БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
СВЕДОЧЕЊЕ ХИМНОГРАФИЈЕ
Бесмртности душе поучава и литургијска поезија Цркве – поезија која се пева током њених богослужења. О њој се јасно говори у таквим химнама као што су следеће две, у којима се појам бесмртности приписује души:
“У теби су, свети оче, верно очуване особине лика,
јер си понео крст и пошао за Христом,
а учинивши тако, поучио си нас да не бринемо
о телу јер је пролазно, него да се постарамо за душу,
која је бесмртна. Твој дух се, дакле, свети…,
радује са ангелима”.
Ова химна је аполитикион (“отпустителен”, химна која се пева на крају вечерње службе, прим. прев); пева се приликом помена Пустињских Отаца, као што су св. Патапије и св. Маркел, а појављује се у Минеју и Великом Часловцу, књигама химни које користе појци.
Иста химна, са изузетком што се уместо св. оцу обраћа св. матери, пева се приликом помена жена – светитељки и монахиња, каква је св. Марија Египћанка или св. Матрона Хиоска. Следећа химна наглашава бесмртност душе стављајући реч “бесмртна” на прво место; налази се у Октоиху, тј. Осмогласнику (који се код Грка назива и Параклитик) она се пева на вечерњој у недељу и понедељак као четврти глас:
“Будући бесмртна, моја душо,
немој се утопити у житејским таласима;
устани и завапи Доброчинитељу:
Боже, очисти ме и спаси!
У истој књизи, суботње химне на јутрењу су, у случају свих осам гласова, упућене Христу, Богородици, мученицима и другим светитељима, прослављајући их и преклињући за помоћ душама преминулих као и нашим сопственим душама. Христу се упућују као оном који има највећу власт над живима и мртвима, а Богородици, мученицима и другим светитељима као нашим заступницима пред Богом.
Пример једне такве химне, посвећене Исусу, је следећа:
“Једино си Ти, Спаситељу мој,
на земљу дошао као бвзгрешан,
Ти који си, као милостив,
уклонио грехе и душама оних
који су као верни Теби
отишли из овог света дај починак
у вртовима светитеља Твојих
и рајској радости, Човекољупче!
Пример химне упућене Богородици је следећа:
Прими, Пречиста, слуге твоје
побожно упокојене и представи их
Судији нашем и Богу,
преклињући Га да им подари избављење,
јер као Мајка Створитеља
имаш вољу и моћ да то учиниш.
Химна која се односи на мученике каже:
Духовном мудрошћу и трпељивошћу тела,
најснажнији борци који сте
одважно презрели мучења,
преклињите Христа да пружи
утеху душама преминулих,вапијући:
Хвалите Господа, сва створења Божија!
Као што Свето писмо о људској души говори као о стварности у овом животу и као о оној која наставља да постоји после смрти, исто се тако и у химнама за упокојене о реалности душе у овом животу и након њега говори као о чињеници и извесности, а не као о предмету чисте спекулације.
Душе умрлих се помињу као душе “оних који су уснули” (koimethentes), “оних који су отишли” или оних који су “променили место” (metastantes).
У химнографији је као сасвим извесна приказана и чињеница да се душе Богородице и светитеља налазе у рају. Они су, према томе, прослављени, каже се да су блажени и да поседују моћ да пред Богом посредују за мртве и живе.
У химнографији се исто тако помињу и посмртна стања и области: рај и пакао. Као ни у Светом писму, ни у химнографији нема помена о трећем стању или области, тј. о чистилишту. О чистилишту или пургаторијуму, истакнути богослов 18. века, Никита Теотокис каже следеће: “Господ је јасно говорио о огњу вечног пакла, називајући га неугасивим, огњеном пећи, огњем вечним, огњем геене, разбукталим огњем или огњеним језером, али се нигде не назива огњем чистилишта: нити у Светом писму, нити у одлукама Светих васељенских сабора, нити у списима богоносних Отаца”.
Химне посвећене Богородици и светитељима ради њиховог заступништва пред Богом и уопште молитве које су им упућене наговештавају веровање у садашње присуство њихових духова. Химне су им упућене као живим, свесним, благонаклоним бићима која су тесно повезана са Богом. У том погледу св. Нектарије Егински (1846-1920) пише: “Изговарајући молитве светитељима, Црква верује да они, који су током свог овоземаљског живота посредовали пред Богом за мир света, за непоколебивост свете Цркве Христове итд, не оклевају да то учине и у небеској, тријумфујућој (торжественој) Цркви Христовој и слушају наша преклињања када их призивамо и молимо се Господу; они постају носиоци Божије благодати и милосрђа” (“О светитељима Божијим”).
Не може се говорити о важности химнографије за нашу тему о бесмртности душе а да се не каже нешто и о химнама Опела. Овде постоје бројне химне које говоре да душа преживљава смрт, о одласку у другу област и бесконачном животу. Тако једна од химни које се налазе на почетку ове службе, из групе химни које се називају Евлогетарија, каже:
“Светитељи који сте проповедали Јагње Божије
и били заклани као јагањци,
и прешли у живот нестварив и вечан,
Њега, Мученици, молите усрдно,
да нам опрости дугове”.
У другој химни из ове групе се каже:
“Упокој Боже, слугу Твога
и смести га у рај,
где хорови светитеља, Господе,
и праведници сијају као звезде;
упокој уснулог слугу Твог
не гледећи ни на какве грехе његове”.
У даљем току ове службе, један од тропара Канона који је саставио химнограф Теофан и упућен је Христу, каже:
“Благоизволи, Спасе, да се сада настане
у земљи кротких сви досад уснули,
оправдавши их вером у тебе и благодаћу,
да би Те величали кроза све векове”.
Још касније, у овој служби, поје се група идиомелона (самогласена) у осам гласова византијског појања, а саставио ју је св. Јован Дамаскин:
“Творачка Твоја заповест
би ми почетак и темељ бића;
јер Ти желећи да ме од видљиве
и невидљиве природе живог начиниш,
тело си моје саздао од земље, а душу си ми дао
Твојим божанским животворним удахнућем.
Зато Христе Боже наш
слугу Твога упокој у крају живих
и у насељима праведних”.
У овим химнама се каже да је живот који следи након смрти нестварив, бескрајан и вечан, док је место на које одлазе душе праведника – рај, описано као место починка, на коме су душе озарене и радосне.
Толико што се тиче сведочења православне химнографије о бесмртности душе.
