БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
УВОД
У Матејевом Еванђељу, наш Господ Исус Христос каже: Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16; 26). Та тврдња поновљена је и у Еванђељу по Марку (Мк. 8; 36 – 37). Она у највишем могућем степену наглашава велику вредност својствену људској души, која се поставља изнад целокупног вештаственог света. Такође се истиче потреба да човек покаже велику бригу за спасење своје душе. Поред свега тога, она поставља у одговарајућу перспективу тему бесмртности душе и васкрсење мртвих. То је највећа вредност људске душе, она изузетно важним чини њено преживљавање смрти и васкрсења мртвих.
О бесмртности душе уче и Стари и Нови завет, списи св. Отаца Цркве, њена иконографија и химнографија. Преузимам на себе да ову тврдњу поткрепим позивајући се на ове изворе и износећи учења која се на њих односе.
Пре него што се латим тога, обајшњавањем природе људске душе онако како се о њој говори у Светом писму, а посебно у Новом завету, обезбедићу позадину која ће бити од велике помоћи за ову расправу.
Душа је један од два саставна дела која сачињавају човека; други је тело. У грчком тексту Светог писма, душа се назива “психи”, а тело “сома”. Између те две компоненте које чине човека, душа је далеко важнија. Сам Христос учи о двојној човековој природи када каже: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10; 28). Св. Павле се такође позива на човекову двојну природу када прави разлику између унутарњег човека (“есо антропос”) и спољашњег човека (“егзо антропос”): Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Kop. 4; 16, Pим. 7; 22, Еф. 3; 16).
Треба запазити да у Светом писму појам “психе” понекад обележава и сам живот, за који се у модерном грчком употребљава реч “зои”(в. нпр. Лк. 12; 22 – 23, Филипљ. 2; 30).
Када је разлучена од тела, или када треба да се разлучи од њега, о души се често говори као о “духу” (“пневма”). Тако у Лукином Еванђељу читамо да је кћер Јаира, старешине синагоге, Христос узео за руку док је лежала на одру и рекао: Девојко, устани. И поврати се њен дух, и устаде одмах (8; 54 – 55). У Делима апостолским, пише да се Стефан Првомученик пре смрти молио говорећи: Господе Исусе, прими дух мој (7; 59).
Појам “дух” (“пневма”) се обично употребљава како би означио највишу способност душе, рационалну, о којој се у Светом писму обично говори као о уму (“нус”) или интелекту (“дианоиа”). Један пример за такву употребу налазимо у следећем одломку. А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашег Исуса Христа (1. Сол. 5; 23). У Матејевом Еванђељу, 22; 37, Христос, износећи заповест о љубави према Богу, говори о уму (дианоиа) уместо о духу, помињући три аспекта унутарњег човека: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.
Када је неко жив, каже се да му је душа у телу (в. Дела ап. 20; 9 10). Када умре, каже се да је душа напустила тело, а када се неко ко је умро чудесно поврати у живот – као Јаирова кћи – каже се да му се душа вратила у тело.
У погледу тела, треба запазити да апостол Павле прави разлику између “физичког тј. душевног тела” (“сома психикон”) и тела духовног (“сома пневматикон”). У овом животу имамо физичка, одн. душевна тела, док ћемо након Свеопштег васкрсења имати “духовна тела”. Ап. Павле стога каже: Постоји тело душевно и постоји тело духовно… Али није прво духовно него душевно, потом духовно… (приликом смрти) Сеје се тело душевно а устаје (приликом Васкрсења) тело духовно (1. Кор. 15; 44; 46).
Павлов израз “сома психикон”, тј. душевно тело, означава физичко тело. У енглеском преводу Библије, у тзв. Верзији краља Џемса, реч “психикон” је преведена као “природно” (“natural”), док је у новој, Стандардној верзији преведена као “физичко” (“physical”). Ја сам користио овај израз, тј. “физичко”, као ближи значењу грчке речи коју је користио ап. Павле (у српском преводу, реч “психикон” се преводи као “душевно”). Апостол Павле назива физичко тело “сома психикон”, “психичко, тј. душевно тело”, очигледно због тога што је оживљено нижим, виталним снагама душе и што се налази под њиховим утицајем.
Апостол Павле о физичком телу говори као и о плоти (“саркс”) (Гал. 4; 13,14) (у српском преводу – тело); израз “саркс” он често користи и да би означио чулност, анималне страсти.
Апостол Петар о физичком телу пише као о скинији, сеници (2. Петр. 1; 13,14) (“скинома”, у српском преводу преведено као тело: јер мислим да је право, док сам у овом телу да вас опомињањем будим…). То значи да је он однос између душе и тела схватао, следећи свог учитеља Христа, као однос између становника и места на коме он обитава. Према том схватању, смрт се састоји искључиво у “остављању” (apothesis) човекове скиније, у његовом изласку (exodos) из њега, као што је то исказао Петар (2. Петp. 1; 14 15).
Св. Павле говори о физичком телу као нижем у поређењу са духовним. Он због тога каже: Наше живљење (politeuma) је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља,
Господа Исуса Христа који ће преобразити наше понижено тело тако да буде саобразно телу славе његове (Филипљ. 3; 20 – 21).
У Постању нам се каже да је човеково тело начињено од “праха земаљског”, док је душу створио Бог дунувши у тело: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2; 7).
У Светом писму постоји велико интересовање за душу, што се посебно види у Новом завету. То је посебно уочљиво у одломку који сам навео на самом почетку свог излагања.
Али, шта је заправо душа? То се може установити запажањем њеног односа према телу и човековим менталним снагама и активностима које се помињу у Светом писму. У погледу односа душе према телу, чудо којим је Христос вратио у живот Јаирову кћер учи да душа оживљава тело, дајући му покретљивост и друге животне активности, јер је речено да је “девојка одмах устала” чим се њена душа вратила у тело.
У погледу душевних сила, налазимо да се у Светом писму помињу “срце” (kardia), “интелект, ум” (nus, dianoia), “савест” (syneidesis) и “воља” (thelema). Делатности које извиру из тих сила, а поменуте су у Светом писму јесу осећања, жеље, снови, бриге, размишљања, резоновање, разумевање, вера, пажња, молитва, хтење, самоуздржање, сећање итд.
Да те способности и делатности припадају души а не телу не тврди се експлицитно, него је имплицитно садржано у учењу Светог писма. Због тога су у параболи о богаташу и Лазару душе двојице људи, после смрти и без тела, описане као осећање, размишљање, сећање. У Христовој тврдњи да је дух срчан, али је тело слабо срчаност се не приписује телу него духу, души.
Иако се ни у Старом ни у Новом завету нигде не каже управо тим речима да је “душа бесмртна”, њена бесмртност се подразумева многим стварима које су о њој речене и у једном и у другом (тј. и у Старом и у Новом завету). За душу се каже да је бесмртна (athanatos) у 4. књизи Макавејској, која је, иако не припада канонским књигама Старог завета, ипак укључена у нека издања Септуагинте (14; 6, 18, 23). Реч “бесмртан” употребљена је у Књизи премудрости Соломонове, једној од канонских књига Септуагинте. Говорећи о праведности, мислећи при том на свеукупност врлина, Соломон каже да је бесмртна (dikaiosyne athanatos estin, 1; 15). Aкo je праведност бесмртна, онда и душа, у којој је она садржана, такође мора бити бесмртна.
У Новом завету, реч “бесмртност” је апостол Павле употребио два пута и односи се на духовно тело, док се у једном случају односи на Бога. Он тврди да ће наше васкрсло тело, наше духовно тело, бити бесмртно: Јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити; јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност (athanasia,). А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (1. Kop. 15; 52 – 54).
Понекад се каже да је човек, anthropos, пропадљив, смртан (нпр. Рим. 1; 23, Пс. 103, 15 6). Тим речима се мисли да је пропадљив човеков физички део, његово земаљско тело, а не душа, његов главни део.
У Првој посланици Тимотеју, апостол Павле бесмртност приписује једино Богу (6; 16). Он тиме мисли да је једино Бог бесмртан по природи и да Његова бесмртност не зависи од било кога или било чега другог осим Њега Самог, док наша бесмртност зависи од Њега.
