NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O HRISTOVOJ MANJINI
 
Gospod pogleda s neba na sinove čovečje,
da vudi, ima li koji razuman, traži li koji Boga.
Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih.
Ako umremo s Hristom, verujemo,
da ćemo i živeti s njim
(Psalm, 14, 2; Luka 14, 24; Rim. 6, 8).
Ako krst nerado nosiš, uvećaćeš teret njegov
i otežaćeš breme cvoje, a ipak ga moraš nositi.

De imitatione Christi, lib. II, cap. XII, 5.
 
Ja vidim smrt na licu sviju vas, draga braćo; vidim je, kako vam smežurava lice, ubeljuje kosu i odnizuje zube; i kako vam grudi ispija, a hod i krvotok usporava. Svojim sunđerom briše smrt rumenilo s lica vašeg, svojim dahom potamnjuje sjaj očiju vaših, svojim dletom cinički i neumorno unakarađuje oblike vašeg tela i izvraća lepote vašeg duha. Ceo vaš život ispunjen je borbom sa smrću, jer ceo vaš život upleten je u mrežu smrti.
Kad se hranite, vi se borite sa smrću, jer s glađu smrt dolazi; kad se umivate i čistite, vi se borite sa smrću, jer se smrt u nečistoći krije; kad bežite od tuge i žalosti, vi bežite od smrti, jer tuga i žalost pratioci su smrti; kad se šetate ili gimnastičite, vi bežite od smrti, jer smrt je u nepokretu; kad bežite iz usamljenosti i tražite zabave i razgovora među ljudima, vi bežite od smrti, jer u usamljenosti vašoj smrt se pojavljuje kao još neko pored vas; kad idete po svetu i tražite leka svojoj bolesti, vi bežite od smrti, jer bolesti su vesnici smrti.
Smrt vas celog života uzastopce prati, inkognito i namaskirana. Ona se krije često u najvećoj slasti vašoj, u kojoj bi trebalo, po vašem mišljenju, da bude najviše života. U cveću, koje mirišete, u vinu, koje pijete, u ljubavi, kojom se zagrevate, stanuje ovda-onda smrt. Vi se ovda-onda iznenadite kad vidite, u kako otmenim stanovima stanuje smrt. Ona ne stanuje samo u suterenima i vlazi i nečistoći, no i u najmirišljivijem cveću, i u najpenušavijem vinu, i u najnesumnjivijoj ljubavi. i u svetlosti, i u vazduhu, – i na prozračnim i svetlim vrhovima Himalaja.
Smrt je stalno uz vas, i vi stalno vodite borbu s njom i ne misleći uvek na nju. Mnogi od vas samo se onda sete smrti, kad vide žrtve njene pred sobom. Dok ne vide smrt pred sobom u žrtvama njenim, dotle se oni osećaju u sigurnosti kao da imaju ugovor sa životom, da nikad ne umru. No kad vide smrt u trijumfu nad nekim svojim prijateljem, onda oni pažljivo osmotre sami sebe, onako isto kao što jedan veseo putnik osmatra oružje svoje onda, kada iznenadno ugleda vuka na putu pred sobom. Oni tad gledaju u ogledalo i raduju se kad vide, svoje lice rumeno i kosu crnu, i zube sve u nizu. „Smrt je nemoćna prema nama“, šapću oni, i njihovu dušu obuzima jedna svetla radost, koja očima njihovim daje jedan naročiti sjaj. Njih obuzima tuga, kad stanu više samrtnog odra svoga prijatelja i vide njegovo ukočeno, žuto lice i njegove ugnute, nepomične grudi, no, kad se vraćaju s groblja kući, – sa sahrane svoga prijatelja, – oni brzo idu pred ogledalo, da njega konsultuju, na kakvom se rastojanju od smrti oni nalaze. I kad im ogledalo kaže, da se nalaze još daleko od smrti, oni se brzo predaju radostima života i potiskuju misli svoje o smrti.
Kad je Hristos na današnji dan umirao na krstu, masa radoznalog sveta gledala je na nj ispod krsta kao na čoveka, koji je više pripadao smrti no životu, i s ljubopitstvom ispitivala, kako se na njemu vrši smena između života i smrti, smena, koja se i na svakom od njih, živih, morala jednog dana izvršiti. Bilo je u toj masi manje onih, koji su sažaljevali čoveka izdišućeg na krstu, bilo ih je više, koji su osećali unutrašnju radost, što je taj čovek, s kojim se smrt igrala još za nekoliko trenutaka, bio neko drugi, a ne oni. U radosti svojoj svaki od ovih poslednjih šaptao je u sebi: „gle, to je on, nekakav Hristos, što umire, a ne ja. Nad njim smrt trijumfuje, a ne nadamnom. To on baca jutros poslednje poglede na sunce, a ne ja, – ja ću gledati sunce i sutra i prekosutra i još za dugo, jer smrt je još daleko od mene: moji su obrazi još rumeni, moje su grudi još jedre i otporne, moja je krv topla. Još nekoliko trenutaka čekaću ovde, dok on ne izdahne, – hoću i to da vidim, – pa onda idem doma, u Jerusalim. Osećam jaku glad, a ovde na Golgoti može se naći hrane samo za orlove“.
Hristu su bili sekundi dugi i predugi, činilo mu se, da smrt navlaš usporava svoje korake, da bi muke njegove trajale što duže. Vreme je međutim teklo običnim tempom, ni ubrzano, ni usporeno. To su naše radosti, što ubrzava vreme, i naši bolovi, što ga usporava. Bolovi Hristovi razvlačili su sekunde u časove, a časove u godine. Njegova glava čas se naslanjala na desno rame, čas na levo, a čas je ponirala napred, kao da je na taj način raspoređivala nesnosni bol podjednako na sve delove tela. Kad jednom Hristos opusti glavu napred prema prsima, oči se njegove silno otvoriše od bola, i on pogleda mnogobrojnu i raznobojnu masu sveta pod sobom. Vojnici u Pancirima i s kopljima, Rimljani obrijanih brkova, Jevreji s dugim bradama i širokim pojasima, žene u orijentalskom šarenilu drečećih boja, bogataši pretovareni nakitima, siromasi polunagi i neočešljani, jerusalimska ulična dečurlija, ispunjena radošću pred jednim za njih neobičnim prizorom, – to je bila ona većina, koja je s nestrpljenjem čekala, da Hristos učini kakvo čudo, ili izdahne, pa da onda ide doma da zasiti glad. Pod samim krstom stajala je jedna žena, koja je rukama obujimala krst i noge Hristove, i poljupcima i suzama trudila se da olakša bol raspetome. To je bila majka. Do nje je stajao jedan mlad čovek, koji je s najdubljim učešćem pratio svaki bolni pokret mučenika na krstu i ovda-onda pridržavao nesrećnu majku i šaptao joj reči utehe. To je bio jedini neustrašivi prijatelj. Malo dalje od majke i prijatelja stajale su dve-tri žene, koje su bile skrušene od iste žalosti, koja je skrušavala i majku i prijatelja pod krstom. To malo društvo od 5-6 osoba sačinjavalo je onu manjinu, koja nije očekivala s nestrpljenjem ni smrt Hristovu niti kakvo čudo od njega, i koja nije osećala nikakvu glad drugu, do beznadežnu glad za tim, da se raspetome pravedniku ma kako, ma i po cenu svog sopstvenog života, i ma koliko, ma i koliko jedna kap hladne vode sa izvora Jordana, olakša bol i stradanje.
Hristos baci na tu i po spoljašnjosti i po unutrašnjosti raznoliku masu sveta jedan pogled svojim očima, silno otvorene od bola. Taj jedan pogled zapali u njemu jednu misao. „Ja sam u manjini“, beše ta misao Hristova. „Ja sam danas u manjini; samo jedan čovek i nekoliko žena danas su za mene, svi ostali su protivmene. Danas. kad se ja rastajem sa ovim životom, skoro svi živi moji su protivnici. Samo jedna neznatna manjina živih, koji kleče ispod moga krsta, sa mnom su i u ovome momentu.
„Ja sam danas u manjini; no, gle, ja sam bio u manjini i juče, i od početka. Ja sam bio u manjini onda, kad sam se rodio u zlehudoj vitlejemskoj pećini. Car Irod je bio tada u većini. Jer ko je bio tad sa mnom? Moji roditelji i siroti pastiri vitlejemski. Irod je pak imao celu carevinu uza se.
Ja sam bio u manjini i onda, kad sam s roditeljima bežao u Egipat. Faraon egipatski bio je tada u većini. On je imao svoju državu, a ja nisam imao gde glavu svoju da sklonim: na magarcu sam putovao, pod palmama spavao.
Ja sam bio u manjini i onda, kad sam prvi put stupio pred narod kao učitelj. Jedni su rekli za mene: „u njemu je Satana“, drugi su govorili: „zar može nešto dobro biti iz Nazareta?“ Oni, koji svet ničemu nisu učili, jer nisu mogli ili nisu hteli, no koji su se smejali svakome učitelju, – oni su bili u većini.
Ja sam bio u manjini i onda, kad sam propovedao revoluciju ljudi protiv dotadašnjeg uređenja i stanja njihove sopstvene duše. Ja sam bio novi ustavodavac za duše ljudske. Ja sam izbacivao iz duše čovečje sve suverene zablude i sujeverice, i postavljao sam joj samo jednog suverena, Boga, i propisivao samo jedan suveren zakon – ljubav. Sa svojim ustavom ja sam ostao u manjini. U većini su bili ili oni, koji su punili dušu čovečju mnogobrojnim fetišima i strašilima, ili oni, koji su kao pustinjski vetar sušili dušu čovečju, izgoneći iz nje ne samo bogove istinite i lažne no i brišući iz nje svaku oazu, u kojoj bi se samo pojavila kakva sveža, božanska biljka.
Ja sam bio u manjini i onda, kad sam propovedao, da treba ceniti čoveka više od njegovog spoljašnjeg položaja i dostojanstva. Doći do dobrog položaja i velikog dostojanstva mogu i oni, koji tuđim nogama idu i tuđim se rukama hrane, i tuđom glavom misle, – gle i deca dolaze do carskog prestola, – no doći do izvesnog duhovnog i moralnog savršenstva teža je stvar, – to se ne dostiže ni tuđim nogama ni tuđim rukama ni tuđom glavom. „Koliko vrediš ti sam po sebi, van tvoga bogatstva i tvoga položaja i tvoga dostojanstva? Koliko vrediš ti kao čovek, ne kao bogataš ili velikaš?“ pitao sam ja ljude. „Koliko imaš ti duše, i vrline i oblagorođenog razuma?“ S ovim pitanjem ja sam ostao u manjini, jer ljudi nisu voleli da daju odgovore na ovakva pitanja. U većini su bili oni, koji su pitali ljude ne koliko imaju duše i vrline i oblagorođenog razuma, no koliko imaju novaca i kuća i robova i klasa i odlikovanja.
Ja sam bio u manjini, kad sam govorio, da jedan rob rimskog cezara može biti više čovek no rimski cezar. U većini su bili oni, koji su cenili prašinu sa obuće cezarske više no ljude, koji su obuvali cezara.
Ja sam bio u manjini i pre nekoliko dana, kad sam ulazio u Jerusalim, svečano i pompezno dočekan od mnogobrojnog naroda, koji mi je klicao: „Osana“, i zasipao me cvećem i zelenilom. Narod je čuo, da ja pretvaram vodu u vino i jedan hleb u hiljadu hlebova, i nadao se, da sam ja došao, da sednem na carski presto i da ljude, bez njihovog truda i kretanja, čudom hranim i pojim. Ja sam ostao u manjini, jer nisam učinio očekivano od mene čudo. U većini su bili mađioničari i lažni proroci i demagozi i zavođači i kartare.
Ja sam bio u manjini i juče, kad sam stajao pred Pilatom. Kad sam govorio Pilatu o istini, Pilat mi je postavio podsmešljivo pitanje: šta je istina! On nije hteo ni sačekati moj odgovor, jer u njegovom pitanju sadržao se već i odgovor, koji je on želeo. „Istina je jedna gipka stvar, – hteo je Pilat reći, koja se u tvome mozgu ugiba na jedan način, a u mome na drugi. Istina našeg mozga istruliće zajedno s našim mozgom, hteo je on još reći. Za to ne zapinji i ne usteži se, da jezikom priznaš za istinu ono, što tvoji tužioci za istinu smatraju, i bićeš slobodan. Tvoja istina tvoj je neprijatelj, jer ona te vodi smrti. A zar nije bolja i laž, koja donosi život no istina, koja donosi smrt?“
„He, šta je istina“.
To je bio smisao Pilatovog pitanja. I sa ovakvim mudrovanjem Pilat je imao uza se većinu. Sva ona masa pred dvorom Pilatovim, koja je vikala: „ako oslobodiš ovoga čoveka, nisi prijatelj Cezarev“, delila je mišljenje Pilatovo o istini. Ja sam bio u manjini, tj. ja sam bio sam, Jer i ko je po svome ubeđenju bio sa mnom i uza me, taj se iz straha pretvarao, da je protiv mene.
Ja sam u manjini i danas, kad stradam i umirem zbog ljubavi, koju sam imao prema ljudima. Prijatelji moji i učenici moji razbežali su se kao što se stado razbežava, kad pastir bude udaren. Svi bi oni bili uza me do kraja, kada sa mojom istinom ne bi bilo skopčano stradanje, i kad istina ne bi zahtevala strpljenje u čekanju pobede i, trijumfa. U većini su oni, koji se oduševljavaju istinom samo onda, kad istina donosi slasti i zadovoljstva. Ja sam i slatka i gorka istina, zato sam ja u manjini i danas. Kad bi moja istina bila sama slast, meni bi i sad vikali „osana“ i zasipali me cvećem. No moja je istina slast i gorčina, zato me čas glade cvećem čas probadaju ekserima. Zato sam ja danas u manjini, ah, u sasvim neznatnoj manjini! Gle, samo jedan prijatelj i nekoliko žena! Zar je to sav uspeh i smisao celog mog života i truda, i tolikih noći, provedenih u molitvi, i tolikih dana, provedenih u propovedanju i delanju! Šta je vredeo moj život, kad mi je on stvorio toliko neprijatelja među ljudima? Gle, kako me svi gledaju odozdo prezrivo i podrugljivo i dosadno, i kako u sebi govore: ta što već ne izdiše ovaj čovek, da i to vidimo, pa da idemo doma, u Jerusalim, glad nas mori!“
Tako pomisli Hristos u jednom momentu, kad obori glavu i baci jedan pogled na masu sveta ispod sebe. Jedan pogled, jedna misao, i oči mu se zatvoriše i lice nabra od bola, a kap po kap krvi klizaše se i padaše čas brže čas lakše s jednog i drugog kraja krsta. Hristos posuvrati glavu na desno rame, i okrete lice upravo ka suncu i uzviknu: Bože, Bože, zašto si me ostavio! Oči mu se najedanput strašno otvoriše od silnoga bola i on ih upre u sunce, i one ostaše tako uprte kao da se momentalno pretvoriše u dva metalna prstena, i kao da bojažljivo izvlačahu i upijahu iz sunca neku tajnu, koja hitaše da se skrije u svoj misteriozni veo. Učini mu se, kao da mu se pokaza na suncu – ustvari pokaza mu se u njegovom proročkom duhu – jedna slika, koja predstavljaše skoru budućnost i koja beše jasna kao stvarnost. Neprijateljska vojska, mnogobrojna i gvozdena, napunila ulice svetog grada Jerusalima. Plač i ropac i krv prostiraše se pod nogama vojske, koja pobedonosno gažaše. Kuće pretvorene u gomile kamenja i dima; hram Solomonov pretvoren u jedan raspadnut kostur, sve rukotvorine sinova Izrailjevih pretvorene u pepeo, zakvašen krvlju. Tela sinova i kćeri Izrailjevih pretvorena u uličnu kaldrmu, po kojoj kao po mekim jastucima stupahu teške oklopljene noge stranih soldata. Hiljade sinova i kćeri Izrailjevih, koji nisu upotrebljeni za kaldrmu nogama neprijateljskim, stajahu povezani lancima i konopcima i čekahu dovršetak obraćanja svetog grada u jedno žalosno i pusto groblje, pa da i oni budu ekspedovani sa ostalom robom trgovačkom na velika svetska tržišta.
I vizija iščeze.
– „To je krv moja!“ uzviknu Hristos. „To je krv moja, koju je juče narod ovaj pred Pilatom primio na sebe i na decu svoju, i koja se danas proleva ovde na Golgoti. Gle, kako se strašno ta krv sveti! Svaku kap moje krvi, koja se sad niz krst cedi, platiće ovaj narod potokom svoje krvi. Kao Kain među ljudima, tako će ovaj nesrećni narod biti obeležen među narodima. No šta to meni vredi? Meni ne treba osveta. Ja bih želeo većinu. Međutim, u manjini ću biti ja u ovom narodu i ubuduće, kao i danas što sam“.
I Hristos ponovo upre oči svoje u usijani sunčani krug i vide dalji hod istorije, vide drugu viziju duhom svojim. Vide okrugao cirkus, ogroman kao isušeno jezero i posednut od sto hiljada gledalaca, – sto hiljada gledalaca, nahranjenih nejednakom hranom, odevenih nejednakim odelom, no zagrejanih jednakom željom: da vide krv. Prisutan je i cezar sa svojom raskošnom svitom. U dnu cirkusa, na sceni, pojaviše se nekoliko stotina ljudi i žena i dece, bedno odevenih, bedno nahranjenih, bedno raspoloženih. Tajac u publici… U tom na scenu utrčaše s druge strane divlji zverovi, gladni lavovi i tigrovi i hijene. I publika osu gromoglasne aplauze. Divlji zverovi su rikali, a stotine bednih žrtava njihovih odgovarali su na riku njihovu maločujnim kricima, i molitvenim prizivanjima Hrista u pomoć. No publika od sto hiljada nije čula taj razgovor između zverova i njihovih žrtava. Ona je videla ono što je želela, videla je krv i aplaudirala je pobedonosnim zverovima, koji su se halapljivo zasićavali vrućim čovečjim mesom i svojim snažnim šapama gušili u grudima svojih žrtava uzvike: Hriste, pomozi!
I vizija iščeze.
„To mene moji prizivaju u pomoć! reče Hristos pridavljenim glasom, i nekoliko krupnih kaplji znoja skotrljaše se niz njegovo preplanulo čelo, i nekoliko kaplji krvi kanuše s jedne i s druge strane krsta i padoše na majku i na prijatelja pod krstom. „To mene moji prizivaju u pomoć, koju sam im ja već dao jevanđeljem svojim. Gle, broj njihov je veći nego broj onih, koji su danas uza me, no šta vredi! i s njima ja sam ipak u manjini. Njih je nekoliko stotina, dok broj onih, koji aplaudiraju zverovima iznosi stotinu hiljada. Lavovi i tigrovi i hijene imaju većinu uza se, a ja sam u manjini! Gle, i cezar aplaudira zverovima, a cezar vlada nad milionima. Milioni su, dakle, sa zverovima, a stotine sa mnom. Ja sam cezar stotina, a ne miliona“.
Hristos zakova još jedan metalni pogled za sunce i vide dalji tok istorije, vide ovakvu viziju.
Jedan veliki i sjajan skup ljudi, koji se nazivaju vođama Hristove vojske, rešava pitanje o tome, ko je Hristos? Razdor se veliki zacario. Jedni vele: Hristos je čovek, drugi vele: Hristos je Bog. Jedni vele: Hristos je prirodan čovek, drugi vele: Hristos je nadprirodan čovek. Jedni vele: Hristos je došao da iskupi svet, drugi vele: Hristos je došao da prosveti svet. Jedni vele: Hristos je mogao trpeti muke na krstu, drugi vele: Hristos nije mogao trpeti muke na krstu. Jedni vele: Hristos je lekar, drugi vele: Hristos je čudotvorac. Jedni vele: Hristos je rekao toliko hiljada reči u životu, drugi vele: nije, nego jednu reč manje! I sve se završi time, da oni, koji su ostali u većini, pozvali su na sud one, koji su bili u manjini i osudili ih u ime Hristovo, jedne na gubitak časti i dostojanstva, druge na progonstvo, treće na spalište.
Ta slika istorije prođe, a druga se pojavi. Hristos vide veličanstvene hramove na sve strane sveta, podignute u njegovo ime; vide, kako iščezavaju čak i ruševine mnogobožačkih svetilišta, i kako se njegova vera zvanično priznaje i proklamuje za gospodareću veru. Čitavi legioni ljudi, posvećenih isključivo služenju njemu, ponavljahu i proslavljahu reči i dela, posvednevno i posvenoćno. No među tim legionima Hristos poznade sebe samo u jednoj neznatnoj manjini. Tu neznatnu manjinu sačinjavali su ljudi, čija je sva duša bila sama velikodušnost, sama humanost, sama ljubav; ljudi, koji su shvatili Hrista ne kao jednu jabuku razdora u svetu, no kao jedan živi izvor, koji zapaja velikodušnošću, humanošću i ljubavlju svakoga onoga, ko se s njega napije. Oni su pili s tog izvora i oni su na taj način postali ona izabrana manjina, koja je radovala ožalošćeni pogled stradajućeg Hrista. No ta manjina Hristova bila je zlostavljana od većine, koja je nosila samo ime Hristovo, a stavila je bila Hrista u službu svojim strastima i ambicijama. Ova većina je sejala mržnju među ljudima u ime Hrista. U ime Hrista ona je tražila svu zemaljsku vlast i sva zemaljska bogatstva. U ime Hrista ona je rascepila Hristovu crkvu na dvoje. na troje, na desetoro. U ime Hrista ona je osuđivala najbolje ljude i uništavala najbolje knjige. U ime Hrista ona je odbacivala prosvetu i znanje, i gnječila sve slobodne impulse ljudskog duha i vršila nasilje nad razumom ljudskim. U ime Hrista ona je ratovala protiv slobode političke i slobode duhovne i moralne, i u ime Hrista sankcionisala jedan društveni red i poredak sa robovima, nepravdom, nasiljem, suzama malih i potištenih.
Ta slika istorije prođe, a treća se pojavi. Hristos vide mnogobrojne vojske, koje se okupljahu pod znamenjem krsta njegovog i koje hitahu neprijateljima u susret. Ratne strane su hrišćanska Evropa i muslimanska Azija. Evropa je nosila znamenje Hristovo, – Hristos je postao prorok Evrope. Azija se pak branila u ime svoga proroka. Milioni evropskih krstaša prešlo je Bosfor i u Aziji našlo grob svoj. Sveti grad Jerusalim postao je najstrašnije razbojište na zemlji. Svojim pepelom on je pokrio više poginulih za Hrista, nego što je u njemu živelo od njegovog osnivanja do danas. Hristos vide te milione ljudi, gde se penjahu na Golgotu i klečahu na onome mestu, gde je njegov krst stajao i ljubljahu onu zemlju, koja je njegovom krvlju zatopljena. No u tim milionima, kad zagleda duboko u dušu njihovu. nađe on samo jednu manjinu svoju. Većina je bila sebična i krvoločna i žedna svega više nego jevanđelske pravde. Hristos vide, mnoge ratove u samoj Evropi, koji se vođahu u ime njegovo. Sve zaraćene strane iđahu pod znakom krsta njegovog i sve prizivahu njega sebi u pomoć. Njegovo ime beše lažno upotrebljeno na svakoj ratnoj strani, jer svaka je ratna strana vodila rat u ime svoje, u ime svoga zemaljskog blagostanja i sujete, u ime plena i osvete. U ime Hristovo gradovi su rušeni i sela paljena. U ime Hristovo pustošene su cele pokrajine i ostavljeni bez hleba i krova čitavi narodi. Hristos vide Evropu s krstom, visoko uzdignutim i suvim, i ispod krsta s mačem, sa koga se neprestano krv cedila.
Vizija iščeze.
„Dosta, dosta, ah!“- uzviknu Hristos. „To više boli no krst; ljudi ne znaju šta rade“. I glava mu opet klonu na prsi. Kosa mu se mrsila po preplanulom i znojavom licu, telo mu se trzalo u konvulziji i drhtalo od silne napregnutosti i uzbuđenosti duha.
A ispod krsta čuo se ropot i nezadovoljstvo. Svetini je prizor već postao običan, i ona se dremljivo i zlovoljno kretala tamo-amo ispod krsta, uznemiravana strašnom podnevnom žegom i glađu.
– Ta zašto već ne umire jednom? roptala je nezadovoljna svetina.
A Hristos vide to pitanje na licima njihovim, i reče:
– Ah, siroti ljudi, oni su gladni! Ja bih trebao što pre da se rastajem sa životom, da bi oni otišli i nahranili se. Bože, Bože, zašto smrt ne hita, no svojim oklevanjem stvara trpljenje ovim ljudima? I Hristos diže sad glavu i posuvrati je na levo rame svoje, okrete lice upravo ka suncu i uzviknu: Bože, Bože, zašto si me ostavio! I pogled mu ponovo osta ukočen, kao da se pretvori u metalnu šipku, koja vezivaše krst sa suncem. I svetlost duha njegovog osvetli mu daleku budućnost istorije ljudske i pokaza sliku ove na svetlosti sunca.
Hristos vide genijalne umetnike prvoga reda, kako svoj genije posvećuju proslavljanju njega i njegove crkve; vide velike arhitekte, kako zidaju hramove njemu i apostolima njegovog jevanđelja; vide velike skulptore, kako režu njegov lik u kamenu, ispunjeni težnjom, da učine kamen rečitim propovednikom jevanđelja; vide velike slikare, kako bojama slikaju ljubav jevanđelsku, koja ljubi stradajući, i strada ljubeći; vide velike pesnike, kako opevaju njegovo stradanje za pravdu i njegovo vaskrsenje; vide velike muzičare, kako prisiljavaju mrtve instrumente, da kliču himne svakoj kapi krvi njegove i svakome uzdahu njegovom i da mnogostrukim jezicima svojim ponavljaju propoved na gori i pričaju priče o ljubavi Oca prema Sinu i Sina prema Ocu.
Jedan zračak radosti zasja se u duši Hristovoj, no jedan kratak i drhtav zračak, kao svetlica u crnom oblaku. Hristos vide oko ovih odabranih genija, odanih i posvećenih njemu, masu gonitelja svojih. Broj njihov bejaše ogroman. Oni govorahu protiv Hrista ovako:
– Hristos je doneo mrak i posejao zabludu u svetu. Hristos je postao smetnja napretku ljudskom i kamen spoticanja usavršavanju ljudskom. Mi bi hteli da se slobodno orijentišemo u ovome svetu, u koji nas je neki tajni slučaj postavio, no Hristos je okovao svaku slobodu u okove, koji su se sve većma stezali, što su češće drmani. Hristos je okovao i našu misao; mi bi hteli slobodno da mislimo, da budemo slobodni mislioci. no Hristos to zabranjuje svojim dogmatizovanim učenjem; mi bi hteli da slobodno delamo, po razumu svome, no Hristos nas u tome sprečava svojim moralom, kojim nas je opasao kao jednom gvozdenom mrežom. Hristos je negacija sviju naših humanih i slobodnih težnji. Hristos je negacija celog modernog doba i njegovih ideja. Hristos je protiv nauke, protiv prosvećenosti, protiv kulture i napretka, protiv rada i protiv života. Hristos je neprijatelj i kob ljudi“.
I vizija iščeze.
„Ah, ne!“ jeknu Hristos i grčevito sklopi oči. „To nisam ja, ne. Ja sam govorio o Ocu nebesnom, koji je savršen u svetlosti i ljubavi; govorio sam o Bogu, koji je duh i istina, i koji iziskuje službu duhom i istinom. Ako ovo znači „mrak i zabludu“, onda ili ja nisam dobro izučio vaš ljudski jezik, ili vi niste mogli razumeti moje misli. No, gle, oni, koji su prvi među vama, svedoče za mene, a protiv vas. Vaši genijalni pesnici i slikari i skulptori i muzičari ne bi potpisali vašu optužbu protiv mene. A oni me bolje poznaju od vas. Oni posvećuju meni ceo svoj život i ceo svoj genije, zato me i poznaju bolje od vas, – od vas, koji me poznajete samo po rđavim plodovima rđavih drveta, koja nose spoljašnju marku moga jevanđelja.
„Ja sam došao da oslobodim ljude; – o kakvim okovima govorite vi? Da sam našao ljude slobodne na zemlji, ja bih bio zadovoljan, i vi ne bi ni čuli za mene, jer ja ne bih imao šta ni da govorim ni da radim na zemlji: ja bih nečujno došao i nečujno otišao sa ove planete, onako isto kao što to čine mnogi i mnogi. No ja sam baš zatekao ljude u neverovatno teškim i mnogostrukim okovima. U te mreže okova oni su sami sebe zamrsili, tako, da nisu mogli ni slobodno misliti ni slobodno delati. Zakone o pravdi i ljubavi, koje je Bog prvobitno dao ljudima, da im služe na sreću, obratili su ljudi u izvor sve svoje nesreće, jer mesto tih božanskih zakona oni su pronašli opasne surogate, koji su ih delili od Boga i sreće. Ja sam došao, da obnovim te božanske zakone i da uništim one štetne surogate, koji su činili sinove Oca nebeskog nedostojnim njihovog porekla. Znači li to „sejati mrak i zabludu“? Odgovorite mi na to vi, koji 20 vekova daleko od mene, bacate anatemu na moje ime!
„Ja nisam negacija ni humanosti, ni nauke, ni prosvećenosti, ni kulture, ni napretka, izuzev slučaja samo, kad ove reči označuju laž i pritvorstvo. Ja sam robove oslovljavao sinovima Božjim; pale u blato i u greh, koje niko nije hteo ni pogledati, da ne bi pogled svoj uprljao, ja sam prihvatao svojim rukama i dizao; slepe i ranjave i gubave ja sam uvršćivao u ljude i blagosiljao. Znači li to nehumanost i neprijateljstvo prema ljudima? Odgovorite mi vi iz dvadesetog veka, no ne odgovarajte mi rečima, — pokažite mi svoju humanost i svoju ljubav prema ljudima, veću od moje, i ja ću s radošću primiti i snositi anatemu, koju vi na mene bacate“.
„Ja nisam protiv vašeg modernog doba, o vi moderni! Kako bih ja bio protiv celog jednog doba, kad se u svakom dobu nalazim i ja, predstavljen u svojoj manjini? Kako bih ja bio protiv vašeg modernog doba, kad se ja nalazim u njemu ovaploćen u jednoj odabranoj manjini? Ja ne mogu biti protiv vašeg doba, kao što ne mogu biti protiv svoje manjine, i ne mogu biti protiv svoje manjine, kao što ne mogu biti protiv samog sebe. Ja sam samo delimično protiv vašeg doba, ja sam protiv većine vašeg doba. Potpuno sam protiv onoga doba samo, u kome nema nijednog mog ovaploćenja. A takvog doba još nema, kao što ga, verujte, ni biti neće. Jer u potpunom mom odsustvu iz istorije ljudske u jednom dobu izgubila bi se ravnoteža između dobra i zla, i zlo, ostavši u nadmoći, dovelo bi svet do propasti“.
Hristos htede još misliti i govoriti, ali mu samrtne muke oslabiše i misao i jezik.
A odozdo, ispod krsta, čuo se zlovoljan ropot:
– Ta zašto već ne umire! Glad nas umori. Hristos zakruži glavom i obori je na prsi. Pogled mu pade na ljude. Poslednji sjaj pokaza mu se u očima, i poslednja bolećivost na licu.
– Siroti ljudi! reče. Oni su gladni. Oni su očekivali, da ću ja sve ovo usijano golgotsko kamenje u hleb pretvoriti, i nahraniti ih. Po tu cenu oni bi me skinuli s krsta. No meni je danas određeno, da budem drukčija hrana svetu. Moje današnje trpljenje pretvoriće se u duhovnu hranu, kojom će se moja manjina od sada hraniti. Da, manjina, – jer ja ću uvek biti u manjini u svetu. Većina će uvek tražiti od mene, da pretvorim kamenje u hleb, da bi telo nahranila. Samo jedna manjina tražiće od mene hranu duhu svome. S ovom manjinom hodiću ja kroz istoriju sveta – hodiću s njom, ne uvek dovoljno hitro i ne uvek lako, no uvek pobedonosno. Svojim porazom mi ćemo pobeđivati i svojim stradanjem proslavljati se. Nas će biti malo, no zar treba mnogo soli, da se jedno jelo osoli? Mi ćemo biti so životu, s toga moramo biti u manjini. Nas će biti malo, no zar treba mnogo svetlosti, da se rastera mrak u jednom domu? Mi ćemo biti svetlost životu, i zato moramo biti u manjini, jer i malo svetlosti dovoljno je, da rastera mnogo tame“.
Kad se ovakve misli pojaviše u duši Hristovoj, Hristos oseti dubok unutrašnji mir, i bledo lice njegovo posta obasjano jednom svetlošću, čiji plamen iznutra zračaše i preobražavaše čak i jedno izmučeno, poluživotno telo. Hristos nađe smisao svome stradanju, i radost ispuni njegovo uzbuđeno i zastrašeno srce.
– I radi manjine vredelo je živeti, i za manjinu vredi stradati. Moja manjina držaće život u životu i u dostojanstvu.
I Hrista prođe jedna neobična milina celim bićem, i on se htede nasmejati. Jednim umiljatim pogledom pogleda on majku svoju i prijatelja svoga ispod krsta, a potom viknu glasno: Oče, duh moj predajem u ruke tvoje! Izustivši ove poslednje reči Hristos oseti najedanput jedan strahovit probad sa strane. To beše probad, od koplja, kojim ga vojnici udariše. „I poteče krv i voda“.
„Mrtav je, mrtav!“ viknu nestrpljiva i gladna svetina radosno i kao mutna planinska bujica pojuri s Golgote put Jerusalima, gde ju je čekao odmor i hlad i hleb.
Kad kraljevi umiru, draga braćo, mali ljudi se raduju. Ovi se raduju s toga, što vide, da i kraljevi, koji su tako moćni u životu, pred smrću su onako isto nemoćni kao i mali ljudi. „Gle, kraljevi su sad više za sažaljenje no mi, govore mali ljudi, jer oni mrtvi leže pod nogama našim“.
Kad bogataši umiru, siromašni ljudi se raduju. „Gle, bogataši su sad siromašniji od nas, govore siromasi, jer oni imaju sad manje zemlje od nas“.
Kad mudraci umiru, ludaci se raduju. „Gle, mudraci s njihovom mudrošću ne mogu da se maknu ispod zemlje, govore ludaci, a mi jurimo još tamo-amo i smejemo se na sunce“.
Tako su se radovali i svi mali, i siromašni i ludi na Golgoti, kad je Hristos umirao. Hristos je bio kralj po poreklu i po karakteru i po slavi, koju su mu vekovi doneli; zato su se radovali mnogi kraljevi zemaljski, kad je nestalo jednoga moćnoga kralja, koji je bio opasnost njihovim prestolima i njihovoj savesti.
Hristos je bio bogataš, jer nije bio željan nikakvog bogatstva zemaljskog. Bogatstvo njegove duše bilo je dovoljno njegovoj sreći. Zato su se radovali svi bogataši, koji su bili siromašni dušom, kad su videli mrtva onoga, koji je tako revoltivno i neumoljivo menjao vrednosti stvari i ljudi.
Hristos je bio mudrac, jer je pronicao u tajnu života, jer je znao put ka svetlosti i ka spasenju. Zato su se radovali svi ludaci, koji niti znaju za kakvu tajnu života, niti osećaju potrebu u svetlosti i spasenju, radovali su se, kada su videli privremen poraz mudrosti na Golgoti.
Čemu bi se mi danas mogli radovati, draga braćo, i koga bi mi mogli oplakivati stojeći pod krstom Hristovim? Da li Hristovu smrt? Svakako ne, pošto je ova smrt slavnija od života mnogih od nas. Ili bi se radovali zbog toga, što bi se i mi danas našli u većini golgotskoj? Nikako. Naprotiv, mi bi se mogli radovati samo onda, kad bi sebe smeli ubrojati u onu manjinu, koja je od početka, i kroz minula stoleća, verno predstavljala Hrista u svetu, živeći njime i stradajući za njega. A oplakivati? Koga bi danas mogli mi oplakivati pod krstom Hristovim? Hrista ili sebe? Hrista izvesno ne, jer bilo bi više nego smešno oplakivati onoga, koji i danas živi više no ma ko od nas živih, i koji je u stanju i danas, posle 19 stoleća od svoje smrti, da misli stotine miliona ljudi privuče i fiksira na sebe. Ne oplakujmo Hrista, dakle, no oplakujmo sebe, zato, što se često iz bojazni za život svoj odvajamo od Hrista i pridružujemo onoj većini, koja traži sreću u udaljenosti od Hrista. Mi nećemo pobeći od smrti, ako pobegnemo od Hrista. Gle, sve one većine, koje su protiv Hrista kroz vekove ratovale, sustigla je smrt, uzela ih i projurila mimo njih.
Vi ćete reći: „pa i manjinu Hristovu sustigla je smrt tako isto“.
Da, samo je razlika u tome, što je antihristova većina bila stignuta u bekstvu od pobedonosne smrti i smrvljena u svome strahu i očajanju, dok je manjina Hristova trijumfalno i pobedonosno hodila u smrt, uverena, da smrt nema nikakve trajne moći pred očima onoga koji sebe naziva Bogom živih. Većina antihristova označava pobedu smrti nad ljudima, manjina Hristova označava pobedu ljudi nad smrću. Pridružimo se iskreno Hristu mi, koji danas prilazimo i celivamo njegovo Raspeće. Ne celivajmo Raspeće Hristovo parade radi, no celivajmo ga kao svoje sopstveno raspeće, ne ljubimo rane Hristove običaja radi, no ljubimo ih kao svoje sopstvene rane. Neka naš poljubac bude zavet našeg pridruženja Hristovoj manjini, i simbol naše vere u lepotu i potrebu stradanja u ovome svetu. Što bliže stradanju, to bliže Hristu, to bliže Bogu, što bliže Bogu, to bliže pobedi nad smrću i večnom životu. Vi, koji želite biti aristokrate, a niste u stanju to biti po zvanju i poreklu i bogatstvu, učinite jedan odlučan korak i želja vaša biće ostvarena. Pridružite se manjini Hristovoj, i vi ćete biti članovi najhumanije, najhrabrije i najblagorodnije aristokratije, kakvu je svet video. Amin.
Govorena na Veliki Petak

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *