ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ЧЕТВРТА

У којој весник небески одговара Лазару на питање: шта је најпотребније за човека да проси од Бога

Рече Лазар: тек сад увиђам колико сам грешан и неук. Ево на самрти сам, а још не знам шта треба од Бога просити. Парбим се са Творцем својим као некада Јов око ствари, које су ван моје власти и домашаја. Научи ме, слуго Свевишњега, шта је најпотребније за човека на самрти да проси од Бога свога?
На то му одговори ангел Божји:
– На крају и на почетку земаљског пута, као и на сваком кораку тога пута, најважније је за земаљског путника просити у Бога две ствари: прво – опроштај грехова, и друго – даривање Духа Божјега. Све што се пуни, прво се мора испразнити да би се напунило, и прво очистити па онда украсити. У кућу напуњену демонском робом греха, Дух Божји не улази, и дом нечист Он не украшава присуством Својим ни даровима Својим небеским. Човек је дивно сложен од тела, душе и духа. Дух је покретач и господар целог бића човечијег. Какав дух онакви покрети душе и тела. Какав дух онакав и човек. Дух покреће душу, а душа тело. „Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа“. Кола и војске ангелске у небеском царству живе и крећу се само Духом Божјим. Од тог Духа за нас ангеле извиру она четири потока сласти: истина, љубав, живот и радост. Исто је тако и прародитељ рода вашег живео и кретао се Духом Божјим, слично нама ангелима. Но када се безумно одвојио од правде и Љубави небеске, у њему је наступила једна битна промена. По изгледу он је остао исти, али је у њему извршена битна промена. О тој промени до данас мало се шта зна у свету. То је тајна најређих, најћутљивијих, најпросвећенијих. Али ти, велики бесмртниче, треба да знаш, у чему се ова битна промена састојала, да би онда могао докучити и све остало што ти срце жели знати. Јер ово сазнање полазна је тачка свеколике мудрости и истинског знања. У чему је стварно одговор на сва мучећа питања људска, па и на твоја.
Чуј, дакле, најславнији кнеже у овом нараштају земном! Битна промена била је у томе, што је увређени Створитељ тргао из човека Свој Свети Дух, а човека оставио само са створеном душом и природним духом његовим. С тим природним духом, који је створен, а не удахнут од Бога, отпали човек је осуђен „у зноју лица свога јести хлеб“, слично мравима и пчелама и зверињу. Тако се човек спустио до животиња, господар изједначио са слугама својим, цар уравњао са поданицима својим. Човек бог, постао је човек животиња. Но то није најгоре. Јер су животиње у свом чину чудесне и красне. Најгоре је то што се човек животиња брзо отиснуо до човека демона, по свом слободном избору. По свом слободном избору, поставши нечист суд за Духа Светога, он је одвргао и свој природни, створени дух, и прихватио је у себе трећи дух, дух нечисти, богоотпадни, богоборни, дух адских ангела. Јер кад је човек изгубио Духа Светога, он је остављен на раскрсницу, где влада створени дух природни, и где се сударају два супротна духа: дух светлости и дух таме, или: Дух Божји и дух адски. На тој раскрсници, где влада дух природни, и где дувају два супротна духа, многи су се људи окренули лицем ка духу таме и смрти, док су се само неки окренули лицем ка Богу. Овим последњим милостиви Бог даровао је поново Свога Духа Светога. То су они дивни праведници, којима је дато обећање и проречено спасење, како њима тако кроз њих и свему будућем роду човечијем, уколико се овај одржи на раскрсници окренут лицем ка Богу живота. Кроз хиљаде година они су били једини људи богови усред људи животиња и, што је најгоре, људи демона. Боговима и синовима Божјим они су назвати не због смртног тела свога и природне душе и духа него због Бога Духа Светога, који је њима поново дарован, због тога што је лице њихово на раскрсници духова било окренуто са вером и чежњом, ка Духу Божјем Светом. Због тога је и удахнуо Бог у њих од Себе Светога Духа, те су се удостојили назвања богова и синова Божјих. Јер све што величанствени Творац наш даје живим створењима Својим, Он даје од Свога или од Себе. Када даје светлост, дажд, плодородност, здравље, успех, познање природе – даје од свога, то јест даје нешто што је Он створио, што је Његово, али што није Он. Када пак дарује Духа Свог Светога – дарује Себе самога. То је својство савршене, божанске Љубави, да дарује не само Своје него и Себе.
И тако, прославитељу Бога, знај, да постоје три врсте духа: Свети Дух Божји, дух природни и дух демонски. Понављам ти: какав дух у човеку, онакав и човек. Три брата са три различита духа тако су далеко један од другога као три света: свет небески, свет земаљски и свет адски. Ето, зато је човека могуће правилно ценити само по духу, који је у човеку. Јер дух је покретач и душе и тела. И све мисли, и жеље, и осећања душе као и дела телесна зависе потпуно од духа, који је у човеку.
Са овим знањем о духу као са тајанственим кључем уђи сада у одаје душе човекове. Какав дух онаква и душа. Душа није тако проста као дух. У њој су три моћи: умна, осећајна и делатна. А све то троје јесте као тесто, коме је дух квасац. Какав квас, онакво и тесто, онакав и хлеб. Ако је квас Дух Свети, онда су и мисли у човеку свете и божанске, и осећања света и божанска, и дела света и божанска. Ако ли је квас дух природни, онда су и мисли у човеку природне (земаљске). Осећања природна, и дела природна. Ако ли је пак, квас дух демонски, онда су и мисли у човеку демонске, и жеље и осећања демонска, и дела демонска.
Са овим знањем о духу и души као са тајанственим кључем уђи сада у тајне тела човечијег. Каква душа, онакво и тело. Тело није тако просто као душа, још мање као дух. Многобројни органи и радње тела символични су за каквоћу и моћ душе. Ако је душа заквашена Духом божјим, онда је и тело, као инструмент такве душе, харфа Божја, која изражава оно што богонадахнута душа мисли, осећа и хоће. Ако ли је душа заквашена духом природним, онда је и тело, као инструмент такве душе, израз природе, природних мисли, природних осећања и природних хтења. Ако ли је пак душа заквашена злобним квасом адског духа, онда је и тело таквог човека, као инструмент душе, весник адских сила, демонске воље и демонских дела.
Без овог основног поимања и различења, како ће се појмити човек и оно што се с човеком збива у свету? И како ће се разумети судба једног народа и све оно што се догађа једном народу? Без тог основног поимања и разлучења, највећи витеже овога дана, не може нико од смртних сватити оно што се данас збива на овоме пољу битке. Само онај ко није задахнут демонским духом и ко се узвисио над обичним природним земаљским духом, у стању је мирно гледати у ово кидање ткива као у ново ткање, и видети у овом болном хаосу космички поредак, и у овим крвавим страхотама од рушења – правилно уметничко стројење.
Није ли ти јасно из овога, што је дужност сваког човека просити од Господа, како у часу самртном, тако и у сваком часу и на сваком кораку земног путовања Духа Божјег Светога? А Бог је пун милости и љубави, те из преобилне љубави дарује и самога Себе онима, који Њега љубе и с љубављу Њега од Њега ишту? Као што вам је речено из најсветијих уста:“кад ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више отац небески дати Духа Светога онима који ишту у њега“ (Лк. 11, 13).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *