НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
24. АПРИЛ
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
САВЕ СТРАТИЛАТА[1] и с њим седамдесет војника
 
Христов мученик Сава живљаше у Риму у време цара римског Аврелијана[2], и имаше стратилатски, тојест војводски чин. Пореклом беше од Готског племена.[3] Усрдан и веран слуга Небеског Цара, Господа нашег Исуса Христа, он посећиваше хришћане по тамницама, служећи им својим имањем, и учвршћујући их у трпљењу, и побуђујући их на неустрашиве подвиге. Он беше тако узвишен врлинским живљењем, да због велике чистоте и подвижништва доби од Бога власт на духовима нечистим, и изгоњаше их из људи. Када би оптужен код цара као хришћанин, и доведен преда њ на суд, он смело исповеди Господа Христа, и баци пред цара свој војнички појас одричући се уједно и војводског чина. И показа се готов на све муке за Христа Господа.
Онда неустрашиви мученик би обешен и бијен, и свећама опаљиван, и у казан пун кипеће смоле бачен; али чуван невидљивом силом Божјом он изађе из казана читав и неповређен. Када такво чудо видеше, седамдесет војника примише веру Христову и велегласно исповедише Христа. По наредби царевој они одмах бише посечени, и примише од Христа венце мученичке. А свети Сава, бачен у тамницу, удостоји се виђења и окрепљења: јер кад се у поноћи мољаше, јави му се Господ Христос у великој светлости и слави, крепећи га да се не боји него да буде храбар. И кад по други пут би изведен на суд, најпре покушаше да га разним ласкама придобију за идолопоклонство, па га затим претњама и љутим мукама примораваху на идолопоклонство. Али он остаде непоколебљив у вери. Зато би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен у реку дубоку, где предаде душу Богу, 272. године. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВСЕВИЈА, НЕОНА, ЛЕОНТИЈА, ЛОНГИНА
и осталих с њима
 
Након кончине славног великомученика Георгија цар Диоклецијан (284-305 г.) нареди да сви хришћани широм царства, а нарочито они који се налазе по тамницама због мучеништва и чудеса светог Георгија, принесу жртве боговима, па они који то учине да се пусте на слободу, а оне који се не покоре, немилосрдно мучити и онда поубијати.
У то време беху у тамници ови свети мученици: Евсевије, Неон, Леонтије, Лонгин и остали с њима до четрдесет. Јер они, видевши чудеса светог Георгија, повероваше у Христа и смело Га пред свима исповедише као Бога и Господа. Због тога бише похватани, оковани и у тамницу затворени. А кад их изведоше на суд пред мучитеља, они се не одрекоше Господа Христа, и богове незнабожачке изружише. Зато их обнажише, растегоше, бише, о дрво обесише и стругаше док им месо не попада на земљу и утроба им се не просу. Најзад им отсекоше свете главе; и скончавши тако, добише царство небеско.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ ЧУДОТВОРКЕ
 
Блажена Јелисавета би од утробе материне изабрана за службу Христу Богу. Јер њено рођење би по божанском откривењу њеној матери, којим је унапред обавештена да ће родити девојчицу која ће бити изабрани сасуд Светога Духа. У раној младости ступи Јелисавета у монаштво у манастиру светог Козме и Дамјана у Цариграду, кога подиже побожни цар Јустин (518-527 г.) и сва се предаде на службу Богу. Сматрајући себе невестом бесмртног женика Христа, она Му је служила у анђелском чину са девојкама инокињама, постом и трудовима морећи тело своје. Због тога доби од Господа дар да исцељује не само телесне болести већ и душевне: јер молитвом она исцељиваше сваку телесну болест по људима, а речима и богонадахнутим поукама лечаше душе људске, упућујући их на покајање и на сваку врлину. Носила је само једну хаљину од оштре длаке, и тело јој се смрзаваше од мраза, али јој дух свагда гораше пламеном божанске љубави.
Када би постављена за игуманију, преподобна Јелисавета показа велике подвиге бринући се о спасењу сестара; уздржање њено беше неизмерно; многе године проведе не једући хлеба већ само зеље и воће; за живота свог никада не окуси ни јелеја ни вина; много пута постила је, као велики Мојсије, по четрдесет дана, не једући ништа. Подражавајући цариниково смирење, она три године не подиже к небу своје телесне очи, док је душевним очима стално гледала ка живом Богу на висинама, созерцавајући богомислијем Њега на престолу високом и преузвишеном, опкољеног Серафимима. Ум се њен није бавио земаљским стварима. А када је по обичају свом узносила насамо поноћне молитве, њу је сву обасјавала и просветљавала небеска светлост.
Преподобна Јелисавета чинила је и чуда: Молитвом својом она умртви огромну и страшну змију; исцели жену једну која је много година боловала од течења крви; изгонила је из људи нечисте духове; и многа друга чудеса творила, не само за живота већ и после смрти, јер по блаженој кончини њеној (у 6. веку) чудотвораше гроб њен, исцељујући од разних болести. „Усто и прах узет од моштију њених, дарова слепима прозрење, да би се славио због ње Христос Бог наш, прослављен у светитељима Својим.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТОМЕ ЈУРОДИВОГ
 
Свети Тома је иноковао у једном манастиру у Келесирији. Послом манастирским одлазио је у Антиохију, јер је тамо било манастирско имање, а и набављао је потребне ствари за манастир. Кад год је долазио у град, Тома се правио луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Присутни људи стадоше с гневом негодовати на Анастасија што ошамари старца. А блажени Тома пророчки им рече: Отсад нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати.
И зби се пророштво светог инока: Анастасије умре после једног дана, а блажени Тома враћајући се у манастир сврну на починак у болницу крај цркве свете Ефимије и предграђу Дафна, и ту се разболе и пређе у бесмртни живот. И би погребен на месту где се странци погребују. Сутрадан пак у два часа по подне погребоше изнад старца Томе неку жену странкињу која беше умрла. Но у шест сати по подне земља избаци жену. И сви се веома зачудише томе. Али опет исте вечери погребоше ту исту жену у исти гроб, но другог дана нађоше је опет избачену из гроба, па је онда узеше и погребоше на другом месту. А када прође неколико дана, опет би погребена нека друга жена изнад аве Томе, јер житељи тога места не разумеше, да свети старац који почива у Господу не трпи да жена буде погребена изнад њега. Но кад земља избаци и ту жену, онда разумеше да свети старац не жели да ма ко буде сахрањен изнад његових моштију.
Тада известише о томе патријарха Домна.[4] Он нареди да сви грађани изађу у Дафну са свећама и песмама, да одатле пренесу у град мошти светитељеве, и положе их у гробници у којој су лежала многа тела светих мученика. И над светитељевим моштима подигоше црквицу. И биваху многа исцељења од моштију преподобнога. И молитвама његовим престаде помор у Антиохији, због чега Антиохијани одредише да сваке године његов празник свечано прослављају, хвалећи Христа Бога, коме слава вавек, амин.
Престави се свети Тома у Дафни, предграђу Антиохије, у време патријарха Домна.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАСИКРАТА и ВАЛЕНТИОНА
 
Ови свети мученици беху пореклом Словени, из Доростола у Мизији (на Балкану). Беху војници за време владавине игемона Авзалана. Не хотећи да принесу жртве мртвим идолима, јер беху хришћани, бише мучени за Христа и најзад погубљени у трећем веку.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДУКЕ
 
Свети Дука беше родом са острва Митилене (у Јегејском мору). Беше млад, врло леп, целомудрен, и непријатељ телесних наслада. Пошто беше одличан кројач, многе аге и велможе позиваху Дуку да им шије одело. Због тога он одлажаше у многе великашке куће. Но догоди се да се у њега заљуби једна велика госпођа, високог порекла и достојанства. Да би придобила Дуку, она му стаде најпре давати поклоне, затим му говораше речи љубавне, заводничке, демонске. Али Дука, чист душом и телом, запрепасти се од оваквих непристојних речи, јер се није надао да од такве госпође чује тако нешто. Он се на све то само прекрсти, и побеже, и више није одлазио у ту кућу, угледајући се на дивног целомудреног Јосифа. А та госпођа, видећи да Дука више не долази њиховој кући, посла по њега и позва га, али Дука не оде. Тада она сама оде у његову радњу, и рече му: Чуј ме, младићу, дођи у мој сарај, и никога се не бој. Мој муж је на путу. А ако хоћеш да се одрекнеш своје вере, ја ћу те узети за мужа. Ако пак не желиш да ми будеш муж, ја ћу те начинити првим у мојој палати. Нећеш ли да се потурчиш. ти остани хришћанин, само дођи код мене.
То и многе друге сличне ствари рече Дуки ова нова Египћанка. Најзад му каза: Ако ме не послушаш, онда знај, изгубићеш живот. – Рекавши то она оде. А млади Дука, имајући у срцу свом божанску љубав Господа нашег Исуса Христа, ни у шта не урачуна ни ласке ни застрашивања ове разблуднице, н више не оде у њену палату. Међутим она поново посла по њега, позивајући га да јој дође. И кад најзад увиде да Дука неће да се одазове њеној жељи, она се страховито разјари, и реши да га погуби, да га не би гледала више и жудела за њим. Зато проклетница оде к везиру, и престави му ствар сасвим обрнуто Имам, говораше она везиру, једног кројача који шије хаљине за моју палату, и ја га позвах да му дам да сашије неке хаљине. Он дође, и рече ми непристојне и безобразне речи, које од стида не смем да изговорим. Зато га ја избих, и он побеже. Сада се он налази у својој радњи; и ја желим да га погубиш. – Везир јој обећа да ће јој испунити жељу, макар он био и високог рода. И одмах посла субашу, те доведоше Дуку. Везир упита госпођу: Шта предлажеш да му урадим? Она одговори: Ако се потурчи, остави га у животу. Ако пак неће, ти га обеси.
Везир најпре благо и кротко наговараше Дуку да се потурчи, обећавајући му многа блага и велике почасти. Но кад виде да Дука за све то неће ни да чује, он нареди те Дуку жестоко и дуго мучише. Међутим Дука остаде чврст и непоколебљив. Увидевши да Дука нипошто неће да се потурчи, везир нареди те Дуку живог одераше, па му кожу у море бацише, а њега обесише. И тако блажени Дука сконча, и доби венац мучеништва, и узиђе на небо међу свете Мученике, да заједно са њима вечито слави Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.[5]
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА[6]
 
Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Тада судија, бесан од гњева, нареди те мученика још страховитије тукоше. И после тога му стаде обећавати велика звања и многе дарове. Но мученик Христов, иако врло млад, не жалећи што ће оставити родитеље, браћу и вереницу, поступи као да је изнад тела и крви, и неустрашиво рече судији: Пред мојим очима је смрт, судијо, али се ја нећу одрећи вере своје, и нема муке којом ме ти можеш приморати да се ја икада одрекнем своје вере.
Чувши то, судија по трећи пут нареди да мученика бездушно бију. После тога судија опет покуша на разне веште и лукаве начине да мученика приволи да се потурчи. На то мученик што је могао гласније узвикну: Немогуће је да се ја икада одрекнем Христа Господа мог.
Видећи чврсту и непоколебљиву веру мученикову, звероподобни судија нареди те по четврти пут жестоко бише мученика, најпре по леђима; затим га окренуше, и немилосрдно тукоше по стомаку, тако да блажени страдалник беше полумртав. И таквог га бацише у једну тескобну и мрачну тамницу. У тамници, када дође к себи, свети мученик од све душе благодараше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово. И после три дана блажени христољубац предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби неувенљиви и блистави венац мучеништва. И сада са светим Мученицима вечито слави јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа, који молитвама светог новомученика Николаја нека и нас удостоји свог Царства небеског. Амин.[7]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ ПЕЧЕРСКОГ
 
Преподобни отац Сава подвизавао се у Печерском манастиру, по свој вероватности, у почетку тринаестог века. Мошти му почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.[8]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај свети мученик Сава Стратилат, пореклом Гот, није исто лице са св. мучеником Савом Готским, који се спомиње 15. априла, и који се у Синаксарима такође назива Стратилат. – Страдање св. Саве Стратилата издали су у грчком оригиналу Боландисти, по Патмоском рукопису 254 из 10. века (Analecta Bollandiana, 72, 1954).
  2. Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
  3. Готи су германско племе, које се од реке Висле спустило преко Кар-пата на Дунав. Готи су се поделили на Остроготе и Визиготе.
  4. Патријарх Домн II управљао Антиохијском патријаршијом од 546. до 561. године.
  5. Свети Дука пострада у Цариграду 1564. године.
  6. У неким Синаксарима се нетачно наводи име овог новомученика: Георгије. Као што показује и сам св. Никодим Светогорац, који му и описа живот и страдање (у „Неон Мартирологион“), он се звао Николај.
  7. Свети Георгије пострада у Магнезији 1776 године.
  8. Овај преподобни се негде још спомиње и 27. августа и 21. септембра.

2 коментар(а)

  1. дамјан

    За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *