NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SLAVNOG VELIKOMUČENIKA
GEORGIJA POBEDONOSCA
 
Zasevši na presto rimskoga carstva bezbožni Dioklecijan[1] se veoma staraše za pogano idolosluženje. Naročito je mnogo poštovao Apolona[2] kao nekog tobožnjeg predskazivača, jer je u mrtvom kipu Apolonovom obitovao demon, koji je davao odgovore pitačima, lažno prorokujući o budućnosti, pošto se proroštva njegova ne zbivahu. Jednom Dioklecijan upita Apolona povodom neke stvari[3], i dobi ovakav odgovor od demona: Ne mogu istinski da pretskazujem budućnost, jer mi smetaju pravedni ljudi na zemlji, i zbog njih lažu gatarski tronošci[4] u idolištima; ti pravednici uništavaju našu silu. – Onda Dioklecijan raspitivaše žrečeve: Ko su ti pravednici na zemlji, zbog kojih bog Apolon ne može da proriče? Žrečevi odgovoriše: Hrišćani su pravednici u podnebesju.
Čuvši to, Dioklecijan se ispuni gneva i jarosti na hrišćane, i obnovi gonjenje protiv njih koje već beše prestalo. I odmah razasla na sve strane carstva svog naređenje da se ubijaju pravedni, nevini i neporočni ljudi Božji. Tada pustiše iz tamnica preljubočince, razbojnike i razvratnike, a napuniše ih ispovednicima istinitoga Boga. Bilo je strašnih prizora širom celoga carstva: hrišćani su stavljani na najstrašnije muke, i to svaki dan. A kada sa svih strana, naročito iz istočnih provincija, stadoše stizati caru izveštaji, puni kleveta na hrišćane, i u kojima su javljali da hrišćani nizašta ne smatraju carevo naređenje, i da ih je beskrajno mnogo, i da ih stoga ili treba ostaviti na miru u njihovoj veri ili ih is-trebiti, tada car sazva kod sebe u Nikomidiju[5] na savet sa svih strana angipate i igemone, namesnike svoje, Knezove i velmože, i ceo senat. Na tom skupu car dade izraza svojoj jarosti protiv hrišćana, i naredi da svaki izrazi svoje mišljenje po ovoj stvari. Pošto su mnogi govorili mnogo, naposletku car izrignu ovakav otrov: „Ništa nije česnije i potrebnije nego – poštovati drevne otačke bogove“. Pošto ovu njegovu izjavu svi prihvatiše, on produži: „Ako se svi sa ovim slažete i hoćete revnosno to da ispunjujete, i ako ljubav moju cenite, onda se potrudite na sve moguće načine da hrišćansku veru, koja je protivna bogovima našim, potpuno istrebite širom celoga carstva našeg. A da biste to što uspešnije obavili, ja vam svim silama stojim na raspolaganju“. -Ovu carevu reč svi usvojiše i pohvališe. No Dioklecijan je još dvaput sazivao senat i savetovao se po ovoj stvari. I odluka bi nepokolebljivo utvrđena, i narod obavešten o njoj.
U to vreme beše u rimskoj vojsci čudesni vojnik Hristov sveti Georgije, rođen u Kapadokiji[6] kao sin uglednih i blagočestivih roditelja. On izmalena bi naučen pobožnosti. Kao dete on ostade siroče, pošto mu otac mučenički postrada za Hrista, a majka se sa njim preseli u Palestinu, jer ona beše rodom iz Palestine i imađaše tamo ogromna imanja i nasleđe. Kada poraste Đorđe, on beše veoma lep, kršan i hrabar. Stoga bi uzet u vojsku, gde dospe u dvadesetoj svojoj godini do čina tribuna[7] i dobi za starešinu jednog naročitog puka. Zbog pokazane hrabrosti u bitkama, car Dioklecijan ga proizvede za komita[8], za vojvodu, pre no što se znalo da je hrišćanin. Tada mu je bilo dvadeset godina, i majka mu se već beše upokojila u Gospodu. I kad se po onom carevom krvničkom naređenju stade vršiti istrebljenje hrišćana, Đorđe beše na službi pri caru Dioklecijanu. Videvši još prvog dana kako neznabošci strahovito muče hrišćane, i doznavši da se nepravedno naređenje carevo ne može nipošto promeniti, on izvede zaključak da je ovo vreme vrlo pogodno za spasenje. I on odmah razdade ubogima sve što imađaše kod sebe: zlato, srebro i odela; i robovima što behu kod njega darova slobodu; za imanja u Palestini napisa zaveštanje, da se razdadu nevoljnima, i da se tamošnji robovi njegovi puste na slobodu.
Trećega dana neznabožni car držaše veće sa svojim poganim knezovima o daljem krvničkom ubijanju nevinih hrišćana. Tada hrabri vojnik Hristov sveti Đorće odbaci svaki ljudski strah, i, utvrđen Bogom u strahu Božjem, on stupi pred cara usred tog bezbožnog i bezakonog veća, i svetla lica i junačne duše stade im ovako govoriti: „Dokle ćete, o care, i vi knezovi i senatori, koji ste određeni da upravljate po dobrim i pravednim zakonima, iskaljivati na hrišćanima jarost svoju, i umnožavati bes svoj, i donositi bezakone zakone, i izricati nepravedne presude nad nevinima koji nikoga nisu uvredili? Dokle ćete goniti i mučiti te nevine ljude i primoravati ih na vaše bezumno bezbožje, njih koji su dobro utvrđeni u pobožnosti? Idoli vaši nisu bogovi, nisu! Ne obmanjujte sebe lažima! Hristos je jedini Bog! I on je jedini Gospod u slavi Boga Oca, sve Njime postade, i sve se Svetim Duhom Njegovim drži. Stoga, ili sami poznajte istinu i naučite se pobožnosti, ili ne uznemirujte bezumljem vašim one koji imaju i znaju istinu i pobožni su.
Ovakvim rečima Borđevim i neočekivanoj smelosti njegovoj svi se začudiše i na cara pogledaše, želeći da čuju šta će on na to reći. A on, kao izbezumljen ili gromom ošamućen, seđaše ćuteći; i zadržavajući u sebi lavinu gneva, dade rukom znak svome prijatelju, antipatu Magneciju, da odgovori Đorđu. Magnecije pozva bliže k sebi Đorđa, i upita ga: Ko te pobudi na taku smelost i velerečivost? Svetitelj odgovori: Istina. Magnecije ga upita: A šta je istina? Georgije odgovori: Istina je sam Hristos koga vi gonite. Upita ga Magnecije: Dakle, i ti si hrišćanin? Odgovori sveti Georgije: Sluga sam Hrista Boga mog i, uzdajući se u Njega, dobrovoljno stupih pred vas da svedočim o istini.
Na ove reči svetiteljeve nastade graja i komešanje i vika u veću. Onda Dioklecijan naredi preko birova da ućute, i zagledavši se u svetitelja poznade ga, pa mu ovako govoraše: Ja sam se i ranije divio tvojoj blagorodnosti, Georgije! Ocenivši te po zasluzi za tvoju hrabrost, ja sam te odlikovao ne malim činovima. I sada, ma da ne govoriš u svoju korist, ipak ti zbog tvoje pameti i hrabrosti kao otac savetujem i preporučujem ono što je korisno po tebe: ne lišavaj sebe vojničke slave i časti čina tvoga, i nepokornošću svojom ne izlaži mukama cvet mladosti svoje, već prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš dobiti od nas velika odlikovanja.
Na to sveti Đorđe odgovori caru: O care, bolje je da ti mnome poznaš istinitog Boga i Njemu prineseš milu žrtvu hvale! On bi te udostojio boljeg, besmrtnog carstva, jer je ovo carstvo koje sada uživaš – nepostojano, ništavno i brzo propada, te i sve što od njega dolazi – kratkotrajno je i ništa ne koristi primaocima. Ništa što pripada tvome carstvu ne može raslabiti moju pobožnost k Bogu mome; i nikakav vid muka ne može uplašiti dušu moju niti pokolebati um moj.
Dok je svetitelj govorio to, car se sav zapali gnevom i, ne dopuštajući mu da svoju reč dovrši, on naredi vojnicima da Georgija kopljima oteraju iz većnice i vrgnu u tamnicu. Vojnici se odmah dadoše na posao da to izvrše; i kada se jedno koplje dotače tela svetiteljeva, odmah gvožđe postade kao olovo, jer se savi kao olovo, a usta mučenikova behu puna hvale Bogu.
Uvevši mučenika u tamnicu, vojnici ga prostrše po zemlji licem gore, noge mu u klade zabiše, i kamen veliki na grudi mu položiše, jer tako naredi mučitelj. Trpeći to, svetitelj neprestano uznošaše blagodarnost Bogu sve do idućeg dana. I kada se razdani, car opet izvede mučenika na sud. I ugledavši kako ga je teški kamen bio prignječio, upita ga: Jesi li se raskajao, Georgije, ili si još nepokoran? A svetitelj, pošto mu grudi behu prignječene, jedva mogaše govoriti, i reče: Zar ti misliš, care, da sam ja već toliko iznemogao, te ću se zbog tako malog mučenja odreći svoje vere? Pre ćeš ti iznemoći mučeći me, nego li ja mučen.
Tada Dioklecijan naredi da se donese veliki točak za mučenje, pod kojim behu daske sa velikim ekserima u obliku mačeva, rogova, noževa; i behu ti ekseri neki pravi, neki iskrivljeni, neki povijeni kao udice. Potom naredi da mučenika naga vežu na točak, pa točak okreću, da bi oštri ekseri, načičkani na daskama pod točkom, iskidali celo telo. Tako mučen, i na parčad kidan, i kao trska lomljen, svetitelj trpljaše junački, i u toj muci on se najpre gromko moljaše Bogu, zatim tiho u sebi blagodaraše Boga, i ne pusti ni uzdaha, neko kao da spavaše i ne osećaše.
Misleći da je mučenik umro, car radosno pohvali bogove svoje, i povika: Gde je Bog tvoj, Georgije? Zašto te ne izbavi od takve muke? – I onda naredi da ga kao mrtva odvežu od točka, a sam ode kod žrtvenika Apolonovog. I nznenada se naoblači, i nastade strahovita grmljavina, i mnogi čuše glas odozgo koji govoraše: Ne boj se, Georgije, ja sam s tobom! – I malo posle toga sinu velika i neobična svetlost, i svetlonosni Anđeo Gospodnji, blistava lica, pojavi se u obliku prekrasnog mladića kraj točka i, stavivši ruku na mučenika, reče mu: Raduj se! – I niko ne smejaše prići točku i mučeniku dok se Anđeo viđaše. A kad on postade nevidljiv, mučenik sam siđe s točka, pošto ga Anđeo Božji beše odrešio i od rana iscelio, i stade telom potpuno zdrav, blagodareći Boga i prizivajući Ga.
Videvši to, vojnici se strahovito uplašite i zaprepastiše, pa otrčaše i obavestiše cara koji se još bavio u idolištu oko prinošenja žrtava idolima. A za vojnicima iđaše i sveti Đorđe, i on istupi pred cara u idolištu. Kad ga ugleda, car prvo ne verovaše da je to Đorđe, već smatraše da je to neko sličan Đorđu. Onda pratioci carevi, pažljivo posmatrajući mučenika, poznadoše da je to glavom Đorđe. Još i sam mučenik veleglasno vikaše: Ja sam Đorđe! – I biše svi zaprepašćeni, i u nedoumici ćutahu dugo. A dvojica od prisutnih, pretori[9] Anatolije i Protoleon, koji behu ranije oglašeni u hrišćanskoj veri, videći ovo neobično čudo, potpuno se utvrdiše u Hristovoj veri, i povikaše: Jedan je Bog veliki i istinit – Bog hrišćanski! I odmah car naredi da ove uhvate, i bez ikakvog suda izvedu van grada i mačem poseku. I mnogi drugi verovaše tada u Hrista, ali skrivahu u sebi veru, ne smejući je ispovedati od straha. I carica Aleksandra, koja se takođe nalazila u tom idolištu i videla mučenika čudesno isceljenog, poznade istinu. I kad htede da javno ispovedi Hrista, eparh je zadrža, i pre no što car dozna, naredi da je odvedu doma.
Zlotvorni pak Dioklecijan, koji nije mogao tvoriti nikakvo dobro, naredi da svetog Georgija vrgnu u rov negašenog kreča, da ga zatrpaju , i tako ostave tri dana. Vođen tamo, svetitelj se veleglasno moljaše Bogu, govoreći: Gospode Bože moj, usliši molitvu sluge Tvoga, i pogledaj na me, i smiluj se na me, i izbavi me od zamki neprijatelja, i daj mi da do kraja nepromenljivo sačuvam ispovedanje svetog imena Tvog. Gospode, ne ostavi me zbog grehova mojih, da ne bi nekad rekli neprijatelji moji: Gde je Bog njegov? Pokaži silu Tvoju i proslavi ime Tvoje u meni nepotrebnom sluzi Tvom. Meni nedostojnom pošlji Anđela Tvog čuvara. Gospode, koji si peć vavilonsku u rosu pretvorio i sveta Tri mladića nepovređene sačuvao, jer si blagosloven vavek, amin.
Tako se pomolivši i sve telo svoje krsnim znakom ogradivši, on se spusti u rov radujući se i slaveći Boga. Sluge ga onda vezana zatrpaše u negašenom kreču, pa odoše. Trećeg dana naredi car da se kosti mučenikove izvade iz rova sa negašenim krečom, jer je smatrao da je mučenik sagoreo u kreču. I kad sluge razgrnuše kreč, nađoše svetitelja preko očekivanja čitava, živa i zdrava, i odvezana kako stoji, svetla lica, sa rukama podignutim k nebu, i blagodari Boga za sva Njegova dobročinstva. A sluge i prisutni behu izbezumljeni od užasa i zaprepašćenja, i jednoglasno stadoše veličati Georgijevog Boga, nazivajući Ga velikim.
Saznavši za to Dioklecijan naredi da mu se odmah dovede mučenik. I gledajući ga, silno se divljaše, i upita ga: Reci nam, Đorđe, otkuda u tebi takva sila, i kakvim to mađijama izvodiš takve stvari? Smatram da si veru Raspetoga u mađioničarsku veštinu pretvorio, da bi svojim činima sve zadivio i sebe kao velika pokazao. Svetitelj odgovori: Ja sam očekivao, care, da nećeš moći ni usta otvoriti da huliš svemoćnog Boga, kome je sve moguće, i čudesno izbavlja od opasnosti one koji se u Njega nadaju. A ti, prelašćen đavolom, otisnuo si se u takvu dubinu zablude i pogibao, da čudesa Boga mog, koja svojim očima gledate, nazivaš mađijama i činima. Stoga plačem zbog vašeg slepila, i nazivam vas bednicima, i smatram da ste nedostojni moga odgovora.
Tada Dioklecijan naredi da donesu gvozdene čizme, načičkane iznutra dugačkim klincima, da ih usijaju na vatri, obuju mučenika, pa da ga onda bijući gone sve do tamnice. U takvoj obući gonjenom, mučitelj se rugaše mučeniku, govoreći: Kako je Georgije brz trkač! Georgije, ti trčiš veoma brzo – A mučenik, tako ljuto gonjen i žestoko bijen, govoraše u sebi: Trči, Georgije, da bi stigao, jer trčiš ne kao na nepouzdano. Zatim, prizivajući Boga govoraše: Gospode, pogledaj s neba i vidi trud moj, i usliši uzdisanje okovanog sluge Tvog, jer se umnožiše neprijatelji moji, i nepravednom mržnjom omrznuše me radi svetog imena Tvog. No Gospode, Ti sam isceli me, jer se pometoše kosti moje, i daj mi trpljenje do kraja, da ne bi nekada rekao neprijatelj moj: učvrstih se na njemu! – Tako se mučenik moljaše na putu za tamnicu. I bi bačen u tamnicu, iznemogao telom od rana i silno izranavljenih nogu, ali duhom bejaše jak, jer celog tog dana i cele noći on ne prestajaše uznositi Bogu blagodarnost i molitve. I te noći Božjom pomoću on bi isceljen od rana, i ozdraviše mu noge kao i celo telo.
Sutradan sveti velikomučenik bi izveden pred cara u pozorištu. Sa carem beše i ceo senat. Kada car ugleda mučenika kako dobro ide i ne ramlje nogama, kao da uopšte nije bio izranavljen, veoma začuđen upita ga: Šta je, Georgije, jesu ti čizme bile ugodne? – Da, ugodne, odgovori svetitelj. Onda car reče: Odbaci drskost, smiri se, budi pokoran, odreci se mađioništva, pa pristupi i prinesi žrtvu milostivim bogovima, da te ne bi mnogim mukama lišili ovog slatkog života. Sveti Georgije odgovori: Kako ste bezumni kad silu Božju nazivate mađioništvom i bestidno se gordite obmanom đavolskom! – Dioklecijan besno pogleda, i jarosno riknuvši prekide mučenikovu reč, i naredi da svetitelja biju po ustima da bi se naučio ne vređati cara. Zatim zapovedi da ga volovskim žilama biju sve dotle dok parčad tela njegovog i krv njegova ne pokriše zemlju.
Iako tako svirepo mučen, sveti velikomučenik Georgije se ni najmanje ne izmeni u licu koje beše svetlo. Diveći se tome veoma mnogo, car reče svojim prisutnim velmožama: Ovo kod Georgija nije ni junaštvo ni sila već delo mađioništva. Na to Magnencije reče caru: Ovde ima jedan vešt mađioničar; ako ga pozoveš, on će brzo pobediti Georgija, i Georgije će se pokoriti tvojoj naredbi.- Mađioničar bi odmah pozvan, i kad iziđe pred cara ovaj mu reče: Oči svih ovde prisutnih videše šta učini ovaj pogani čovek Georgije. A kako on to učini, znate samo vi koji ste vični mađijama. Stoga ti: ili Georgijevo mađioništvo pobedi i satri, i učini da nam se Georgije pokori, ili ga mađioničkim otrovima ukloni iz ovog života, te neka on mađioničar umre od mađija. Ja sam mu zbog toga i dopustio da živi do sada. – Mađioničar kome beše ime Atanasije obeća da će sve to privesti u delo idućeg dana. Car onda naredi da mučenika drže u tamnici, i ode sa sudišta. A svetitelj, odveden u tamnicu, prizivaše Boga govoreći: Pokaži, Gospode, milost Svoju na meni, upravi stope moje ispovedništvu Tvome i dovrši tečenje moje u veri Tvojoj, da se u svima proslavi presveto ime Tvoje.
Sutradan car opet dođe na sudište i sede, gledan od sviju. A dođe mađioničar Atanasije, gordeći se svojom mudrošću, noseći i pokazujući caru i svima prisutnima meke mađioničarske napitke u raznim sudovima, i reče caru: Neka se sada dovede ovde onaj osuđenik, pa će videti raznovrsnu delatnost naših bogova i silu mojih vradžbina. – I uzevši jedan sud, on reče: Ako hoćeš, o care, da taj bezumnik posluša tebe u svemu, onda neka popije ovaj napitak. – Zatim uze drugi sud i reče: Ako je po volji sudu tvom da onaj osuđenik vidi gorku smrt, neka popije ovo.
Car naredi, i sveti Georgije odmah bi doveden preda nj na sud. I reče car svetitelju: Georgije, sada će sve tvoje mađije biti uništene i prestaće. – I naredi da svetitelja silom napoje mađioničarskim napitkom. Svetitelj sa pouzdanjem ispi otrov, i stajaše nepovređen radujući se, i rugajući se demonskoj obmani. Besan od jeda, car naredi da svetitelja silom napoje i drugim napitkom, punim smrtonosnog otrova. A svetitelj, ne čekajući da ga primoravaju, sam dobrovoljno uze sud i ispi smrtonosni otrov. I otrov mu nimalo ne naškodi, jer pomoću blagodati Božje bi sačuvan od smrti.
To začudi cara i ceo senat, a i mađioničar Atanasije stajaše zapanjen, čudeći se i dvoumeći. Zatim, posle nekog vremena car reče mučeniku: Georgije, dokle ćeš nas začuđivati svojim delima? Dokle nam nećeš izreći istinu? Kakve su to mađioničarske ujdurme koje čine te nipodaštavaš muke koje ti se pričinjuju, niti ti naškođuju smrtonosni napitci? Kaži nam sve otvoreno, jer želimo da te krotko saslušamo.
Tada blaženi Georgije odgovori: Ne misli, o care, da ljudska dovijanja čine te mi nipodaštavamo muke, već to činimo prizivanjem Hrista i silom Njegovom, jer uzdajući se u Njega mi, tajno poučavani od Njega, niušta ne smatramo najraznovrsnije muke. Dioklecijan upita: A kakvo je to tajno poučenje Hrista Tvog? Sveti Georgije odgovori: Znajući unapred vašu zlotvornu zloću, Gospod Hristos nauči sluge Svoje da se ne boje onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, i još reče: Dlaka s glave vaše neće poganuti, i ako što smrtno popijete, neće vam nauditi (Mt. 10, 28; Lk. 21, 18; Mk. 16, 18). I još čuj, o care, Njegovo nelažno obećanje nama koje On sažeto izrazi ovim svojim rečima: Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti (Jn. 14, 12). Dioklecijan upita: A koja to dela vi nazivate njegovim? Svetitelj odgovori: Slepe prosvećivati, gubave očišćavati, hromima hod davati, gluvima sluh otvarati, nečiste duhove izgoniti, mrtve vaskrsavati. Ova dela, i dela slična ovima, jesu Hristova dela.
Car se onda obrati Atanasiju mađioničaru sa pitanjem: Šta ti veliš na ovo? Atanasije odgovori: Čudim se kako se ovaj ruga tvojoj krotosti govoreći laži, i nada se da se izvuče iz moćne ruke tvoje. Jer mi koji svakog dana uživamo u mnogobrojnim dobročinstvima besmrtnih bogova naših, još nikada ne videsmo da mrtvoga vaskrsoše, a ovaj čovek, uzdajući se u mrtvaca i smatrajući Raspetoga za Boga, bestidno tvrdi da je Raspeti tvorac velikih dela. No pošto on pred svima nama tvrdi da je njegov Bog tvorac takvih čudesa i da oni koji veruju u Njega dobiše od Njega nelažno obećanje da i oni tvore dela koja je i On tvorio, neka onda ovaj vaskrsne mrtvaca pred tobom, care, i pred svima nama, pa ćemo se i mi pokoriti njegovom Bogu kao mnogomoćnom. Eto, nedaleko odavde nalazi se grob u koji je pre nekoliko dana sahranjen mrtvac koga sam ja za života poznavao. Ako Georgije vaskrsne njega, onda će nas istinski pobediti.
Začudi se car takvom predlogu Atanasijevom. Grob pak taj bejaše velik, i nalazio se pola stadije daleko. Sud nad Georgijem vršio se u pozorištu kraj gradske kapije, i iz pozorišta se video taj grob van grada, pošto je u jelina bio običaj da svoje mrtvace sahranjuju ne u gradu nego van grada. Car onda naredi mučeniku da vaskrsne mrtvaca, i na taj način pokaže silu Boga svog. A antipat Magnencije moli cara da Georgija oslobode okova. Pošto skinuše okove sa svetitelja, Magnencije mu reče: Sada, Georgije, pokaži čudesna dela Boga tvog, pa ćeš nas privesti veri u Njega. – Svetitelj mu odgovori: Bog moj koji je iz ničega stvorio sve, moćan je da mnome slugom Svojim vaskrsne tog mrtvaca, ali vi, pošto vam je um pomračen obmanom, ne možete da shvatite istinu. No radi ovog prisutnog naroda učiniće Bog moj to što vi kušački tražite. Samo nemojte to pripisati mađijama. Eto, mađioničar koga pozvaste pouzdano tvrdi da nikakva mađija, niti sila ikakvog boga, nije nikada mogla vaskrsnuti mrtvaca. A ja ću na očigled svih prisutnih i čujno za sve prizvati Boga mog.
Rekavši to, on prekloni kolena svoja, i dugo se sa suzama moljaše Bogu. Zatim ustade i gromko se opet pomoli Bogu govoreći: Bože vekova, Bože milosti, Bože svih sila, Bože sve-mogući, Gospode Isuse Hriste. Ti ne posramljuješ one koji se u Tebe uzdaju, – usliši u ovaj čas mene smirenog slugu Tvog Ti koji si uslišavao Svoje svete Apostole na svakom mestu u svima čudesima i znamenjima: daj ovom zlom naraštaju znamenje koje traži, i vaskrsni mrtvaca iz groba, na posramljenje onih koji Te odbacuju, a na slavu Tvoju i Tvoga Oca i Presvetoga Duha. O Gospode, pokaži prisutnima da si Ti jedini Bog na vasceloj zemlji, da bi poznali Tebe, svemoćnog Gospoda, i uvideli da se sve pokorava Tvome migu. Jer je Tvoja slava vavek, amin.
A kad izgovori „amin“, nastade ogromna huka i zemlja se zatrese, te se svi silno prepadoše. I nadgrobni spomenik pade na zemlju, grob se otvori, mrtvac ustade živ i izađe iz groba, dok su svi prisutni posmatrali to premrli od straha. Zatim nastade velika graja u narodu: mnogi se radovahu i hvaljahu Hrista kao velikog Boga. A car i oni sa njim, ispunjeni užasom i neverjem, najpre govorahu da je Georgije, veliki mađioničar, vaskrsao iz groba ne mrtvaca već nekog duha i priviđenje, da bi obmanuo gledaoce. A kad zatim uvideše da to nije priviđenje nego čovek koji je stvarno vaskrsao iz groba i priziva ime Hristovo, oni pritekoše Georgiju i pribiše se uz njega, veoma zbunjeni i izbezumljeni. I ne znajući šta da rade, oni ćutahu. Atanasije pak pritrča i pripade k nogama svetiteljevim, ispovedajući da je Hristos svemoćni Bog. I moljaše mučenika da mu oprosti grehe koje učini u neznanju. :
No pošto prođe prilično vremena, Dioklecijan naredi da narod ućuti, i stade govoriti ovako: Ljudi, vidite li prevaru? Vidite li pokvarenost i lukavstvo ovih mađioničara? Ovaj najbezbožniji Atanasije, pomažući sebi sličnog mađioničara, dade ovome ne otrov već neki čarobnjački napitak koji pomože ovome da nas obmane, jer oni živog čoveka svojim činima prestaviše kao mrtvaca, i svojim vradžbinama tobož ga vaskrsoše iz mrtvih na naše oči. – Rekavši to, car naredi da se bez ikakvog isleđenja i suda odrube glave Atanasiju i čoveku vaskrslom iz mrtvih, a da svetog mučenika Hristovog Georgija drže u tamnici i okovima dok on posvršava državne poslove i smisli šta će raditi s mučenikom. Sveti pak Georgije, obrevši se u tamnici, radovaše se duhom i blagodarima Boga govoreći: Hvala Ti, Gospode, Ti ne posramljuješ one što se u Tebe uzdaju. Blagodarim Ti što mi svuda pomažeš, i što mi svakodnevno činiš velika dobra i moju nedostojnost ukrašavaš blagodaću Svojom. No udostoji me, Bože, Bože moj, da uskoro sozercavam slavu Tvoju pošto potpuno posramim đavola.
Dok je sveti velikomučenik bio u tamnici, k njemu su dolazili oni što zbog njegovih čudesa behu poverovali u Hrista. Oni su zlatom potplaćivali tamničke stražare. Dolazeći k svetom velikomučeniku oni su pripadali k nogama njegovim i učili se u njega svetoj veri. A bolesnici među njima isceljivahu se od svojih bolesti, jer ih sveti Georgije isceljivaše prizivanjem imena Hristova i krsnim znamenjem. Tako mnogi dolažahu k njemu u tamnicu. Među dolaznicima beše neki čovek po imenu Glikerije, prost zemljoradnik. Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju, i crče. Čuvši za svetitelja, Glikerije otrča k njemu plačući za svojim volom. A svetitelj, osmehnuvši se tiho, reče: Brate, idi s radošću, jer Hristos moj ožive vola tvog. – I on, iskreno poverovavši mučenikovoj reči, ode i zateče vola živog, kao što mu kaza svetitelj. Pa ne časeći ni časa, on krenu natrag k mučeniku. I hitajući kroz grad, on gromko vikaše: Zaista je velik Bog hrišćanski! – No vojnici ga uhvatiše i cara o njemu obavestiše. Car Dioklecijan, ispunivši se gneva, ne htede ni da vidi Glikerija, već naredi da mu se bez suda odmah otseče glava van grada. A Glikerije radosno kao na pir hitaše u smrt za Hrista, i prestižući vojnike on velikim glasom prizivaše Hrista Boga moleći Ga da mu prolivanje krvi njegove uračuna umesto krštenja. I tako Glikerije skonča.
Utom neki senatori obavestiše cara kako Georgije, sedeći u tamnici, buni narod, jer mnoge odvraća od bogova i privodi Raspetome, i čudotvori mađioništvom, te svi trče k njemu. I predložiše caru da Georgija opet izvede na sud, pa ako se ne pokaje i ne obrati bogovima, onda da brzo bude osuđen na smrt. Car dozva antipata Magnencija pa mu naredi da za sutra spremi sudište kod Apolonovog idolišta, da bi javno sudio mučeniku. No te noći, moleći se u tamnici, sveti Georgije zadrema malo i vide u snu Gospoda koji ga Svojom rukom prihvataše, i zagrlivši celivaše, i venac mu na glavu stavljaše, govoreći: Ne boj se, nego budi hrabar, jer ćeš se udostojiti da caruješ sa mnom! Ne malaksavaj, već što pre dođi k meni da primiš što ti je ugotovljeno.
Probudivši se i radosno zablagodari Bogu, svetitelj pozva k sebi tamničkog stražara i uputi mu ovu molbu: Jednu milost molim od tebe, brate: dopusti da sluga moj dođe do mene, jer mu imam nešto kazati. – Stražar dopusti, i uđe sluga koji je neotstupno stajao pred tamnicom i veoma pažljivo zapisivao svetiteljeva dela i reči. Ušavši, on se do zemlje pokloni gospodaru svom koji je bio u okovima, i rasprostrt kraj nogu njegovih na zemlji, plakaše. No svetitelj, podigavši ga, naređivaše mu da bude veseo, i ispriča mu svoje viđenje rekavši: Čedo, Gospod će me skoro pozvati k sebi. No ti po odlasku mom iz ovog života, uzmi ovo moje smireno telo sa mojim zaveštanjem, koje napisah pre moga podviga, s pomoću Božjom odnesi ga našem domu u Palestini, i izvrši sve što sam zaveštao. Pritom imaj strah Božji i nepokolebljivu veru u Hrista. – Sluga obeća da će sve izvršiti, i pošto se mnogo isplaka, svetitelj ga s ljubavlju zagrli i, davši mu poslednji celiv, on ga otpusti s mirom.
Sutradan pri izgrevanju sunca car sede na sudištu i pred njega izvedoše svetog mučenika. Prikrivajući svoj gnev, car mu stade govoriti krotko: Ne izgleda li ti, o Georgije, da sam pun čovekoljublja i milosti, kada imam toliko saučešća za tebe? Svedoci su mi svi bogovi da veoma štedim mladost tvoju zbog cvetajuće u tebi lepote i pameti i hrabrosti. Ja želim da zajedno sa mnom caruješ i budeš drugi po časti, ako bi hteo da se obratiš bogovima. Reci nam dakle, šta ti o tome misliš. – Sveti Georgije odgovori: Trebalo je, o care, da toliku milost tvoju prema meni pokažeš ranije, a ne da tako strašno budeš svirep prema meni. – Saslušavši s uživanjem ovakve mučenikove reči, car odmah izjavi: Ako hoćeš da mi se kao ocu s ljubavlju pokoriš, ja ću te uzvratiti velikim počastima za sve muke što si podneo. Sveti Georgije odgovori: Ako pristaješ, o care, onda hajdmo u hram da vidimo bogove koje vi poštujete.
Na to car ustade hitno i s radošću, i sa celim senatom i mnogim narodom ode u Apolonov hram, vodeći česno sa sobom i svetog Georgija. A narod klicaše caru hvaleći ga što bogovima svojim pribavlja silu i pobedu. Kad uđoše u hram i žrtva bi spremljena, nastade tajac, i svi gledahu u mučenika nepokolebljivo ubeđeni da će on prineti bogovima žrtvu. Svetitelj priđe Apolonovom kipu, i pruživši ruku prema njemu, njega bezdahnog upita kao živog: Ti li hoćeš da ti prinesem žrtvu kao Bogu? Govoreći to, svetitelj načini krsni znak prema idolu. Tada demon koji je živeo u idolu ovakav glas dade od sebe: Nisam Bog, nisam! I nijedan od sličnih meni nije Bog-Samo je jedan Bog, i to onaj koga ti propovedaš. Mi pak od Anđela što služahu Njemu postadosmo otpadnici i, ovladani zavišću, mi varamo ljude. Svetitelj mu na to reče: Kako se onda usuđujete da ostajete ovde, kada sam ovde došao ja, služitelj istinitog Boga? – Kada svetitelj to reče, stade iz idola izlaziti nekakav šum, i zvuk, i plačni glas. Zatim iznenada popadaše svi idoli na zemlju i razbiše se. Tada žreci i mnogi od naroda kao ludi besno navališe na svetitelja, i bijući ga i vezujući ga oni dovikivahu caru: Pogubi ovog mađioničara, care, pogubi, dok nas on nije pogubio!
Dok su vika i metež trajali i glas o tome brujao po celom gradu, carica Aleksandra, koja je dotle bila potajna hrišćanka, ne mogaše više to da krije, već pohita tamo gde bejaše sveti velikomučenik Georgije. Kada ču narodnu vrevu i izdaleka ugleda okovanog mučenika, ona stade vikati veleglasno: Bože Georgijev, pomozi mi, jer si jedino Ti svemoćan. – A kada se narodna vreva utiša malo, Dioklecijan naredi da mučenika dovedu pred njega. Od silne jarosti on kao lud viknu na svetitelja: Takvom li mi blagodarnošću uzvraćaš za moju milost prema tebi, o najpoganija glavo? Sveti Georgije mu odgovori: Tako sam navikao poštovati tvoje bogove, o bezumni care! Ta zastidi se jednom da spasenje svoje pripisuješ takvim bogovima, koji ni sebi ne mogu pomoći, niti prisustvo Hristovih slugu podneti.
Dok je svetitelj govorio to, gle, stiže carica Aleksandra, ispovedajući smelo pred svima Hrista Boga. Usto i k nogama mučenikovim pripadaše, i mučiteljevo bezumlje pljuvaše, grdeći bogove i proklinjući one koji im se klanjaju. A car, izbezumljen od velikog zaprepašćenja što vidi svoju suprugu kako neustrašivo slavi Hrista i nipodaštava idole i pripada k nogama mučenikovim, upita je: Šta ti bi, Aleksandro, te si se prilepila uz ovog mađioničara i čarobnjaka, i tako se bestidno odričeš bogova? – No ona se okrenu od njega i ne dade mu ogovora. Zbog toga se Dioklecijan još više razjari i ne htede dalje da ispituje ni Georgija ni caricu, nego odmah izreče obojima ovakvu smrtnu presudu:
Naređujem da se mačem poseče svezli Georgije koji je izjavio da je galilejanin i koji je mnogo hulio na bogove i na mene, zajedno sa caricom Aleksandrom koju je Georgije upropastio mađijama i koja je kao i on bezumno grdila bogove.
Tada vojnici naročito za to određeni zgrabiše okovanog mučenika i povedoše van grada, vukući sa njim i blagorodnu caricu. Usrdno mu sledeći, carica se u sebi moljaše Bogu šapćući i često u nebo pogledujući. No kad dođoše do jednog mesta, carica malaksa telom i zamoli da malo sedne. A kad sede, ona nasloni glavu na zid, i predade duh svoj Gospodu.
Videvši to, mučenik Hristov Georgije proslavi Boga, i s velikom radošću iđaše moleći se Gospodu da se i njegovo tečenje završi dobro. A kad stigoše na gubilište, on podiže glas svoj i moljaše se ovako: Blagosloven si, Gospode Bože moj, što nisi dao da me zubima rastrgnu oni koji su me tražili, i što nisi obradovao neprijatelje moje zbog mene, i što si dušu moju izbavio kao pticu iz zamke lovačke. Usliši me i sada, Gospode, i budi kraj mene sluge Tvoga u ovom poslednjem času, i izbavi dušu moju od lukavstva vazdušnoga kneza, velikoga ratnika, i od njegovih nečistih duhova. Onima što u neznanju svom sagrešiše protiv mene ne upiši im kao greh, nego im podaj oproštaj i ljubav Tvoju, da bi Te i oni poznali, i tako dobili udeo u carstvu Tvom sa izbranicima Tvojim. Primi i moju dušu sa onima koji su Ti ugodili od pamtiveka, ne uzevši u obzir ono što sagreših svesno i nesvesno. Seti se, Gospode, onih, što prizivaju veličanstveno ime Tvoje, jer si blagosloven i sveproslavljen vavek, amin.
Pomolivši se tako, sveti Georgije radosno prekloni pod mač glavu svoju, i bi posečen dvadeset i trećeg aprila 303 godine, dobro završivši ispovedanje, okončavši tečenje i sačuvavši veru čistu. Zato i dobi venac pravde.
Takva su slavlja velikih podviga hrabroga vojnika; takve su njegove borbe i slavne pobede nad neprijateljima; podvizavajući se tako, on se udostoji nepropadljivog i večnog venca. Neka se njegovim molitvama i mi udostojimo udela pravednih i stajanja s desne strane u dan drugog dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i obožavanje kroza sve vekove, amin.
 
ČUDESA SVETOG VELIKOMUČENIKA GEORGIJA
 
U sirijskom gradu Ramelu zidala se crkva od kamena u ime svetog velikomučenika Georgija. Ali pošto u tom kraju ne beše kamena od koga bi se mogli praviti crkveni stubovi, to se takav kamen dovozio morem iz dalekih prekomorskih zemalja. Zato mnogi bogoljubivi građani ramelski odoše u prekomorske zemlje, da kupe kamene stubove za crkvu. A ode i jedna blagočestiva udovica, puna usrđa i vere prema svetom velikomučeniku Georgiju, želeći da od svoje sirotinje kupi jedan stub svetitelju. I u jednoj prekomorskoj zemlji ona kupi izvrstan stub, Doveze ga na morsku obalu, gde ramelski gradonačelnik, bogat čovek, utovarivaše u lađu nekoliko stubova koje beše kupio, i srdačno moljaše gradonačelnika da i njen stub primi na lađu i odveze crkvi svetog mučenika. Ali on ne usliši njenu molbu i ne primi njen stub, već samo svoje stubove utovari u lađu i otplovi. Tada žena pade ničice na zemlju plačući od žalosti, i prizivaše u pomoć svetog velikomučenika da on kako zna učini da njen stub bude odnesen u Ramel u crkvu njegovu. Tako tugujući i plačući žena zaspa, i javi joj se u snu sveti velikomučenik Georgije kao vojvoda na konju, podiže je sa zemlje i reče joj: Što tuguješ, ženo, kaži mi. Ona mu ispriča razlog svoje tuge, i vide kako svetitelj siđe s konja i upita je: Gde želiš da postaviš stub? Ona mu odgovori: Na desnoj strani crkve. I svetitelj tog časa napisa svojim prstom na stubu ovo: Ovaj udovičin stub da bude postavljen na desnoj strani crkve iza prvog stuba, da bi bio drugi. Napisavši to, on reče ženi: Pomozi mi ti sama. I kad se oboje uhvatiše za stub, kamen postade lak, i oni ga baciše u more.
Takav san vide žena. I kad se probudi od sna, ne nađe stub na onom mestu. I položivši nadu na Boga i na njegovog slugu svetog Georgija ona krenu na put domu svom. No pre njenog dolaska u grad Ramel, i pre nego što doplovi lađa, njen stub se odmah sutradan po njenom snoviđenju obrete na obali pristaništa u Ramelu. I kada gradonačelnik sa svojim stubovima stiže lađom i iskrca se na obalu, on ugleda udovičin stub i na njemu reči koje svetitelj prstom svojim ispisa, a koje se behu urezale u tvrdom kamenu kao da su u ilovaču upisane, i veoma se začudi. I shvativši čudo koje učini sveti velikomučenik, i poznavši svoj greh, on se kajaše što odbaci udovičinu molbu i mnogim molitvama prosaše od svetitelja oproštaj. I dobi oproštaj od svetog Georgija koji mu se javi u viđenju. I stub udovičin bi postavljen na onom mestu koje beše odredio svetitelj po želji ženinoj.
Posle mnogo godina Sirijom zavladaše Saraceni, i u gradu Ramelu, u spomenutoj crkvi svetog velikomučenika Georgija dogodi se sledeće čudo. Jedan ugledni Saracen uđe sa drugim Saracenima u crkvu za vreme bogosluženja i videvši ikonu svetog Georgija i sveštenika kako se pred njom moli i čita molitve, reče prijateljima svojim na saracenskom jeziku: Vidite li šta ovaj bezumnik radi? Moli se dasci. Hajde, donesite mi luk i strelu da prostrelim tu dasku. I donesoše mu odmah. Stojeći iza sviju ostalih on zateže luk i pusti strelu na mučenikovu ikonu. No strela polete ne prema ikoni već uvis, pa se onda spusti i zari u ruku tog Saracena i rani je. On odmah napusti crkvu i ode svojoj kući. Ruka ga je sve jače i jače bolela, i tako silno oteče da je ličila na meh. A on gorko kukaše od smrtonosnih bolova. No kako u kući imađaše neke robinje koje behu hrišćanske vere, dozva ih i reče im: Bejah u crkvi vašeg boga Georgija i htedoh da prostrelim njegovu ikonu, ali pošto nisam dobro streljao, strela se povrati i zari mi se u ruku, i eto umirem od nepodnošljivih bolova. A one ga upitaše: Smatraš li da si dobro uradio drznuvši se da pustiš strelu na ikonu svetog mučenika. Saracen odgovori: Eda li ona ikona ima silu da učini da se ja ovako razbolim? Robinje odgovoriše: Mi nismo učene i ne znamo šta da ti odgovorimo, nego dozovi sveštenika pa će ti on kazati o tome što nas pitaš.
Varvarin posluša savet svojih robinja i posla po sveštenika. Kad ovaj dođe, on ga upita: Hoću da znam, kakvu silu ima ona daska ili ikona kojoj si se molio i klanjao? Sveštenik odgovori: Ja se nisam klanjao dasci već Bogu mome, Sazdatelju svih, a molio sam svetog velikomučenika Georgija, izobraženog na dasci, da bude moj posrednik pred Bogom. Varvarin ga upita: A šta je taj Georgije ako nije vaš Bog? Sveštenik odgovori: Sveti Georgije nije Bog već sluga Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista. On je bio čovek kao i mi, samo je pretrpeo mnoge muke od neznabožaca koji su ga primoravali da se odrekne Hrista. Pošto je sve te muke junački pretrpeo i slavno ispovedao ime Hristovo, on dobi od Boga blagodat da čini čudesa i znamenja. Mi pak voleći ga, poštujemo njegovu ikonu, i kao u njega samog gledajući mi joj se klanjamo, grlimo je i celivamo. Tako i ti radiš posle smrti svojih roditelja i mile braće; iznosiš njihovo odelo preda se, plačeš, celivaš ga, kao da njih same pred očima svojim imaš. I mi dakle poštujemo svete ikone, ne kao bogove, – ne bilo toga! -, već kao izobraženja slugu Božjih koji preko ikona svojih čudotvore. Eto, i tebi se dogodilo te si poznao silu svetog mučenika kada si se drznuo da strelu pustiš na njegovu ikonu. A to se dogodilo za pouku drugima.
Čuvši to, Saracen reče: Šta da radim? Vidiš moju otečenu ruku, imam nepodnošljive bolove, i već sam blizu smrti. Sveštenik mu reče: Ako želiš da ozdraviš i ostaneš živ, reci da ti se donese ikona svetog velikomučenika Georgija, postavi je iznad svoga odra, namesti kandilo pred njom, pripali ga, pa neka svu noć gori, a izjutra uzmi jelej iz kandila, pomaži bolesnu ruku svoju, pritom veruj da ćeš ozdraviti, i biće ti tako. – Saracen odmah zamoli sveštenika da mu donese ikonu svetog Georgija. Sveštenik je donese; Saracen je s radošću primi i učini sve onako kako ga sveštenik nauči. I kada sutradan izjutra pomaza ruku svoju jelejem iz kandila, odmah prestadoše bolovi i ruka mu ozdravi.
Zadivljen i obradovan ovakvim čudom, ovaj Saracen upita sveštenika, da li u njegovim knjigama ima što pisano o svetom Georgiju. Sveštenik donese Žitije i stradanje svetog velikomučenika Georgija, i čitaše mu. A on, slušajući pažljivo, držaše u rukama mučenikovu ikonu, i svetitelju izobraženom na ikoni govoraše sa suzama kao živome: O sveti Georgije! ti si mlad, ali si bio pametan; ja sam star, ali sam bezuman. Ti mlad – mio si Bogu, a ja star – lišen sam Boga. Molim te, moli za mene Boga tvog, da i ja postanem sluga njegov. – Zatim, grleći kolena svešteniku, moljaše ga da ga udostoji svetog krštenja. A sveštenik ne hoćaše, jer se bojaše Saracena. Ali kad vide njegovu veru i iskrenu molbu, on ga tajno krsti noću iz straha od Saracena. A kad svanu, novokršteni Saracen izađe iz svoje kuće, ode usred grada, i na očigled svima stade sa velikom slobodom veleglasno propovedati Hrista, istinitog Boga, a saracensku veru proklinjati. I odmah se sleže oko njega mnoštvo Saracena. No pošto se ispuniše gneva i jarosti, oni kao divlje zveri navališe na njega i noževima ga na komade isekoše. I tako, ovaj Saracen za kratko vreme izvrši dobri podvig ispovedništva i dobi mučenički venac, pomagan molitvama svetog velikomučenika Georgija.
 
Na ostrvu Mitilini bejaše slavna i ogromna crkva svetog velikomučenika Georgija. U žitelja toga ostrva beše običaj da se svake godine o prazniku svetog Georgija skupljaju u tu crkvu i svečano proslavljaju svetiteljev praznik. Za to doznaše Agarjani na ostrvu Kritu, i jedne godine napadoše uveče na crkvu: oni ljudi koji behu oko crkve razbegoše se i umakoše od Agarjana, a one što zatekoše u crkvi, Agarjani pohvataše, vezaše, i u ropstvo odvedoše. Među zarobljenima bejaše i jedan mladić. Njega pokloniše knezu agarjanskom na Kritu.
Kada prođe godina i nastade praznik svetog Georgija, roditelji ovog mladića, iako lišeni sina, ipak ne napustiše običaj: svake godine o prazniku svetiteljevom odlaziti u njegovu crkvu, i u domu svom priređivati izobilan obed u čast i spomen svetog Georgija. I kada zvanice stadoše dolaziti na obed, majka zarobljenog mladića opet trknu do crkve koja nije bila daleko, i pade ničice na zemlju plačući i moleći svetitelja da joj kako zna spase sina iz ropstva. I bi uslišena od brzog pomoćnika, Jer posle završene molitve ona se vrati domu svom; zvanice behu za trpezom; njen muž najpre prizva ime svetog velikomučenika Georgija, veličajući njegovu pomoć i zastupništvo pred Bogom; zatim stade gostiti zvanice, i posluga sa vinom stajaše gotova; u tom trenutku i sin njihov, spasen iz ropstva svetim Georgijem, pojavi se pred njima, držeći u ruci čašu sa vinom i pružajući je majci. Jer tog trenutka on je na Kritu dvorio kneza agarjanskog za trpezom; i taman beše nalio vino u čašu, i bio gotov da je pruži gospodaru svom, on se, prenesen, tog časa obrete u Mitilini u domu svom sa čašom punom vina. A kad ga ugledaše zvanice što behu za trpezom, zaprepastiše se, i pitahu ga, gde je bio, i otkuda je došao, i kako se obrete među njima. On im odgovori: ovu čašu napunih vinom, da je pružim knezu, ali me u tom času dohvati jedan presvetli čovek koji je bio na konju, posadi me pored sebe na konja, i ja jednom rukom držah čašu a drugom se držah za njegov pojas, i obretoh se ovde, kao što vidite.
Čuvši to, svi se preneraziše diveći se ovom preslavnom čudu. I ustavši, odadoše blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, svetom velikomučeniku Georgiju. Čudo, slično gornjem čudu, kazuje monah Kozma. U dane grčkog cara Vasilija, veli monah Kozma, kad ja bejah mlad, car odredi vojvodu, moga gospodara kod koga sam službovao, da ide na ostrvo Kipar. Kada stigosmo na Kipar, čusmo za čudo svetog velikomučenika Georgija, koje se o njegovom prazniku dogodilo u njegovoj crkvi. Tamošnji žitelji ispričaše nam kako je sin sveštenika, koji je služio pri crkvi svetog Georgija, bio od Saracena odveden u ropstvo, pa se sada, na sam praznik svetog Georgija, obreo pored svoga oca u crkvi za vreme liturgije. Vojvoda onda pozva k sebi sveštenika i njegovog sina, i raspitivaše sina na koji je način došao od Saracena. Junoša onda stade pričati ovako: Kako je Bog hteo, tako me je sveti Georgije oslobodio. Ja pak ne znam na koji način dođoh; samo znam da sam bio u ropstvu evo treća godina. A zarobljen sam bio na ovaj način: otac moj posla me radi neke kupovine lađom, na kojoj su bili i drugi ljudi, no na nas napadoše Saraceni i sve nas zarobiše. Mene onda odvedoše u Palestinu, koja je u to vreme bila sva pod Saracenima. Tamo služih gospodaru mom, Saracenu, tri godine. I evo danas je osamnaesti dan otkako mi gospodar moj naredi da mu odnesem kupaći pribor u opšte kupatilo, pošto je želeo da se tako okupa. Okupavši se on me upita: Nisi li mi doneo opsim[10] da pijem? Ja mu odgovorih: Nisam, doneo, gospodaru. – On onda polete da me bije, a ja umakoh, dotrčah doma kod gospođe, uzeh opsim od gospođe, i pohitah u kupatilo kod gospodara. Put je vodio pored hrišćanske crkve, u kojoj se u to vreme služila sveta liturgija. Ja čuh gde se u crkvi peva posle Vhoda kondak svetom Georgiju: Vozdjelan od Boga pokazalsja jesi… A beše praznik svetog Georgija. Čuvši to pojanje, ja gorko zaplakah: Sveti velikomučeniče Georgije, zar ne bi prijatan Bogu i tebi nijedan uzdah sluge tvoga, oca moga? Zašto si prezreo njegove suze i molitve, koje ti on prinosi u tvojoj crkvi za mene, da me spaseš ovog zarobljeništva i robovanja?
Govoreći tako, ja dotrčah u kupatilo. A kad me gospodar moj vide uplakana, stade me ljutito tući, i reče mi: Nalij! I ja nalih opsim u čašu. A gospodar naredi: Dolij tople vode! I kad uzeh sud sa toplom vodom da dolijem u čašu, ja prestadoh videti gospodara mog, i povikah: Gospodaru, ne vidim! – I neka me sila podiže sa zemlje, i ja više ne čuh šta govori moj gospodar, već čuh gde se peva pesma: Jedin svjat, jedin Gospod Isus Hristos, vo slavu Boga Otca, amin. I ugledah sebe u oltaru, i oca mog kako drži sveti putir i govori crkvenjacima: Dajte teplotu (tojest toplu vodu). I gle ja, stojeći pred njim sa sasudom tople vode, htedoh da nalijem toplu vodu u sveti putir. Jer se ja iznenada obretoh u oltaru stojeći pred ocem koji je liturgisao kao što stajah u kupatilu pred Saracenom, držeći u jednoj ruci čašu sa opsimom a u drugoj sasud sa toplom vodom. A moj otac, ugledavši me, upita crkvenjake: Ko je ovaj mladić? Oni mu začuđeni odgovoriše: Ne znamo ko je to i otkuda je. – A ja bejah ošišan i u saracenskom odelu, i rekoh ocu: Ne poznaješ li me, oče? Ja sam tvoj sin Filotej. Na to mi otac reče: A zašto je čaša i taj sasud u tvojim rukama, i šta se nalazi u njima? Ja mu odgovorih: U čaši je opsim a u sasudu topla voda. Jer ja se nalažah sa gospodarem mojim u kupatilu blizu Jerusalima, i kad htedoh da mu pružim ovo piće, ja se tog trenutka obretoh kraj tebe u crkvi.
Otac moj uzdrhta od zaprepašćenja, i zamalo ne ispusti iz ruke sveti putir, toliko se beše zaboravio. A ja ispustih na zemlju čašu i sasud s toplom vodom, pa uhvatih oca za ruku i rekoh: Ne uznemiravaj se, oče, već završi službu. Onda otac moj metnu putir na svetu trpezu, i podigavši k nebu ruke uznese blagodarnost Bogu i odade hvalu svetom Georgiju. A čaša koju ispustih na mermer ne razbi se niti se proli; isto tako i sud sa toplom vodom. I pošto otac završi službu, zagrli me i celiva sa suzama, pa odosmo doma. A kad se ču da sam došao, sabraše se u našem domu svi naši rođaci i susedi, i videvši me radovahu se i proslavljahu Boga i Njegovog slugu svetog Georgija, koji me u tren oka izbavi od Saracena.
Čuvši ovakvu povest sveštenikovog sina, vojvoda i svi što behu s njim proslaviše Boga i svetog Georgija, i pošto dadoše njemu i njegovom ocu velike darove otpustiše ih.
Slično prednjim čudima postoji još jedno čudo svetog velikomučenika Georgija. I to ovo. U Paflagoniji[11], u gradu Amastridi, življaše čovek po imenu Leontije, sa svojom suprugom Teofanom. Oboje su imali veliku veru i usrđe prema svetom velikomučeniku Georgiju. Stalno su odlazili u njegovu crkvu, koja je bila nedaleko kraj reke zvane Partenios, zbog čega i crkva svetog mučenika bi prozvana partenija. Tu crkvu oni ukrašavahu svakovrsnim ukrasima od svoje imovine iz svoje ljubavi prema svetom Georgiju, koga su smatrali za svog pokrovitelja, hranitelja i zaštitnika. Svake godine oni su česno i pobožno proslavljali spomen mučenikov: davali su mnoge milostinje, priređivali bogate obede ništima i ubogima i strancima, a i srodnicima i susedima. Pa su i svog jedinca sina nazvali Georgijem, jer su stalno s ljubavlju imali na umu i na jeziku ime svetog velikomučenika.
U to vreme carovaše kod Grka Konstantin Sedmi[12], sin Lava Mudrog. I nastade rat između Bugara i Grka. Bugari sa Madžarima i Skitima navališe na grčke zemlje, pustošahu ih i plenjahu. To bi razlog da se grčka vojska mobiliše. I pošto Leontije, žitelj grada Amastride, bejaše oficir, to i njemu bi naređeno da krene u rat. No Leontije beše već star, a Georgije sin njegov beše mladić u najboljim godinama i hrabar. Zato on namisli da umesto sebe pošalje u vojsku svog sina. Ali najpre on i Teofana odvedoše njega u gorespomenutu crkvu, i moleći se pred ikonom svetog velikomučenika Georgija oni govorahu: Tebi, o sveti velikomučeniče Georgije, preporučujemo našeg milog jedinca, koga iz ljubavi prema tebi nazvasmo tvojim imenom. Ti mu budi putovođ, i čuvar u ratu, i vrati nam ga čitava i zdrava, da bi, imajući tvoje dobročinstvo kao plod vere naše prema tebi, svagda mnogam dobročinstvima proslavljali tvoje staranje o nama i tvoju zaštitu.
Pomolivši se tako, oni poslaše sina u rat. A kad poče borba, Grci najpre pobediše Bugare, potom se Bugari pribraše i stadoše pobeđivati Grke, pošto Bog dopusti to zbog grehova. I bi strahovita seča, i sila grčka podleže oštrici protivničkog mača, da jedva ko umače iz te bitke. Tada jedan Bugarin uhvati živa Leontijevog sina Georgija, i molitvama svetog Georgija on bi sačuvan od smrti. Jer taj Bugarin, videći da je Georgije mlad i divan, poštede ga i odvede u svoju zemlju. Tamo mu Georgije služaše kao zarobljenik.
Leontije i Teofana, kada čuše da je grčka vojska pobeđena i kada videše da im se sin ne vraća, plakahu i kukahu neutešno, držeći da im je sin poginuo u ratu. I padajući pred ikonom svetog velikomučenika u njegovoj crkvi oni vapijahu: Zar sa takvom nadom, mučeniče Hristov, mi poverismo tebi naše premilo jedinče, da ga raznesu ptice nebeske i zveri zemaljske? Zar si tako uslišio naše svakodnevne molitve i uzdahe? Ako za nas stare nisi imao milosrđe, mogao si se bar smilovati na njegovu rascvetanu mladost. Zašto si, ugodniče Božji, prezreo našu kukavnost?
Tako naričući sa potresnom kuknjavom i jaukanjem, oni su rasplakivali sve prisutne. Naročito je majka neprestano svaki dan gorko plakala i naricala.
Ta pobeda nad Grcima dogodila se u mesecu avgustu. Pošto prođe jesen i zima, nastade april i približavaše se spomen i praznik svetog velikomučenika Georgija. Leontije i njegova supruga, iako behu očajni zbog svog sina, jer su smatrali da je poginuo u ratu, ipak ne napustiše svoje usrđe prema svetom mučeniku Georgiju, već po svom običaju pripremiše bogatu trpezu. I posle službe Božje u crkvi, oni pozvaše k sebi mnoge goste: bližnje i daljne, strance i nište. Svi oni biše posađeni za trpezu, i za vreme obeda razgovaralo se samo o Georgiju koji se nije vratio iz rata. Roditelji često udarahu u plač, a gosti ih tešahu, naročito ojađenu majku koja je mnogo ridala. Sin pak njihov Georgije u ropstvu vršio je dužnost kuvara kod svog gospodara. I tog dana kuvajući jela on se sećaše roditelja svojih na domu, i njihovog praznovanja; sećaše se srodnika, prijatelja i suseda, i govoraše u sebi: Kakve su sada trpeze u domu roditelja mojih? Ko je sve za trpezom? Kakvo li je sećanje na mene? Smatraju li me za živog ili poginulog?
Pomišljajući to u sebi, on ridaše gorko. A kad dođe vreme obeda, trebalo je da sam Georgije odnese pred gospodara neko jelo sa grncem. Obrisavši suze, on uze sa vatre vreo grnac i ponese. I tog trenutka on se obrete u domu roditelja svojih stojeći pred licem svih zvanica. O čuda. Svi se zaprepastiše gledajući iznenada pred sobom Leontijevog sina Georgija sa vrelim grncem u rukama. A roditelji pomisliše da vide priviđenje. No kad uvideše da je to stvarnost a ne priviđenje, radosno poleteše k sinu, i stadoše ga grliti i ljubiti, plačući od neizmerne i neočekivane radosti. Tako isto i svi prisutni plakahu od radosti. I raspitivahu Georgija, kako ostade živ u ratu, i gde je bio, i kako iznenada dođe doma. A on podrobno ispriča sve o sebi; a o svome iznenadnom izbavljenju iz ropstva kaza ovo: Ovoga časa rađah u kujni moga gospodara, i bi mi naređeno da odnesem sa grncem ovo jelo gospodaru. Ja ga uzeh i ponesoh, i kad uđoh u sobu u kojoj gospodar moj obedaše i učinih nekoliko koraka, iznenada ugledah jednog vojnika na konju; sav je blistao nekom neiskazanom svetlošću; i on me uze sa ovim grncem, i ne znam kako me postavi ovde pred vama. Kad to čuše, svi, a naročito roditelji, uznošahu veliku blagodarnost Bogu i svetom velikomučeniku Georgiju. A svi jedoše i od tog jela. I dogodi se drugo čudo: jer ukoliko jeđahu iz onog grnca, utoliko se umnožavaše jelo u njemu; a grnac beše mali, taman za jedan obrok jednome čoveku; zvanica pak bejaše vrlo mnogo, i svi jedoše dovolje, hvaleći Boga i govoreći: Eto, sveti velikomučenik Georgije posla nam o svom prazniku iz Bugarske izvrsno jelo. Zatim onaj grnac dadoše crkvi svetog velikomučenika Georgija sa mnogom blagodarnošću i prinosima. I čuvaše se grnac taj među sveštenim sasudima crkvenim, kao uspomena na to preslavno čudo svetog velikomučenika Georgija.
Ta starodrevna crkva svetog velikomučenika Georgija beše od početka veoma mala, i sa vremenom toliko oronu, da je bila sklona padu. I ne beše nikoga ko bi je opravio i obnovio ili novu sazidao. Jer tamošnji žitelji behu veoma siromašni. I tako ta crkva opuste. No u njoj se dogodi sledeće čudo. Tamo su se skupljala deca i igrala se, a među njima beše jedno dete, koje su ostala deca stalno pobeđivala u igrama i ismevala. Dodija to mališanu i on pogleda prema crkvi svetog Georgija i reče: Sveti Georgije, pomozi mi da i ja pobedim u igrama, pa ću ti doneti u crkvu dobar kolač. – I odmah taj mališan pobedi ostalu decu u igrama; i to ne jedanput, već i drugi put, pa i mnogo puta. Zatim ode svojoj majci i kaza joj da je svetom Georgiju obećao kao dar kolač, i moljaše je da spremi kolač, kako bi ispunio svoje obećanje svetom Georgiju. A majka čedoljubiva, i još više mučenikoljubiva, uskoro spremi divan kolač i dade ga sinu. On ga onako vruć odnese u crkvu, položi pred oltarom, i poklonivši se ode.
U to vreme četiri trgovca, prolazeći pored crkve, svratiše u crkvu da se poklone svetom Georgiju, i ugledaše izvanredan kolač, koji se onako vruć još prijatno pušio. Tada trgovci rekoše između sebe: Ovo svetitelj ne trebuje, pojedimo mi to, a mesto toga priložićemo tamjan. – I kad kolač pojedoše i pođoše da izađu iz crkve, ne mogahu naći crkvena vrata, jer im vrata izgledahu kao zid, i ne mogahu izaći. Onda priložiše po jedan srebrnik, ali opet ne mogahu izaći. Zatim priložiše jedan zlatnik, i pomoliše se svetitelju da im dopusti da izađu, ali ne mogahu izaći, jer ih još držaše slepilo. Tada sva četvorica priložiše po zlatnik, i usrdno se pomoliše. I dopusti im se izlazak, jer nađoše crkvena vrata otvorena, te iziđoše nesmetano. A ti zlatnici i srebro poslužiše kao početni prilog za obnovu te crkve, jer se glas o tom čudu pronese širom cele zemlje one, i mnogi blagočestivi ljudi priložiše potrebno zlato i srebro, te se sazida nova velika crkva od kamena, i ukrasi svakom lepotom, i snabde potrebnim stvarima- I zbivahu se u toj crkvi preslavna čudesa u slavu Hrista Boga, a na pohvalu svetog velikomučenika Georgija.
 
Zapisano je još i ono čudo svetog velikomučenika Georgija koje učini nad mladićem, smrtonosno ujedenim od zmije. To čudo saopštio je bogougodni monah, ava Georgije. On je kazivao: Kada sam jednom išao putem u goru i nosio krst u ruci, srete me jedan stari monah. I pošto uze od mene krst, on pođe ispred mene, i posle kratkog vremena on svrnu s puta na jednu putanju, a ja iđah za njim. I gle, pokaza se stado ovaca, a mladić koji ih je pasao ležaše na samrti od ujeda zmije. U blizini pak beše izvor, i starac mi reče: Zahvati vodu da omijemo krst. – Pošto to uradismo, mi otvorismo usta mladiću i sipasmo mu vodu kojom omismo krst, i starac reče: U ime presvete Trojice isceljuje te sluga Božji sveti velikomučenik Georgije. – I podignuvši se, mladić povrati iz sebe smrtonosni otrov, i ustade.
Starac upita mladića: Ispričaj mi, kako si se juče kleo ubogoj udovici, čiju si ovcu, koju ti je ona dala da je paseš, prodao za tri srebrnika? A njoj si rekao da je vuk pojeo ovcu. Mladić odgovori: Da, oče, tako je. Nego, kako si ti to doznao? Starac reče: Dok sam sedeo u svojoj keliji, dojezdi k meni čovek na belom konju i reče mi: Sofronije, ustani i idi brzo do izvora što je odavde s desne strane na jug. Tamo ćeš naći mladića koga je zmija ujela. A srešćeš tamo monaha koji nosi drveni krst. Uzmi taj krst, omij ga vodom, pa tu vodu daj mladiću da pije, i pritom govori ovako: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha isceljuje te sluga Božji mučenik Georgije. I reci: otsada se ne kuni imenom Božjim, ni svetima njegovim, niti čini kome krivdu, i vrati ovcu ubogoj udovici, da ti se što gore ne desi.
Kada mladić ču to od starca, pade mu pred noge, govoreći: Oprosti mi, oče, jer je tako; ja sam prodao ovcu one žene za tri srebrnika, i juče sam je slagao da ju je pojeo vuk. A ta žena me upita: Je li to istina ili laž? Ja joj se na to zakleh: Tako mi Boga istinitog! – I reče mi žena: Ne znaš li da sam uboga, i kako možeš tako da činiš? Ali tražiće od tebe Bog i sveti Georgije, jer tu ovcu obećah svetom Georgiju za uboge o njegovom prazniku. Ja se dakle, nastavi junoša, prevarih i sagreših, nego molim tvoje bogoljublje, oče, pomoli se za mene Bogu i svetom Georgiju, da mi se oprosti taj greh. A ja ću sada dati onoj ženi tri ovna za praznik svetog Georgija. I do kraja svoga života davaću ubogima o prazniku toga svetitelja desetak od moga stada.
I tako isceljeni junoša, pošto izmoli od tog blaženog starca oproštaj i molitvu, otide na svoj posao, blagodareći Boga i njegovog ugodnika svetog velikomučenika Georgija.
Ne treba prećutati ono znamenito čudo koje učini sveti velikomučenik Georgije ubivši aždaju u Sirofinikiji kraj grada Virita, pokraj mora, nedaleko od grada Lide, gde bi pogrebeno telo ovog svetog velikomučenika. To čudo izobraženo je raznim ikonoma starim. A putnicima koji putuju u Palestinu pokazuju mesto gde se to čudo dogodilo. A ono se dogodilo na sledeći način. Kraj grada Virita bejaše vrlo veliko jezero, u kome življaše ogromna aždaja, strašan pogubitelj. Izlazeći iz jezera, ona je mnoge ljude grabila, u jezero odvlačila, i tamo ih proždirala. I narod koji je mnogo puta išao u hajku na nju, ona je razgonila i pobeđivala. Jer prilazeći gradskim zidinama ona je disanjem svojim ispunjavala vazduh smrtonosnim otrovom, od koga su se mnogi razboljevali i umirali. I beše nevolja i tuga i vapaj i plač veliki neprestano u tom gradu, u kome su živeli neznabošci. Svi žitelji, i sam car, behu idolopoklonici.
Jednoga dana sabraše se žitelji grada Virita, odoše kod svoga cara i upitaše ga: Šta ćemo činiti, jer ginemo od one aždaje? A on im odgovori: Ono što mi otkriju bogovi, to ću vam preporučiti. – I on putem otkrivenja dobi od živećih u idiolima demona, tih ubica duša ljudskih, savet koji saopšti žiteljima grada. Savet ovaj: Da ne bi svi izginuli, treba svaki dan da redom daju svoju decu, sina ili kćer, onoj aždaji za hranu. Pritom izjavi: A kad dođe red na mene, onda ću i ja dati svoju kćer, iako mi je jedinica.
Građani prihvatiše ovaj carev savet, ili bolje savet demona, i odlučiše da svi, i starešine i obični građani, svakog dana daju decu svoju za hranu aždaji. I to na ovaj način: svaki dan se imao ostavljati na obali jezera nečiji sin ili kćer, krasno okićeni. – I tako su radili, iako su mnogo žalili i plakali za decom svojom. A aždaja je izlazila i jela decu. Pošto se obrediše svi građani u davanju dece, dođe red i na cara. Građani dođoše kod cara i rekoše mu: Eto, care, mi smo svi po tvome savetu i odluci dali decu svoju aždaji, šta sada naređuješ da činimo? Car im odgovori: I ja ću dati svoju jedinu kćer, a potom ću vam javiti što nam bogovi budu opet otkrili.
Onda car dozva svoju kćer i naredi joj da se najlepše ukrasi. I žaljaše za njom i plakaše silno sa celim domom svojim, ali nije mogao da naruši odluku, tobož božansku, a ustvari demonsku, o prinošenju dece na žrtvu. I on dade svoju kćer da je odvedu aždaji, kao žrtvu bogu adskog bezdana. A on sam sa svojima suznim očima posmatraše iz palate kako je vode. I odvedoše devojku na određeno mesto na obali jezera, na kome se prinosila žrtva aždaji. I ona stajaše ridajući i očekujući smrtni čas, u koji je aždaja imala izaći iz jezera i pojesti je.
I gle, po promislu Božjem, koji hoće da se svi spasu i da se grad taj izbavi i od telesne i od duševne pogibli, naiđe tamo sveti velikomučenik Georgije, vojnik Nebeskog Cara, jezdeći na konju i držeći u ruci koplje. I videvši devojku gde stoji kraj jezera i silno plače, on je upita zbog čega tu stoji i tako plače. Ona mu odgovori: Dobri mladiću, beži brzo odavde sa konjem svojim, da ne bi zajedno sa mnom poginuo. Svetitelj joj na to reče: Ne boj se, devojko, već mi kaži šta iščekuješ, dok te narod izdaleka posmatra? Devojka mu odgovori: O izvrsni mladiću, vidim da si junačan i hrabar, no zašto želiš da umreš sa mnom? Beži brzo sa ovog mesta. Svetitelj joj onda reče: Neću otići dok mi ne kažeš istinu, zbog čega ovde stojiš i plačeš, i koga očekuješ.
Devojka mu onda ispriča sve redom o aždaji i o sebi. Na to joj sveti Georgije reče: Ne boj se, devojko, jer ću te ja u ime Gospoda mog, Boga istinitog, izbaviti od aždaje. Ona odgovori: Dobri vojniče, ne želi da pogineš sa mnom nego beži, i izbavi sebe od gorke smrti; dosta je da ja sama ovde poginem, jer i mene nećeš izbaviti od aždaje, i sam ćeš poginuti.
Dok devojka govoraše to svetitelju, gle, pojavi se iz jezera ona strašna aždaja, i stade se približavati svojoj uobičajenoj žrtvi. Videvši aždaju, devojka kriknu silno: Beži, čoveče, evo aždaja dolazi! – Sveti Georgije se prekrsti, i prizivajući Gospoda rekavši: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, polete sa konjem na aždaju, snažno joj zari koplje u grlo, prignječi je uz zemlju, a konj je nogama gažaše. Zatim sveti Georgije naredi devojci da svojim pojasem veže aždaju i vodi je u grad kao krotkog psa. A narod sa zaprepašćenjem posmatrajući gde devojka vodi aždaju, stade bežati od straha- Onda im sveti Georgije reče: Ne bojte se, nego se uzdajte u Gospoda Isusa Hrista, i verujte u Njega koji me posla k vama da vas izbavim od aždaje.
I sveti Georgije ubi aždaju mačem usred grada, a ljudi izvukoše njen trup izvan grada i ognjem spališe. Tada car toga grada i sav narod poverovaše u Hrista i primiše sveto krštenje. I bi kršteno tada dvadeset i pet hiljada ljudi osim žena i dece. I na tom mestu potom bi podignuta velika i prekrasna crkva u ime Prečiste Djeve Bogorodice, kćeri Nebeskog Cara Boga Oca, i majke Sina Njegovog, a neveste Duha Svetog, u ime svetog pobedonosca Georgija, pošto je izbavio onu devojku od vidljive aždaje. On isto tako čuva neporočnu crkvu Hristovu, i svaku dušu pravoslavnu pomoću svojom od nevidljivog proždiratelja u bezdanu ada, i od greha kao od zmije smrtonosne.
No ovde se dodade i drugo čudo: kada se potom osvećivala ta crkva, podignuta u ime Prečiste Djeve Bogorodice, i u čast svetog pobedonosca Georgija, onda u znak izlivene blagodati božanske, poteče iz oltara izvor vode žive, isceljujući svaku bolest kod svih koji s verom pribegavaju, u slavu Onoga koji je izvor Života, samog Cara slave, Boga u Trojici, Oca i Sina i Svetoga Duha, hvaljenog vavek u svetima Njegovim, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANATOLIJA, PROTOLEONA, carice ALEKSANDRE,
GLIKERIJA, ATANASIJA, VALERIJA,
DONATA i TERINA
 
Ovi svi sveti mučenici, sem carice Aleksandre, poverovaše u Gospoda i postradaše videvši čudesa i mučenja svetog velikomučenika Georgija. Carica pak Aleksandra supruga Dioklecijanova, i ranije je bila hrišćanka. Samo videći tečenje, čvrstinu i čudesa svetog velikomučenika, ona javno izjavi da je hrišćanka. Zato i postrada.[13]
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA GEORGIJA
 
Novomučenik Hristov Georgije beše sa Kipra: mlad po godinama, lep po spoljašnjosti, mudar po umu, celomudren po vladanju. Ostavivši svoj zavičaj, on ode u Ptolemaidu (u Palestini), i tamo stupi na službu kao sluga kod jednog evropskog konzula. Za kuću svoga gospodara Georgije je kupovao jaja kod jedne siromašne Turkinje, koja imaše odraslu kćer. Na tome pozavideše njene komšinice Turkinje. I jednoga dana kada Georgije po običaju svom ode kod te Turkinje da kupi jaja, on zateče njenu kćer samu kod kuće. Komšinice Turkinje iskoristiše tu priliku, dotrčaše i nadadoše viku, optužujući Georgija kako je tobož obećao da se poturči i uzme za ženu sebi tu devojku. Na njihovu viku sleže se mnogo agarjana, dohvatiše mladog Georgija i odvedoše u sudnicu, vičući što i žene i lažno optužujući svetog mladića. Upitan od sudije je li istina to što na njega govore, Georgi je odgovori slobodno i jasno: Ja nikada tako nešto ne samo nisam rekao nego ni pomislio; a ovi me iz pakosti klevetaju; ja sam se rodio hrišćanin, i hrišćanin hoću da umrem.
Tada mu stadoše obećavati ogromne darove, i počasti, i slavu, ali im sve beše uzalud. Onda upotrebiše razna mučenja, ali ni time ne mogahu pridobiti mladog hrišćanina, jer on beše čvrst u veri Hristovoj. Zbog toga sudija izreče protiv Georgija smrtnu presudu. Taj dan beše petak. A iz džamije što je kraj mora, mnogi Turci behu izašli i stajahu razgovarajući među sobom. Utom naiđoše sa okovanim u sindžire svetim mučenikom, i pročitaše smrtnu presudu pred ovim Turcima. Oni stadoše laskama i obećanjima nagovarati mladog mučenika da se poturči. No mladi mučenik ih hrabro izobliči. A Turci, uvidevši da je Georgije nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, okružiše ga, i mnogi sa otkočenim pištoljima u rukama, vikahu složno: ili da ih posluša ili će na licu mesto biti ubijen. Međutim, hrabri mučenik Hristov, podignuvši k nebu usindžirene ruke svoje, uzviknu gromkim glasom: Gospode Isuse Hriste, primi duh moj i udostoji me Carstva Tvoga!
Čuvši to, Turci opališe pištolje na mučenika, i on se sruši na zemlju. Onda Turci potegoše noževe i svo telo mučenikovo izbodoše. Utom iznenada nastade strahovita bura na moru i oluja; ogromni talasi zapljusnuše bedeme na kojima ležaše telo svetog mučenika, i spraše svetu krv njegovu; a prestravljeni Turci otrčaše i pozvaše hrišćane, te ovi dođoše i s pobožnošću uzeše sveto telo mučenikovo, odnesoše u crkvu i tamo česno pogreboše. I bura prestade, pošto kao sluškinja posluži svetom mučeniku. A posle pogreba česnog tela mučenikova, Gospod proslavi svetog mučenika, i zbog njegove božanstvene vere učini i ovo čudo: u toku tri noći pojavljivaše se ognjeni stub koji se pružaše od neba do svetiteljeva groba, i sav se grad sijaše od preslatke svetlosti što se lila iz tog ognjenog stuba. I mnoga čudesa zbivahu se, i zbivaju se, na grobu svetog novomučenika Georgija, u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog Božanstva i Carstva, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vemove. Amin.[14]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA LAZARA NOVOG
 
Ovaj novomučenik, Lazar, beše rodom Bugarin iz Gabrova. Kao mladić ostavi svoje mesto rođenja i ode u Anadoliju, to jest na Istok. U nekom selu blizu Pergama, zvanom Soma, čuvaše Lazar ovce. No kao hrišćanin izazove gnev Turaka protiv sebe, i bi bačen u tamnicu od nekoga age 7. aprila 1802. godine. Posle dugih mučenja i paljenja kože, udova i jezika, i raznih drugih nečovečnih istjazanja, koja Lazar junački podnese iz ljubavi prema Hristu, ovaj mladi mučenik bi obešen, 23. aprila 1802. godine, u svojoj 28.. godini. Gospod ga primi u večne dvore Svoje, i proslavi ga na nebu i na zemlji. Nad moštima sv. Lazara, koje hrišćani pobožno pogreboše, dogodiše se mnogobrojna čudesa, koja opisa prepodobni jeromonah Nikifor Hijoski, koji mu i službu napisa.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
GEORGIJA ŠENKURSKOG
Hrista radi suludog
 
Podvizavao se podvigom jurodstva Hrista radi u gradu Šenkuru, u petnaestom veku. Prestavio se 1462. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Dioklecijan carovao od 284 do 305 godine.
  2. Apolon – jedan od najomiljenijih grčkorimskih neznabožačkih bogova. Smatran bogom sunca, prosvete, umetnosti, društvenog blagostanja i predskazivanja budućnosti.
  3. U svima većim teškoćama neznabožački carevi su se obično obraćali za savet žrecima – služiteljima idola, koji su im tobož otkrivali volju bogova. Ovaj običaj je naročito bio razvijen u staroj Grčkoj.Tamo se izuzetno slavilo Delfinsko Proricalište (Orakul), gde su postojale naročite žene – proricačice (pitije).
  4. Na tronožne stolice sedali su neznabožački žreci, kada su postavljali pitanja svojim bogovima.
  5. Nikomidija – u starini veliki maloazijski grad u severoistočnom uglu zaliva na Mramornom Moru. Osnovan u trećem veku pre Hrista od vitiniskog cara Nikomeda I, od koga je i ime svoje dobio. Danas se na mestu nekada slavne Nikomidije nalazi maleno naselje Ismid.
  6. Kapadokija – oblast u Maloj Aziji.
  7. Visok čin u vojsci, otprilike pukovnik.
  8. Komit – kod starih Rimljana najstariji vojni starešina, koji je pratio cara na njegovim putovanjima. Pošto su komiti sačinjavali svitu carevu i ujedno sa tim bili carevi savetnici, njihovo se zvanje veoma cenilo.
  9. Pretor – gradski sudija.
  10. Opsim je piće koje Saraceni piju pošto ga razblaže toplom vodom.
  11. Paflagonija – maloazijska pokrajina.
  12. Konstantin (VII) Porfirorodni carovao od 912 do 959 god.
  13. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog slavnog velikomučenika Georgija.
  14. Sveti Georgije postrada u Ptolemaidi 1752 godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *