НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
28. АПРИЛ
 
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
ЈАСОНА и СОСИПАТРА, и мученице КЕРКИРЕ девице и осталих светих мученика с њима[1]
 
Апостоли Јасон и Сосипатар беху од Седамдесеторице апостола. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатар из Ахаје.[2] Пошто примише свету веру Христову, они беху ученици светог апостола Павла који их у посланици Римљанима назива рођацима својим (Рм. 16, 21). Јасон беше постављен од апостола за епископа Тарсиског, а Сосипатар за епископа Иконијског. Они напасаху цркве своје добро, и умножише их. Путујући и проповедајући Еванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф[3], где успеше да саграде цркву у име светог Стефана Првомученика. Служећи ту Богу, они привукоше вери Христовој многе незнабошце. Оклеветани пред царем тога острва, који се зваше Керкилин, они бише бачени од цара у тамницу, где се налажаху затворени седам разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу свети апостоли својим богонадахнутим разговором преведоше у свету веру Христову и крстише, и од вукова направшпе јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица баце у казан вреле смоле, сумпора и воска- И тако они примише од Господа венац мученички. У Христа поверова и тамнички стражар Антоније. Њему најпре отсекоше леву руку, затим обе ноге. И док он призиваше име Христово, отсекоше му главу, и тако би увршћен међу свете мученике. Свете пак апостоле, Јасона и Сосипатра, по царевом наређењу изведоше из тамнице, и цар их предаде кнезу Карпијану на мучење. Овај их чврсто окова и поново посла у тамницу.
Такво страдање светих виде из царске палате царева кћи Керкира, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Када то чу њен отац, веома се ожалости, и стараше се на све могуће начине да је одврати од вере Христове. Но пошто не успе у томе он је затвори у нарочиту тамницу. И од силне јарости нареди да је напаствује неки Црнац блудник. А када се Црнац приближи вратима тамнице, изненада дотрча један медвед, зграби Црнца и стаде га газити. То осети царева кћи у тамници, погледа кроз прозорче, и именом Христовим одагна звера и исцели Црнца од рана, и научи га познању Христа, и начини га хришћанином и даде му име Христодул, и увојничи Христу, и Црнац велегласно викаше: Велики је Бог хришћански! – Због тога би мучен без милости. И пошто мученички сконча, предстаде Господу у хору мученика.
Тада цар нареди војницима да запале тамницу, да би са тамницом изгорела кћи његова. Војници запалише тамницу, и тамница изгори, но девица оста жива, читава и неопаљена. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привезаше за дрво, па је онда густим димом гушише и стрелама стрељаше док душу своју не даде у руке Божје.
После тога цар стаде гонити оне који повероваше у Христа, а они побегоше од тиранског цара на оближње острво и скрише се. Цар пође у лађи да их похвата и стави на љуте муке. Но када би на пучини, Бог учини те потону лађа, и тако нечестиви цар погибе као негда Фараон. А хришћани, избавивши се из насилникових руку, принесоше Богу благодарне песме. Свети пак апостоли Јасон и Сосипатар, пуштени из тамнице, несметано учаху народ речи Божјој.
Затим настаде други цар који се зваше Датијан и, сазнавши за свете апостоле, ухапси их, и нареди да се велико гвоздено буре напуни смолом, сумпором и воском, стави на ватру, и све то силно прокључа, па у буре баце свети апостоли. Када то би учињено, светитељи благодаћу Христовом остадоше неопаљени у бурету, а ватра захвати и опали многе присутне незнабошце.
Видевши то необично чудо, многи повероваше у Христа. А верова и сам цар, и обесивши камен о свој врат он ридаше говорећи: Боже Јасонов и Сосипатров, смилуј се на мене!
Тада свети апостоли сабраше све који вероваше, научише их речи истине, и поучивши цара, крстише га у име Оца и Сина и Светога Духа, и дадоше му име Севастијан. Но после неколико дана разболе се царев син и умре. Свети се апостоли онда помолише Богу и васкрсоше га из мртвих. И многа друга чудеса они учинише, и заједно са царем дивне цркве сазидаше, и све добро и свето уредише, и Христово стадо умножише. И доживевши дубоку старост они отидоше жељеноме Господу Христу.[4] Њихове свете мошти и данас почивају у њиховом храму који би подигнут на острву Керкири (= Крфу).
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАКСИМА, ДАДЕ и КВИНТИЛИЈАНА
 
За време незнабожних царева Диоклецијана и Максимијана[5], и антипата Тарквинија и Гавинија[6], ђаволски гнев насрну на хришћане. Ови цареви и антипати издадоше по целом свету овакву наредбу: „Ма да знамо да сви ви поданици побожно поштујете богове, ипак ми, бринући се о добром управљању целим царством, молимо и саветујемо све житеље Римске државе да на све могуће начине ревнујете у поштовању богова и у љубави према њима. Нађе ли се пак на ма ком месту неко који спомиње име Христово, на њега ће се подићи наш гнев“,
Чувши ово наређење, силни људи се одазваше да га испуне, приносећи жртве боговима. И поздрављајући своје кнезове, они говораху: Радовали се и дуго живели владари наши, који се толико старају о поштовању богова! А антипат Тарквиније рече им: Пошто код вас видимо толико усрђе, то вас молимо да се сутра сакупите и заједно принесемо жртве боговима. А сада се одморите пошто издалека дођосте, па ћете се онда провеселити с нама. После приношења жртава сваки ће се вратити у свој град.
Сутрадан се сви сакупише и, устројивши богомрски празник, принесоше погане жртве идолима својим, па их Тарквиније отпусти. А идућег дана дође к Тарквинију један безбожни идолопоклоник и рече му: Овде има три човека који јуче не хтедоше испунити ваше наређење и принети боговима жртве, а говоре за себе да се клањају јединоме Богу који је на небу. Тада Тарквиније одмах посла своје слуге да ухвате те људе. Слуге их пронађоше у њиховом селу Озовији када беху на молитви, оковаше их у ланце и одведоше у град Доростол где се тада налажаху антипати. У град стигоше увече и обавестшпе Тарквинија о доведеним хришћанима. Он нареди војницима да их чувају до сутрадан. А светитељи се сву ноћ мољаху, говорећи: Господе Исусе Христе, дај нам с неба у помоћ силу Твоју, да узмогнемо савладати противнике наше, и удостоји нас благодаћу Твојом да добијемо победне венце.
Сутрадан Тарквиније и Гавиније седоше на судишту и наредише да пред њих изведу ухапшене хришћане. А кад их изведоше, Тарквиније упита: Јесу ли то ти што презиру нашу наредбу и самовољно држе своју веру? Затим обраћајући се светима рече: Кажите нам најпре своја имена. Одговори свети Максим: По вери Христовој ја сам хришћанин, као и ова браћа моја, а по људском обичају зовем се Максим. На то игемон рече: Одговором својим одмах паказујеш да не служиш боговима нашим већ неком другом. А овај до тебе како се зове? Он сам одговори: Зовем се Дада, а такође сам хришћанин као и први брат наш. Онда Тарквиније упита: А трећи како се зове? А он сам одговори: Зовем се Квинтилијан, а хришћанин сам. Магнилијан пак писар записиваше њихове одговоре. Антипат Гавиније онда упита писара: Јеси ли записао њихова имена? Писар одговори: Ако власт ваша наређује, прочитаћу. Гавиније рече: Прочитај. И писар прочита: Имена хришћана која су они сада казали пред свима јесу ова: Максим, Дада, Квинтилијан.
Тада Тарквиније рече светима: Ето, живот ваш је у рукама нашим. Ако пак хоћете да останете у животу, онда идите и принесите жртву мајци богова, и будите њени жреци, јер умре жрец њен и оде к небеском цару, великоме Јупитеру, да му тамо служи. Одговори свети Максим: Најбезбожнији и најбестиднији човече, зар се не бојиш Господа, називајући богом поганог прељубочинца и именујући га царем? Знајте, о безумни људи, да је Христос – Небески Цар који промишља о свима и све држи у Својој руци. Знајте и ово, да ми, створења истинитог Бога, нећемо извршити ваше пагубно наређење.
Антипат пак Гавиније дозва к себи Даду и Квинтилијана, наприча им много таштих речи желећи да их придобије за своје одвратно безбожје. На то му светитељи одговорише: Ми држимо оно што изрече брат наш Максим, јер је он чтец васељенске Цркве, и добро разуме Божанско Писмо, и зна шта нам је корисно, а ти, прелашћен демонским безумљем, не знаш шта је корисно за тебе. Но када би хтео да нас послушаш, ти би угледао небеску светлост. На то Гавиније и Тарквиније рекоше: Ето, ми вас на толико начина саветујемо предлажући вам што је најбоље по вас, а ви нећете да се покорите већ остајете при своме лудилу. Свети Максим одговори: Ви сами лудујете, желећи да привучете демонској вери људе који честито живе и служе јединоме Богу. Но хајде, чините с нама што вам је воља, јер нас никада нећете одвратити од нашег доброверја.
Тада се антипати Гавиније и Тарквиније стадоше договарати шта да раде с њима, па наредише да светитеље одведу у тамницу. А они иђаху радујући се и разговарајући о своме спасењу. И седећи у тамници они вођаху духовне разговоре, јер свети Максим много поучаваше у Светом Писму Даду и Квинтилијана. А кад у поноћи заспаше, видеше у сну ђавола наоружаног како удара на њих. Но тргнувши се из сна, угледаше Анђела Господња који им говораше: Не бојте се, јер ће вас примити Бог коме се предадосте, и није далеко од вас Помоћник ваш. – Окрепљени овом појавом Анђела и његовим речима, мученици благосиљаху Бога славословећи до разданка.
Антипати пак поново седоше на судишту и наредише да им доведу сужње. И кад их доведоше, Гавиније им рече: Ето ви стојите пред нама, и ми вам сада саветујемо да принесете жртву боговима, па ћемо вас обасути великим почастима. Не послушате ли нас, онда ћете сами бити криви за своју смрт. То нам прошле ноћи богови наши у сну наредише односно вас Свети мученици одговорише: И нама Бог наш објави у виђењу да за име Његово претрпимо све муке.
Тада Тарквиније рече Гавинију: Ови нас никада послушати неће, ако их не предамо на муке. Гавиније одговори: Пошто сами то изабраше, сами су криви за то. – И антипати наредише слугама да с мученика скину хаљине. И кад им скинуше хаљине, Гавиније рече: Свежите их и распрострите на земљи, па их бијте. – Слуге одмах то учинише, и стадоше их бити. Тарквиније пак рече слугама: Упитајте их, хоће ли да нас послушају и принесу боговима жртву. Не буду ли хтели, онда ћемо им друге муке приредити, да бисмо их погубили. – А када слуге питаху свете мученике, они једним устима одговараху: Укрепљавани Богом нашим, ми не маримо од ваших мука, нити ћемо послушати ваш зли савет, нити принети боговима жртве. Тада Тарквиније рече слугама: Водите их поново у тамницу, пошто је време обеда. – И одведоше светитеље у тамницу. А кад прође време обеда, оба антипата опет дођоше на судиште, и свети мученици бише изведени пред њих. И Гавиније упита: Максиме, ниси ли се решио да послушаш, наш савет и принесеш боговима жртву? Свети Максим одговори: Ми такав савет не примамо. Но као што раније рекосмо, тако и сада изјављујемо: ми се поклонити нећемо никоме другоме осим Господу нашем Исусу Христу са Оцем и Светим Духом.
То разгневи Тарквинија и он рече мученицима: Ако не желите да се опаметите и поклоните боговима, ми ћемо вас побити, јер ћемо вас послати у варварска места и тамо вам главе отсећи. Свети мученици му на то рекоше: Заклињемо вас да те речи приведете у дело.
Тада антипати наредише да светитеље одведу у њихово село и тамо им отсеку главе. А светитељи, саслушавши смртну пресуду, прославише Бога, и говораху молећи се: Господе Исусе Христе, Ти си нас избавио од овог злог века, прими нас у покој Свој и удостоји небеског царства Твог. – Док се свети мученици тако мољаху путем, доведоше их у њихово родно место, село Озовију, и тамо им отсекоше главе. И свети мученици: Максим, Дада и Максимилијан, предадоше душе своје у руке Божје двадесет осмог априла 296 године, за царовања Диоклецијана и Максимијана, док у нама над свим влада Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ и царство кроза све векове, амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ МУЧЕНИКА
САТОРНИЈА, ЈАКИСХОЛА, ФАУСТИЈАНА, ЈАНУАРИЈА, МАРСАЛИЈА, ЕФРАСИЈА и МАМИЈА
 
Разбојници које свети апостоли Јасон и Сосипатар затекоше у тамници, обратише их у веру Христову. Због тога сви бише бачени у казан вреле смоле, где и скончаше.[7]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЗИНОИА, ЈЕВСЕВИЈА, НЕОНА и ВИТАЛИЈА
 
Ови свети мученици беху са острва Керкире (= Крфа). Приведени Христовој вери од светих апостола Јасона и Сосипатра, који тамо проповедаху, ови мученици храбро исповедише Христа. Због тога бише много бијени и мучени од тамошњег цара Керкилина, али се Христа не одрекоше. Најзад скончаше у огњу сажежени.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
КИРИЛА,
епископа Туровског
 
Блажени Кирил беше син богатих родитеља роди се и би васпитан у граду Турову.[8] Не волећи богатство и славу овог трулежног света, он се са нарочитом љубављу бављаше изучавањем божанствених књига и савршено изучи Свето Писмо. Када дође време, он оде у манастир.[9] Примивши иночки постриг, он стаде служити Богу више од свих инока, постом и бдењем изнуравајући своје тело, и тиме начини себе чистим обиталиштем Светога Духа. У то време он многима донесе користи тиме што учаше и примером својим потстицаше монахе да пребивају у покорности и послушности игуману, да га поштују као Бога, и да га у свему слушају. И говораше да се не може спасти монах који нема послушања према свом игуману сагласно датом завету.
Затим, жудећи за савршенијим подвизима, блажени Кирил затвори себе у кулу, где проведе неко време подвизавајући се у посту и молитви. Ту он састави многе побожне списе, чиме постаде познат у целој околини. На усрдну молбу кнеза[10] и грађана митрополит га посвети за епископа града Турова.
Као епископ, блажени Кирил се јуначки подвизаваше у управљању Црквом Божјом. Он на основу Светога Писма изобличи јерес Теодорца и предаде га проклетству. Много посланица, заснованих на речима Еванђеља и пророчких књига, он написа и кнезу Андреју Богољубском; исто тако слао му је и своје поуке, састављене за Господње празнике, и многе друге душекорисне саставе своје. Све те и многе друге саставе своје блажени Кирил рашири међу паству своју. Његовим делима и сада се користе православни Руси, просвећујући и тешећи себе.[11] Провевши живот у таквим побожним подвизима и достојно руководивши поверену му паству, блажени Кирил оде у вечни покој бесконачног живота.[12]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА
 
Оснивач Сиринског Каргопољског Успенског манастира, у Оленецкој губернији. Упокојио се 1402 године. Свете мошти његове почивају у цркви овог његовог манастира.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТИБАЛА
 
Сљовенин из Паноније. У време Диоклецијана (284-305 г.) беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Њихов живот и страдање описа најпре неки презвитер Теодосије, а затим га изложи опширније ов. Арсеније, епископ Крфски (у 9. веку), који се спомиње 19. јануара. Службу овим св. Апостолима написа Јосиф Песмописац. – Ови св. Апостоли спомињу се још и 4. јануара, заједно са Светом Седамдесеторицом Апостола, а Св. Сосипатар још и 10. новембра.
  2. Ахаја – област у Грчкој, у северном делу Пелопонеза.
  3. Острво у Јонском Мору, близу Грчке.
  4. По једном Житију ових светих, апостол Сосипатар је преминуо (и то мученички) пре светог Јасона.
  5. Диоклецијан царовао од 284-305. године, а Максимијан (Галерије) од 305 до 311 године.
  6. Антипати – царски намесници.
  7. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих апостола Јасона и Сосипатра.
  8. Град Туров, сада мало место у Минској губернији, у Русији, находио се на реци Припети.
  9. Блажени Кирил подвизавао се у Борисогљебском манастиру, у близнни Турова.
  10. Ту се разуме кнез Јарослав Георгијевич или Јарославич, који је кнезовао у Турову од 1146 године.
  11. Од списа блаженога Кирила дошло је до нас: девет Речи, изговорених у храму пред народом; три расправе, изложене у облику посланица и поука иноцима, и преко двадесет молитава и Канон молебни.
  12. Блажени Кирил упокојио се око 1183 године, пошто годину дана раније беше напустио епископски престо из љубави за усамљеничким животом.

2 коментар(а)

  1. дамјан

    За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *