БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
О ПРЕЦИМА И ПОТОМЦИМА
 
Охолост долази пред погибао.
С охолости безбожника мучи се убоги
Јов рече жени својој: говориш као луда жена:
добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примити?
Кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих.
Овако вели Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше,
и извешћу вас из гробова ваших, народе мој.
И метнућу дух свој у вас да оживите
(Приче Соломонове 16,8; Псалм 10. 2; Јов. 2, 10;
I Коринћ.15, 21; Прор. Језек. 37. 12. 14).
Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрјешења.
Горски Вијенац

 
Дани пораза теже се заборављају него дани победе. Многе дане своје славе Французи су заборавили, но Седан неће скоро заборавити. Многих својих победа Руси се више и не сећају, али дан пораза на Цушими ушао је у вечити народни календар, и не да се отуд лако избрисати. Јевреји још увек, посвегодишње, празнују разорење Јерусалима, док су победе Саулове и Давидове прешле у заборав. Па у српском племену! – коме у српском племену и на ум пада, да посвегодишње празнује победу на Плочнику, или на Мишару, или на Вучјем Долу? Никоме, Нити су ови дани победе тако познати целом нашем народу, од дна до врха, као што му је познат Видовдан, дан пораза и погибије.
Видовдански пораз овековечили смо ми Срби својом уметношћу, својом вером и својом политиком.
Најбоља дела наше поезије опевају пораз видовдански. Централни предмет свеколике наше велике народне књижевности јесте косовска борба. Сликари и скулптори надахњавали су се не мање од песника нашом великом националном трагедијом, која се зове Косово. Ова трагедија има и данас исту моћ надахнућа какву је имала и у прошла времена.
Наша вера овековечила је видовдански пораз уздигнућем мученика косовских на ступањ светих, које црква помиње и поштује, и уздигнућем данашњега дана над обичним данима. Као и данас тако је црква кроз читава столећа, из године у годину, освећивала овај дан својим култом и поменом.
Наша политика бројала је и још увек броји у своје идеалне мотиве и пораз видовдански. Скоро ниједна крупнија политичка делатност није код нас ни вођена и остварена, а да јој овај пораз није давао импулса или оправдања. Косово је кроз векове служило паролом нашим бољим ратовима и нашим бољим политичким акцијама. Видовдан је политички дан колико и верски, и више политички него верски. То је политички споменик са два лица, с једним лицем светлим, на коме пише: политика јединства, и с другим лицем тамним, на коме пише: политика разједињења. Представник политике јединства био је цар – светитељ, који се данас помиње на првом месту међу погинулим јунацима. Представници политике разједињења били су они крупнији и ситнији провинцијални кнежеви и војводе, они мрачни средњевековни егоисти и сладострасници, којима су били дражи њихови амбареви и њихове коњушнице од једне моћне и велике народне куће.
Видовдан је најистакнутији дан у нашој историји. Он се више види него ма који други дан. Он је једна огромна висина, са које се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред. Као страшни суд тако виси он над нашим главама. Ако народи и људи овде на земљи имају дане свог страшног суда, онда је Видовдан заиста наш народни страшни суд. Видовдан је изрекао свој суд над свим оним, што је њему претходило и над оним, што му је следовало у нашој историји. Он је разлучио нашу стару властелу на двоје, на хероје и на слаботиње, онако исто као што пастир разлучује своје стадо на овце и на козе. Хероји су били они, који су били готови да жртвују себе правди, слаботиње пак они, који су били готови да жртвују правду себи. На Видовдан се видело, ко је херој, а ко није.
Но Видовдан није изрекао свој страшни суд само над покољењима пре њега, но и над покољењима после њега. Он је и дан данас страшни суд, који виси над нашим главама. Сваке године он долази, раширује пред нама једну огромну слику, на којој су на једној половини представљени хероји, а на другој слаботиње, и пита нас: „којој половини ви припадате? Реците одмах, којој половини ви припадате, јер можда вас догодине нећу затећи међу живима. Можда вас неће бити догодине међу људима; но за то нека будете на мојој слици као и ваши претци, да би потомство знало, ко сте ви били. Реците, коме се царству ви приволевате“. И ове године дошао је Видовдан с истом сликом и истим питањем, и данас нам он поставља исто питање и чека на одговор.
Шта да му одговоримо?
Несумњиво одговор свију нас гласи: ми се приволевамо царству хероја. Ми смо се и скупили данас на овом месту, да дамо такав одговор Видовдану. Само наше данашње присуство на помену великих хероја правде јесте наша заклетва, да ћемо се њима придружити, и то не само речима но и делом.
И сад, после таквог нашег одговора и ми можемо себи дозволити једно питање, које има интереса не само за уске патриоте но и за све људе уопште ма кад и ма где они живели. Никад није умесније поставити ово питање но на Видовдан, на дан, када су почела велика и дуготрајна трпљења једног целог народа. Јер ако не данас, кад би у години било умесније поставити питање: зашто трпе потомци за грехе предака?
Зашто трпе Срби столећима због својих бедних средњевековних предака? Зашто данашњи Пољаци испаштају грехе свог безумног и бескарактерног племства из 18-ог столећа, зашто? Или оставимо народе и узмимо поједине људе. Зашто један човек добра срца трпи због свога злога претка? Зашто да син подноси зао глас или изгнанство свога оца? Један отац својом кривицом распао се сав од какве страшне болести. Зашто његов син или његова кћи морају да се распадају од исте болести у најлепшим годинама својим и то без икакве своје кривице? Један предак расуо све своје имање и умро оставивши после себе само два спомена: дуг и потомка, који мора цео свој живот да посвети отплаћивању очевог дуга, мора да се изложи мучном труду и глади.
Ах! замислите један живот, коме је једини циљ отплаћивање дуга својих предака! Зашто да трпи овај потомак кроз све дане свога живота, кад је он невин?
На ово питање, које је увек једно и исто, односило се оно на један народ или на једног човека, не могу никако одговорити они људи, који из општег тока живота извуку само један народ или једног човека, па онда цене његово трпљење, као један факт за себе, невезан с целином живота.
Међутим, ако се живот узме као целина, и сваки поједини случај трпљења посматра у односу и вези с том целином, – само тада поједини случајеви трпљења могу се осмислити. Посматрано у целини живота трпљење се приказује као казна или као лек. Но како се може казнити грех једнога човека на другоме човеку, ма то били отац и син? Како се може лечити рана једнога покољења на телу другога покољења? Није ли то апсурд? Велике трагичаре грчке занимао је у вишем степену овај проблем одмазде на потомству за грехе предака. Они га нису могли решити, но падали су у очајни песимизам, који је у свима појавама гледао само једну страшну фаталност. А гледали су у свему само једну страшну фаталност поглавито зато, што су они све посматрали засебно, извучено, изоловано од целине живота. Они су посматрали живот сваког појединог човека као једну завршену, потпуну целину, и чудили се, како је бедна та целина, и како је бедна судба њена.
Крајњи индивидуализам нашега времена, који смисао целог живота гледа у смислу живота једног човека, морао би, кад би доследан био, предложити самоубиство најмање једној половини људи у свету, јер трпљење једнога човека, узетог као таквог, као једног, представља се као једна страшна бесмислица. А живот најмање половине људи у свету јесте готово непрекидно трпљење, дакле: живот половине људи у свету јесте једна страшна бесмислица. А ако је живот једне половине људи страшна бесмислица, онда је без сумње исто тако страшна бесмислица и живот оне друге половине, која не може живети без трпљења кад је са свих страна опкољена трпљењем не може се радовати кад је опкољена плачем. И тако крајњи индивидуализам, кад би савршено доследан био, морао би предложити самоубиство не само једној половини човечанства, но целом човечанству.
Ако се пак узме, као што хришћанство узима, да је живот једног човека само део једног већег и ширег живота, и да сви људи сачињавају један животни организам као што делови нашег тела сачињавају једно тело онда је појмљиво, зашто потомци трпе за грехе предака. Потомци су само наставак, продужење једног и истог живота као што су гране и лишће продужење истог дрвета. А живот је дуг и предуг; њему се не хита ни с чим. Он не хита да покаже сва своја дејства на сваком свом делу, тј. он се не испољава сав и потпун на једном човеку само. Живот не довршује на сваком поједином човеку све што на њему почиње. Оно што је почео на једноме човеку, живот то довршује на синовима или унуцима. Једна заразна болест на оцу се тек мало појави, на сину се развије, а на унуку покаже све најпогубније дејство.
Греси, које није искупио онај ко их је учинио, искупљују његови сродници, његови пријатељи или његови потомци. Они трпе место њега овде на земљи. Живот не стиже да свакоме у овоме свету плати заслужено за кратко време од 60-70 година. Живот продужује да живи и онда кад један човек умре, продужује да живи и продужује да кажњава и награђује, продужује сам себе да лечи, тј. – наставља свој започети посао.
На питање, дакле: зашто трпи син за грехе свога оца, ми можемо одговорити просто: зато, што живот оца и живот сина сачињавају један исти живот, који се само на оцу појављује као грех, а на сину као трпљење за грех, или научним језиком речено- на оцу као узрок, на сину као последица, или црквеним језиком речено: на оцу као пад, а на сину као искупљење. Отуда, кад црква хришћанска учи, како цео род човечји трпи због греха првога човека, прародитеља, и како је Христос страдао и распет био за туђе грехе, она не учи нешто што би се противило природном закону или нашем посведневном искуству. (Због туђих греха трпимо и ми, и бивамо распињани посведневно због туђих греха. О, колико ми један другом сваки дан причамо само о томе како ми трпимо и распињемо се због туђих греха!) Учењем својим о греху и искупљењу црква хришћанска учи апсолутну солидарност људског рода. Сви су људи одговорни за једнога човека, и један за све. Од греха једнога човека страдају сви, и од греха свију страда један. То је тако честа појава, да је можемо видети, куда год бацимо поглед по људском животу, било у прошлости било у садашњости. Због греха народних вођа страдали су читави народи, а од неразума и дивљаштва народа, страдале су често и најбоље вође. Историја општа доказ је зато, историја сваког народа посебно доказ је зато. Но наша народна историја за нас је најјачи доказ, јер наша историја то је наше сопствено искуство. Наша историја, коју ми најбоље познајемо, и којој највише верујемо, доказује нам, како је један народ једно тело, које трпи у трпљењу појединих чланова својих, и како, обратно, поједини здрави делови не могу да не трпе онда, кад се цело остало тело разлаже од болести.
Дозволите, да вас на данашњи дан подсетим на историју нашу; дозволите, да вам испричам историју нашу, но да вам је испричам не онако како је учени историци причају, него онако како нам је у часовима тишине и усамљености шапће ова земља, на којој смо ми наследили наше претке, и како нам је шапће нема природа око нас, која је посматрала наше најдаље претке као што и нас данас посматра, – како нам је она шапће, кад је насамо упитамо.
Једнога јутра – много је јутара од онда прошло – једнога јутра разговараху Шар-планина и Дунав. Упитаће Шар-планина Дунав:
– Какво је то затишје око тебе, дубока реко, какво је то необично затишје око тебе? Одавно не виђам римске цезаре да се одмарају од победа својих на обалама твојим, да се одмарају и хладе хладом твојим. Одавно су растурени мравињаци људски, који су се дизали око тебе. Одавно те не видим у порфиру обучена, у крваву порфиру, у коју су те људи тако често облачили. Какво је то затишје око тебе?
Дунав одговара:
– Заиста затишје је око мене велико, висока планино. Цезари ме римски више не посећују, јер их више нема, а из њихових легиона, палих на обалама мојим, расте трава, с којом ја сањам о прошлости.
Мравињаци људски око мене истина растурени су и у порфиру ме људи више не облаче, но ја не верујем, да ће овако дуго трајати. Једна дуга, која се недавно савијала нада мном прорекла ми је, да ће ме ускоро посетити неки нов народ. А ти, висока планино, – реци ми, шта ти видиш тамо за тобом. Већ неколико столећа нисмо разговарали. Је ли ти се вратио Александар Маћедонски са Истока? Цвета ли још сјајна Атина, о којој смо последњи пут говорили?
– Александар се није вратио нити ће се вратити, одговори Шар-планина. Атина је цветала и прецветала, богови и људи атински леже у прашини. Кад ветар с мора дуне преко негдашње Атине, и допре до мене, ја га распитујем, кроз чије је кости од бивших хероја и кроз чије лубање од бивших философа продувао, – и он ми прича, и милује ме, и прича, прича. Давно је Атина прецветала, прецветао је и Рим, а сад ето гледам као прецветава и град Константинов на Босфору, који се до неба дигао својим сјајем и својом хвалом, а који се до пакла спустио својим злом и нечовештвом. – Но, ето неко се теби приближује, Дунаве! То мора да је тај нови народ, коме се ти надаш. О, како ме интересује тај нови народ! Шта ли је њему предодређено да учини на овом класичном, прослављеном земљишту? О, само, само кад не би и он онолико грешио, колико други народи, које смо ја и ти до сад гледали, Дунаве, чудна водо, које смо ја и ти до сада гледали. – У том нови народ стиже на Дунав и пређе га, заједно са својим стадом и заједно са својом скромном културом, скромном но обасјаном веселим, детињским надама на будућност. Напасајући своја стада и орући плодна поља, на којима су лежали легиони римски и варварски, нови народ се рашири од Дунава до Шаре. И Шар-планина виде, како се из балканских лугова подигоше димови од жртава, које нови народ приношаше својим боговима; и Шар-планина и Дунав чуше молитву овог народа, која се заједно са стубовима белог дима дизаше у висине. „О, богови, који живите на врховима Шар-планине и у дубинама Дунава, и по луговима и изворима ове лепе земље, у коју се ми сад усељавамо, будите нам милостиви заједно са они нашим боговима, који су нас у облацима пратили довде, будите милостиви нама и нашим стадима и нашим пољима. Ми живимо по племенима и слушамо своје старешине, ми не оштримо наше стреле до само за зверове и за оне људе, који нас нападну. Ми смо срећни и задовољни овако како смо сад; подржите нас само и дајте нам дуга века. Нама друго не треба. Ми смо један добар народ“.
Тако се мољаше нови народ, и Шар-планина и Дунав беху усхићени њиме. „То је изврсан народ!“ клицаше Шар-планина. „И ја тако велим, и ја тако велим“, понављаше Дунав својим шумом.
То је један лист историје, – бео као невиност.
Време пролажаше, и покољење једно за другим силажаше у гроб. Много је пута Дунав сливао се у море, и опет се враћао кроз ваздух на свој извор, и опет се сливао у море. Једнога ће дана викнути Шар-планина Дунаву: „Дунаве, Дунаве, реци ми, како живи нови народ око тебе!“ Дунав ћуташе неколико година, па ће одговорити: „Нови народ је оставио своју стару веру и примио нову. Народ поштује нову веру као што је поштовао и стару; он је неуморан у служењу своме Богу, али његовим поглаварима испадају чаше из руку кад служе Богу и светима, јер поглавари његови дремају, дремају кад служе Богу и народу. само не дремају кад служе себи и своме властољубљу. О, благо теби Шар-планино, што не видиш изближе све грехе, које чине поглавари овога народа, које они чине отимајући се један с другим о власт. Синови се боре око престола очевог и боре се до истраге једног или другог. Брат брата на гозбу позива и смејући се даје му отров у вину да пије. Син затвара оца у подземну тамницу и оставља га да у њој иструли. Мајке раде о глави једног свог детета, да би другом детету, љубимцу, осигурале власт. Треба ли да говорим, шта све даљи сродници један с другим раде? Треба ли да ти причам о међусобној мржњи суседних жупана и малих властелина, о међусобној мржњи и међусобним интригама? Боље, не. Једино утешно што ти могу рећи то је, да народ још није умешан у ове властелинске интриге. Он види шта његови поглавари раде, види но прави се да не види, а у потаји лије сузе, – овај чедни народ! И ја сам много од тих суза примио у себе. Народ говори: ми трпимо стид због греха наше властеле, стид пред другим народима.
