ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

У којој се говори о спољашњој и унутрашњој слободи и о суштини златне слободе

– Слушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часнога и слободе златне. Све стварности имају своја нерастегљива и неотуђива имена. Али на земљи су та имена протегнута и на символе тих стварности, па чак и на символе символа. Због необузданости језика и визијске слабости људске. Тако се и реч слобода протегла на многе односе и многа стања међу људима на земљи. Рећи ћу ти прво оно што теби треба да је јасно. Кад се спољашња слобода у једном народу претвори у робовање најближег најближем, и упрља безименом тиранијом човека над човеком, законом земаљским некажњивим, онда Свемоћни, Сажаљиви, одузима слободу таквом народу и баца га у школу робовања, да би се научио познати и ценити слободу. Није ли ти ово јасно, честити кнеже?
Одговори Лазар:
– Заиста, говориш ми ствари, које треба да су јасне сваком разумном човеку. – По том ангел продужи:
– Но слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи: слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у прсима својим, он се осећа слободним и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању. Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслобода умањити. То је благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује, смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је тамница гроб, а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким, а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу слободу, и чува ову од злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање, осветљујући и загревајући људе поробљене.
Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у колико не ограничава њихову слободу, него јој само даје правилан ток. И ми на светим небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање, ни као сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу, а не од Бога – то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег Љубитеља – то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној.
Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје, јављено у телу, да би објавио телесним тајне вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније дете. Он је слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали. А Он ни минута није био неслободан, јер ниједног минута није био одвојен од визије Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе: „стојте у слободи, којом вас Христос ослободи“. И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у оковима као и међу пријатељима. Све – слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне, небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености.
За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа: љуска која наговештава језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се ни круна, а још мање глава. А ти си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и главу за слободу – ама за ону стварну јеванђелску слободу.
Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав – продаје једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства. А кад није губитак душе, није губитак уопште. Јер све је остало само намештена бина, на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволи нашем царству небеском, онда му је свака стопа земље, на коју стане изврсна бина за улогу његову.
Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог народа твог. За први пораздароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни препорођај, унутрашња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви.
Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се радошћу неисказаном.
Боље је животом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско. Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана. Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно кличу, Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и самонадеждни увек доживљавају неочекивано, Она – никад. Мудрост небеска у борби даје Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже пале и узвисује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је духу неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. „У рукама су Њеним сви крајеви света“. Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци – ко јој се може успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчину, а у чашу поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима својим. Нико од створених не може је ни надиграти, ни надјачати, ни надслужити. Благо човеку, који се приволи небеској Мудрости и Њеном царству.
Но време твоје тек што није истекло, о кнеже судбоношче народа свога.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *