ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ШЕСТА

У којој се говори о превасходству ума код оних који се приволе царству небеском

Проговори Лазар и рече:
– Али , кажи ми, светли грађанине небеског царства, каква ће корист бити народу моме од привољења царству небескоме?
Одговори му на то грађанин небеса:
– Привољење царству небескоме ваистину ће донети неисказане користи народу твоме. Очистиће му ум, срце и вољу. Тако ће му целу душу учинити сјајним огледалом, у коме ће се огледати наш бесмртни свет и живот. Царство небеско ући ће унутра у њега, и он ће као достојан ући у царство небеско.
Прво, велим, очистиће му ум. Што је вама смртнима глава телу, то је ум души. И као што се главом стражари над телом, тако се умом држи стража над душом. И мада је седиште ума у срцу, његове су главне страже према свету видљивом у глави. Ум прима преко чула, па их онда сам просејава и суди. Како ће човек просејати и просудити спољне утиске, то највише зависи од духа, којим је цела душа надахнута, па и ум. Ако је у човеку небески Божји Дух, онда ће ум његов бити чист и снажан, то ће све моћи ценити и судити по Створитељу своме и кроз Створитеља. Као што је речено кроз уста пророка:“у свијетлости Твојој видјећемо светлост“. Осветљен небеским Божјим Духом ум човечији и сам бива обожен и кроз то светао, чист и бодар. Помоћу небеске светлости у себи он посматра и види све твари и догађаје; то јест чита ове јасно и сазнаје њихов смисао и значај. Такав ум, заквашен Духом небеским, неда се заварати никаквом сенком ни тамом која би, гоњена од нижег духа, кретала човека насупрот Бога и одводила од Бога.
Такав је првобитан, чист и бодар ум, што га је Творац створио у души човековој и обасјао га Духом из Себе самога. Али чим се ум упрља, он се и олењи, те престаје бити господар спољних утисака. Страже малаксавају, и странци наваљују унутра у град душе људске. Ум губи небеску светлост, а с тим и силу. Нити може да разликује ни да одбије. Склања се пред сваким чулним утиском. Шта више, трчи и тражи их и увлачи унутра, без процене и разбора. Човек са таквим помраченим и раслабљеним умом пре свега изгуби свој мир. Без душевног мира он јури тамо амо по свету и тражи све нешто ново и ново не знајући ни сам шта тражи. Уствари он тражи изгубљеног бога, кроз кога је био господар и судија свих твари около себе. Сада он трчи доскорашњим слугама и робовима својим и распитује их за господара. У њега не улази као некад само стварни смисао твари, него њихове сенке, и то онако како их телесне очи виде, телесне уши чују, и језик куша, и нос мирише, и кожа опажа. Преко душа таквих људи грме васионска кола природе као преко лешина. То гажење и уништавање човека подржавају адски духови са злобним весељем, док ми чувари душа људских одступамо у страну, по наређењу Свевишњега, и с тугом гледамо оне, који сами себе губе и гину за оба света.
Ми духови гледамо ум једног човека у стварности и целини какав он јесте. Но ви, телом обложени, нисте у стању тако гледати. Ви цените ум према мислима. Због тога се често варате. Јер покварен ум често се маскира привлачним мислима као ружно лице белилом. А прав и чист ум опет неретко се сакрива помоћу јуродства. Зато ћу ти сад представити разлику између мисли човека привољеног царству земаљском и другог, привољеног царству небеском.
Привољен царству земаљском, што год опази у овом свету, прима као стварност, и цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли туђу њиву, он не мисли на чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње, него на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер, нити на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез једног народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од Бога мудрост, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум његов сав мрачан за истину, сав паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне мисли.
Привољен пак царству небеском, непролазном и бесмртном, о свему мисли кроз Створитеља свога. Видећи злато, он мисли на Онога, који је створио тај красни метал и под земљу га сакрио. И још мисли на непроменљиви сјај истине, коју тај метал означава у духовном погледу, и на врлине душе, које он означава у моралном погледу. Гледајући суседову њиву, он о њој мисли прво као о својини Божјој, на којој је сам Бог први и главни делатељ. По том он похваљује у мислима труд домаћина њиве, који ју је искрчио, оградио, узорао и посејао. И моли се у себи Домаћину васионе, да благослови толики труд човеков, и дарује плод њиви његовој, да му се деца могу исхранити, и Њега, свога Творца, прославити. Види ли јагње у ливади, он мисли на свемудрог Промислитеља, који тако дивно одева јагње, храни га и штити. Сретне туђу жену, он мисли с поштовањем о њој као о матери, којој је његов и њен Отац одредио нарочити задатак и пут спасења у овоме хитром станствовању земаљском. Ако ли је кнез једнога народа, он са страхом помишља на дуг свој к Богу и к народу, проси од бога мудрост, да може ваљано управљати народом на славу Господњу. А суседне кнежеве он у себи благосиља, и моли се Богу за њих и за народе њихове као за браћу своју.
Радуј се, дакле, избраниче Божји, јер си правилан избор учинио и живоносан завет народу свом оставио. Приволевши се царству небеском ти си приближио Бога народу и народ Богу. Тиме си предао народ свој бризи највећег Лекара и Исцелитеља, који види најскривеније ране душа људских, и који једини зна и може да их исцељује. Горким лековима Он ће очистити ум народу, запојити га дахом Духа Светога, и учинити га поново светлим и силним. Повратиће му ум небески, којим се мисли слично Дародавцу ума. И народ ће се твој ослободити од духа земног и адског, и оспособиће се да мисли ангелски, дубоко, високо, прозорљиво, духовно. Својим умом он ће надмашити своје претке из слободе као и своје господаре завојеваче. Умотворине, које ће народ твој јавити у вековима робовања, биће светао израз светлога ума његовог. И биће на дивљење далеким поколењима у слободи.
Тако ће се ум народа твога опрати, излечити, обожити и до небеса узвисити. У мислима његовим огледаће се бескрајни ум Онога, који је сав Ум;у коме се не може зачети и у кога не може ниодкуда ући погрешна мисао. Сунчана светлост тама је према светлости тога вечног Ума. И кристал је као непровидан гранит према јасности и зрачности мисли Његових. Све небеске силе умне су од превечног Ума Створитеља свога. Тај Ум је Његов и у Њему. У Њему се вечно рађа, и од њега обасјава мудрошћу сву твар на небесима и у подножју небеса. Он све зна не испитујући. Све види у тренутку не гледајући очима. Све покреће и руководи не покрећући се с места на место. Мимо Њега нема правог ума. Нити игде иједне правилне мисли насупрот Његовим мислима.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *