БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

СВЕДОЧЕЊЕ ИКОНОГРАФИЈЕ

Св. Јован Дамаскин и други велики учитељи православне вере упоредили су свете иконе са књигама. Оно, кажу, што нам књиге говоре о вери помоћу речи, свете иконе нам говоре помоћу облика и боја.
Најпознатија иконографска представа која приказује душу после смрти је Успење Богородице. Ту икону поседује свака православна црква. На дан 15. августа (по старом, односно 28. по новом календару) и током две седмице које му претходе, та икона се ради поклоњења излаже на најважнијем постољу за иконе у цркви. У црквама које су живописане фрескама или мозаицима, Успење се види изнад (западног) портала који из наоса, тј. брода води у нартекс или припрату. Живописано на овом месту, парохијани могу видети Успење Богородице сваки пут када напуштају наос (брод) и крећу се према излазу.
У црквама у којима се налази “Додекаортон”, тј. иконе дванаест највећих црквених празника – увек се налази икона Успења Богородице, подигнута у горње зоне иконостаса.
Икона приказује испружено тело Богородице на одру. Иза ње је насликан Христос у усправном положају, држећи у Својим рукама Богородичину душу. Душа се приказује у облику детета повијеног у беле пелене; она је приказана у облику тела јер се душе преминулих у том облику јављају онима који имају духовна виђења. Исто тако, према св. Макарију Египатском, унутарњи човек, односно душа, има облик који подсећа на облик спољашњег човека, тј. тела (“Духовне беседе”, 8. беседа, Волос 1954).
Душа Богородице је приказана као дете како би се символично приказала чињеница да је, након смрти, њен дух био “рођен” за вечни живот на небесима.
Још једна икона на којој се приказује душа непосредно након смрти је она са натписом “Св. Антоније види душу аве Амуна”. На овој икони, живописана је планина на којој стоји св. Антоније Велики гледајући како
свети ангели узносе на небеса душу пустињака Амуна. Као и душа Пресвете Богородице, и душа аве Амуна је приказана у облику детета у белим пеленама.
Тај догађај, када је св. Антоније видео узношење душе аве Амуна убрзо након његове смрти, описао је св. Атанасије у житију св. Антонија Великог, који је иначе био његов велики заштитник. Виђење св. Антонија подсећа на причу о смрти убогог Лазара коју је исприповедао Христос: А кад умре сиромах, однесоше га ангели у наручје Авраамово (Лк. 16; 22).
На иконама које изображавају Други долазак Христов душе су приказане у једној сцени која се назива “Мерење душа” (“Психостасија”) или “Теразије правде”. Овде су душе приказане пред ангелима који их мере у погледу њихових добрих и лоших дела. Душе су живописане у облику наге деце. Оне се, наравно, живопишу као наге како би се изразила идеја да на Суду човек неће бити у стању да сакрије ниједно рђаво дело које је починио – да ће све бити предочено, као и сва човекова добра дела.
Ове три иконе подсећају посматрача на учење да душа наставља да живи и после смрти и да неке душе након овог догађаја живе добро а неке лоше, зависно од начина живота који су водиле на земљи и врсте карактера који су развиле – врлинског или грешног.
Свештена уметност традиционалне иконографије такође потврђује да душа наставља да живи и после смрти изображавајући иконе бројних светитеља који су одавно напустили овај свет. Њихове иконе приказују се вернима ради поклоњења и као помоћ при молитви коју упућујемо том светитељу. Ако би приликом смрти душа била уништена, онда би сасвим бесмислено било указивање почасти светитељима изображавањем њихових икона, поштовање које се тим иконама указује и њихово коришћење као помоћи при молитви светитељима (као заступницима пред Богом). Такви поступци добијају значење уколико душе светитеља настављају да живе и после смрти, како и учи Православна црква и у шта верују хришћани.

Comments are closed.