ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ДЕВЕТА

У којој се говори о Лазаревом гледању битке са два отворена вида: телесним и духовним

Не потраја дуго, а то се опет разли нека дивна небеска мелодија по души Лазаревој. То небески народи певаху песму, од које цар смртник појми ове речи:

Страшна дана, но жетве предивне!
Јато душа с Косова нам стиже.
‘Ајте, душе, ‘ајте к нама ближе!
Две се жетве на бојишту жању:
Једна – смрти, а друга – живота
Жетва жива у небо се слива,
Анђели је под крилима носе
У царство је небеско уносе.
Дан Амосов – завет хришћанима
Завет борбе за крст и слободу.
Крвљу Лазо завет запечати
И свој народ вечно обогати…

Од благости и сладости ове песме, Лазар се толико умили, да му потоком потекоше сузе из очију. Он беше сав у духу, те и не осећаше сузе. Али Турци видеше и разнолико тумачише плач цара хришћанскога. Једни тумачише као жалост за мртвим војводама пред собом, а други као слабост у страху од своје блиске смрти. А два небеска човека, које нико од Турака не могаше видети, стајаху и нешто тајно говораху међу собом. Онда свети Амос искорачи ближе ка Лазару и благо му рече:
– Ти си ганут овом дивном песмом, дивни свечару мој? То се небески свети народи радују, што им придолазе нова браћа са земље. Гле, овога дана највише им браће стиже са овог поља. Свевишњи је даровао овај дан мени, као Своме мученику на земљи, као и сваком свецу свој дан. На данашњи дан страдања твога и ја сам претрпео смрт за свету веру. И као сваком свецу у његов дан, тако и мени данас света небеса подносе честитања и певају песме. Тако света небеса сваки дан славе Бога кроз светитеље Његове. Молитве свих оних смртних, који мене светкују у славу Господњу, ја окађене износим пред Цара и Сведржитеља небеског. А душе праведне, које се у мој дан одвоје од земље, ја пратим с ангелима хранитељима у зрачне висине вечне светлости и вечног живота. Још мало па ћеш и ти, кнеже, делити овај дан са мном, као светац овога дана. А свака деоба небесне славе за нас на небу значи удвојено блаженство.
Рекавши ово свети Амос стави своју десну руку на лице самртника и викну: Отвори се!
У том тренутку отворише се Лазару оба вида истовремено, и телесни и духовни. И с са оба вида погледа он по бојишту око себе. И гле, како све ново и чудно! Лица многих војника, јуче причешћених у Самодрежи, беху светла, као свећама осветљена. Око глава сијаху им светлосни кругови, који се продужаваху мало на четири стране у облику крстова. Поред сваког тако осветљеног лица стајаше, као у ваздуху, по један светлосан прозрачни човек. Исто као онај небески весник, што говораше с Лазаром. Но виде кнез и другачија лица. То беху борци као земља тамни. Иза њихових глава помаљаху се и повијаху тамо – амо некакве наказе црне као катран. И разумеде кнез, да израз тих гнусних наказа одговараше црним неделима и страстима грешника, уз које се наказе припијаху. И још појми он, да на широком бојишту не беше само борба људи него и духова.
И ад и земља и небо у страшном судару. Тутањ и звек, писка и вриска, бука и клепет, покличи и ропци – ваздух испуњен свим гласовима и јецајима, што се на земљи могу чути из грла и из ноздрва, од копита, од метала, од труба, од дрвених палица, костију и зуба, од затегнуте коже на бубњевима, од ветра и кише. Севање мачева и копаља, сијање тока и блистање калпака и сребрних узди, лепршање азијских зелених барјака и хришћанских црвено – белих крсташа, бела лица европских ратника, тамно – жути Азијати и угљено – црни Африканци, снежни турбани и алеве чакшире, плаве и крмезли доламе, жуте и оранжане чизме, разнобојни коњи и керови, сиве камиле и соколи сиви – да ли ће се људско око икад ситити таквом изложбом боја са три континента? Борци устремљени један на другог, једни са муњама у очима, други са бледилом догоревајуће свеће. Пропети коњи са искеженим зубима од затегнутих узди. Сваки ратник мисли, како ће непријатеља умртвити или себе одбранити. Лица су једних – књига ужаса, других – књига јарости, трећих – књига устрашености, четвртих – књига бола, или бриге, или наде – но ни једно осећање нити страст без крајње заоштрености и врхунца своје силине. Неко затворених очију исказује свој бол на отворена уста. Неко стегнутих уста пројављује усијан гнев на очи. Неко мрштинама лица показује сабирање снаге из целог бића свог. Једни падају од топуза противничког. Други чупају стреле из свог тела и рукама стежу ране да зауставе крв – авај, докле? Некога у забуни убија најближи друг. Неко оборен налази смрт под копитама свога коња, у кога се надао као у савезника. Некога у бекству сустиже стрела, а неко у најгушћој борби остаје нетакнут. Нити телесни вид може догледати нити природни разум разумети, зашто с једним човеком бива овако, а са другим онако. То ткање и осипање судбе може се догледати и схватити само оним другим, духовним видом. Једино у Лазара међу свима хиљадама ратника беше тај вид отворен. И тим другим, тајанственим видом гледаше Лазар и виде борбу духова и људи. Сходно светлости или тами душе једнога ратника прилетаху му или духови светлости или духови мрака. Тренутно свак распознаваше своје и отимаше се о своје. Моћни ангели небески одбијаху махањем руке или дахом уста својих демоне као гладне шакале од душа крстоносних витезова. Али зверови адски, премда трепетни пред светим силама, мучки налетаху на сваку људску душу, чим би изашла из топлог тела. Одвратним жвалама обзињаваху они душе грешничке, а ноктима их као удицом дотицаху, ноктима, које на аршине могаху испружити. Но чим би ангели махнули руком претећи, они би скупљали нокте у змијасте колутове, и сами себе гребали од грозне љутине. Још од њих исхођаху неки дим и смрад, непознат земљи и људима. Обе би војске у часу могле бити угушене тим адским смрадом, да га ангели не уништаваху небеским животворним озоном што испуњаваше њихово биће. И Лазар гледаше и виде, са језом и ужасом, како анђели најзад допуштаху демонима, да узму понеку црну душу човечју. А душе праведника они закриљаваху својим крилима, и узимаху их и узношаху у небеске висине. При лету у вис, сваки се ангел окреташе ка свом Амосу и љубазно га поздрављаше. Јер то беше Амосов дан. И зачуди се Лазар великим војскама неба и пакла, које не беху мање од људских војски на бојишту. Њихово отимање о душе људске представљаше такву једну хитру и утанчану борбу, каква на земљи нема сравњења нигде до унутра у човеку, у коме се боре супротне мисли. А за све време докле Лазар нетремице посматраше двојну битку двојним видом својим, до њега допираше она небеска мелодија, која га и подржаваше да не сиђе с ума од виђених страхота –

Јато душа с косова нам стиже.
‘Ајте, душе ‘ајте к нама ближе!

Кључне речи:

Један коментар

  1. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *