БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ПРЕДГОВОР
 
Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини.
Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји, ја ћу остати сам под гором, – сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, – плашим се самоће без вере.
Ја бих желео, да моју веру усвоје сви они, који су осетили самоћу без вере, или, празнину живота без вере. Не бих ја то желео због тога, што би моја вера била славнија због множине својих следбеника, но због тога, што би кроз ту веру следбеници њени постали славнији у животу своме и у смрти својој. Није мени до части вере но до части људи. Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради ,нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога. Пред величином Божјом подједнако су ништавни и људска вера и људско безверје. Бог хоће да људи верују не ради Његове величине но ради њихове.
Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све – такав не постоји ниједан – био би раван Богу, човек, који уображава да зна све – таквих има много – стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.
Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:
О разрешите ми загонетку живота,
Ту премучну, прастару загонетку!…
Реците ми, шта означава човек?
Одкуда је дошао? куда иде?
Ко станује тамо горе на златним звездама!
(H. Heine, Die Fragen.)
Нека је човечанство за 4000 година учинило и 4000 корака унапред, највише, — шта је то према високој гори тајни, која се простире даље од Сиријуса, и даље од свих наших бројева? Ништа, само по себи. Но то је доста, да веру учини неопходнијом, да је удуби, и узвиси, и окрилати. Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела? Она је не мање и знање разјела. Енглески позитивисти (Џ.С. Миљ), који су више но ико ценили позитивно знање, више су но ико и посумњали у исто.
– Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, – таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, – високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.
Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, – сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, – ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија самоћа, каква може снаћи малене становнике под гором.
Н. В.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Genijalno!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *