БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
О КРАЉЕВСКИМ СИНОВИМА
 
Један Бог и Отац, свију.
Koju се владају по духу Божјем, они су синови Божји.
Гледајте, да не презрете једнога од малих ових.
Претежнији је човек од траве пољске и од тица небесних
(Ефес. 4, 5; Рим. 8, 14; Матеј 18, 10; Матеј 6, 26 и д.).
Ergo pater et Domine, licet peccator sim,
non possum non esse tuus:
guia tu me fecisti et refecisti.
S. August. Meditationes XXXIX, 4.
 
Сви су људи краљевски синови, драга браћо.
И они сиромаси, који у некраљевском оделу стоје пред вратима овога храма и пружају вам руке за милостињу, краљевског су порекла, верујте, као и ви сви, који се по својој крви, или по богатству, или положају осећате сроднији краљевима од њих. Кад при излазу одавде спустите у њихову руку никлени новац, знајте, да сте га спустили у руку у којој има још понека кап краљевске крви. Сетите се, да су њихови преци у стотој генерацији назад могли бити краљеви, а ваши просјаци, и да су њихови претци могли удељивати вашим прецима милостињу. Сетите се тога и опходите се с њима као што би се опходили са својим прецима од пре сто генерација, или са својим потомцима од после сто генерација.
Сви смо ми краљевски синови, јер сваки од нас може наћи у своме редоследу по једног краља. Разлика је у томе, што неко од нас потребује мање трагања по прошлости и мање превртања листова свога родослова, док дође до једног краља у својој фамилији, а неко пак потребује зато и више трагања и више превртања по мртвим прецима. Неко нађе у првоме претку своме краља, неко пак тек у педесетој или стотој или петстотинитој генерацији пре себе. Сви би се ми поштовали узајамно више, или бар заинтересовали више један другим, кад би знали родослов један другог. А само и заинтересовати се људима за први мах доста је, јер без интересовања нема ни поштовања ни симпатије. Ви се односите према вашем кочијашу, који вас вози, с мање интересовања но према биљу и камењу украј пута, и заустављате свој поглед на сваком дрвету и камену украј пута више но на њему. Но замислите, како би се држање ваше намах променило, кад би вам неко рекао, да је какав предак вашег кочијаша из времена Христа био краљ! Ви не би више обраћали пажњу своју на дрвеће и камење украј пута, но на човека пред собом, који тера коње, – на судбом деградираног краља.
Понеке елегантне даме, како оне из друштва „за заштиту животиња“ тако и оне ван ових друштава, облаче своје кучиће у свилу и полажу их на кадифену постељу, док ниједну мисао своју не поклањају својим слугама, које на асурама спавају. Но замислите како би се изненадиле те даме, кад би им неко рекао, да су преци њихових кучића и у време Соломоново били кучићи, док су преци њихових слугу у то исто време били краљеви.
Многи између нас греше се о себе и о друге људе, о себе за то што заборављају своје краљевско порекло, и о друге људе за то, што заборављају, да су и ови краљевски синови. Многи између нас сасвим су изгубили из вида онај конац, који их у прошлости везује са њиховим краљевским претком, и деградирани судбом на ступањ малих људи, они су се потрудили да деградирају сами себе на ступањ рђавих људи.
Прави краљевски син одликује се поштовањем према самом себи и поштовањем према другим људима. Он поштује себе због краљева – својих предака, и због краљева – својих потомака: због других људи у себи поштује он себе. Уосталом другчијег поштовања у себи не може ни бити до поштовања себе због других људи, које ми у себи осећамо. Никад један човек не би имао поштовања према себи, кад би он себе ма и у мислима својим са свим издвојио и од својих предака и од својих потомака и од осталих људи, који га окружавају. Један егоист не може никад поштовати себе: он је у стању само љубити себе. Поштовати себе може једино онај човек, који види у себи још некога; поштовање је могуће само удвоје. Прави краљевски син гледа у себи своје краљевске претке и своје краљевске потомке, – гледа два света, који се у садашњости састају у њему. Он посматра себе као изабрани суд, кроз који се гледају прошлост и будућност, или као огледало, у коме се човечанство с два удаљена краја моментално може огледати. Но он не допушта да се без избора сви људи у њему огледају: он воли да буде само огледало краљева, и то најбољих краљева. Он воли да види у себи најбоље представнике свога рода, и да сравњује себе с њима, да се угледа на њих, и да се такмичи с њима. Он воли да се с њима у себи разговара и саветује, да ставља себе у њихову и њих у своју ситуацију. Он воли да испитује себе и проналази, колико је у њему уистину краљевске крви, – крви његових најбољих и најдостојнијих предака. Ту праву краљевску крв истражује он више у своме духу и карактеру, но у своме телу. Он поштује краљевску крв у себи као светињу, која му је предата и коју он има другима да преда.
Но прави. краљевски син не поштује само себе, него и друге људе, и не поштује друге људе само у себи, но и ван себе. Он поштује друге људе из истог разлога из кога и себе, наиме из разлога што он и у другим људима гледа краљевске синове. Чак ни рђав карактер других људи, ни њихова ниска интелигенција, ни мален положај, ни лоше одело не могу учинити, да им прави краљевски син одрекне, сасвим и у свакој мери, краљевско достојанство. Јер он увек баца свој поглед даље, и тражи у прошлости једнога човека оно, што не види – а желео би видети – у његовој садашњости. Он тражи и налази у прошлости краљевско достојанство свакоме човеку. Тражи ли га узалуд у првој претходној генерацији, он корача сто година назад, и тамо га тражи; не нађе ли га тамо, он корача хиљаду година назад, и тамо га тражи; не нађе ли га ни тамо, он корача неколико хиљада година назад, и тамо га тражи; не нађе ли га ни тамо, он га тражи у првом човеку – прародитељу свеколиког људског рода; не нађе ли га ни тамо, он га тражи и налази у творцу човека, у краљу на краљевима, – у Богу. И кад нађе краљевско порекло једноме човеку, прави краљевски син гледа у томе човеку свога брата. Може тај његов брат бити несрећнији од њега, може бити пао и заблудео, може бити згњечен животом, или својом вољом понижен и разорен, – не чини ништа, – прави краљевски син неће се никад одрећи брата свога, него, напротив утолико ће он стајати ближе срцу његовом, уколико је несрећнији, и утолико ће поштовање његово бити веће према брату своме. уколико је веће његово разумевање судбе брата свога.
Чудна је судба људи! Људи се дижу до краљевског престола и спуштају до просјачког штапа, и дижу се до краљевског ума и карактера и падају до болесничке слабости и у једном и у другом. Ниједна људска судба не иде правом линијом, но на цик-цак, скачући у висину, као водоскок, и спуштајући се до испод земље, као понорница. Из сељачких колиба искачу људи до краљевске висине, и с краљевске висине опет пониру у низину сељачких колиба.
И у водоскоку и у понорници налази се иста вода, којој је океан извор и увор. Тако је и с људима. И на краљевској висини и у пастирској низини налазе се синови једног и истог краља, који је извор и увор свима, који зна број деце своје и види у свакоме од њих нешто од свога краљевског достојанства.
И тако сви они, који траже своје краљевско порекло, наћи ће га; наћи ће га свакојако у историји, у краљевима земаљским, и наћи ће га несумњиво у краљу небесном. За све оне, који верују у Бога, јасно је као дан, да су сви људи краљевски синови, пошто су сви синови Божји. А они, који дођу до мисли о краљевском синовству свих људи, долазе самим тим и до поштовања себе и других људи. Прави краљевски син јесте у исто време и прави Божји син. Онај, ко себе сазнаје као Божјег сина, тај сазнаје себе у исто време и као сина краљевскога, и онај ко сазнаје себе као правог краљевског сина, тај сазнаје себе и као правог Божјег сина. Онај, ко за себе каже: ја сам краљевски син зато, што су мој деда и мој отац били краљеви, ипак мање осећа у себи краљевског достојанства но онај, ко каже: ја сам краљевски син зато, што је отац мој небесни велики и вечни краљ, већи од свих земаљских краљева и непролазнији од свих земаљских династија. Прави краљевски син осећа се као члан вечно владајуће и вечно свемоћне, божанске династије. То осећање држи увек уздигнуто високо и његову мисао и његово срце.
Сви смо ми краљевски синови, драга браћо, но сви ми нисмо прави краљевски синови. Ми не можемо не бити краљевски синови, кад је отац наш, Бог, краљ над краљевима, но ми можемо бити или небити прави краљевски синови, уколико је наше краљевско достојанство зависно не од наследства, но од нас самих. Сви ми нисмо прави краљевски синови, јер мисао свију нас није краљевска, и држање наше према себи и према људима није краљевско. Има људи међу нама, који се одричу своје краљевске, божанске династије, и који себе називају члановима династије мајмунске.
„Оснивачи нашег човечанског рода били су мајмуни“. говоре ови људи. „Они су праоци наши, и ми смо потомци њихови“.
Рекнете ли ви овим људима: „нека је тако; нека смо ми од мајмуна произашли, но зар нису мајмуни краљевског происхођења? Зар не налазите ви нигде пре мајмунске какву краљевску династију?“.
„Не“, добићете одговор. „Пре мајмуна били су опет мајмуни, а пре ових биле су корњаче, а пре корњача биле су опет корњаче, а пре ових биле су монере“.
Рекнете ли ви: „нека је и тако; нека смо ми од мајмуна, нека су мајмуни од корњача, нека су корњаче од монера, – но зар корњаче и монере нису краљевског порекла? Зар не налазите ви нигде пре династије монера никакву узвишенију краљевску династију?“
„Не“, добићете одговор. „Пре монера није било ни монера, пре монера могао је бити само хаос од елемената, који су се доцније случајем организовали у монере, од монера постале су корњаче, од корњача мајмуни, од мајмуна људи“.
Рекнете ли ви: „а зар над тим првобитним хаосом није било краља? Зар није ум божански старији и узвишенији од хаоса? Зар хаос није био само материјал, који је стајао на расположењу једном великом, уметничком, краљевском уму, као што иловача стоји на расположењу вајару? Да ли могу од иловаче постати лонци сами, без лончара? Да ли су се из првобитне хаотичне иловаче, из хаоса елемената, могле родити саме од себе монере, од монера корњаче, од корњача мајмуни, од мајмуна људи?“
„Да“, добићете одговор. „Тако је могло бити, и тако је на сву прилику и било. Но било како му драго, за нас је главно, да су људи од мајмуна, и да на њима нема ничега краљевског ни божанског. Нека се не поносе с тога краљеви земаљски својим краљевством, орангутанска крв тече у жилама њиховим, као и у жилама свих људи, као и у жилама свих мајмуна; нека не говоре људи о племенитој и неплеменитој крви: сва је крв на земљи једна и иста: крв људска била је у мајмунима, крв мајмуна у корњачама, крв корњача у монерама, крв монера у хаосу. Отуда су краљ и просјак једно и исто, просјак и корњача једно и исто, крв и вода једно и исто“.
Рекнете ли ви на ово: „ако ви себе признајете синовима мајмунским, онда су без сумње и дела ваша слична делима мајмунским, јер деца никад не стоје далеко од својих отаца“.
На ово ћете добити одговор: „да, ми немамо заиста много обзира према владајућем моралу; ми немамо много респекта према обичајима, које су други установили; за нас не постоји ни прошлост ни будућност, – за нас постоји само садашњост; за нас не постоји човечанство, за нас постојимо само ми; за нас има само једна апсолутна вредност, то је наше „Ја“.
Тако говоре људи, код којих је сасвим изгубљена свест о њиховом краљевском пореклу, те отуда и о њиховом садашњем достојанству. Ови деградирани краљеви не виде у себи ништа друго до једну животињу, једног култивисаног мајмуна, и у другим људима не виде ништа друго до то, што виде и у себи. Отуда они не могу имати више поштовања према себи и према другим људима но што имају према мајмунима. Место сваког поштовања они имају један особито израђен инстинкт за самоодржавање и самозадовољење. Имају онај исти инстинкт, који чини готово сву садржину живота животиња, само је тај инстинкт код њих усавршен, увећан, рафиниран, и још уз то оправдан и подржан разумом. Животиње су себичне, и саме не знајући зашто су себичне, деградирани краљеви пак себични су зато, што знају, да је њихово лично Ја центар свуколиког живота и једина тачка од вредности у целоме свету. Животиње су отуда мање себичне, мање егоистичне, јер су мање свесне; оне се старају о утољењу само једне, моменталне глади; деградирани краљеви су више себични и више егоистични, јер су свесни своје искључиве вредности; они се старају не само о утољењу глади моменталне, но о утољењу глади за цео један век. Животиња у најбољем случају скупи онолико животних средстава колико јој треба за једну зиму, док себичан човек често толико нагомила животних средстава, колико је потребно не само за цео један човечји век, но за читава столећа, и читаве хиљаде година живота овде на земљи. Јазавац навуче у своју јазбину једва онолико кукуруза, колико му је нужно, да само једва жив изађе из зиме; један европски милијардер пак има толико нагомиланих средстава за живот, да, кад би трошио на годину по десет хиљада динара – једна сума довољна за пристојан живот у породици чак и у најскупљим градовима Европе – имао би довољно за сто хиљада година живота, – сто хиљада година! Или: разлика између једног богатог и једног сиромашног јазавца није ни издалека тако чудовишно велика, као разлика између једног богатог и једног сиромашног човека. Један сиромашан јазавац има хране, рецимо, само за један дан, док један богат јазавац има спремљене хране највише за сто дана. Међутим док један сиромашан човек може бити по имању раван једном сиромашном јазавцу, тј. може имати средстава животних само за један дан, дотле један милијардер има животних средстава за тридесет и шест милиона дана. Или још другим рачима: један богат јазавац могао би хранити један дан сто других гладних јазаваца, док један богат човек могао би хранити један дан тридесет и шест милиона других људи. Зар нису дакле јазавци мање себични него многи људи? Инстинкт животињског самоодржања зар се није претворио код људи у једну такву прождрљивост, да је у сравњењу с њом прождрљивост јазаваца и ајкула само једна обична безазленост?
Људи, чија се сва философија изражава речима „нагон за самоодржањем“, и који оваквом философијом правдају своју монструозну жеђ за безмерним богатством, или за безмерним уживањем на штету своју и штету других, или за безмерним цинизмом у исмевању морала људског, – такви људи ниучем не превазилазе свога „претка“, мајмуна, до у увећаној и усавршеној себичности, и ни по чем не личе на краљевске синове, – ни по чем. Они не поштују себе, јер у себи виде само једну животињу, и не поштују друге људе, јер у њима гледају само свој плен. Они не осећају нагон за витештвом, нити нагон за љубављу, нити нагон за поносом, нити нагон за правдом, нити нагон за пожртвовањем, нити нагон за пријатељством, – они не осећају у себи ни један краљевски нагон, они осећају само нагон за самоодржањем. Све краљевске нагоне своје они су успели да затупе, сузбију и заплаше својим некраљевским мислима, својом некраљевском философијом. Они су сами себе на тај начин прогнали из реда краљева у ред деградираних краљева, – они се налазе у прогонству. Сажаљевајмо ове краљеве у прогонству. Они су тешки нама, но они су себи још тежи. Кад остаре они ће мало моћи наћи утехе својој души у своме нагону за самоодржањем. Поред тога свог силно развијеног нагона и поред силног злата они ће се осетити као онај син, који је јео са свињама корење, кад се удаљио од оца свога. Њихови краљевски нагони, који су целог њиховог живота били тиранисани, пробудиће се и тражиће, да се и они нахране и засите.
И настаће цела револуција у души ових деградираних краљева; сав бољи део душе његове вапиће за својим правом. И деградирани краљеви осетиће се на крају те душевне револуције ипак као прави краљеви, који су дуго били прогнани у друштво свиња, и као прави краљевски синови они се неће задовољити више са једењем корења и чувањем свиња, у себи и око себе, но поћи ће да траже своје краљевске претке, само не више да их траже међу мајмунима до међ краљевима, и не више у монерама, но у краљевском родитељу свега живог, – у Богу. Сажаљевајмо дакле ове краљеве у прогонству, које је судба учинила малим и који су сами себе учинили рђавим људима.
Но сажаљевајмо најпре сами себе, јер гле, и ми смо за сажаљење. Ми смо за сажаљење зато, што називамо себе синовима краљевским, називајући се синовима Божјим, а чинимо дела, недостојна краљевских синова, или, називамо себе децом светлости, а ходимо по мраку. Ми ценимо себе као краљевске синове, јер признајемо Бога за оца свога, и по томе смо ми деца светлости, јер је Бог краљ светлости, но ми ходимо по мраку кад одричемо другим људима оно, што и њих чини децом Божјом, децом светлости. Ми смо деца мрака а не светлости онда, кад мислимо, да је Бог само у нама упалио једну светиљку, а да су сви други људи око нас свеће од гипса, које не горе, но које само бацају сенку на нашу светлост. Ми ходимо по мраку, кад вредност свих људи око нас сведемо на нулу, кад све људе означимо са нулама, а на крају тих нула ставимо једну јединицу, која представља нашу личност. Ми смо деца мрака а не светлости, кад негирамо људе скроз и скроз, и ако их познајемо само летимично и површно. Или како да ми нисмо деца мрака, кад смо у стању да због једног греха безмилосно осудимо једног човека, кога познајемо потом греху, осудимо и изједначимо га са нулом, и избришемо га из списка људи?
Неко је убио. Он је за то био под судом, носио је окове, пред стотине слушалаца у судској сали он је признао свој злочин, па је потом испаштао свој грех неколико хиљада дана и ноћи за решетком у тамници. Кад је опет изашао на светлост, и вратио се у друштво људи, он се владао као поправљен честит човек. Па ипак је он остао у нашем нотесу записан заувек као човек раван нули.
Други неко је украо, трећи обмануо, четврти се опио, пети променио партију, шести покушавао све, да би дошао до богатства или власти. И за то су они толико криви у очима нашим, да их ми одмах увршћујемо у нуле, и где седнемо и станемо ми говоримо о њима као о нулама. Је ли се само повела реч о њима. ми се гурамо напред и вичемо:
– Дозволите, господо, тога и тога ја познајем потпуно: он је лопов. Кад је био у школи, украо је буквар у свога суседа, и зато је био истеран. Тај је човек раван нули.
Почиње ли се говор о другоме, чији се патриотизам хвали, ми добацујемо:
– Дозволите, господо, тога и тога ја познајем потпуно: он је променио до сад две партије. Тај човек је раван нули.
Иде ли реч о трећем, који је изабран за какав висок положај у држави, ми грмимо:
– Дозволите, господо, та он је на то место дошао само обманом и поткупљивањем. Ја њега добро познајем: и мене је он једном хтео обманути и поткупити. Тај човек је раван нули.
И тако редом. Тако ми о људима говоримо, тако и пишемо. Јесмо ли некога само једном ухватили у некоме греху, тај се никада више не може дићи у очима нашим, и ми му не дамо да се дигне у очима осталога света. Може он свој грех лако и по сто пута искупити пред Богом, пред нама га он никад и никако не може искупити.
Но нашој неправди према људима није ту крај. Ми осуђујемо људе због несравњено незнатнијих, и често пута од њих независних ствари. Једнога човека ми не трпимо зато: што кашље, другога: што муца, трећега: што има тичји глас, четвртога: што има змијаво лице, петога: што има коврџаву косу. Или још: једнога не трпимо због његове родбине, другога због пријатеља му, трећега због чина или новца. Или још: ми се први пут налазимо с неким човеком у трамвају: одкад се земља окреће око сунца и одкад сунце гледа земљу ми се налазимо први пут један уз другог, и – ми га већ смртно мрзимо, само за то, што је сео сувише близу нас. Ми га смртно мрзимо и придевамо му у себи најгрубље придеве.
И тако смо ми слични вулкану, пуном сумпорног огња и пепела. Ко год се приближи нама, ми га пржимо и прљамо. Ми не опраштамо ономе, ко је једном у животу убио, а ми непрестано убијамо. Ми не дамо човеку да се дигне, но га гурамо сасвим у пропаст, у коју га је један грех отиснуо. Зар то није убиство?
Но ми још и крадемо. Ми истичемо и трубимо на све стране само зло, које је у човеку, и намерно скривамо и од себе и од других оно, што је у њему добро. И тако осуђујући друге за крађу ми сами крадемо од других, скривајући њихову врлину нашим сумпорним димом и пепелом. Јер како да то није крађа? Сакрити некоме стотину динара значи нанети дотичноме штете само стотину динара, но сакрити његово поштење и представити га свету као непоштење, значи извесно оштетити га више од стотину динара.
Ми и обмањујемо. Ми смо злуради, и у злурадости својој преувеличавамо туђе погрешке и тако обмањујемо. Наша обмана долази од наше жеђи за туђим манама и гресима, те кад ових и нема ми их стварамо нашом маштом и лепимо уз ону личност, коју не трпимо, и коју желимо да компромитујемо. Срета нас на пр. наш пријатељ на улици и пита: шта има ново?
– Много, много има ново, одговарамо ми. Јеси ли чуо да је тај и тај високи господин фалсификовао папире од вредности? Тако се на све стране шушка. А ја сам одавно знао, да он није чист човек.
Наш пријатељ се чуди, а ми продужујемо:
– А за госпођу Н.Н. јеси ли чуо, какви се скандали причају? Она је силно компромитована, и ако цео глупи свет хвали њену честитост. А за професора X. свакако знаш? И за свештеника У, и за адвоката 2. јел’да? Нема. драги мој пријатељу, више врлине у свету. О њој могу још само којекакви занесењаци сањати. Извини, журим се!“ И с тим речима пружамо ми ласкаво руку своме пријатељу и удаљавамо се журећи са својом прљавом фантазијом и злобним језиком даље, од познаника до познаника, од села до села, од редакције до редакције.
И тако смо ми још као сејачи кукоља по њиви Божјој. Наши дани живота пролазе као вихор, и ми по томе вихору сејемо једино кукољ, који се расејава и размножава на све стране. И најфаталније је за нас то, што ми нисмо свесни такве наше неделикатне, некраљевске, улоге. Ми не можемо да се узвисимо над погрешкама једног човека и да ценимо човека као човека: за нас је један човек идентичан с његовом једном погрешком. Ми не примећујемо, да је човек шири појам од његове погрешке; ми не допуштамо, да ван погрешке једнога човека ма шта још преостане у њему. И ми нисмо свесни, како се таквим својим понашањем неприметно делимо и удаљавамо од нашег небесног, краљевског оца, и како се спуштамо до свињарских чобана, који се хране оном истом храном, којом и њихово стадо.
Јесте ли кад год, браћо, присуствовали служби Божјој у топчидерској цркви, заједно са осуђеницима из казамата, и јесте ли се при том замислили над овим људима? Штета, ако нисте. Ретко се где човек осећа с тако изукрштаним осећањима, као кад стојиш на молитви с људима, које је друштво изгнало из своје средине: са убицама, лоповима, варалицама, насилницима и преступницима сваке врсте. Треба видети ове људе у белим гуњевима, како својим нажуљеним, дрхтавим рукама пале свеће – Бог зна за чије здравље, или за покој чије душе – и како с упртим погледом у пламен своје свеће шапћу својим бледим уснама молитве, – молитве, опет Бог зна за чије здравље или за покој чије душе. – Треба их видети, како се с ропском понизношћу склањају свакоме човеку, чији ход само поред себе осете. Они сами себе рачунају недостојнијим од других пред лицем Божјим, – с тога се свакоме склањају. Они знају, какво мишљење људи о њима имају, они то врло добро знају, па како да се не склањају? Они знају, да би им узалуд било говорити људима, како у њиховом животу постоји још нешто осим њиховог преступа, како преступ не заузима цео њихов живот и целу душу њихову, како је и у њиховом веку било пуно дана, у којима је и њима била мила правда, и у којима су и они жртвовали се и страдали за друге, и тражили Бога, и веровали у долазак царства Божјег. Узалуд би им било уверавати људе, како они нису целог свог века само крв пролевали, само пљачкали и палили, и обмањивали, и јатаковали. Знају они, да им људи не би поверовали, јер људи гледају на цео њихов живот искључиво кроз један моменат и на целу душу њихову искључиво кроз једно дело, наиме кроз онај моменат и кроз оно дело, које их је и довело у казамат. Зато су они и бојажљиви пред људима и неповерљиви према њима. Зато они и откривају душу своју само Богу, тј. само ономе, ко зна све дане њиховог живота, а не само један преступнички моменат, и све покрете њиховог срца, а не само злочиначке. Зато је молитва ових бедних људи, жеднија и страснија од молитве људи слободних.
Ах, браћо, колико је осуђеника и ван казнених завода! Колико их је у друштву међу нама, који су ма каквим случајем изгубили поверење људи и који се отуда једино још Богу могу обратити! Колико их је, који су непромишљено увредили свога пријатеља, и тиме га за свагда изгубили! Колико је трговаца, који су упропастили свој трговачки кредит, и који због тога немају мира ни дању ни ноћу! Колико је чиновника, којима је на неки начин пресечена каријера, и који су зато изложени презрењу људи! Колико је радника, који су због једне неуредности изгубили рад на много дана, и тиме изложили себе и своје ужасима бедности и глади! Колико је извиканих, обележених, компромитованих, ах компромитованих!
И сви ови људи синови су краљевски, као и ми, мада их ми за такве не признајемо. Признаје их за такве краљ, отац њихов и отац наш, но ми, браћа њихова, не признајемо их. Увек брат мање воли брата него отац сина. У сваком брату има једна искра каиновске нетрпељивости према брату своме, у свакоме оцу пак, и најгорем, има божанске љубави према деци својој. Ми познајемо компромитоване људе само по ономе греху, који их је компромитовао, но Бог, који дубину свачије душе испитује, познаје код тих људи и оно што их још оправдава као синове његове. За то они никад нису у очима Божјим равни нули, ма им ми писали нуле и на челу и на леђима.
Ми пишемо компромитованим људима нуле и на челу и на леђима, међутим, кад ти људи – нуле – изврше самоубиство, ми се бунимо против тога, и говоримо: самоубиство је тежак грех. Зар то није недоследност од наше стране. И зар самоубиство таквих људи није сасвим објашњиво?
Човек неки лакомислено проиграо свој кредит. Он зна да је учинио велики грех, но он зна, да и поред тога греха он је способан за још много добро и племенито дело. Али шта то вреди, кад ћемо га ми до смрти звати банкротом? А он и то зна, и за то претпоставља смрт животу. О, не мислимо, да је он сам крив за своје самоубиство, и не слежимо раменима равнодушно, као да ми у одузимању његовог живота нисмо имали никаква удела.
Млада девојка сневала о срећи живота и веровала у људе. Шта има природније у свету, но да млада девојка снева о срећи и верује у људе? Но једнога дана ми се сви почињемо бацати камењем на младу девојку. Зашто? „Та зато, забога, што је погрешила, вичемо ми, зато, што је погрешила. Хајте да је што пре каменујемо!“ Христос не би тако говорио; он би рекао: „ко је без греха, тај нек се први баци каменом на њу“. Но ми тако не говоримо. И ко је онда крив за самоубиство такве једне беднице, ако не наша фарисејска ревност? Она је, сирота, хтела да говори, да виче, да се брини, да моли и да нас уверава, да у њеној души има пуно још места за врлину, пуно још вере у идеал, и да се она горко каје за свој грех. Она је хтела, но ми јој нисмо дали. Ми смо од њенога греха направили сензацију дана, употребивши сву техничку окретност нашег времена, да ту сензацију у што већем формату и што јаснијим бојама представимо и распростремо. И зар се у том случају, господо, може и сме говорити о самоубиству једног младог неискусног створења, у том случају, када је далеко истинитије говорити о убиству, које смо ми извршили?
Тако ми себе компромитујемо радујући се туђем компромитовању. Ми компромитујемо тако наше хришћанско име и наше краљевско достојанство. Наша сва врлина свела се на осуду туђег греха. А ова негативна врлина не даје ни из далека право на звање хришћанства и звање краљевског сина. Осуђујући друге без поштеде ми наивно мислимо, да себе тиме издижемо. Ми наивно мислимо, да ћемо се показати као честити и племенити људи, ако само не будемо с грешницима јели и пили, ако се будемо што пажљивије клонили такозваних компромитованих људи, и ако будемо што више презрења према њима показали, и што више грдње на њих излили.
Христос се није плашио компромитованих људи, као ми што се плашимо. Он се није бојао, да ће порок грешних људи упрљати његову врлину, као што се ми бојимо. Његова врлина била је на тврдој стени сазидана, а наша је на песку; с тога се он није бојао, и с тога се ми бојимо. Христос се налазио на пијацама и раскрсницама са људима компромитованим, са одгурнутим грешницима и презреним грешницама, на велику, превелику саблазан фарисеја. Фарисеји су се бојали да се сретну с грешницима, – Христос је ишао и грешнике нарочито тражио. Фарисеји нису хтели да ступе преко прага једног цариника, Христос је с цариницима јео и пио. Фарисеји су били готови, да се на свакога грешника баце каменом, Христос је био готов, да сваки тај бачени камен заустави и врати натраг од главе грешничке. Фарисеји су гурали ногама онога, ко је пао у блато, да би га што више упрљали, Христос га је прихватио рукама и дизао из блата на ноге, говорећи му: устани и иди! Фарисеји су сматрали испод достојанства ходити међу мале људе и интересовати се њиховом судбом, Христос је то сматрао баш за своје достојанство.
У томе је разлика између Христа и Фарисеја. Поставимо разлику између Христа и нас! Христос је знао, да у души свакога човека има понешто узвишено и пламенито, понешто краљевско или божанско, што може да се засветли као огањ, кад се с њега одува пухор. Христос је тај пухор с душа људских одувљивао, а ми тај пухор већма нагомилавамо. У томе је разлика између Христа и нас. Христос је тражио оно, што је добро у сваком човеку, а ми тражимо оно, што је зло. Христос је тражио добро у људима с намером, да оправда људе, ми тражимо зло у људима с намером, да осудимо л3уде. Христу је било одвратно говорити о греху других људи, нама је то пријатно. Христос је својим методом обраћао грешнике у праведнике, а ми нашим методом стварамо од грешника још веће грешнике. Христос је спасавао људе, а ми их упропашћујемо. У томе је разлика.
Но, гле, ми можемо бити и слични Христу. Потребно је на првом месту да будемо доследни: кад себе називамо краљевским синовима постарајмо се, да и оправдамо тај назив. Имајмо храбрости и узвисимо се над личним антипатијама и предрасудама, и размислимо о човеку на првом месту као човеку. Нека грешник дође на друго место. Презиримо грех, но не презиримо грешнике, јер гле, ми сви у свему смо им браћа.
Имајмо, даље, стрпљења, да у такозваним компромитованим људима тражимо испод греха и порока њихову краљевску легитимацију. Наћи ћемо је, верујте. И највећи грешник носи је гдегод скривену, у неком кутићу душе своје, и сам можда не знајући за њу. И најкомпромитованији човек, кога ми за нулу сматрамо, готов је у даном тренутку пружити руку дављенику и спасти га, готов је са гладним поделити хлеб свој, или расхладити уста ономе, који умире од жеђи. Замислите само тога најкомпромитованијег човека у једној ситуацији, где се може показати његова краљевска душа. Замислите га на гробљу, где мртви ћуте – мислите ли, да ће се смејати? Замислите га у болници, где болесни јецају – мислите ли, да ће играти? Замислите га при пожару једне школе, где деца горе, мислите ли, да ће равнодушно одмахнути главом и проћи? Замислите га у близини једног човека, који у трави спава и коме се змија приближује, – мислите ли, да ће остати ћутљив и непомичан? Ах, не! И најгори нечовек показаће се у овим тренутцима човек. И најокорелији разбојник легитимисаће се овде као краљевски син.
Имајмо најзад још нешто: имајмо дрскости да будемо и недоследни; недоследни у мржњи и у презирању људи. Ми смо сви неуморни у прокламовању доследности као врлине; но, гле, и недоследност је врлина. Благо онима који не мрзе доследно, и који не презиру људе доследно. Такви су прави краљевски синови, који чине славу оцу своме.
Један човек путовао из Јерусалима у Јерихон. Уз пут га нападну разбојници, опљачкају и ране. Два човека, у чију је љубав према себи он веровао, прошли су мимо њега и не обазревши се на њ. Један Самарјанин пак, у чију је мржњу према себи он веровао, сажалио се над њим и помогао му. Два прва човека били су недоследни у љубави, и њихову недоследност Христос је осудио, милостиви Самарјанин је био недоследан у мржњи, и његову недоследност Христос је похвалио и истакао за пример. Будимо и ми недоследни у мржњи људи, као што је био Самарјанин, – молим вас, будимо недоследни! Будимо недоследни у презирању компромитованих људи, јер ако у том не будемо недоследни, само себе ћемо највише компромитовати!
Не заричимо се никад, да за навек с једним човеком нећемо речи проговорити. Можда ће нам сутра бити потребно да погазимо своју заклетву. Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: он је за нас мртав човек! Јер гле, човек није са свим мртав ни кад умре, а камо ли док је у животу.
Не усуђујмо се никад, да кажемо за једног човека: кад њега не би било, свет би овај био савршенији. Може, бити да тај човек то исто за нас каже. Наш заједнички краљевски Отац пак, који је на небу, не каже то ни за њега ни за нас.
Он гледа у свима нама своје, краљевске, синове; не само у краљевима земаљским, и не само у онима, који се краљевски одевају и краљевски проводе, и који се по својој крви или богатству или положају осећају сродни краљевима, но и у оним просјацима пред вратима овог храма, који чекају излазак ваш, и не само у онима, који, као ми, верујемо у њега и молимо му се, но и у онима. који у њега не верују, и који своје претке међу мајмунима траже.
Уздигнимо с тога наше мисли и наша срца, као што и приличи краљевским синовима. Погледајмо у нашег краљевског оца светлости, и наше мисли биће осветљене; погледајмо у нашег краљевског оца милости, и наша срца биће охрабрена и загрејана.
Теби Боже, који познајеш наше претке краљеве, и наше претке просјаке, и који и једне и друге љубиш као децу своју, теби ми тежимо да се уздигнемо мислима нашим и љубављу нашом. Ми желимо да постанемо достојни тебе, који си вечна мудрост и вечна љубав. Ти си нас позвао из небића у биће, и учинио си нас краљевским синовима својим. Наша највећа несрећа је, кад нам се помрачи свест о нашем краљевском пореклу, кад се деградирамо и одемо далеко од тебе, у драговољно изгнанство у таму. Наше највеће је блаженство, кад се теби опет вратимо и твојим се синовима назовемо. Јер само уза те ми се осећамо као краљеви. Без тебе смо као лист, који се откачи од свога дрвета и постане играчка ветрова и бура, док најзад не падне у блато. Или без тебе смо као један зрак, који прекине своју везу са сунцем и остане само са својом светлошћу у простору. Шта је један зрак сунчев без сунца друго до роб таме и хладноће? Тако смо и ми без тебе, велика светлости наша, као и један зрак без сунца, – робови таме и хладноће. С тога подржи и ојачај жељу нашу, Боже, да се стално уздижемо к себи мислима и љубављу својом, и да стално будемо с тобом, као прави краљевски синови. Амин.
Говорена једне обичне недеље

Кључне речи:

Један коментар

  1. Genijalno!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *