчића и Топлице. Као три посечена бора! Лазара поставише врх њихових глава, и држаху га усправно, јер Лазар беше тешко рањен. Из отворених рана још је текла крв. Стајао је гологлав, оборене главе. Лице му је било као крпа, без крви и живота, умрљано крвљу и прашином. Замршена коса мешала се са дугом брадом и у праменовима падала по белом челу и омршалом лицу. Рачунајући оба цара већ у свој сигурни плен, смрт их је оставила да лагано издишу а она је одлетела да по широком пољу граби многе друге жртве.
Турци су пролазили и радознало посматрали непријатељског цара и његове мртве војводе. Неки су пролазили ћутке, други су се ругали и псовали, а трећи правили шаљиве досетке и изазивали смех код својих другова.
Лазар је стајао усправно, не својом вољом, но подржаван са стране од султанових перјаника. Тело његово везивало се још за живот као танким концима од паучине, и опустило би се на земљу чим би се оставило само себи. Али душа мученикова била је жива, живља и покретнија него икада. У унутрашњој радионици душе, мисли су Лазареве прелетале до свих крајева онога што се збило на крвавом пољу и по целој држави његовој. И до највиших небеса мисли су му се дизале тражећи тамо објашњења свему што се догађало са њим и са војском хришћанском.
– Нашто све ово, Господе? Питаше Лазар у себи. Ако сам ја грешан, као што јесам, нека ја и умрем; али нашто оволика смртна жетва војника мојих, народа мога?
И хитро шаљаше Лазар мисли своје као веснике по свему васионском мраку, да гдегод улове ма и један зрак светлости. Али нигде, нигде ни једног кончића од зрака. Мисли му се враћаху празне одакле су и полазиле. Тада их он пусти по свему животу своме, да трагају за узроком пораза и несреће. Гњурајући мислима у све тајне кутиће своје прошлости, он је наилазио неке мање неправде, али он их је исповедио пред духовником, искајао и десетоструко поправио. Од детињства је био благочестив и христољубив. Дом му је био као храм од светиње, милости и чистоте. Деца му у вери и племенитости васпитавана. Народу своме служио је примером у свакој врлини. Богу је подигао неколико красних цркава. Био је отац сиротињи, миротворац завађеној, обесној властели, праведни судија злотворима, храбар заштитник гоњеним на правди.
Када са самртничком брзином и судијском оштрином прери и погледа сав живот свој, Лазар устеже све мисли своје и с уздахом завапи у себи:
– Створитељу мој, који судиш и незнане грехе наше, Tеби вапијем из ове долине мрака! Опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој. Умори мене, Господе мој, и избриши ми име из књиге живота – само спаси народ!
Па опет пусти самртник своје хитре мисли, да испитују скорашње догађаје у Крушевцу, пред полазак на Косово. Сваку изречену реч своју мерио је најтањим мерилима; сваки разговор приводио у сећање и ценио; свако дело строго прегледао и судио. Али нигде ништа од свега што би могло личити на довољан узрок за слом војске и пропаст државе. Тада наједном – наједном Лазар отвори уста од ужаса и болно јекну. И све се у њему узбурка као море од изненадног ветра. И рече цар у себи:
– У томе, у томе да нисам погрешио!?
Војници га јаче придржаше да не падне мислећи да он јечи од телесних рана.
Чега се то страшно сетио Лазар, да јекне од бола и ужаса? Сетио се, како му је нуђено да бира једно од два царства: земаљско и небеско. Да је изабрао земаљско царство, он би, по пророчанству, остао у животу, са својом војском, са победом и нетакнутом државом. Али он је изабрао царство небеско, и ево, опет по пророчанству, стигла је погибија његова и војске његове и државе његове.
– Авај, да нисам у томе погрешио? Преда ме су стављене две судбе, да у име народа бирам. Ако сам лично за себе имао право да изаберем смрт место живота – ко ми је дао власт да за цели народ учиним такав избор?… Ту, ту је замка. Свакако сам учинио погрешан избор. Тајанствена сила, која ме је кушала, очигледно није била од Бога светлости него од демона таме. И та сила ме је обманула. Ја сам се приволео царству небеском, и тиме обавезао и себе и народ свој пред оном тајанственом силом; и она, ево, на основу те обавезе сада изводи погибију моју и моје војске… Ја сам дао погрешан завет народу моме. У томе је кључ овога пакла што кључа око мене по Косову! Погрешио сам, дакле; ја, само сам ја погрешио… О, да ли сам погрешио, кажи ми свевидећи Господе, пред чијим се очима тка све ткиво живота и смрти? Кажи ми, о Ти, одевени у величанство ћутања! Ако сам ја учинио погрешан избор, онда сам ја кривац за смрт ових честитих војвода преда мном; ја сам кривац за пропаст државе; ја одговоран Немањи за круну његову; ја одговоран Сави за цркву његову; ја проузроковач толике смрти, толиких рана, толике крви, па толиког удовиштва по селима и градовима, толиког тиранског гнева, што се надноси над поробљени народ мој… не мој него Твој, Господе.
И опет јекну Лазар као рањени јелен. А перјаници га љутито изгрдише и још јаче стегоше.
… Убиј ме, Господаре живота и смрти, убиј ме стотину пута, и оживи ме стотину пута, па ме опет убиј! Ако сам ја учинио погрешан избор и оставио народу лажан завет, ја заслужујем да вечно само умирем у мукама као што сад први пут умирем. Кажи ми, о кажи ми, Творче језика и речи, пре него се сручи у прах, овај прах у који си улио душу живу – кажи ми да знам. Не опрости ми, не, никако. Него само кажи ми да знам, да ли у избору погреших пред Тобом и пред светим небесима Твојим?

Кључне речи:

Један коментар

  1. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *