НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
7. АПРИЛ
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА, митрополита Митиленског[1]
 
Преподобни отац наш Георгије измлада заволевши Христа замонаши се, и упражњавајући сваку врлину стече смиреноумље као нико други. И би исповедник Христов за царовања Лава Исаврјанца[2], трпећи гоњење и злостављање од иконобораца. Потом за царовања правоверних Константина и Ирине би изабран и постављен за митрополита митиленског. И беше веома милостив и врло дарежљив. Због превеликог уздржања постаде друг Анђелима, и показа се чудотворац, исцељујући неизлечиве болести и изгонећи нечисте духове. Доживе зацарење и Лава Јерменина који обнови иконоборство, и у дубокој старости опет претрпе гоњење за свете иконе.
Пре зацарења Лава Јерменина и обновљења иконоборства и прогонства светог Георгија беху у граду Митилени нека знамења која су претсказивала узнемирење и невољу Христове Цркве. Тако једном у храму свете великомученице Теодоре поред пристаништа, за време вечерња, док је народ певао: Господе, помилуј! нека невидљива сила изненада са великом хуком диже свети Крст са светог престола, уздиже га до под кров цркве, за тим се крст изврну и паде на земљу. А кад то виде народ, спопаде их страх и ужас, и подигавши к небу и очи и руке сви дуго време громко вапијаху: Господе, помилуј! и не хтедоше да изађу из цркве, очекујући да брзо наиђе нека несрећа на њихово острво. Но у то време тамо беше преподобни Симеон са својим братом Георгијем. Будући прозорљив, преподобни Симеон с плачем говораше људима: Браћо, неће бити тако као што ви очекујете, нити ће Бог потпуно уништити наш крај, него ће ових дана настати богоморски и богопротивни цар, који ће одузети Цркви њену лепоту: згазиће чесне иконе.
После неколико дана један огроман и страшан вепар са одрезаним ушима и репом улете у ту исту цркву кроз врата, уђе у олтар и леже на горњем месту. Слуге црквене покушаваху да га истерају, али не могаху, пошто беше свиреп и кидисаше на њих изгонећи их из олтара. Тада слуге узеше велике мотке, дуго га бише док га не заморише и на једвите јаде истераше. Сазнавши за то, блажени Симеон рече: Верујте ми, децо, тај вепар означава да ће овде по попуштењу Божјем бити епископ који ће имати свињску нарав и живот. – То се ускоро и догоди. Јер кад се Лав Јерменин зацари, диже гоњење на Цркву Божју и сазва у Цариград многе епископе, наводећи их на своју иконоборну јерес. Тада би позван у Цариград и преподобни отац наш Георгије, митиленски митрополит, и показа се храбар војник Христов. Док многи пристадоше на зловерје царево, он ванредном мудрошћу посрами цара, и лажног патријарха Теодота Каситера, и остале јеретике, и учини те многи увидеше своју заблуду. Али цар лажни и патријарх не отрпеше ово изобличење, већ га послаше у прогонство у Херсон[3], а место њега поставише у Митилени за митрополита неког јеретика, који слично дивљем вепру, истрчавши из шуме, погази и смрадом загади виноград Христов, потирући свете иконе и зверски смућујући разумне овце.
А свети Георгије проведе остале дане свога живота у прогонству, творећи многа чудеса благодаћу Христовом. Затим када дође време да се престави, заблиста на небу сјајна звезда која претсказа блажену кончину његову. Ову звезду видеше и из града Митилене и са целог острва, и словесне овце митиленске митрополије познаше по томе одлазак ка Господу њиховог пастира, светог Георгија. Живот његов беше светлост свету добрим делима, зато Бог сјајном звездом прослави блажену смрт његову, и по смрти начини мошти његове чудесним извором исцелења ради прослављења угодника свог.
Свети Георгије сконча и пресели се у бесмртни живот око 816 године.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИОПИЈА
 
Нека жена Теоклија у Перги Памфилијској[4], благочестива и богобојажљива са целим домом својим, твораше многе милостиње и чесно провођаше живот. Удата за чесног човека, сенатора и патриција, она много година не имађаше деце, јер беше нероткиња. Али она усрдним молитвама својим умоли Бога те заче. Но док беше у другом стању умре јој муж, оставивши јој огромно богатство. И родивши сина она му даде име Калиопије. И труђаше се много око његовог вaспитања: нарочито страху Божјем, учаше га и књизи, и особито му пуњаше душу мудрошћу Светога Писма. У та времена преовлађиваше идолослужење, истина беше потискивана лажју, и врло многи људи клањаху се гадним боговима и приношаху им жртве. А свети Калиопије сав се беше одао молитвама и пошћењу. Но када судију известише о светом младићу да је хришћанин, мајка његова блажена Теоклија, да би сина спасла смрти, даде слуге, укрца га у лађу, и испрати у килкијски град Помпеопољ. Искрцавши се у Помпеопољу Калиопије западе у неке бурне многобожачке светковине, које незнабожни игемон Максим приређиваше у част поганим идолима. Видећи то, свети јуноша се чуђаше и упита неке: Због чега су ове светковине? Они му одговорише: Данас је празник богова наших; хајде и ти, придружи се нашем пиру. А он им на то рече: Хришћанин сам, и пошћењем празнујем Христа мог, и није лепо да у уста, која славе Христа, уђе ишта од поганих жртава нечестивих богова.
Дође то до ушију игемону Максиму, и он, испунивши се гнева, нареди да ухвате светог јуношу и доведу преда њ на суд. Када светог Калиопија доведоше, игемон га упита: Како се зовеш? Свети одговори: Хришћанин сам, а зовем се Калиопије. Игемон рече: Данас сва васељена светкује због божанског празника, како ти једини у обмани живиш, не хотећи да празнујеш с нама? Одговори му свети Калиопије: Ви сте у обмани и у тами ходите, јер остависте Бога живога, Творца неба и земље, који је све речју створио, и клањате се мртвом дрвету и углачаном камењу, делима руку безбожничких. Игемон рече: Младост твоја чини те си дрзак, и гура те у не мале муке. Но реци нам, одакле си и каквог си рода? Одговори свети: Ја сам из Перге Памфилијске, рода сенаторског и патрицијског, али изнад свега ценим то што сам хришћанин. Упита га игемон: Имаш ли родитеље? Одговори свети: Имам мајку, а отац ми је давно умро. Игемон му онда рече: Тако ми великог сунца и свих богова, ако се поклониш боговима, даћу ти своју кћер јединицу за жену. Одговори му свети: Кад бих се хтео женити, могао бих узети за жену кћер твоју и одвести на имање матере моје. Но знај, ја обећах Христу Богу мом, који ме је створио по лику Свом, да ово земљано тело сачувам у чистој девствености и да га беспрекорним изведем на праведни Суд Његов. Ти пак чини шта хоћеш, а ја сам хришћанин. Игемон повика: Зли гаде, мислиш ли да ме таквим речима својим разјариш да бих те што пре убио? Знај ово: мучићу те дуго, дробећи на комаде тело твоје, а што остане предаћу огњу да се сажеже. Светитељ одговори: Уколико ме дуже будеш мучио, утолико ће ми се светлији исплести венац од Христа мог за страдање моје. Јер Свето Писмо каже: Нико не Добија венца ако по правилу не војује (2. Тим. 2, 5).
Тада игемон рече слугама: Повалите га, па му оловним штаповима све кости поломите! Бијен, свети Калиопије говораше: Благодарим ти, Христе, што си ме удостојио да подносим муке ради славе светог имена Твог. Рече му игемон: Принеси жртву боговима, да би видео отачаство своје, и да ти имање не буде одузето, јер видиш на какве си горке муке стављен. Свети одговори: Видим сладост будућег одмора који ми је од Христа обећан и муке не осећам. Иако сам сада у туђини, ипак знам да је Господња земља и што је на њој (Пс. 23, 1). Ја и овде видим матер моју и отачаство моје: мати моја је Православна Црква Христова, а отачаство – небески Јерусалим. Јер по речима светог апостола: Живљење наше је на небесима (Флб. 3, 20). А ако ме потсећаш на мајку по телу, онда чуј божански глас који говори: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Изобиље богатства не сматрам ни за шта, јер више волим да са распетим Христом страдам него ли да се кратковремено наслађујем грехом овог лудог света.
Онда игемон рече слугама: Окрените га тако поваљеног, и бијте га сировим жилама по стомаку, говорећи му: Безбожниче, одговарај на питања, а немој причати о другим стварима!- А свети мученик рече игемону: Безумниче, крвопијо гори од сваког звера, туђинче небеских блага! ја ти речи истине казујем, а ти, имајући ослепљене очи душе и запушене уши, да не би чуо речи Господње, неправедно ме мучиш, убијајући ме као разбојника.
Тада рече игемон слугама: Спремите точак мучења са оштрим клинцима, растегните Калиопија на точку што јаче да му зглобови пуцају, и тако привежите; испод точка велики огањ наложите, и онда точак окрећите, да би клинцима кидан и огњем паљен издахнуо. Када тако стадоше мучити светог Калиопија, он осети силне болове, и завапи ка Господу говорећи: Дођи, Христе мој, помози слузи Твом, да би се у мени недостојном до краја прославило свето име Твоје, и да сви увиде да се никада посрамити неће они што се у Тебе уздају! И одмах предстаде Анђео Господњи, и угаси огањ, и заустави точак, и учини га непокретним, те га слуге не могаху ни најмање покренути. И крв обли младо мученичко тело на точку, и кроз дубоке ране виђаху се кости јер точак имађаше тестеролике ножеве оштре с обе стране.
Онда игемон нареди да одреше мученика с точка и скину. И призор беше дирљив за све, и стаде народ викати: О да неправедног суда! О каквог младића тако страшно мрцваре! И рече игемон светитељу: Не рекох ли ти да те младост твоја чини дрским и потстиче на најтеже муке? Свети одговори: Псу најбестиднији, мислиш ли да сам се уплашио твојих мучења? Игемон на то рече: Бедниче, ти ме вређаш да бих те што пре погубио, али неће бити тако. Боље приступи и принеси боговима жртву, да би се избавио највећих и најљућих мука. Свети мученик одговори: Уздам се у Христа мог, да нећеш оскрнавити у мени чисту веру Божју. Тело је моје пред тобом, мучи га како хо-ћеш, али ћеш добити одмазду од Бога на дан Страшнога суда: јер каквом мером мериш онаквом ће ти се одмерити. Тада игемон рече слугама: Оковите га у железне вериге и баците у најдубљу ћелију тамничку, и немојте се о њему уопште бринути, нити допуштајте хришћанима да га посећују, да га не би величали због његовог трпљења, И слуге одмах оковаше страдалника и вргоше у најстрашнију ћелију тамничку.
Сазнавши за такво страдање сина свог светог Калиопија ради Христа, мајка његова блажена Теоклија учини распоред са целокупном имовином својом: подари слободу својим робовима и робињама којих је било двеста педесет, све злато и сребро и скупоцене ствари раздаде беднима и невољнима, а сва непокретна имања: села, њиве, винограде поклони Цркви. И оставивши отачаство своје отпутова у Киликију к сину своме који је за Христа страдао. И давши стражарима тамничким нешто злата, уђе у тамницу, и угледавши сина свог у оковима поклони му се, и зави му ране. А свети Калиопије, окован и телом сав отекао од многих рана, не могаде устати пред мајком својом, само рече: Добро дошла, мајко моја! сведоче Христових страдања. А она, гледајући синовљево тело смрвљено ранама, говораше: Блажена сам и благословен је плод утробе моје, јер те, као Ана Самуила, свети сасуд поднесох Богу и као Сара Исака приведох Христу на жртву пријатну.
И проведе мајка сву ту ноћ у тамници крај ногу сина, певајући заједно с њим и славећи Бога. А у поноћи велика светлост сину у тамници, и би глас који говораше: Ви сте свети Божји исповедници Христови и уништитељи идола, оставили сте отачаство и имање и изволели страдати са Христом!
Сутрадан игемон Максим изведе из тамнице светог Калиопија на суд преда се, и упита га: Јеси ли се тргао од свога безумља? и хоћеш ли испунити царско наређење и поклонити се боговима, да би остао жив? или желиш да зло погинеш као и учитељ твој Христос? Свети одговори: Чудим се бестидности твојој, јер си већ толико пута чуо мој одговор: Хришћанин сам, за Христа умрећу, – па ме опет исто питаш и не стидиш се да ратујеш против истине. Ја свим срцем желим да пострадам као учитељ мој, и трудим се на све могуће начине да умрем за Њега.
Чувши то, и увидевши мученикову непоколебљиву решеност, игемон нареди да га као Христа распну на крст. А беше то на сам Велики Четвртак. Када света Теоклија виде да јој сина поведоше на распеће, она даде војницима пет златника молећи их да сина њеног распну не као Господа него наопако. То учини из смерности сматрајући да је недостојно да син њен буде распет на исти начин као Господ Христос. И на Велики Четвртак свети Калиопије би распет за Господа Христа, а на Велики Петак у девет сати пре подне предаде дух свој у руке Божје. И би глас Божји с неба који говораше светом Калиопију: Узиђи, суграђанине Христов и сунаследниче Светих! – А када га мртва спустише с крста, блажена мајка паде на њега, загрли га, и одмах издахну. Онда дођоше браћа хришћани, узеше оба тела, и заједно их сахранише на чесном месту, величајући Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава кроза све векове, амин.
Чесно пострадаше седмог априла 304 године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
РУФИНА ђакона и АКИЛИНЕ Млађе
и с њима двеста војника
 
Свети Руфин би мачем посечен; светој Акилини руке наопако везаше, па је тако огњем сажегоше; а двеста војника светих бише у Синопи мачем посечени за Христа, око 310 године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ
 
Велики отац Руске Цркве по своме подвижништву и богомудрости, учитељ скитске простоте и созерцатељног живота, преподобни Нил, родио се 1433 године. О пореклу и месту рођења преподобног Нила ништа се не зна. Ипак, судећи по његовим многобројним везама са важним личностима његовог времена и по његовом високом образовању, треба претпоставити да је и сам он био бојарског порекла. Истина, свети Нил назива себе невјежом и сељаком, али он је могао себе називати невјежом по дубоком смирењу, а сељаком – зато што се родио и живео на очевини својих предака међу сеоским житељима.
Свети Нил се постригао у монаштво и отпочео свој монашки живот у обитељи преподобног Кирила Бјелоозерског. Ту се он користио саветима умног и строгог старца Паисија Јарославова, који је потом био игуман Сергијеве Свето-Тројичне Лавре. Из кратких података о животу преподобног Нила познато је само да је он, пошто је провео неко време у Кириловом – Бјелоозерском манастиру, заједно са својим учеником и сатрудником Инокентијем, из рода бојара Охљебињиних, путовао по светим местима Истока и дуго боравио у Светој Гори. Као рајска пчела, он се у Светој Гори вио по надоблачним висинама међу атонским оцима, и сво руско монаштво обдарио својим дивним списом, који садржи у себи не само ишчитане истине о скитском безмолвију, о скитском молитвеном испосничком тиховању, него и његовим личним опитом сазнане, личним искуством проживљене, и доживљајима његовог личног ангелско-бестрасног живота запечаћене. Плод његовог странствовања у Светој Гори било је изучавање правила пустињске усамљености, безмолвне молитве и духовног трежњења. Стога, као што преподобног Антонија Печерског називамо оснивачем монаштва у Русији, тако и преподобног Нила можемо с пуним правом назвати првенцем скитског подвижништва.
Омиљено занимање преподобног Нила беше, по његовом сопственом казивању, изучавање Светога Писма, житија и учења светих Отаца. На тај начин преподобни Нил не само умом и срцем изучи, него и у живот и у непрекидно занимање претвори душеспасоносну науку богомудрих отаца: Антонија Великог, Василија Великог, Јефрема Сирина, Исака Сирина, Макарија Великог, Варсануфија, Јована Лествичника, Аве Доротеја, Максима Исповедника, Исихија, Симеона Новог Богослова, Петра Дамаскина, Григорија, Нила и Филотеја Синајских. У Светој Гори преподобни Нил заволе нарочито скитски начин живота; у његову душу дубоко продре љубав према усамљености. И када се врну у Бјелоозерски манастир, он не хте да живи у њему, него се удаљи дваестину километара од њега на реку Сорку. Ту он поби крст, начини најпре капелицу и усамљеничку келију и ископа поред ње студенац. А када се око њега сабраше нека братија да се подвизавају с њим, онда он сагради и цркву. Свој манастир он уреди на нарочитим отшелничким правилима, по угледу на скитове који и до сада постоје на Светој Гори Атонској. На тај начин он основа први Руски скит. У свом новом скиту преподобни продужи изучавати Свето Писмо и дела светих Отаца, према њима уређујући живот свој и својих ученика.
Историју свог унутрашњег живота преподобни отац наш Нил делимично откри у посланици једноме од својих блиских саподвижника, који га је упорно молио о томе. „Пишем ти, вели преподобни, показујући себе; на то ме приморава твоја љубав по Богу и чини ме безумним, да бих ти писао о себи. Ми треба да поступамо не просто и не према приликама, него по Светом Писму и по предању светих Отаца. Моје удаљење из манастира (Бјелоозерског) није ли било ради душевне користи? Несумњиво ради ње. Ја сам видео да тамо живе не по закону Божјем и предању отачком, већ по својој вољи и људском расуђивању. Још има и много таквих који, поступајући тако неправилно, уображавају да воде врлински живот… Када оно ја и ти заједно живљасмо у манастиру, ти знаш како сам се ја клонио веза са светом и старао се да живим по Светом Писму, ма да, због лености своје, нисам имао успеха у томе. После мог странствовања ја дођох у манастир, и близу изван манастира начиних себи келију, и живљах у њој колико сам могао. Сада сам се преселио далеко од манастира, благодаћу Божјом нашао сам место према мојој замисли; оно је мало приступачно за световне људе, као што си и сам видео. Живећи усамљенички, ја се бавим изучавањем духовних књига: пре свега изучавам заповести Господње и њихово тумачење – предања светих Апостола; затим, житија и поуке светих Отаца. О свему томе размишљам, и што нађем да је корисно за моју душу, ја то преписујем за себе. У томе је мој живот и дисање. Због немоћи моје и лењости, ја сам сву наду положио на Бога и Пречисту Богородицу. Када треба што да предузмем, а не налазим то у Светом Писму, ја то одлажем на неко време док не пронађем. Ја не смем да предузимам ништа по својој вољи и по своме расуђивању. Живео ти усамљенички или у општежићу: држи се Светог Писма и иди по трагу светих Отаца, или се потчини ономе ко је познат као духован човек у речи, животу и расуђивању… Свето Писмо је сурово само за онога који не жели да себе смири страхом Божјим и да отступи од земаљских помисли, већ жели да живи по својој страсној вољи. Понеки неће смирено да изучавају Свето Писмо, чак неће ни да чују о томе како треба живети, као да Свето Писмо није писано за нас и не треба га испуњавати у наше време. Али, правим подвижницима, и у старо време, и у садашње, и у све векове, речи Господње ће свагда бити речи чисте, као очишћено сребро: заповести Господње њима су драгоценије од злата и драгог камења, слађе од меда и саћа“.
Нови пут живота, изабран преподобним Нилом, зачуђивао је његове савременике. И стварно, имали су се чему чудити, нарочито они слабији. Место које преподобни Нил изабра за свој скит, по сведочанству очевидаца, бејаше дивље, мрачно, пустињско. Сва околина скита – ниска и мочварна. Сама река Сорка, по којој је угодник Божји и назван Сорски, једва се вуче низ своје корито, и више личи на бару него на текућу реку. И ето, ту се подвизаваше руски отшелник.
Нов, дотле невиђен у Русији, скитски живот, често исказивана туга душе због искварености црквених књига и старање да их, по могућности исправи, изазивали су незадовољство према преподобноме. Али, он је стрпљиво ишао својим путем, и био уважаван од добрих архијереја и великих кнезова. Године 1491 преподобни Нил је био на сабору, одржаном против јеврејствујућих јеретика. Ревнитељ Православља, архиепископ новгородски Генадије желео је да лично види преподобног оца Нила, и да чује његово мишљење о спорним стварима, о којима се расправљало на Сабору.
На Сабору 1508 године, на коме се расправљало о манастирским имањима, преподобни Нил показа до какве је мере одбацио сва световна пристрашћа, и како му душа хрли једино ка небеском. Сагласан са духом убоштва Максима Грка и других светогароца, преподобни Нил пре свих предложи на Сабору да манастири буду без имања, и да монаси живе по пустињама издржавајући се својим рукодељем. Сви пустињаци бјелоозерски следујући у томе заповести свога оца светог Кирила, подржаваху мишљење великог скитоначелника, а Максим Грк касније чак и пострада за то од митрополита Данила, мада је повод за гоњење била јерес подметнута светом Максиму. Преподобни пак Јосиф Волоколамски, иако сам строги подвижник, бејаше супротног мишљења и позиваше се на светог Теодосија Великог, оснивача општежићних манастира, на Атанасија Атонског, и на друге настојатеље манастира који су имали имања; и његово мишљење преовлада. После преподобног Нила, његов ученик кнез Васијан Коси исто се тако, попут свог блаженог учитеља, силно залагаше, и с њим сви светогорци, да манастири буду без имања, али њихово мишљење не би усвојено.
У свом претсмртном завештању преподобни Нил, заповедајући својим ученицима да тело његово баце у пустињи за храну зверињу или да га с презрењем закопају у јаму, писаше ово: „оно је тешко сагрешило пред Богом и недостојно је погреба“. А затим беше додао и ове речи: „Колико је било у мојој моћи, старао сам се да се не користим никаквом чешћу на земљи у овом животу; нека тако буде и после смрти“.
Преподобни Нил престави се ка Господу седмог априла 1508 године. Свете мошти његове почивају у кивоту, у његовој пустињи.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕВКИЈА
 
Подвизавао се у петнаестом столећу; основао Успенски манастир на реци Рузи, у Московској губернији. Свете мошти његове покоје се у цркви његовог манастира.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДАНИЛА ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ
 
Преподобни Данило имао је као нарочити подвиг старање о мртвима. Кад год би чуо, да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540 године. Мошти његове целе почивају.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Митилена – град на острву Лезбосу, највећем острву у Јегејском мору.
  2. Лав Исаврјанац царовао од 717 до 741 год.; жесток иконоборац
  3. Херсон – грчка колонија, најважнији град, близу данашњег Севастопоља.
  4. Памфилија – у старини део малоазијског приморја, између Ликије и Киликије.

2 коментар(а)

  1. дамјан

    За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *