БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
СВЕДОЧЕЊА У ЖИТИЈИМА СВЕТИХ И ДРУГИМ СПИСИМА
Пошто смо расправљали о сведочењима о бесмртности душе садржаним у Светом писму, иконографији, химнографији и списима грчких Отаца Цркве, осврнимо се сада на сведочења која се налазе у житијима светих и зборницима какав је Евергетинос (монументално дело из 11. века које се први пут појавило у штампи 1783. Представља зборник учења и догађаја везаних за бројне ранопустињске Оце). Сведочанства која ће сада бити изнета имају форму визије душе док је била у телу и визије док је душа била изван тела, током такозване “клиничке смрти”. Укратко ћу описати искуства и једне и друге врсте.
У житију св. Антонија Великог, које је написао његов ученик, Атанасије Велики, Архиепископ александријски, читамо да је св. Антоније видео како мноштво ангела узноси на небеса душе двојице знаменитих подвижника: Амуна Нитријског и Павла Тивејског. Као што сам већ поменуо наводећи сведочења иконографије, св. Антоније је једном, док је седео на планини и гледао навише, видео да некога узносе на небо и да је велика радост обузела оне који су му ишли у сусрет. Тада је, поклонивши се и благосиљајући тај збор, изговорио молитву да дозна чија је то душа и истог тренутка зачуо глас који му је рекао да је то Амунова душа.
Раздаљина између планине на којој је живео св. Антоније и Нитрије, где се упокојио св. Амун, износила је тридесет дана путовања. Монаси којима је Антоније исприповедао о виђењу Амунове душе забележили су дан и време. Када су, након тридесет дана, пристигла извесна браћа из Нитрије, монаси су се распитали и дознали да се Амун упокојио управо оног дана и часа када је блажени Антоније видео његову душу док је ангели узносе на небеса.
У Евергетиносу се налази и следећа повест о “вантелесном искуству” која служи као сведочанство о животу после смрти.
“Живео једном монах по имену Петар. Тај монах је био ученик пустињака Ебаса, који је живео у ненастањеној и шумовитој области. Ебаса је исприповедао Петру како се, пре доласка у ту ненасељену област, разболео и умро. Међутим, његова душа се, након краћег времена, вратила у тело. Када је дошао себи, уверавао је оне око њега да је духовним очима видео паклене муке и безбројна огњена места, као и већи број умрлих владара овог света обешених у том огњу. У тренутку када је и сам требао да буде одведен и бачен у то место мучења и огња, изненада се појавио блистави ангео и спречио их да га баце тамо. Онда му је ангео рекао: “Иди и постарај се за себе, од сада треба да живиш врло опрезно”.
“Након тога, предао се најстрожим постовима и бдењима, увек се присећајући и страхујући од мучења која је видео у паклу”.
Ово искуство није изнето као јединствено, него као нешто што се понекад дешава и другима. У Евергетиносу се поставља питање како се таква искуства могу објаснити. Следећи одговор је дао Григорије Двојеслов (540-604):
“Овај догађај је Божија опомена човеку, а збио се промислитељски услед самилости Божије и понуђен је као највећи дар милосрђа, тако да се многи, након разлучења душе од тела, убрзо враћају у своја обамрла тела како би, видевши својим душевним очима паклене муке – о којима су слушали од других, али им нису веровали – најзад научили да се плаше пакла”.
Св. Симеон Нови Богослов, велики мистик једанаестог века, дао је врло жив опис сопственог “вантелесног искуства”. Том приликом он није, као Ебаса, био вођен у пакао, него у рај. Записао је:
“Био сам потпуно одвојен (од тела) и изгубио сам власт над њим… Авај! Како бих то уопште могао описати на одговарајући начин? Каква љубав, каква доброта! Он ме из овог места таме одводи у други свет или на неко место високо у ваздуху, заиста нисам у стању да кажем какво… Знам да је то светлост, да ме носи и придржава, да ме води према великој светлости. Ово велико божанско чудо не би могли описати ни ангели, нити би међусобно могли разговарати о њему, или ми се тако чини. Када сам стигао тамо, показао ми је и друге ствари, оне ствари које су истицале из светлости… Издвојио ме из пропадљивог света и овоземаљских ствари. Обукао ми је плашт, невештаствен и блистав, и сличне сандале. Пошто ме тако даровао, Створитељ ме одведе у шатор који се може опазити чулима, у шатор мог тела, а затим ме безбедно затвори у њега. Вратио ме у видљиви свет, тако да треба да живим међу онима који обитавају у тами, ја, који сам био ослобођен таме”.
Искуство св. Симеона слично је искуству које је имао св. Павле и описао га у 2. посланици Коринћанима: Знам човека у Христу… да ли у телу, не знам да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба… би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити (2.Кор.12; 2; 4 – 5).
Неких пет стотина година након св. Симеона Новог Богослова, још један светитељ, Митрофан Атонски, детаљно је описао апокалиптичко вантелесно искуство. Он приповеда како је душу неког човека, који је доживео клиничку смрт, ангео повео да види душе мртвих.
Искуство које описује св. Митрофан доживео је један побожни ожењени хришћанин по имену Деметрије. Био је становник Стратоникија, градића који се налази недалеко од Атонског полуострва. Деметрију се ово догодило 1580. године. Према св. Митрофану, након ужасне петнаестодневне болести, Деметрије је био на умору. Преминуо је у току ноћи и рођаци су његово тело завили у покров како би га ујутро сахранили. То стање је потрајало неколико сати. Изненада је уздахнуо и сео на кревет. У том положају је остао три дана и за то време нити је јео, нити говорио. Тада је почео да прича и приповеда о свему што је сматрао вредним, а што је видео у рају и паклу. Дуго је набрајао све што је доживео у том вантелесном стању, описујући како је са земље био узнет до небеских места, где је видео душе мртвих, како праведних православних хришћана, тако и грешника, безбожника и неверника.
По његовом сведочењу, праведници обитавају на радосним и дивним местима, обасјаним божанском светлошћу и неописивог мириса. Други обитавају у великој жалости, на местима таме и смрада. Међу онима који живе на тим дивним местима, Деметрије је видео и своју преминулу децу. Много се обрадовао и пожелео да остане са њима, али ангео није допустио да се овде задржава одвео га је на друга места.
Деметријево путовање на та надземаљска места окончало се у тренутку када је ангео, који га је водио, његову душу вратио у тело. Описујући ово, побожни Деметрије је рекао:
“Када сам видео своје тело мртво и ружно, нисам желео да се вратим у њега. Међутим, чудесни и блистави младић који ме је водио снажно ме је гурнуо и вратио сам се у тело, осетивши тако оштар бол да су ми се све кости, нерви и зглобови потресли”.
Што се тиче околности које су навеле св. Митрофана да оде и види Деметрија и дозна за његово апокалиптичко искуство, сам Митрофан даје овакво објашњење: десило се да је боравио недалеко од града у коме се ово догодило – Стратоникија – куда га је његов старац, св. Дионисије Оратор, упутио да исповеди људе. Када је од тамошњих житеља чуо за Деметријев доживљај, отишао је Деметријевој кући, видео га и овај му је неколико пута о свему исцрпно испричао. Тако је св. Митрофан био у могућности да о свему састави детаљан извештај у писаној форми.
Митрофанов извештај о Деметријевом вантелесном искуству сачуван је у рукопису у многим светогорским манастирима. То показује да је ова прича тамо била веома поштована као веродостојна и изузетно значајна и она се још увек поштује као таква. То је посведочено чињеницом да је један од најугледнијих атонских монаха, о. Герасим Микрајананитис (1904 – 1991), највећи химнограф Православне цркве у двадесетом веку, превео Митрофанов извештај на “народни” грчки језик (“димотики”) и објавио га у неколико наставака у атинском периодичнику Парадосис током 1977/ 78.г. Отац Герасим је живео у Малом скиту св. Ане, на истом месту на коме су се подвизавали св. Митрофан и његов старац, св. Дионисије Оратор. За мене је био један од највећих благослова у животу што сам током осамдесетих година два пута срео овог знаменитог монаха у његовој испосници.
Значај који се на Светој Гори придаје оваквим извештајима као недвосмисленим сведочанствима о бесмртности душе, показује и чињеница да је недавно један од тамошњих истакнутих писаца, о. Мојсеј из Скита св. Пантелејмона (при манастиру Кутлумусиу) приредио и објавио слично дело, Повратак из другог живота. То је грчка верзија дела анонимног руског писца, које се на енглеском појавило 1971. у периодичнику Православни живот.
Основне елементе овог дела о. Мојсеј је сумирао у Предговору на следећи начин:
“Писац ове књиге, православни Рус који се касније замонашио описује своје лично искуство које се односи на његову смрт и повратак у живот након два дана”.
“Пре овог вантелесног искуства, писац је био овоземаљски настројен и незаинтересован за веру. Као зрео човек, он се разболео и био смештен у болницу, где је постављена дијагноза о упали плућа. Лекари су покушали да га одрже у животу, али нису успели”.
“Његов опис разлучења душе од тела веома је узбудљив и изазива велико чуђење. Он описује чудно осећање да је душа лишена тежине током свог исхода из тела, осећање њене равнодушности према телу, агонију смрти, поглед на сопствено мртво тело, немогућност да комуницира са њим и са другим људима, страшно осећање усамљености и отуђености, своју запрепашћеност и настојање да, као неверник, објасни необјашњиво. Присуство благонаклоних ангела који су пратили душу и злих демона који су бучно испитивали душу због посредног порицања Бога у његовим младалачким годинама могли су изазвати једино самоосуђивање. Врло је дирљиво његово избављење од насртљивих демона истог тренутка када је призвао Пресвету Богородицу. Задивљујући је његов кратак опис неизрециве визије “Царства светлости и хармоније”.
“Будући да је био неприпремљен (за боравак на овом месту), а по заповести Божијој, он се са болом вратио на земљу. Његов покушај да лекарима објасни шта је преживео био је узалудан. Њихова логика није им допустила да пређу границе свог знања…”
Тај човек је, задивљен, причао свој доживљај без икакве жеље за публицитетом, не чинећи чак ни неки посебан напор да убеђује… Интелигентан, не претерано горљив у погледу вере, па чак и неактиван када се ради о вери, казивао је своју узбудљиву причу са циљем да се дозна за његово искуство. Његова прича има једно посебно, вредно помена обележје које се мора истаћи. Поседујемо друге, сличне повести смртно болесних особа и оне говоре о мраку који води ка светлости, али они имају тешкоћа да их опишу, јер су то случајеви у трајању од неколико минута. У овиј причи, међутим, где је душа ван тела боравила 36 сати, имамо редак опис виших стања…
Веродостојност овог исказа је сасвим извесна. Његови описи подсећају на текстове светитеља који се односе на Царство небеско.
Описи вантелесних искустава које су оставили св. Симеон Нови Богослов, побожни Деметрије из Стратоникија и анонимни руски писац говоре нам да постоји стварност звана душа која након смрти и свог одвајања од тела наставља да постоји, остаје свесна и задржава своју способност да опажа, осећа, мисли и памти. Они такође сведоче да душа, када се разлучи од тела, не доспева у празнину него у други свет, у област духовних бића.
Завршићу своје предавање још једним приказом апокалиптичког искуства који нам сведочи о истим стварима. Реч је о новојављеним светитељима из Термија на Лезвосу: Рафаилу, Николају и Ирини. Прича о њиховом јављању – којој сам посветио 10. том своје серије Нови православни светитељи (Рафаил, Николај и Ирина са Лезвоса) једна је од најчуднијих у целокупној историји хришћанства. Ово троје светитеља су новомученици – претрпели су мученичку смрт након пада Константинопоља, престонице Византијског царства. Константинопољ је под турску власт пао 1453, а ови светитељи су пострадали десет година касније.
Године 1959, почели су се јављати многим особама – мушкарцима, женама и деци, како у сновима тако и устању будности. Они су открили свој идентитет и живо представили призоре свог мучеништва. Св. Рафаил је био игуман манастира поред села Терми на Лезвосу, посвећеног Рождеству Пресвете Богородице. На том месту су и пострадали мученичком смрћу. Св. Николај је био његов ђакон, док је Ирина била дванаестогодишња кћи управитеља Термија. Догодило се да је мала Ирина са родитељима била у манастиру када су упали Турци и сурово до смрти мучили Грке који су се тамо затекли.
Неких пет стотина година након њиховог мучеништва 1959. године – ови светитељи почели су дасе јављају становницима Термија, као и на другим местима, ближим или удаљенијим од села. Међу особама које су посведочиле да су имале виђење ових новомученика, а посебно св. Рафаила, били су учени митрополит Митилене, Јаковос Клемвротос, неколико уважених свештеника и чувени иконописац и књижевник Фотиос Кондоглу.
Ови новомученици су открили каквим су мучењима били изложени од стране Турака, убрзо након што су ови поробили Лезвос. Понудили су да воде ископавања која су предузели становници Термија на месту њиховог мучеништва. Њихово вођство допринело је значајним открићима, као што су делови њихових моштију (скелети) и једна Христова икона.
Св. Рафаил, врло упечатљива фигура, позивао је људе на покајање, дајући духовне савете и утеху и исцељујући све врсте болести – укључујући и многе које су лекари прогласили за неизлечиве. Та искуства су учинила да манастир поред Термија постане место ходочашћа које се може упоредити са Богородичином капелом на острву Тиносу. У манастир свакодневно пристижу стотине ходочасника из свих делова Грчке, из Америке, Аустралије и свих европских земаља.
Као и други доживљаји које сам описао, тако и ови које су побудили новомученици из Термија – свети Рафаил, Николај и Ирина, јасно сведоче о постојању душе као суштине различите од тела и њеном преживљавању након смрти. Они доказују њену егзистенцију као средишта свести, памћења, мишљења, осећања, и потврђују да је неуништива. Након више од пет стотина година, духовно су светитељи Рафаило, Николај и Ирина наставили да постоје, без слабљења њиховог бића које је, у ствари, оснажило.
Из предела вечности, они су свом снагом ступили у наш свет, у искуство великог броја људи. Они су се појавили са неоштећеним памћењем – суштинским за очување личног идентитета – са бистрим интелектом и вољом, способни да делују на особе у овом свету. Они на тај начин заиста показују да Бог није Бог мртвих него Бог живих, јер су за њега сви живи.