Наши цари закон погазише
Почеше се крвнички гонити,
Један другом вадит’ очи живе;
Забацише владу и државу,
За правило лудост изабраше,
На комаде раздробише царство,
Распре сјеме посијаше горко,
Те с њим племе српско отроваше.
Но нека, трпићемо. Они су један део нашег тела, они су кост од кости и крв од крви наше; опростићемо им и трпићемо. А ово трпљење само ће ојачати наше народно тело. Ми желимо моћи, моћи спољашње и унутрашње. Ми смо један добар народ.
То је други лист историје, – црн као грех.
Опет време пролажаше и једно покољење за другим силажаше у гроб; и Дунав опет силажаше у море и узлажаше на свој извор. Једнога дана виде Дунав где се затресе Шар-планина и упита: – Шар-планино, Шар-планино, што се тресеш?
Рече Шар-планина:
– Тресем се од чуда, како наш нови народ брзо сврши своју каријеру и паде у ропство. Жељан славе, а при том бујан и пун младићске снаге, овај народ је успео брзо да завлада земљом од тебе, Дунаве, до близу Босфора. Пред Константиновим градом разапињао је он своје шаторе. И ја сам очекивала само тренутак, кад ће се овај млади народ прогласити наследником славе народа олимпијског и славе Константинове, и кад ће почети зидање једне нове културе, једне нове славе, какву почиње да зида његов старији и моћнији брат на Северу. Преварена у свом очекивању ја се тресем сад од чуда, јер су ми нејасне судбе народа. Подамном има једно поље, Дунаве, на мени има гавранова, Дунаве. Једнога дана спустили су се гавранови с мене на поље подамном и дуго се дуго нису отуда вратили. Вратили су се најзад, сити и крвави.
На место Словена, којима сам ја предвиђала моћ и славу, засео је сад у цареву граду ратоборни намесник пророков, послан од бога, да сахрани Византинце и казни Словене; – свакако само да казни Словене, да их казни и излечи од онога отрова, који се вековима гомилао у њиховом организму, а не да и њих сахрани као што су сахрањени стари и изнурени народи, које смо ми до сад гледали. Народ овај није стар и изнурен, но само грешан, те зато има да трпи за грехе своје. Народ овај припада једној моћној и даровитој раси, коју Бог није могао само извести на позорницу историје, и спустити завесу пре него је она показала своју моћ и своју даровитост. Много ће имати да трпи овај народ, Дунаве, зато се тресем. Од жалости се тресем гледајући под собом муке, на које је ударен овај народ. Лав може да растргне човека, Дунаве мој, змија може да га отрује, октопод може да га удави, во може да га распори, но човек човека може и да растргне, и да отрује, и да удави, и да распори. Ја се тресем, Дунаве, гледајући чуда од невероватних мука, на какве човек човека може ставити, и гледајући какве све невероватне муке човек може претрпети и остати жив. Невероватна, невероватна је судба овога народа! Ја је гледам и не верујем сама себи. Очекајмо, да видимо шта ће до краја бити с тим народом. Његова драма свакако још није на свршетку. Но, гле, ти се почињеш опет облачити у крваву порфиру, Дунаве! То је крв раје… Ја ћу да умукнем, јер више није време разговору. На свакој Голготи треба да влада тишина.
То је трећи лист историје, – крвав као Голгота.
Неколико столећа окрунише се од вечности као неколико зрна песка од једног брда. Балкан, бивши више пута центар света, зарасте у дивљаштво. Но заробљени народ ипак није од робовања подивљао но, напротив, облагородио се, као што се неуглачан метал трењем облагорођава. Столећа трпљења и страдања учинила су народ српски бољим него столећа царовања и благовања. Као што се више блиста плуг, који земљу оре но плуг, који стално на сунцу и на ваздуху лежи, тако се више блиста и народ, који кроз историју своју не ходи све по сунчаним и цветним пољима но и по тамним и тесним клисурама. Неколико столећа окрунише се као неколико зрна песка, и Шар-планина и Дунав видеше највећу невероватност; народ који би мртав, оживе. „Олимпијски и термопилски хероји оживеше и појавише се између мене и тебе, Дунаве, рече Шар-планина, само још у већем сјају, у далеко већем сјају. Сад је почетак једног новог чина у животној драми овога народа, чији су претци тако много грешили, и чији су потомци тако много испаштали“.
То је четврти лист историје, сјајан као сунце. И тако ја сам вам испричао нашу историју као што се бајке причају. Било би смешно чудити се томе, што ја причам историју као бајку. Нама данас збиља и изгледа наша историја као једна бајка, као песничка нашарана невероватност. Или зар не личи то на бајку, да се једна маса сточара и земљорадника крене од Карпата и полако, напасајући стадо своје, досели се на славно, класично земљиште нашег полуострва; да ту заснује јаку државу, да запрети моћној Византији и ухвати се у коштац са силом османлијском? Зар то не личи на бајку? Или зар не изгледа још већа бајка и још већа невероватност, да тај народ падне у ропство и остане у њему пола хиљаде година, и да се не само не изгуби под теретом страдања, но да, напротив, прекаљен и очеличен, поново оживи и викне својим пријатељима и непријатељима око себе: „ево ме! Ја сам међу вама, – ја сам још жив?“
Како хоћете судите о овим бајкама, но ја вам кажем, да има једна бајка и једна невероватност далеко већа од свих других. То је савремена бајка нашег живота. Наш савремени живот испуњен је слутњама и крицима плашљивих људи, како ћемо ми скоро пропасти. То је највећа бајка и највећа невероватност. Добро је бити предострожан, но зло је не бити храбар. Како може пропасти народ, који је научен да трпи? Који је трпео пола хиљаде година и није пропао? Кога трпљење само челичи и препорађа? Како може пропасти народ, који је истина стар као и други народи Европе, но који се може назвати младим, јер га је трпљење учинило младим, као што огањ од старог гвожђа чини ново? Народи, који већ вековима владају и господаре, и који су давно-давним одвикнути од трпљења, – такви народи ближе стоје пропасти но народи, којих две трећине историје сачињавају трпљење и страдање. У нараде, који су трпљењем подмлађени, спадамо и ми Срби. Ја не знам, шта ће бити с Французима, кад их снађе прво велико страдање, но за Пољаке верујем, да под данашњим страдањем неће пропасти. Ја не знам, шта ће бити с Турцима, који никад нису трпели, но верујем, да балкански Словени не могу пропасти. Пробни камен за животну способност једног народа јесте трпљење. Народ, који може трпети, не може пропасти. Од великих народа у Европи једино још Словени трпе у ропству. Факт колико за наше жаљење толико и за наше радовање! Словени трпе, да – но погледајте како трпе, како јуначки, величанствено трпе! Погледајте, колико жилавости и издржљивости у трпљењу показују Словени у маленој Крањској, у исцеђеној Хрватској, у опустошеној Маћедонији, у растргнутој Пољској, или у обесвећеној нашој прадомовини, Галицији! Погледајмо и напустимо недостојну нас помисао, да Словени пропадају!
О, наше је време значајно! Наше савремено словенско трпљење јесте једна херојска страна у историји света. Херојство је увек страдање или борба са страдањем, херојство никад није благовање: Ми се никад нећемо стидети садашњег свог страдања. Ми ћемо се пре њиме негда поносити. Нама Србима данас не нагони толико румен у образе стид од тога што су Срби водили турске коње, колико факт, да је један од синова светога Лазара, Вук, после косовске српске погибије затражио помоћ у Турака, да ратује против свог брата, Стевана. Несравњено више има страна историје нашег господарења и слободе пре Косова. којих се морамо стидети, него ли страна нашег страдања и трпљења од Косова до Устанка. За владање и господарење треба мудрости, за страдање и трпљење – храбрости. Ако Словени нису достигли остале велике народе у мудрости у господарењу, они су их превазишли у храбрости у трпљењу. А храброст у трпљењу најбоље је јемство сјајне будућности.
Но не трпе само народи у ропству, – сви народи и сви људи на земљи, бивши и садашњи трпе. Сви смо ми трпели и трпимо. И сви ми трпимо не само због својих греха но и због туђих. Наша вера, више него ма која друга, осветила је трпљење као једну неопходност за савршенство човеково. Ко до краја претрпи, томе припада венац славе, тај бива спасен. Ко може пити чашу трпљења. коју је Христос, пио тај ће ући у славу Христову. Не подавати се малодушности и не презати од трпљења кад нас оно снађе, с вером, да Бог зна за наше трпљење, – то је заповест наше цркве. Довољно је веровати, да Бог зна за наше трпљење па моћи с радошћу подносити свако трпљење. Свако наше трпљење Бог води нашем добру. Ми то не видимо кад трпимо и док трпимо, но кад прође трпљење, ми то тек онда видимо. Но, ако би наше трпљење и до саме смрти трајало, не бојмо се, храбримо се вером, да ће то наше дуготрајно трпљење, ма колико оно било скривено од очију људи, бити од добрих последица по оне, који остају за нама, и по нас, који ћемо се у другом животу радовати у радости њиховој, у радости, коју смо им ми својим трпљењем припремили. Боље, нека се други радују због нашег трпљења, но да трпе од наше радости.
Ми се жалимо на наше претке, што су нам оставили трпљење, што су оставили нас, да искупљујемо њихове грехе. Ми ћемо имати право да се жалимо на наше претке само ако ми не будемо били узрок трпљењу наших потомака, ако не будемо оставили грехе наше нашима милима и драгима после нас, да их они искупљују. Зато постарајмо се, да за времена сви искупимо своје грехе. Да би се греси искупили, морају се покајати, да би се покајали морају се признати, да би се признали, мора се имати храбрости. Стегнимо срце наше и приберимо сву храброст колико је има у нас, стегнимо га још једном и признајмо наше грехе, стегнимо га још једном и исповедимо их, стегнимо га још једном и покајмо се, и још једном – и претрпимо казну за њих. То је пут на коме се постаје човек. Док не пређемо тај пут, ми смо само кандидати, – неиспитани, незрели кандидати за људе. Тај пут је трновит, но он једини води слави и срећи. Тај пут морају проћи и народи, и то најтрновитији они, који су најдаровитији, јер кога Бог воли онога и кара, јер гле никога није Бог тако волео као јединог Сина свога, нити је ико на земљи заслужнији био веће љубави Божје од Христа, па ипак никога није на тако велике муке ставио као Сина свога. Народ, који не пређе тај голготски пут, јесте само кандидат за народ, а не прави народ.
Ми смо прошли једну школу трпљења, једну дугогодишњу школу трпљења, једну страховиту школу трпљења. Ми смо доказали свету, да ми нисмо пропали и онда кад нас је цео свет за пропале држао, и да нисмо погребени и онда, и кад нам је цео свет читао опело.
На што данас дизати грају о нашој предстојећој пропасти? Ако се данас може о некаквој пропасти у нас говорити, то се може говорити о пропасти вере у себе и о пропасти вере у Провиђење. које изводи с планом драме живота како народа тако и појединаца, и то се може говорити код оних, који пророкују нашу скору националну пропаст. Они су изгубили три ствари, које су потребне за славан живот у овом свету: веру, веру и веру. Њихов грех назива се малодушност. То је најтежи грех нашег савременог живота. Ми, који смо овде, примимо овај савремени тешки грех наше браће као свој и исповедимо га овде пред Богом данас, на дан нашег пораза, на судбоносни дан, који је и ове године дошао и раширио пред нама слику трагедије косовске, указујући једним прстом на све оно, што је претходило овој трагедији, а другим на све оно, што јој је следовало. Исповедимо се данас и покајмо се, јер данашњи дан треба да буде дан наше народне исповести и покајања. Исповедимо се и помолимо се: Боже, који се бринеш о свима народима и о свима људима, ојачај нашу веру и ослаби нашу малодушност. Боже, који си карао наше грешне претке на њиховим потомцима, покарај нас на нама самима и не допусти, да наши потомци због нас страдају. Боже велики, умудри нас у срећи и охрабри нас у трпљењу. Боже моћни, нека буде воља твоја! Амин.
Говорена на Видовдан

Кључне речи:

Један коментар

  1. Genijalno!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *