БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
О ОСИГУРАЊУ ЖИВОТА
 
Христос жени Самарјанки: Сваки који пије од oвe воде опет ће ожеднети.
А који пије од вoде коју ћу му ја дати, неће ожеднети до века.
Симон Петар: Господе! Коме да идемо?
Ти имаш речи вечнога живота.
О Боже! ти си Бог мој, ја те иштем у зору,
жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тело
Moje у земљи сухој, жедној и безводној
(Joв. 4, 13 и д.; Joв. 6, 68; Псалам 63).
Кад јутро cвaнe мисли, да нећеш дочекати вeчера;
кад вече дође, не обећавај себи да ћеш јутpo видети.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 3.

 
Ja и ти ce сретамо на путу живота, драги пријатељу мој. Ја и ти се први пут видимо, и гле, ја и ти се скоро већ добро познајемо. Ја познајем оно, што покреће твоје биће, ти познајеш оно, што покреће моје биће. Оно што покреће и моје и твоје биће то је жеља за животом. Одкуда ја познајем тебе, кад те први пут видим? Одкуда ти познајеш мене, кад ме први пут видиш? Отуда, што ја налазим тебе у мени, а ти налазиш мене у теби. Ти си варијант мене, ја сам варијант тебе; у суштини смо једно обојица. За то кад се сретнемо, ми и не стављамо један другом питање: ко си ти? но: куда? Ја знам, да ти желиш ка животу, и ти знаш, да ја гредем ка животу. Ми за то само питамо за пут један другога: куда? И око пута се препиремо. Ја кажем теби: ти идеш лажним путем, који не води животу. Ти кажеш мени, да ја идем погрешним путем, који води у пропаст. И ми се разједињавамо и осећамо сасвим несродни. И што се више препиремо, то се све више несродност наша показује. И амбис се отвара међу нама, и расте, расте; ти си на једној обали његовој, ја на другој, и обале се његове све више размичу, размичу, и најзад се толико размакну, да нити ја разумем твоје речи против мене, нити ти моје аргументе против тебе. И не чујући један другог свак од нас мисли, да је победио.
Но гле, ја и ти ћемо умрети, и тад ћемо бити једно. Твоја лубања додириваће моју, твоја ће се ребра плести кроз моја, твоје ће се руке савијати око мојих, прах твој и прах мој биће једно. Па кад ће кости наше по смрти морати бити једно, зашто мисли наше за живота не би могле бити једно?
Ја и ти желимо да осигурамо живот. Гле, месец и земља и сунце су осигурани, они се не колебају у својим основима, на које су положени, А ја и ти нисмо осигурани, и нисмо неколебљиви на оним основима, на којима смо положени. Чиме је осигуран месец, да се не колеба? Вођством сунца. Чиме је осигурано сунце, да се не колеба? Вођством једног већег сунца. Земља привлачи месец и својом снагом држи га и води са собом. Сунце привлачи земљу, и својом снагом држи је и води за собом, заједно с месецом. Једно веће сунце привлачи наше сунце, и својом снагом држи га и води за собом, заједно са земљом и месецом. Свака велика звезда привлачи оближњу мању звезду, и држи је, и води.
Чијим смо вођством ја и ти осигурани? Ко је онај, ко нас привлачи и држи? Ко је онај, ко је близу нас, а има више живота од нас?
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Твоје мисли нису моје мисли; твој пут није мој пут. Кад ти идеш западу, ја идем истоку, кад ти идеш северу, ја југу.
Но гле, и ја и ти, ма куд да идемо, идемо смрти у сретање. На све четири стране света смрт је поставила своје страже. Ми све идемо и све клецамо из заседе у заседу смрти. И кад умремо кости ће се наше под земљом сјединити. Па кад се наше мртве кости могу сјединити, зашто се не би могле и наше живе мисли сјединити? Зашто да смо у смрти једно, а у животу двоје?
Док смо деца ја и ти, ми стојимо под једним вођством, које нас привлачи и држи. Најближе велике звезде, које нас воде у доба детињства, то су наши родитељи. Они имају више живота од нас, и ми налазимо свој живот осигуран у њиховом животу. Онда, кад стојимо пред погледом наших родитеља, из наше се душе исељава страх и сумња. Праћени родитељским очима, ми се усуђујемо да пркосимо многим опасностима, којима не би смели ни лица свог окренути, кад би знали, да је лице наших родитеља окренуто од нас. Поглед наших родитеља усељава мир и спокојство у нашу душу; њихова брига о нама подиже наша срца; њихова љубав према нама оплемењава наше мисли; њихов један глас довољан је, да, као труба архангелска, оживи сав замрли живот у нама.
Док смо деца ја и ти, сумња је немоћна према нама. Појави ли се кад год у нашој детињој души сумња у живот, ми је рушимо једном помишљу на родитеље наше. Помрачи ли се кад год чело наше од питања: да ли је живот сигуран, или је он само један призрак праве смрти? – ми се сетимо својих родитеља, и то само сећање решава наше питање у корист живота. Јер ако нам наш мали, детињи живот изгледа понекад несигуран, ми га сједињавамо са животом родитеља, и тако сједињени ми корачамо одважно напред.
Дође ли рат, ми се држимо за скут својих родитеља. Настане ли бура, ми се спасавамо под њихово окриље. Удари ли болест, ми у њима тражимо оздрављења. Приближи ли се смрт, ми у њима гледамо свог моћног савезника против смрти.
И тако ми налазимо слободу и живот у родитељима својим. Ми се у том златном добу осећамо као пливач на води, кога неко конопцима с обале придржава. Ми се не бојимо ничега пливајући, јер знамо, да ће нас у случају опасности неко привући обали и спасти.
Но тад, кад смо изнад родитеља наших одрасли, ја и ти, пријатељу мој, ко може сад појачати наш живот, кад ослаби?
Ко га сад може осветлити, кад потамни? Под чије окриље да се поверимо ја и ти сад, кад ратови настану, и настану буре, и ударе болести? У коме сад да нађемо моћног савезника, кад се смрт наднесе над нашу главу? Гле, ја и ти пливамо по бескрајном мору; видиш ли ти коју обалу, и видиш ли кога, ко нас са обале придржава, да не потонемо?
Ко је онај, ко је заменио родитеље из нашег детињства? Ко је онај, ко је и сад близу нас, а има више живота од нас?
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Твоја мисао није моја мисао. Ти мислиш, да у осигурању нашег живота Бог не игра никакву улогу. Ти мислиш, да ми можемо само богатством осигурати наш живот. И ја те видим, како се журиш, да стекнеш много, много богатства. Видим, како купујеш имање за имањем, и зидаш кућу за кућом, и пуниш касу за касом. Нигде мира и одмора немаш збирајући богатство. Твоја коса мења боју, твоје лице губи глаткост, тело твоје губи облик, све те опомиње, да се твој живот приближио западу, – но ти чиниш једно те једно, ти слажеш динар на динар. Ти слажеш динар на динар, и размишљаш: колико би то висок морао бити онај стуб, који би био састављен из свих твојих динара, наслаганих један на други?
Ја ти кажем, ма колико висок да је тај стуб твојих динара, он не би могао ни у ком случају дохватити небо и везати се за вечни живот. Јер не везују човека за небо и вечни живот лествице од сребра и злата но лествице од узвишених мисли и великих дела.
Но ти чиниш једно те једно. Ти слажеш динар на динар, слажеш и размишљаш: колико би висок и дебео морао бити онај зид, који би се сазидао око тебе од свих твојих динара?
А ја ти кажем: ма колико висок и дебео да је тај зид, ипак он не би могао осигурати твој живот од страдања и од смрти. Заиста, страдање твоје ако не дође споља, доћи ће изнутра, из тебе самог, и смрт ако ти не дође споља, од сиромаштине и разбојника, доћи ће изнутра, од старости твоје, и пролазности. Ако твоји сребрни и златни зидови, којима си се оградио, и осигурају твој живот од спољашњег не могу га осигурати од унутрашњег разрушења.
Чуј ову причу:
– Један човек хтео да осигура своју кућу од злих људи, који би је могли поткопати или запалити. Он огради због тога своју кућу једним дебелим и високим зидом. Но кад је зид био готов, учини му се, да ће зли људи моћи провалити или прескочити тај зид, и доћи до куће, и остварити свој злоумишљај. Због тога он сазида око оног првог зида још један дебљи и виши зид. Но кад је и тај зид био готов, учини му се, да ће и њега зли људи моћи провалити или прескочити. Због тога он сазида и трећи зид, још дебљи и виши од другога; а после трећега и четврти и пети. Кад је и пети зид био готов, и кад тај човек стајаше у мисли, како и шести да зида, његова се кућа стропошта од трошности и старости. Тужно погледа тај човек и на своју срушену кућу и на горде зидове око ње, и рече: нашто ће ми сад и зидови, кад куће немам?
И ја тебе питам, пријатељу мој: нашто ће ти сребрни и златни зидови, којима се опкољаваш, кад је живот твој склон скороме паду и пропасти? Ти си се окренуо леђима своме животу а лицем оним зидовима, којима ограђујеш и осигураваш живот. Зато је твој живот тако мрачан и жалостан, јер је скривен од твога погледа, и зато су ти зидови, које подижеш око њега, сјајни, јер очи твоје непрестано светле према њима.
Ти не осигураваш уствари живот, но осигураваш само средства за живот. Не варај се: кад расте твоје богатство не расте с њиме упоредо и твој живот, као што једно дрво не расте утолико више, колико више непотребних подупирача и ограда има око њега.
Богатство није живот, богатство је само подупирач овог кратковременог, земаљског живота.
Ја сам ишао твојим путем, пријатељу мој, ја сам збирао новац, мислећи да збирам живот. Гледао сам и ја на своме столу гомилу сребра и злата, и радовао сам се што имам толико тих металних сјајних одломака. Ја сам их мешао и гладио рукама и правио разне фигуре од њих. Но кад сам загледао у душу своју, ја нисам видео у себи живота више него што сам имао без ове сјајне гомиле метала. Моја сумња била је иста, као и пре, моја туга била је иста, као и пре. „Ја желим да имам више живота“, мислио сам ја, гледајући у глувонеми сјај предамном. Само онај ће ми моћи дати више живота, ко га има више него ја. Овај метал пак нема га ни колико ја. Овај метал нема више живота но што ће га имати моје мртве кости под земљом. Један спортист може наћи моју мртву лубању и метнути је на свој сто; може он звецкати златом о њу, може је напунити златом, но оживети је златом неће моћи, јер је напунио смрт смрћу. Треба удахнути живот у смрт да би смрт оживела. Међутим, злато садржи у себи онако исто мало живота као и моја мртва, празна лобања. Онај, ко би могао мени дати живота, тај мора садржавати мој живот у себи и имати преко тога један огроман сувишак, из кога би мени још могао позајмити, он мора бити један дубок извор, из кога извире и моја кап живота.
Па у чему је или у коме је тај огромни дубоки извор живота? У злату извесно није, – то видим и сазнајем; у злату нипошто не, јер злато има мање живота него ја, јер злато је једна ствар украј живота, један сув камен крај извора.
Тако сам ја једном мислио, кад сам ишао путем, којим ти сад идеш, пријатељу мој, једном, кад сам гледао на своме столу гомилу сребра и злата и замишљао своју мртву лобању крај ње.
Кад ме данас ко пита: „где је извор живота?“ – ја радосно без двоумице одговарам: у Богу, у Богу, несумњиво у Богу.
Гле, и мене и тебе, пријатељу мој, питају многа браћа наша око нас: знате ли нам казати: ко је онај, ко једини осигурава живот наш? Ко је онај, ко има довољно живота, да би и нама дао? Ко је извор живота, да би нашу жеђ утолио?
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Твоје мисли нису моје мисли.
Твоје мисли планирају један живот без Бога. Ти мислиш, да ми можемо, кад одрастемо и сазремо, и без родитеља и без Бога наћи довољно живота. Ти одустајеш сад и од злата, и мислиш, да ја и ти можемо живот осигурати искључиво помоћу људи, пошто су људи жива бића, а не мртве ствари као злато.
Тако ти мислиш, тако и поступаш. Ти се држиш твојих пријатеља и умножаваш број њихов из дана у дан. И делиш с њима свој страх и своју сумњу. И уморан под теретом живота наслањаш се ти на њихово раме, и налазиш одмора. Твоје страдање смањује се у близини твојих пријатеља као што се смањује грудва снега у близини огња.
Но помисли озбиљније: ко су ти твоји пријатељи, помоћу којих ти мислиш да увећаш и осигураш свој живот? Да ли су то какви великопоседници живота, који поседују живот у толикој мери, да и теби могу позајмити, и опет не осиромашити?
Не; то су сиромаси као и ти; потребити, жедни путници као и ти; неосигуране, слабе трске на ветру, као и ти. То су плитки извори, с којих ти не можеш пити, јер су плитки и скоро пресушени. А ти мораш пити са дубоког извора, који освежава и ојачава живот.
Ја бих ти се смејао, кад те не бих толико жалио због самообмане твоје, пријатељу мој. Но наћи ће се много других, који ће ти се смејати; и ти сам себи насмејаћеш се горко и иронично на крају крајева, буди уверен. А ја ти се не могу насмејати, јер ја те жалим.
Жалим те, што тражиш осигурање живота у оних, који и сами то исто траже у теби. Жалим те због кратковидости твоје. Ти си, велиш, осигурао живот свој код неколико осигуравајућих друштава. Осигурао си се од поплаве, по~ жара, болести, глади и чак од смрти. Где год си увидео једну опасност за живот, ти си потурио једно осигуравајуће друштво, да те од те опасности штити. Сваку слабу страну живота подупро си ти јаким стубовима. И сва садашња брига твоја своди се на то, на нађеш ког пријатеља више и да постанеш члан ког осигуравајућег друштва више.
Но чуј ову причу.
Један човек навезао се на океан. Он је желео да пређе из Европе у Америку. Он је био осигурао живот свој код многобројних људи и многобројних људских друштава, онако исто као и ти. При поласку пазио је још само, да се укрца на највећи и најсигурнији пароброд, какав постоји, како би и океан са свима страхотама својим био немоћан према његовом животу.
Нашао је такав пароброд, и повезао се. Возио се без бриге и страха неколико дана и неколико ноћи. Био је сав занет уз пут мислима само о томе, како ће и с оне стране океана осигурати свој живот, у банкама, у осигуравајућим друштвима, у клубовима, међу пријатељима. Једне ноћи седео је он на пароброду, у раскошно намештеном и раскошно осветљеном салону. Око њега седели су људи онакви као и он, или онакви, у каквима је он тражио осигурање свога живота. Он се осећао потпуно осигуран и потпуно заштићен на овоме титанском пароброду, у коме је нашла савршеног свог израза најмодернија наука и најмодернија уметност. Он се осећао, дакле, осигуран и заштићен науком и уметношћу, делима људског ума и људских руку.
„У људима треба тражити живот и осигурање живота , помисли он гледајући унаоколо по сјајном пароброду и по људима, који су седели с њим, и при том ироничан осмех пређе преко његовог лица, кад се сети оних, који живот и осигурање траже у Богу.
Електрика је чаробно светлила, музика је чаробно свирала; у салону је било меко и топло; под паробродом се угибала хладна вода, три хиљаде метара дубока, над паробродом ћутале су звезде, безмерно високе и сјајне.
Наједанпут – крах! Пароброд се зауставио и пошао ка дну.
И ускоро најсавршеније дело најмодерније науке и вештине ишчезло је под водом. Музика је замукла, електрика се угасила, и сјајни салон био је пун воде и радозналих гладних риба.
Наш познаник, који је тако озбиљно и усрдно осигуравао свој живот, нашао се сад у најнесигурнијој ситуацији, каква се само да замислити: ноћу, на бескрајној пучини воденој, у борби с таласима! Шта су му помогла сад сва осигурања живота, сва осигуравајућа друштва, и сви клубови, и сви људи? Све је то сад стајало далеко од њега, близу њега стајала је само смрт. Људи, који су били близу њега, – мало час у раскошном салону, сад на таласима, – или су резигнирано тонули или су јурили пливајући к њему, да се за њ ухвате и себе тобож спасу. Он није имао кога дозвати, – хука најближих таласа ругала се његовом слабом гласу. Он се није имао на кога ослонити, – куда би се год макнуо, само му је вода нудила свој опасни ослонац. Он се није могао борити, – моћни океан не прима борбу с тако нејаким противником.
Наш познаник је тонуо, и тонећи успео је да погледа у звезде над собом. Једна мисао засветли се у његовој памети, – последња! Како звезде не потону у етарном океану, по коме пливају? Неко моћнији од њих мора да их држи. Да сам ја код тога моћнијега од звезда осигуравао свој живот, ја се не бих растављао с овим светом с оволиким страхом, ах, с оволиким ужасним страхом, који ми ум помрачује. Ја сам провео век у самообмани, да човек може код човека наћи живота, наћи спасења. Гле, стотине људи тону око мене, све беспомоћни и безживотни као и ја. Дванаести је час за мене искуцао, све је доцкан; ја нисам нашао живот у животу; мој живот је био један страх од смрти, моја смрт је само обистињен страх. Таква се мисао засветли у његовој глави, засветли и -угаси под водом.
Како ти се допада моја прича, пријатељу мој? Шта сад мислиш о осигурању живота? Да ли се може наћи жељени живот код људи? И да ли ја и ти можемо осигурати свој живот помоћу људи?
Ако може мрав наћи жељени живот код мрави, то можемо и ја и ти код људи. Ако може мрав осигурати свој живот помоћу мрави, то можемо и ја и ти помоћу људи. Но замисли, како би се ти смејао једном мраву, који би тражио да се запоји вишим животом код себи равних, – које једна кап водена може убити, – или да осигура свој живот помоћу себи равних. И теби би се тако могли смејати духови из вишег света, поседници једног вишег, интензивнијег и осигуранијег живота; тако би ти се они могли смејати, кад те не би сажаљевали. Јер у очима њиховим ми смо оно што су мрави у очима нашим.
Зато не тражимо већег и сигурнијег живота ни код ствари нижих од нас ни код бића равних нама. Више живота ми ћемо моћи наћи само код онога, ко га више од нас има. А ко је то?
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
Твоје мисли нису моје мисли.
У твојим мислима мало има места за Бога, зато је у теби мало живота, јер Бог је живот. Бог је живот, који не тражи више живота ван себе, јер сав је живот у њему. Ја и ти, пријатељу мој, морамо тражити више живота изнад себе, зато, што ми поседујемо само по један делић живота у себи. Бог га не мора тражити ван себе, он га поседује целог у себи. Ја ти кажем, да је живот један и недељив, кад га Бог посматра са своје висине; но живот се представља у деловима мени и теби, који га посматрамо с нашег малог, ограниченог хоризонта. Ја и ти морамо тражити више живота тамо, где га више и има; не у злату, јер ту га нема нимало, не у другим људима, јер и други људи имају онолико живота колико и ја и ти. У Богу, једино у Богу морамо ја и ти тражити више живота, јер Бог је извор свуколиког живота. Сви други извори могу се и замутити и могу пресушити, но извор, из кога извире цео живот, вечито је бистар и пун.
Одкуда ја знам да у Богу има више живота но у мени? питаш ме ти. Отуда што сам мој живот претпоставља један виши живот. Отуда, што логика мога разума и искуство моје показују ми, да мој живот није могао проистећи од живота нижег од себе нити од живота равног себи, но једино од живота вишег од себе. Мален је мој разум, то је истина, но ја немам ништа боље од њега, за то се њему морам поверити. Ја се морам поверити моме разуму нарочито онда, кад је он у сагласности с разумом генијалних вођа човечанства, који су на овој звезди пре мене живели. Гле, сви они људи, који су били вође браћи својој и који су запајали браћу своју вишим животом, сами су тражили вођство у Богу и сами су црпли живот и за себе и за друге у дубоком и непресушном божанском извору живота.
Јесмо ли ја и ти, дакле, жедни живота, ми се морамо узвисити до онога, који је близу нас но виши од нас. Да ли и ти смеш изговорити име његово, пријатељу мој? Ја смем.
Ја велим: њему је име Бог. Ти ћутиш.
Ја велим: Бог. Ти ћутиш.
О кад би се сјединиле наше мисли као што ће се наше мртве кости сјединити, и кад би изговорили заједнички име његово: Бог!
Но твоје мисли нису моје мисли.
У твојим мислима мало има места за Христа. А Христос је вођ ка животу. Христос има више живота од других људи, јер он има удела у животу целоме, у животу божанскоме. Његов живот није део но целина. Његов живот је био сједињен са животом оца његовог. Зато је он и могао показивати пут ка животу онима, који су живот тражили, и зато је он и могао запајати животом оне, који су били жедни живота.
Чуј ову причу.
Једног врелог јужњачког дана сео је Христос крај једног извора, да се одмори. Жена нека, Самарјанка, дође да захвати воде на томе извору.
– „Дај ми да пијем“, рече Христос жени.
Жена му одврати: „како ти, Јеврејин, можеш тражити од мене, Самарјанке воде да пијеш?“ Тако му одврати жена због тога, што су у то време Јевреји и Самарјани били у завади.
Рече јој Христос: „кад би ти знала, ко је тај, који ти говори, дај ми да пијем, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу… Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднити, а који пије од воде, коју ћу му ја дати, неће ожеднити до века; јер вода, што ћу му ја дати, постаће у њему извор воде, која тече у живот вечни“.
Рече жена наивно: „дај ми те воде, Господе, да не жедним и не долазим овамо на воду“.
Христос је говорио алегорично, и жена га није разумела у први мах.
Но те исте речи понавља Христос данас мени и теби, пријатељу мој. Да ли га ми разумемо боље од жене Самарјанке? Гле, он говори о ономе, што ја и ти највише желимо: о једном великом и осигураном животу, који извире из Бога.
Жива вода, то је живот, који долази са извора живота, са вечно непресушног извора. У Богу је та жива вода, која утољава вечну и највећу жеђ смртних. Христос је раздавао ту живу воду, он је раздаје и данас. Само он један може осигурати наш мали и несигурни живот. Он једини може повећати наш земаљски живот; Он једини може отклонити наш страх од смрти, јер он једини осигурава и живот после смрти. Јер он је био носилац целог божанског живота. Треба се поверити Богу, Оцу небесном, и треба слити живот свој са животом његовим. То је услов животног осигурања. То је учење Христово. Вером и јаком вољом једино плаћа се то осигурање живота. Да ли ја и ти можемо данас веровати и имати јаке воље, пријатељу мој?
Можемо, ја велим. Ти ћутиш.
Ја велим: можемо. Ти ћутиш.
Та зашто ћутиш, кад цела васиона говори? Сунце, чим изгреје изјутра, говори о Богу, и звезде, чим засијају у вечерњем сумраку, величају Бога. Зашто ти ћутиш? Ослушни траву у пољу, и погледај мравињак под ногама својим; и они сведоче, да њихов живот извире из једног дубоког извора. Зашто ти ћутиш, кад тако мале ствари говоре? Ослушни сва минула покољења људска, и чућеш где и она говоре: ми нисмо умрли, ми живимо, зато што и отац наш небески живи. Зашто ти ћутиш, кад и мртви говоре? Ослушни будућа покољења, која ће доћи, ослушни и чућеш где веле: ми се налазимо у дубини животног извора, но ми ћемо скоро избити на површину, ми долазимо. Зашто ћутиш ти, кад и још нерођени говоре? Ослушни најзад, душу своју, гле и она ће ти рећи: ја нисам сама, још неко, већи од мене, живи са мном. Зашто ти ћутиш?
Ах, проговори, пријатељу мој! Не ћути, но проговори заједно са мном. Ја бих и без тебе могао ићи за Христом. Ја бих и онда ишао за Христом, кад би сви од њега отпали, и кад бих ја сам остао. Како бих могао не ићи ја за њим, кад знам, да Он има више живота од мене и да Он осигурава живот, и до гроба и после гроба? Но ја ти говорим због тебе не због себе, пријатељу мој. Веруј ми, сви други путеви, којим ти идеш, тражећи живот, криви су и бесциљни. Ја их све знам, јер и ја сам свима њима лутао. Сви ти путеви воде живот твој несмислу и смрти.
Ах, проговори, пријатељу мој! Не ћути, не ћути, но проговори заједно са мном! Кад ће се наше мртве кости несвесно сјединити, нека се и наша жива срца сједине, и наше мисли, и наше речи! Сјединимо се у Ономе, који све сједињава у себи. Сјединимо се у Богу, и рецимо: Оче наш велики, који си на небеси и на земљи, и који оживљујеш небеса и земљу, ми предајемо дух наш и тела наша и живот наш у твоје руке. Ми не налазимо нигде у свету осигурања животу своме, до у теби, моћни и бесмртни животе. У друштву с тобом ми имамо све, без тебе ми смо најсиромашнија и најбеднија створења у свету. Без тебе ми смо мртви и кад живимо, с тобом пак ми смо живи и кад умремо. Ми ти вичемо сви једним гласом из ове долине трулежи, где трунемо ми заједно с делима својим:
Господе, чије мисли пале нова сунца, помисли на нас, ,децу и слуге своје, кад се живот почне да гаси у нама. Само помисли на нас, и сва тама наша биће осветљена. Само нас удостоји помисли твоје. и смрт ће ишчезнути с нашег хоризонта. и живот ће наш постати велики као Ти, Боже, и сигуран као небо Твоје. Амин.
Говорене у недељу Самарјанке

Кључне речи:

Један коментар

  1. Genijalno!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *