БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
О ТРГОВЦИМА У ХРАМУ
 
… и изиђе Исус у Јерусалим.
И нађе у цркви где седе они што продаваху волове
и овце и голубовe, и који новце мењаху.
И начинивши бич од узица, изгна cвe из цркве, и овце и волове;
и мењачима просу новце и столове испремета.
И рече онима што продаваху голубове:
носите то одавде, и не чините од дома Оца мога, дом трговачки.
Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери,
што дајете десетак од метвице и од копра и од кима,
а остависте што је најпретежније у закону: правду и милост и веру!
Тешко онима, који дубоко скривају од Господа намеру,
који раде у мраку и говоре: ко нас види? и ко нас зна
(Јован 2, 13-16; Матеј 23, 23; Исаија 29, 15)?
Гледај на крај сваке ствари и помишљај,
да ћеш стати пред неумитног судију коме ништа није скривено;
који се не може даровима умилостивити нити прима извињења,
него ће по правди судити.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIV, I.
 
Има људи, драга браћо, који овај живот држе за једну велику мењачницу, у којој се све да таксирати према једној мери и као таксирано продати или купити. У овој животној мењачници таксира ковач један нож према користи, коју овај доноси, таксира га и продаје. Сточар таксира према тој истој мери коња и продаје. Ћилимар таксира и продаје ћилиме. До пре пола столећа у Америци је црно робље таксирано и продавано, и закон се томе није противио. У наше време бело робље се таксира и продаје. Шта помаже, што се закон томе противи? Издајник таксира своју отаџбину и продаје. Судија таксира правду и продаје; свештеник врлину, војник част, жена верност, младић понос. Јуда је Христа таксирао и продао. – У овој животној мењачници све што постоји, постоји као роба за размену или продају; све се да измерити и све се да исплатити. И цела je земља један трг, на коме се врши размена и исплата. И сваколика пословања и занимања људска своде се на крају крајева на једну или другу врсту трговине.
Тако схватају живот неки људи. Тако су неки схватали живот и у време Христа. Схватајући сав живот без изузетка као једну трговину и сва места на земљи као тржишта, ови људи морали су доћи једнога дана у сукоб са Христом, чије је схватање било сасвим друкчије.
Једнога дана Христос је ушао у храм, да се Богу моли заједно са осталим народом. То је био онај величанствени храм у Јерусалиму, који је Соломон зидао и изнутра свега златом обложио, (I краљ. 6.), и то је био онај храм, на коме је позније још пуних 40 година рађено, док се дошло до једног таквог ремек – дела, какво је само и могло представити сву узвишеност и богатство и светост онога Бога, коме је намењен био. Један нарочити део у храму носио је назив „светиња над светињама“, но и сав храм, као такав, био је за народ израиљски светиња над светињама. Ниједно место на свету није овај народ сматрао светлијим од великог свог храма, у који је он мислено узиђивао све идеале своје, националне и опште-човечанске. Ни према сунцу ни звездама није се народ с више страхопоштовања и више пијетета односио него према овој централној светињи својој, према овоме рукотвореном храму своме.
Па ипак се нашло људи, који су и од ове велике народне светиње направили мењачницу, у којој звек новца заглушује сваки други глас, и трг, на коме се блека и рика марве разлеже место молитве. Огорчен на то Христос је узео бич и истерао из храма „волове и овце и голубове“, растурио новац мењача и испретурао њихове мењачке столове. „Ово је дом молитве“, говорио им је Христос, „ово је дом оца мог небесног“; „а ви сте од њега направили тржиште и пећину хајдучку. Уклоните се одатле!“
Христос није могао трпети трговину на оном месту, које је од целога народа, и од њега самог, сматрано за најсветије. Храм је за молитву, а не за трговину. За трговину је пијац и улица и раскршће и дућан, но не храм. У храм долази човек баш зато, да се душом својом узвиси над свим сплетеним и замршеним трговачким интересима живота, да се узвиси и слободније дахне душом. Један цвет расте у трави. Трава се мрси и заплиће око њега и преко њега, и хоће да га сасвим засени и угуши. Цвет се бори, да добије штогод сока из земље за своју храну, и бори се, да изађе из сени на сунце. Но трава му отима и храну и сунце.
– Остави ми бар сунце, тужно говори цвет трави, нека бар оно стоји високо над нашом малом свађом око сисања ове земље, као што га је високо Бог и поставио над светом. Гле, сунце је сувише велики предмет за твоју трговину!
Одговара трава цвету:
– Ја волим да се превијем преко тебе, и да се наслоним на тебе, и да испијем из сунца оно сласти, што је теби намењено. Не брини, сунце може стати у мој дућан. Не брини, но провируј кроз моје власи на сунце и уживај га онолико, колико ти га ја уделим.
Има људи, који као цвет теже ка светлости, но не достижу је, јер им је други људи, као трава, засењују. За оне људе, који су као цвет, изгледа природно и оправдано, да светиње наше треба да стоје узвишене и недирнуте од наших себичних, свакодневних, трговачких шпекулација. За оне људе пак, који су као трава, изгледа да се и у светиње може уносити трговачки аршин и мењачка тезга. За оне прве светиње су нешто, што се не да мерити обичним мерилом, нити сравњивати с обичним стварима, нити исплатити новцем. За ове друге и светиње, као и све остало, даду се мерити, сравњивати и исплатити.
Кад је Христос ушао у храм на молитву, он је видео, како се цвет гуши под бујном травом, која га обузима са свих страна и заклања му сунце, – видео је светињу замршену у трговачке везе. Зато је се завитлао бичем попут оних, који су од светог, молитвеног места направили трг и мењачницу.
Но Христос није устао са својим бичем само против трговаца, које је једнога дана затекао у храму јерусалимском. Христос је устао против трговине са светињом ма на ком се месту она налазила и ма у којој се форми она представљала. Он није завитлао бичем само против оних, који су продавали волове и овце и голубове у храму јерусалимском, и који су новцем звецкали онда, кад је се народ обраћао Богу с молитвом, он је завитлао бичем и против свих оних, који су ма кад и ма где трговали са светињом брака, светињом човека, светињом народа, као и против оних, који су над својим мењачницама исписивали варљиве речи: „Храм љубави“, „Храм братства“, „Храм правде“, „Храм истине“. Христова је мисија и била, да очисти све храмове од трговине, која се у њих била увукла, и да васпостави угрожену и упрљану светињу.
Онај ко хоће да светли људима, мора сам бити светлост. Није ли он светлост но тама, а издаје се пред људима за светлост, он тргује са светињом, јер заборавља Бога и вара људе.
Онај ко хоће да буде со земљи, тај мора сам бити слан. Није ли он сам слан, но бљутав, а издаје се пред људима за слана, он тргује са светињом, јер заборавља Бога и обмањује људе.
Онај ко иде у цркву и приноси жртве Богу, а мрзи брата свога, тај тргује са светињом, јер заборавља брата свога и мисли да обмане Бога. Јер како да то није трговање са светињом и ценкање с Богом? Он прилаже динар свећа и динар спушта на тас црквени и један час одстоји у цркви, и зато тражи, да му Бог у замену да дуг живот и много здравља и много богатства, и то не само њему, но и свима његовим милим и драгим сродницима, – међутим мрзи на брата свога. „Остави твој прилог, говори Христос, и иди и прво се измири с братом својим, и онда дођи и приноси жртву“.
Онај ко љуби само онога, ко њега љуби, тај прави од љубави трговину, јер он даје само ономе, за кога зна сигурно, да ће му вратити. Он не љуби другога другога ради, но себе ради. Љубав је његова једна егоистична шпекулација слична послу трговаца и мењача у храму јерусалимском, на које је Христос бичем завитлао.
Онај ко дели милостињу сиромасима не да би сиромахе помогао, но да би се показао пред људима милостив, тај је хипокрит и трговац са светињом. Милост је светиња људског срца. Онај ко нема те светиње, или ко је имао но пустио је да трава преко ње расте, па ипак дели милостињу, да би се показао пред људима, тај покушава да поткупи људе, да би лаж његову назвали истином, и притворство његово светињом, – тај је трговац светиње.
Онај ко се моли Богу пред људима, да би показао своју побожност, тај тргује са светињом, јер тргује са побожношћу, јер хоће да се похвали пред људима оним добром, које он нема, да би га људи због тога добра више уважавали. Зар то није трговина светињом?
Онај ко просипа многе речи кад се моли Богу, тај тргује молитвом, јер он држи, да ће му Бог утолико пре помоћи, колико више молбених речи он проспе пред њим. Тако и онај, ко набраја своја добра дела пред Богом, као фарисеј, тај тргује молитвом, јер држи, да је он чинећи добра дела учинио своје, и да је сад ред на Бога, да и Бог учини своје, тј. да га награди за добра дела.
Онај ко служи два господара, тај тргује са светињом верности и оданости у служби. Јер човек не може служити и Богу и мамону с једнаком верношћу и оданошћу. А ко служи час Богу час ђаволу, и служи Богу тобож кријући од ђавола, и служи ђаволу кријући од Бога, тај води трговину и с Богом и с ђаволом, и жели да му помогну и Бог и ђаво.
Онај ко мери друге људе једном мером, а себе другом, тај тргује са светињом, јер тргује са правдом, а правда је светиња. Тај мери зло других људи већом мером него своје зло, и добро других људи мањом мером него своје добро; тај преувеличава туђи грех и преувеличава своју врлину, и преумањава туђу врлину и преумањава свој грех.
Онај ко види трун у оку свога брата, а не види брвно у оку своме, и ко гони и презире брата свога због труни у његовом оку, а себе уздиже и хвали и поред брвна у своме оку, тај тргује са светињом, јер тргује са истином, која је светиња. Тај посматра и себе и свога брата као робу за трговину, те кад презире брата свога због труни у оку, он тиме омаловажава само туђу робу, да би тако његовој роби скочила цена.
Онај ко чини другим људима зло, а жели, да други чине њему добро, тај је трговац у храму овог света, јер тај жели да купи све благо од свих људи и да га плати зарђалим бакром, који трује руке онога, ко га само у руке узме.
Онај, ко испуњава све мале заповести не усуђујући се да испуни две главне, тај тргује са светињом, и то тргује на парче, и сличан је лудом трговцу великих чаршава, који ове велике чаршаве исецка на ситне комаде, и те комаде продаје као закрпе. Фарисеји су учили, да не ваља кидати влаће у суботу, и да не ваља у суботу лечити болеснике, и постили су два пут у недељи, и умивали се по пропису, и молили се по пропису, и носили се по пропису. и приносили жртве Богу по пропису, но велике заповести љубави према Богу и према људима заборављали су, и у том забораву пљачкали су удовичка имања и убијали пророке. Христос је учио, да не треба заборављати ни мале заповести, но да на првом месту треба испунити велике. Трговци са светињом на парче нису то могли извршити. Они су личили, као што и данас личе, на човека, који стоји на обали једне велике реке и жели да прегази ту реку. Но он се не усуђује ни да загази у воду. Он изува обућу, засукује одећу, узима поштапач у руке, но, – у воду се не усуђује. Он се припрема једном, припрема други пут, припрема трећи пут, док му најзад то припремање за прелазак преко реке не постане главно и једино занимање. Он долази сваки дан у одређено време на обалу, изува обућу, засукује одећу, узима поштапач у руке, и – остаје на обали. Он најзад сасвим заборави на реку и на прелазак преко ње. Он толико заборави своју прву намеру, да кад неко дође и каже му, да није главно изувати се и засукивати се, но да је главно прегазити реку, овај ситни трговац светиње у стању је тога некога на крст приковати.
Преко свију ових трговаца дакле, који су ма на ком месту и ма у ком облику трговали са светињом, Христос је завитлао својим бичем. И зато, што је он завитлао својим бичем против сваке трговине у светињама, трговци светиња огорчили су се против њега, потом су се удружили против њега, потом су удружено устали против њега, потом су га савладали, осудили и на крст подигли. Својим бројем савладали су они Христа, не чим другим, до бројем. Јер кад су се они дигли и објаснили мишљење своје и мишљење Христово, они су добили више једномишљеника но Христос. Јер сви они, који су ма где и ма како трговали светињом, стали су уз њих, а против Христа. И таквих се показало већина у народу израиљском. Већина се показало оних, који су ишли широким путем, а мањина оних, који су ходили уским путем. Широк пут јесте пут трговине и са оним, с чим треба водити трговину и са оним, што као светиња треба да стоји над трговином. Узак пут јесте пут, на коме трговина и светиња нису помешане. Христос је препоручивао узак пут као пут, који у живот води, и одвраћао од широког пута као пута, који у пропаст води. Зато су сви они, који су се угодно шетали по широком путу, скочили против Христа и уклонили га себи с пута. Трагедија голготска дошла је као неизбежна последица неравне борбе између једног Христа, који се завитлао бичем против обесвећења светиње, и многобројних оних, који су од светиња направили били своје трговине и мењачнице.
Тако је било пре много столећа. Но, промислите, шта би било данас, кад би се Христос међу нама јавио и завирио у наше храмове и наше светиње?
У нашим храмовима за молитву нашао би Христос многе од нас свештеника, који истина не продајемо „волове и овце и голубове“ и не мењамо новац у цркви, но који смо на други начин постали трговци у храму. Ми смо постали трговци у храму на тај начин, што смо се почели односити равнодушно и хладно према светињи, којој служимо. Ми не служимо с преданошћу и одушевљењем, но служимо само по дужности. Ми не служимо предано и одушевљено Богу, јер се бојимо да тиме сувише не ограничимо службу лично себи и својима. Ми не служимо предано и одушевљено ни лично себи ни својима, јер се бојимо да тиме сувише не ограничимо службу Богу. Ми не служимо отуда ниједног господара како треба, а служимо многе како морамо. А кад се светињи служи како се мора, а не како се најбоље може, онда јој се уопште и не служи, но води се трговина с њом. Ко светињи служи по дужности, а не по срцу, тај одмерава тачно да да светињи онолико, колико она њему даје. А ко тако педантно одмерава, тај од светиње прави трговачку робу, а од храма трг и мењачницу.
Многи од нас свештеника постали су трговци у храму још на тај начин, што сами не виде куд ходе, а хоће друге за собом да воде. Свештеницима, који нису трговци, служи њихова вера као буктиња, коју они носе пред собом и осветљавају себи пут живота. Ми смо пак буктињу наше вере затурили за леђа, због чега лутамо и посрћемо по мраку, и напрежемо своје голе очи, да би разазнали пут пред собом, као и они, који немају никакве светлости. Ми непрестано уверавамо људе, да је нама дата светлост, међутим, ту светлост своју нити ми видимо нити је другима показујемо. Ми смо постали поклопљена светлост и со, која је остала без укуса.
Зато би Христос завитлао на нас бичем својим, и тражио би, или да напустимо храм или да се више загрејемо за светињу, која је у храму. Овакве какви смо Христос нас не би извесно трпео у храму, као што није трпео трговце у храму јерусалимском, који су телад продавали и новац мењали.
Но не би се Христос завитлао бичем само на нас свештенике, но и на оне, који воде трговину са осталим светињама људским.
Јесте ли чули где се говори о храму науке? Па кад наука има своје храмове, онда значи, да је наука светиња. Но да ли познајете добро свештенике ове светиње? Јесте ли улазили у храмове њихове, у њихову светињу над светињама? Јесте ли чули, колика се блека раздаје понекад из ових храмова, и колики звек новца? Људи, који изналазе истину, често пута је пре нађу него што пођу да је траже. Људи, који узалуд траже и ништа не налазе, узимају истину, коју су други нашли и с њом звекећу и вичу, сујетно и пркосно, као мењачи, који на лак начин дођу до много новаца. Људи, који пронађу једно ново слово у великој азбуци науке, трубе на све четири стране, да су пронашли целу нову азбуку науке, помоћу које се на лак начин може исписати и прочитати свака тајна и на небу и на земљи. Има људи, који се називају свештеницима науке, и којима је сваки њихов доручак претежнији од најтеже научне истине. Има првосвештеника науке, који гледају на науку као на фабрику хлеба. Што савршенија та фабрика она више хлеба производи. Кад би сатана предложио тим људима, да им и ту сву фабрику, заједно са свима великим и малим истинама у њој, претвори у хлеб, под условом да му се поклоне, они би му се до земље поклонили. Има научника, којима светлост науке не допире до срца. Наука им само разум осветљава, а срце и карактер помрачује, и што год разум бива светлији, то срце и карактер њихов бивају црњи. Такви научници више наносе штету човечанству но користи.
Универзитет је највиши храм науке. Но све свеће, запаљене у том храму, не загревају: многе спаљују све што дође у њихов домашај. Колико малишана има у овоме храму, који, сами не научени уче друге, и сами неваспитани васпитавају друге, и који сву своју величину дугују величини имена онога храма, у коме су се и они на неки начин нашли као жречеви! Ови случајни и мали жречеви науке живе у једној невероватној декаденцији воље и карактера. Не говорите пред њима о херојским делима, јер нерви њихови то не подносе. Не хвалите пред њима јаке карактере, јер њима је досадно о томе слушати. Не говорите пред њима ласкаво о њиховим колегама, јер то их баца у несвест. Не читајте њихову полемику по новинама и књижевним листовима, јер ћете осетити несавладљив стид и гнев.
Но не презирите ипак храм науке због многобројних трговаца и мењача, који у њему тргују светињом и звецкају новцем. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих онако исто као што је витлао бичем попут притворних књижевника и фарисеја свога времена. Верујте, да би Христос сматрао за мисију своју и данас, кад би се наново јавио, да очисти од трговине и храмове науке, онако исто као и храмове вере и молитве.
Но Христос се не би завитлао бичем само на трговце у храму молитве и у храму науке. Он би се завитлао својим бичем и на трговце у храму законодавства.
Јесте ли чули да се говори о светињи закона државних? Па кад су ти закони светиња, онда је место, где се они стварају, храм те светиње. Парламент се зове тај храм законске светиње. Но да ли познајете добро свештенике овога храма? Јесте ли улазили у њихову светињу над светињама? Јесте ли чули, колика се блека раздаје понекад из ових храмова, и колики звек новца?
Као што су трговци, које је Христос истерао из храма јерусалимског, дошли у храм не ради молитве но ради трговине, тако и многи од свештеника законодавства долазе у храм законске светиње, у Парламент, не ради законодавства но ради своје личне трговине и своје личне добити. О, каквим све путевима ходе ови људи, док добију улазницу за овај храм! То су најшири путеви, који су уопште познати у свету. Јер, стешњава ли истина пут, који води у Парламент, трговци законске светиње одгурују истину са свога пута, и пут бива шири. Стешњава ли им правда тај пут, они и правду одгурују, и пут опет бива шири. Стешњава ли га патриотизам, они одгурују патриотизам у страну, и пут опет бива шири. Стешњава ли га здрав разум, они одгурују здрав разум, и пут бива још шири. Стешњава ли га пријатељство, они пријатељство одгурују, и пут ка Парламенту бива још шири. Стешњава ли га дана реч, они газе дану реч, и пут бива још шири. Стешњава ли га Сатана, они гурају Сатану у страну, и пут бива још шири. Стешњава ли га Бог, они гурају и Бога с пута, и пут бива још шири.
Треба видети ове трговце законодавне светиње, како се гурају на путу за храм. Ако их никад нисте видели како се гурају, гледајте их сад, гле, сад ће бити избори код нас у Србији. Гледајте их, кад се направе народни људи и разиђу по народу, с наученим својим улогама, као глумци кад иду на бину. Гледајте их, како, као мађионичари, праве од целе ове озбиљне земље једну позоришну бину, на којој глумирају једну невероватну комедију, у коју и све нас увлаче. Посматрајте, како цео наш живот народни постаје све комичнији, – ах не, но трагичнији, – што се више избори приближују, како губи све више своју реалност и све више се претвара у глуму. Посматрајте ове глумце, како иду из престонице у народ, и ону „господу – сељаке“, које је сирота култура једва успела да учини људима без светиње и морала, без срца и карактера, и који долазе из народа у престоницу, – посматрајте их сад приликом избора, кад излазе на зборовима пред народ и громогласно вичу: „ми смо најбољи људи у овој земљи, бирајте нас!“
Ко би од вас присутних овде, браћо, имао дрскости да каже за себе овде пред нама осталима: „ја сам најбољи човек на овоме скупу?“ Нико извесно. Међутим, наћи ће се од данас до 1. априла стотине људи у нашој отаџбини, који су далеко од тога да буду добри, а који ће за себе пред хиљаде других, без устручавања и без стида, казати: ми смо најбољи, бирајте нас! И кад ти људи, који су далеко од тога да буду добри, обману народ и дођу у парламент као „најбољи“ људи из народа, онда би било чудо, кад се храм законодавства не би обратио у трговину светињом и у мењачницу, било би чудо, кад се из тога храма не би чула блека и звекет новца. Или шта мислите? Мислите ли ви, да ови „најбољи“ људи збиља долазе с намером, да скроје најбоље законе за народ? Варате се. Они долазе не да кроје најбоље законе за народ, но да воде за себе најудеснију трговину. Или шта мислите? Мислите ли ви, да они долазе да раде за народ и говоре истину у име народа. На жалост не. Они се толико уморе и настрахују приликом избора, да им је одмор у Парламенту најмилија ствар. И они се толико наговоре лажи приликом избора, да их је стид отворити уста у Парламенту и рећи истину, јер тиме би демантовали своју изборну лаж, која им је пропутила пут до овог храма народног.
Но не презирите ипак, браћо, храм народног законодавства, јер је он народна светиња; не презирите ту народну светињу због многобројних трговаца и мењача, који око ње трескају кесом и звецкају новцем. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих онако исто као што је завитлао бичем попут лажних народних представника свога времена. Верујте, да би Христос сматрао за мисију своју и данас, кад би се поново јавио, да очисти од трговине и храмове законодавства онако исто као и храмове молитве и храмове науке.
Но Христос не би завитлао само на трговце у храму молитве и у храму науке и у храму законодавства. Он би завитлао бичем и на трговце, који тргују светињом јавне речи.
Чујете ли, колико се код нас говори о светињи јавне речи? Видите ли, колико ревносних апостола налази ова светиња на све стране? Гле, ви сваки дан узимате у руке новине, храмове јавне речи. Зар вам не дође понекад, да посумњате у светињу ових храмова? Или зар вас је само једном увредила блека, која се раздаје из ових храмова, блека и звек новца? Није ни чудо! У ове храмове већина се купи не ради службе светињи но ради трговине и ћара. За свештенике ових храмова подносе често и они, који не подносе ни за какав други храм. И они, који немају ништа ново да кажу свету, устају и говоре кроз новине старе ствари као нове и тиме стварају досаду људима. Зашто говоре они, ако не зато да размене речи за новац? И они, који су тек настали на свет и почели да се уче, улазе у светињу јавне речи и праве се учитељима целога света. Зашто то раде они, ако не из сујете и трговачких обзира? И они, који су изгубили поштовање према свакој светињи на небу и на земљи, устају и користе се светињом јавне речи. Зашто то чине они, ако не због трговине? И они, који сваки дан свесно пишу лажи и памфлете против честитијих од себе, и тиме најгоре прљају светињу јавне речи, егзалтирано бране светињу јавне речи. Зашто то чине они, ако не зато, што и за њихову робу треба нека светиња, треба нека света фирма? Они ваљда знају, да се под фирмом светиње свака роба најбоље и најскупље може продати. И они који знају, да ће оно што они у новинама напишу читати и невина деца, која тек почињу да образују свој млади карактер, па ипак се не устручавају да кроз „светињу“ јавне речи понуде тој невиној деци најразорнији отров, – зар и они нису трговци светињом?
Но не презирите ипак, браћо, светињу јавне речи, јер то је народна светиња; не презирите ту народну светињу због многобројних трговаца и мењача, који су од ње направили робу за своје шпекулације. Верујте само, да би Христос данас завитлао својим бичем попут њих исто онако као што је завитлао попут оних, који су у његово време обесвећивали јавну реч и тим обесвећивањем заводили народ на странпутицу, а себи стварали богатство и част. Верујте, да би Христос данас, кад би се поново јавио, сматрао за своју божанску мисију, да очисти од трговаца и мењача и храмове јавне речи онако исто као и храмове молитве и науке и законодавства.
Но с тим не би била завршена данашња мисија Христова. Он би морао витлати својим бичем и по другим светињама, обесвећеним недопуштеном трговином. Он би морао завитлати и на оне, који тргују светињом брака.
Да ли познајете оне људе, који у наше време тргују светињом брака? Можда ће неко познати такве људе, познајући себе. Чујте овај пример.
Пријатељ пита пријатеља:
– Каква ти је сад највећа жеља?
– Да се оженим, одговара питани.
 
– Па то није тешко, вели први пријатељ. Гле, у Србији се рађа женских колико и мушких. Нећеш ни ти остати без жене. Ето на пр. узми г-ђицу Н. Н. Она је лепа и образована и има темперамент, који би се подударао с твојим темпераментом.
– Доста, доста, но реци колико има мираза? пита други пријатељ.
– 10.000, вели први.
– Ах, остави ти ту госпођицу другоме, мени треба 100.000.
Тако одговара овај господин, који у истини има једну жељу, као што каже, само не жељу да се ожени но жељу да без труда дође до много новаца. Жена и брак за њега су споредне и случајне ствари, за њега је новац главно, онако исто као што је за трговце у храму јерусалимском новац био главно, а молитва и вера споредно. И на овога трговца с браком завитлао би се Христос својим бичем.
Чујте и овај пример.
Неко питао једну богату госпођу:
– За кога желите дати вашу кћер? Одговор је гласио:
– За човека од положаја. Питање:
– Но помислите, госпођо, ти људи од положаја махом су с наочарима и лажним зубима. Јесте ли ви сабрали толико богатство зато, да помоћу њега дате вашу кћер за покварене очи и покварене зубе?
Одговор:
– На послетку ма и не био од положаја, но само мора бити богат.
Питање:
– Богат? Ви ћете, госпођо, учинити вашу кћер несрећном с најбољом намером. Замислите: она богата, он богат, живот без труда, без борбе, без бриге. Јесте ли замислили такав живот? Онда сте замислили несрећу своје кћери. У одсуству сваког труда, сваке борбе и сваке бриге, ваша кћер неће имати ни о чем другом да размишља до о браколомству. А живот испуњен само размишљањем о браколомству или планирањем браколомства јесте несрећа, госпођо, несрећа.
Одговор:
Ћутање.
И на овакву мајку завитлао би Христос бичем као на трговце у храму јерусалимском. Јер мисли овакве мајке јесу мисли чисто мењачке и шпекулантске. Њој није до тога, да њена кћи узме човека, кога би љубила, но до тога само, да се њена ситна материнска сујета задовољи.
Но не презирите ипак, браћо, светињу брака и не сумњајте у њу због многобројних мењача и трговаца, који су од те светиње направили робу за шпекулацију. Верујте, да би Христос данас, кад би се поново јавио у свет, сматрао за своју божанску мисију да очисти од трговаца и мењача и светињу брака и љубави онако исто као и светињу вере и науке и законодавства и јавне речи.
Христос би завитлао својим бичем и против свих оних, који тргују са светињом отаџбине; против оних, који искористе несрећне и тешке моменте у животу своје отаџбине, да би се они обогатили; против оних, који своју срећу зидају на несрећи отаџбине и своје богатство на сиромаштини отаџбине; против оних, који у критичним моментима своје отаџбине лиферују песак место пшенице, и угљен место барута, и који синовима Србије, кад се ови спремају за одбрану своје домовине, подмећу трулу храну и труло одело.
Трговина је једно потребно и оправдано занимање у друштву људском. Против трговаца, који тргују с оним, с чим је дозвољено трговати, Христос никад није устајао. Гле, и његови ученици трговали су рибом и за живота његовог и по његовој смрти. И он их за то није корео. Али их је укорео онда, кад су га они питали, каква ће бити њима плата зато, што су оставили своје куће и пошли за њим. Он их је укорео као људе, који покушавају да тргују са светињом. Јер ко за правдом и истином пође, тај не пита за плату, коју ће имати од тога.
Тргујте и ви робом, драга браћо, но не тргујте правдом, јер ако будете трговали правдом, Христос ће бити против вас. А кад је Христос против вас, Јуда је с вама. Кога савезника више волите: Христа или Јуду? Ја вам предлажем Христа.
Тргујте и ножевима и коњима и ћилимовима, но не тргујте људима, јер људи су храмови, у којима обитава дух Божји. Ма како да су ти храмови запуштени и осути и помрачени, у њима лежи закопана светиња, која није за трговину. Сви су људи краљевски синови. Знајте то и не распростирите вашу трговину преко дозвољених граница. Јер, ако је дозвољено трговати ножевима и коњима и ћилимовима, извесно није дозвољено трговати краљевима. Будете ли трговали краљевима земаљским, тј. људима, тј. синовима Божјим, Христос ће бити против вас, а Јуда за вас. Бирајте!
Тргујте пшеницом и пиринчом, но не тргујте вером и верским светињама. Јер светиња се не може мерити истом мерицом, којом се мери пшеница и пиринач. Унесите слободно веру у вашу трговину, но не уносите вашу трговину у вашу веру. Будите запојени верским духом кад тугујете, но не будите запојени трговачким и мењачким духом, кад верујете.
Тргујте свилом и кадифом, но не тргујте законима, јер закони се не могу мерити истом мером, којом се мери свила и кадифа. Унесите законе у вашу трговину, – својој трговини тиме нећете нашкодити – но не уносите вашу трговину у законе, – јер ћете тиме нашкодити законима.
Тргујте вином и тргујте хлебом, но не тргујте љубављу и браком. Ако будете тежили да и љубав претворите у хлеб и вино, онда ћете бити противници Христови, јер Христос није тежио томе. Христос је учио, да човек не живи само о хлебу, но и о светињи. О самом хлебу живе животиње, човек потребује за свој живот још нешто, сем хлеба, – потребује светиње, идеала.
Вама нарочито говорим, млади моји пријатељи из Трговачке Омладине. Ако чујете, да се говори против трговине и трговаца, будите уверени, да се то не односи на вас и да се неће односити на вас и на ваш посао све дотле док ви сами не прекорачите праг које било светиње и док у њу не пренесете вашу трговину.
Ако чујете, – а то ћете извесно чути, – где се каже: трговина не зна за светињу, знајте, да таква парола не датира од Христа нити од једног великог учитеља и добротвора човечанства, но од оних, који би трговце из храма јерусалимског могли убројати у своје директне претке.
Ако чујете, – а то ћете извесно чути, – где се каже: у Србији су све светиње постале трговачка роба, онда протумачите то не као да су у Србији све светиње уништене но као да су све светиње у Србији малтретиране. Но верујте, драги моји, верујте ми, светиња је свака стрпљива и да се дуго малтретирати, но светиња је свака бесмртна, и надживљује све оне, који је малтретирају. Помреће трговци светиња по свима храмовима, но светиња ће остати и храмови ће постојати и даље. Гле, вера и наука и закони и јавна реч и брак поштовани су као светиње у старих и прастарих народа. Много је хиљада година прохујало, многи стари и прастари народи сишли су с позорнице историје, но светиње и до данас стоје. Помрли су милиони и милијарде трговаца, који су трговали тим светињама, но светиње те, гле, још не умиру.
Верујте ми, онај ко светињом тргује, тај чини себи веће зло но светињи. Тај губи душу своју, док светињу својом трговином само засењава. А светиња може и под сенком и под блатом чекати, док умре један човек, који је малтретира, или док изумре цела једна генерација, која је гази, може чекати и опет се може засијати још у већем сјају. Но изгубљена душа људска остаје изгубљена.
Ако сте само и помислили да тргујете светињом, знајте, да бич Христов већ завитлан стоји над вама, као над трговцима јерусалимским. Напустите помисао своју, док се бич Христов није спустио на вас.
– Па како ћемо бити богати? питаће неко од вас. Како ћемо бити богати, ако не будемо трговали светињом?
Ја знам само један одговор на то:
– Ако је трговина светињом једини пут ка богатству, онда вам ја најискреније саветујем: будите сиромашни!
Говорена београдској трговачкој омладини

Кључне речи:

Један коментар

  1. Genijalno!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *