БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
ФИЛОСОФСКО – ТЕОЛОШКИ АРГУМЕНТИ
Неки од грчких црквених Отаца, као што су св. Атанасије Велики или св. Григорије из Нисе не само да су потврђивали бесмртност душе, него су се чак и прихватали тога да одбране ту доктрину помоћу философско теолошких аргумената. Облик који је дат тим аргументима илуструју они (аргументи) који се појављују у расправи св. Атанасија под називом Против пагана (2. део). Доказујући да тврдња о стварању душе као бесмртне представља део црквеног предања, он у наставку износи три доказа њене бесмртности.
Први доказ св. Атанасије изводи из чињенице да је душа нешто различито од тела које је смртно. Та различитост показује се многим чињеницама, као што су следеће:
Често човековим телесним нагонима (као што је потреба за храном и пићем) управља расуђивање и свако, ако је пријатељ истине, примећује да се расуђивање разликује од телесних чула. Способност расуђивања поступа као судија и управитељ чула. Она, дакле, одлучује шта ће чула видети, чути, додирнути, окусити и омирисати а шта не. Способност расуђивања се налази у души.
Да је душа нешто различито од тела показује се и тиме што се тело, будући по природи смртно, бави смртним стварима, док човек расуђује о стварима бесмртним и вечним. Тело не би могло спонтано имати такве мисли о себи, јер траје само привремено, јер је смртно. Следи да суштина која размишља о бесмртности и вечним стварима мора бити другачија од тела и бесмртна.
Други аргумент потиче из динамичне, стваралачке природе душе. Како то он изражава, “душа покреће тело и оно није покретано другим стварима”. Отуда следи да је кретање душе – односно њена делатност – спонтано, и да се тај спонтани покрет наставља и након што је тело положено у земљу. Та самоделатност душе је истоветна са њеним животом. Св. Атанасије је овај аргумент присвојио из Платонових Федра и Закона, парафразирајући га на себи својствен начин.
Трећи доказ за бесмртност душе је њена моћ да у машти и мислима оде изван тела. Тако св. Атанасије каже: “Често се дешава да човек, док тело лежи на земљи, машта и размишља о томе шта је на небу. Док тело спава, човек се често душевно креће и посматра оно што се налази изван њега, путује у друге земље, шета, сусреће познанике. Често, док тело лежи у кревету, непокретно и уснувши сном сличним смрти, душа остаје будна захваљујући својој сопственој снази и превазилази природну снагу тела. Иако путује далеко од тела а да при том остаје у њему, душа замишља и запажа ствари које су изнад земље, а често и разговара са светима и ангелима који се налазе изнад овоземаљског и телесног постојања”.
Св. Атанасије закључује да “ако чак и душа здружена са телом живи вантелесни живот, њен живот ће се у далеко већој мери наставити након смрти тела, и живеће непрекидно због Бога који је тако учинио”.
Тај аргумент је, иако преформулисан, у наше време изнео француски философ Анри Бергсон у својој књизи “Дух – енергија”. Он пита: “Шта је она ствар коју свако од нас назива својим “Ја”? “То је нешто”, одговара он, “што се појављује… да би превазишло сваки део тела које је са њим сједињено, да би га оставило иза себе како у простору, тако и у времену. У простору зато што је тело свакога од нас ограничено унутар различитих површина које га спутавају, док помоћу своје перцепције… зрачимо далеко изван својих тела, чак до звезда. У времену, зато што је тело материја, а материја је у садашњости… док свест (наше “ја”) задржава прошлост, затвара оно што време отвара и са тим припрема будућност којој ће она сама помоћи да ствара… Та ствар која са свих страна преплављује тело јесте “ја”, “душа”, “дух”.
Као св. Атанасије, Бергсон из тога што душа превазилази или трансцендира тело изводи закључак о бесмртности душе и каже: “Ако узмемо у обзир да човекова ментална активност превазилази његову церебралну активност… очување, па чак и интензификација личности не само да је могућа, него је и вероватна након распадања тела”.
У своју формулацију овог аргумента Бергсон укључује идеју о души као нечем динамичном и креативном, што се појављује и у другом аргументу св. Атанасија. Бергсон, дакле, као што смо видели, говори о свести као о ономе што припрема будућност којој ће она сама помоћи да ствара а даље запажа да свест, “ja’, “душа”, “ствара дела поново стварајући саму себе”.
Св. Григорије из Нисе (око 335 – 395) је у својим књигама О души и васкрсењу и Велики катихизам опширно философирао о бесмртности душе. У првој књизи, расправа има форму дијалога. Он поставља питања својој интелектуално обдареној сестри Макрини и упућује приговоре против хришћанског става о души какве су износили материјалистички настројени философи, да би видео како ће му она одговорити на њих. Циљ ове расправе је, како се он изразио, “да се стекне чврсто и непоколебиво уверење у трајање душе” (после смрти).
Као што је поступио св. Атанасије говорећи о души, и он започиње расправу правећи оштру разлику између душе и тела. То води ка следећем, јасном схватању душе: за разлику од тела, које је вештаствено, сложено и видљиво, душа је нешто невештаствено, духовно, једноставно (тј. несложено), невидљиво и што постоји независно од тела.
Такво схватање душе је, тврди св. Макрина, у потпуности усклађено са библијским схватањем да је “Бог створио човека по свом лику и подобију” и каже: “Оно што је створено по лику Божанства у сваком погледу нужно поседује сличност са праобразом”. Према томе, душа у којој је присутан “лик”, слична је Божанству по томе што је “умна, невештаствена, неповезана са појмом тежине, као и по немогућности било каквог мерења њених размера”.
У Великом катихизму, њен брат, св. Григорије из Нисе, износи тврдњу о бесмртности душе извлачењем закључака о хришћанском схватању Бога као доброг и човекољубивог, који човека ствара по сопственом лику. Он каже:
“Било је неопходно да човек, рођен за наслађивање божанским добрима, у својој природи поседује нешто сродно ономе чему је требало да буде причастан. Ради таквог окончања био је обдарен животом, мишљу и умешношћу, као и свим изврсним особинама које приписујемо Богу… Будући, дакле, да је једна од тих изврсних особина повезаних са божанском природом и вечно постојање, било је у целости потребно да наша природа не буде лишена додатног дара ове особине и да у себи поседује бесмртност”.
Анализирајући природу душе, јасно је разликујући од природе тела и износећи доказе у одбрану њене бесмртности насупрот материјалистима, св. Атанасије, св. Григорије из Нисе и његова сестра св. Макрина користе оно што је Платон рекао о души у Федону, Федру и Законима. Они су, међутим, селективни и избегавају две Платонове заблуде, ону о преегзистенцији душе и ону о реинкарнацији. Темељ њихове мисли у испољавању селективности, овде као и у другим питањима, јесте Свето писмо. Њихову оданост Светом писму и, у исто време, њихову слободу у селективном коришћењу списа световних мислилаца какав је Платон, изванредно изражава исказ св. Макрине у књизи њеног брата О души и васкрсењу. Она каже:
“Ми нисмо овлашћени да тврдимо све што пожелимо: учинили смо Свето писмо правилом и мером сваког начела. Наше су очи неминовно уперене у њега и одобравамо само оно што се може ускладити са намером ових списа”.
Аргументи о бесмртности душе које су изнели св. Атанасије, Григорије из Нисе и Макрина типични су за начин на који су грчки црквени Оци износили доказе за њу у философском маниру. Њихов пример је у овом веку задивљујуће следио св. Нектарије Егински.
Достојевски, који није био само велики романописац већ и дубок православни мислилац брани учење о бесмртности душе на основу тврдње да је то неопходно за човеково духовно и морално здравље. У чувеном Дневнику писца каже:
“Ни појединац ни народ не могу да живе без “више идеје”; на земљи постоји само једна таква идеја, идеја о бесмртној људској души. Све друге “више идеје” којима људи живе исходе из ње… Када се изгуби идеја о бесмртности, самоубиство се појављује као потпуна и неизбежна нужност за сваког човека који је у најмањем степену изнад пољских звери… Идеја бесмртности је сам живот, крајње одређење и први извор истине и целовитости свести”.
