НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АПРИЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
5. АПРИЛ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АГАТОПОДА ЂАКОНА и ТЕОДУЛА ЧТЕЦА
 
За царовања безбожних царева римских Диоклецијана и Максимијана[1] беху у Солуну два богоугодна службеника црквена: Агатопод ђакон и Теодул чтец. Агатопод беше стар, украшен целомудријем и старачком седином, а Теодул млад и леп, чедног и беспрекорног живота, син чесних хришћанских родитеља. Теодул имађаше рођену браћу: Капитона, Митродора и Филосторгија: сви беху врло побожни.
Пре свог мученичког подвига блажени Теодул доби од Бога залог свог будућег мученичког венца: једне ноћи у сну учини му се да му неко чесно лице меће у руку неку ствар; он се трже из сна и обрете у својој руци веома диван прстен, начињен од неког непознатог материјала, и на њему печат са изображењем светог Крста, што беше знак страдања за Господа Христа који је на крсту пострадао за нас. Тим прстеном свети јуноша исцељиваше сваковрсне болести по људима. Довољно је било да Теодул само метне прстен на болесника, и он је одмах оздрављао. Због тога се многи незнабошци обраћаху ка Христу.
Затим безбожни цареви устројише гоњење на хришћане, и на све стране разаслаше своја мрска наређења да се сви људи имају клањати идолима. Такво наређење стиже и у Солун. И на гледалишту бише изложене справе за мучење оних који се не буду покорили царском наређењу. Тада многи од верних побегоше и сакрише се где је ко могао, други иђаху смело на муке, а неки најслабодушнији, бојећи се смрти, поклонише се идолима и јеђаху идолска жртвоприношења, јер више заволеше овај живот него бесмртни, и бежећи од краткотрајних мука припремаху себи вечну смрт и погибао. Оваквима се радоваше ђаво, али биваше побеђен и поруган од великодушних и срчаних војника Христових, као и од ове двојице светих: Агатопода и Теодула. Јер у време тог љутог гоњења они не побегоше, нити се сакрише, него стално борављаху у дому Божјем, дан и ноћ молећи се Богу за свету Цркву Његову која се налазила у невољама. И очекиваху да их ухвате и воде на муке. И кад војници сазнадоше за њих, ухватише их и у тамницу вргоше.
Тада у Солуну беше царски намесник Фаустин. Он једног дана седе за судијски сто и нареди да пред њега изведу на суд исповеднике Христове, Агатопода и Теодула. А они, као на гозбу позвани, с радошћу иђаху држећи један другог за руку, и громко и смело викаху: Ми смо хришћани! И тако предстадоше суду мучитељевом. А судија желећи да прво младог Теодула ласкама придобије, нареди да се сви удаље, и да Агатопода одведу на друго место. Теодула пак призва к себи и рече му пријатељски: Уразуми се, младићу, молим те! Одбаци ту нову хришћанску обману и приступи древним законима, да не би лудо изгубио живот! А свети Теодул са осмехом на лицу одговори: Ја сам већ давно одбацио све обмане и заблуде, али се неизмерно бојим за тебе да не допаднеш у вечну смрт пошто си заволео сујету.
Када то светитељ рече, намесник се не наљути, већ га на све могуће начине мамљаше, обећавајући му и поклоне и одликовања, да се поклони идолима. У близини стајаше Јупитеров жрец Ксенос, и он рече светоме: Ако те поклони и почасти не уразуме да принесеш жртву, онда ће те муке научити да се покораваш царским наредбама. Њему мученик одговори: Претње мукама ме не могу ни на који начин уплашити нити нагнати да се преклоним вашој вољи. А Фаустин га опет стаде наговарати и говорити му: Није ли бољи честан живот него љута смрт? Свети Теодул одговори: Заиста сам баш то ја увидео да је живот бољи од смрти, и зато сам у уму мом одлучио да презрем ово краткотрајно живовање на земљи и постанем учесник бесмтрног живота и вечних блага небеских. Хајде, умори ме огњем и ранама, и увидећеш да ће се од тела, мучењем умртвљеног и погубљеног, брзо разлучити разумна бесмртна душа и весело похитати у бесконачни живот.
Намесник га упита: Молим те, реци ми ко је посредник тог великог добра, из љубави према коме ти презиреш и мучење и смрт? Свети Теодул одговари: Бог који је све затворио у природне законе, и његов Син Исус Христос, Логос Очев, чијим сам крстом од повоја ознамењен. И ја се до краја живота свог нећу одрећи тог знамења. Пре ћу се у мукама, на које ме будеш ставио, разлучити од тела него ли од Христова знамења, јер сам веран слуга Господу моме и неће ме победити ни огањ ни гвожђе. – Задивљен оваквом смелошћу и јунаштвом јуноше Теодула светог, намесник Фаустин нареди да га одатле удаље на издвојено место.
Онда намесник дозва к себи светог Агатопода и рече му: Поклони се нашим боговима, јер ето Теодул, који је раније био у заблуди, обећа да ће им се поклонити и принети им жртву с нама. А свети Агатопод, прозревши намесниково лукавство, одговори: И ја ћу, по речи Теудоловој, свесрдно и радосно принети жртву истинитом Богу и његовом Сину Исусу Христу, јер Теодул обећа да томе Богу принесе миомирисну жртву. Фаустин на то рече: Не знам ја те што их ти именујеш, већ је Теодул обећао да принесе жртву дванаесторици богова који држе васељену[2]. А свети Агатопод, одмахнувши главом мало, рече: Зар боговима називаш оне које мајстор начини од пролазне грађе по лику човечјем? Зар су богови они које људи начинише својим рукама, па донеше луде законе да им служе као нечем бољем и вишем од себе? Зар су богови они који не могу да се одупру, нити да заштите себе од оних који хоће да их оборе и разбију? Зар су богови они који нити очима виде, нити ногама ходе, нити имају у себи ма какво чувство? Зар су богови они за које јелини верују да су некада имали животињску душу, и причају о њиховим најодвратнијим блудочинствима, а сада мајстори продају њихове кипове за неколико новчића? И зар ћу ја жртву која доликује свемоћном Богу принети недостојним и поганим боговима вашим?
Када светитељ изговори ове речи, начелници који беху са намесником побојаше се да се оваквим речима Агатоподовим не утврде у вери и остали хришћани који беху доведени на суд. Стога одмах наредише да Агатопода заједно с Теодулом одведу у тамницу. А кад свете вођаху у тамницу, много народа иђаше за њима и на разне начине им досађиваше. Јер једни од њих, дирнути младошћу Теодуловом, силно наваљиваху саветима на Теодула да одустане од своје намере; а други, гледајући чесне седе власи Агатоподове, једнодушно му довикиваху: Зар си и ти, Агатоподе, детиње памети, те не схваташ шта је корисно по твој живот? – Но свети иђаху путем ништа не одговарајући народу.
Дошавши у тамницу они се тихо помолише Богу, и придружише се осталим сужњима који за разне кривице беху у тамници. А у поноћи они бише укрепљени неким божанственим виђењима, и пренуше се радосни призивајући Исуса Христа Спаситеља свију. Затим чистом водом умише руке и лице, па клекоше и једнодушну молитву узнесоше Богу као једним устима говорећи: Боже, Творче свега и сведаваоче, Ти си створио овај видљиви свет; Ти си уредио небо те сунце сија дању а месец ноћу, и обоје са звездама служе растињу на земљи; Ти си дао земљи силе да производи животиње, а мору да рађа рибе, и птицама да насељују ваздух; да би море својим дарима служило човеку од Тебе сазданом, и ваздух брујао птичјим појањем пријатним Теби, а земља, изобилно производећи различне плодове роду људском, узносила кроз уста људска благодарност Теби, Господару свих. Ти ниси хтео да род наш, који је безаконовао и од заповести Твојих одступио и у пијанство и разврат запао, потпуно пропанде, нити си допустио ђаволу да разумну твар сасвим ослепи и у тартар одвуче, него си грехе људске предао забораву и, обузет милосрђем, послао људима с небеског престола једнородног Сина твог да, примивши на себе људску природу, измеша Своје бесмрће са нашом мртвошћу, и да Логос Твој, који је свагда с Тобом и којим све постаде, врати опет на прави пут оне што су залутали у неправдама. Јер си Ти са Сином, и Син с Тобом, заједно и са Светим Духом, промишљајући о васељени Твојим преславним чудесима, привео светој вери безбожне. Ти си, Сине Божји, са Оцем и Духом Светим речју васкрсао четвородневног Лазара победивши законе природе и смрти. Ти си отворио очи човеку слепом од рођења помазавши му очи калом; Ти си тренутно исцелио крвоточиву жену која се дотаче хаљине Твоје; Ти си раслабљеног оздравио и наредио му да понесе одар свој! Стога и сада, о Боже, погледај милостиво на наше другарство, и укрепи нас вишњом силом, да бисмо могли помоћу Твојом јуначки претрпети мучење од стране безбожника и прећи у небеско царство!
Пошто се свети тако помолише Богу, њихови сасужњи, убице и прељубочинци, одбацивши страх од телесне смрти, брзо припадоше к ногама светих молећи опроштај гресима својим и избављење од душевне смрти- А народ који је био око тамнице, развали капије и уђе унутра, и са великом насладом и дивљењем слушаше речи које излажаху из уста слугу Божјих.
Када то виде главни судија солунски Евпсихије, ревносни слуга ђаволов, брзо отрча к царском намеснику извештавајући га да ће многи напустити служење боговима, ако се ускоро не погубе она два хришћанина што су у тамници. Намесник се помете од гнева, и одмах посла војнике да му доведу јуношу са старцем. И слуге Христове бише доведене пред неправедног судију. И погледавши у светог Теодула, намесник га упита: Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном? Свети Теодул одговори: Ваистину је праведно и побожно послушати и делом испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу, ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати. На то га упита Фаустин намесник: Реци ми, ко је створио небо?
Свети Теодул одговори: Бог Сведржитељ и Божји Син Исус Христос који је Логос Очев. Фаустин упита: Онај ли што га Јевреји љутим мукама мучише и распеше? Мученик одговори: Да, тај што Га Јевреји распеше. Јер Он добровољно благоволе пострадати за нас, затим васкрсе из мртвих силом Божанства Свог, и видеше Га где као победитељ смрти узлази на небо, откуда ће опет доћи да изобличи и осуди невернике. Фаустин га упита: Зашто нећеш да принесеш жртву нашим боговима? Свети одговори: Није ли боље приносити жртву Ономе од кога су створени градитељи идола него ли самим направљеним идолима? Заиста је Творац бољи од створења.
Тада намесник Фаустин нареди да јуношу светог Теодула скину голог за мучење, а биров викаше: Принеси жртву боговима, па ћеш бити ослобођен! А мученик говораше мучитељу: Одело ћеш скинути са тела мог, али веру моју у Бога мог никада ми нећеш моћи одузети! – Док је светитељ тако слободно говорио презирући муке и неколико пута називајући цареве тиранима, намесник нареди да пред очима Теодуловим принесу жртве идолима они хришћани који се због мучења поклонише идолима. Гледајући то, светом Теодулу се срце кидаше од бола за отпалим хришћанима, и говораше намеснику: Победили сте слабе; али срчане војнике Христове не можете ни на који начин победити, па макар измишљали безбројне муке. Знај, намесниче, мале су ове муке што си спремио за мене и достојне потсмеха! Него хајде, измисли најљуће муке, да би познао колика је наша вера и љубав к Богу!
Потом намесник наређиваше светом Теодулу да му донесе књиге хришћанске. Светитељ му одговори: Када бих знао да ћеш увидети лаж идолодемоније, и одбацити је, и обратити се истинитој вери, ја бих ти донео књиге пророчке и апостолске. Али пошто знам да преварно мислиш, зато ти нећу дати у руке Божји дар. Фаустин му на то рече: Нећу те штедети, тело ћу твоје издробити и бацити зверовима да поједу, ако ме брзо не послушаш. Светитељ одговори: Ево, тело је моје готово за муке! бесни против њега до миле воље! И стави га на љуће муке него што су те претње које изговараш! Но знај, ја нећу дати свете Књиге безбожницима да им се ругају!
Затим намесник, желећи да уплаши мученика, нареди да га воде на посечење, јер држаше да ће он, видећи смрт пред очима, уплашити се и покорити његовој вољи. И светитељ би изведен на место посечења. Када угледа го мач уперен на њега, он кликну к Богу: Хвала Ти Боже, Оче Господа мог који је благоволео пострадати за нас Ево, благодаћу његовом и ја к Теби идем, умирући свесрдно за Тебе! – Рекавши то, он преклони главу своју под мач, али не би посечен.
Кад намесник сазнаде да свети Теодул жели себи посечење мачем као неки слављенички венац, нареди да га одмах доведу здрава и читава. А у то међувреме он истјазаваше светог Агатопода, питајући га: Каквог си живота? Свети одговори: Истог као и Теодул. Намесник упита: Шта је то што те везује с Теодулом, да ли неко сродство? Свети Агатопод одговори: По пореклу нисмо рођаци, али смо сједињени вером и расположењем; и уколико се разликујемо пореклом, утолико се сједињујемо духом. На то намесник рече: Видим да на једну муку оба хитате, јер ми то речи твоје показују. Свети Агатопод одговори: Ако кроз једну муку отидемо из овог живота, једне ћемо се и награде удостојити у Бога нашег. Фаустин рече: Зар тебе старца није стид да се заносиш као младић и добровољно предајеш себе на очигледну муку? Свети Агатопод одговори: Ни најмање се не заносим, нити губим наду у Христа мог; и уколико сам старији по годинама, утолико се више старам да покажем ревност к Богу мом, и Теодулу одајем хвалу што у младости чврсто стоји за веру у једног истинитог Бога нашег.
Тада намесник Фаустин погледа у Теодула и рече му: Не допусти, младићу, да те речи овога старца заведу, нити лудо срљај у смрт! Он је већ стар и није чудновато што жели смрти, а ти си млад, и мало си живео, зашто желим да лакомислено лишиш себе овог слатког живота? Свети Теодул одговори: Немој мислити да сам слабији од старца и не могу да поднесем исте муке, јер иако сам млад по годинама ја подједнако са старцем знам једног истинитог Бога Творца свега и готов сам да подједнако за Њега пострадам.
Када свети ово изговорише и Христа призваше, мучитељ нареди војницима да их вежу и опет одведу у тамницу. А они слављаху Бога што Његовом помоћи савладаше ђавола. У тамницу им дођоше познаници и стадоше плакати. Свети Теодул их упита: Што сте се сабрали, и због чега плачете? Они одговорише: Плачемо због ваших невоља. А свети осмехујући се рече им: Зашто не плачете због својих невоља него плачете због нас који хитамо ка бољем?
Док то свети Теодул говораше, дође један суров војник, послат од намесника, који обојицу светих окова у жељезне вериге, одведе их у најмрачнију тамничку ћелију, и тамо их чврсто затвори и закључа, да им нико не би долазио. Пошто већ беше пала ноћ, светитељи се помолише Богу да их до краја укрепи у подвигу, и отпочинуше. А Господ наш Исус Христос који промишља о преподобнима својим, посла њима обојици, једнодушнима и једномисленима једно исто виђење у сну о кончини која их очекује. То виђење беше овакво: обојица су се налазили на једној лађи, пуној људи; лађа је била на пучини морској у великој опасности од валова, јер страшна бура бацаше лађу тамо-амо; и видеше људе који с њима беху на лађи како се неки даве, неки пливају, а неки се к стенама приближавају и пропадају, а себе видеше спасене крманошем, и у светле хаљине обучене, и како пристадоше уз једну високу гору, којом до неба узиђоше.
Тргнувши се из сна они један другоме испричаше виђење. И чуђаху се како обојица имађаху једно исто виђење. И у томе познаше да се обојици даје Христом једна иста благодат, да море мучеништва, у коме многи потонуше, пређу спасени и узиђу на гору небеску и добију вечну награду. Окрепљени надом, они падоше ничице на земљу и узнеше благодарност добром свом крманошу Богу, говорећи: Ко је икада очекивао такво доброчинство, какво си нам Ти, о Боже, даровао ради очовечења Сина Твог Господа нашег Исуса Христа? Ко је толико нечовечан по срцу да, обдарен толиким Твојим добрима, не претпостави веру ништавним сластима? Ко је толико брз на доброчинство као Син Твој, који нас о својој благодати извести раније преко откривења у сновиђењу, показавши нам венце пре но што свршисмо своје течење, и тако нас окрепи за предстојећи подвиг?
Тако они сву ноћ све до сванућа узносише благодарност Богу и молише се. А кад свану уђоше к њима тамнички стражари и јавише им да су дошли војници да их воде код царског намесника. Они се прекрстише и изађоше из тамнице онако оковани у вериге, и војници их одведоше. Тамо се сабра мноштво њихових познаника, који стадоше плакати, јер су знали да ће ову дивну двојицу предати на смрт. А свети Теодул им се обрати весела лица: Ако из љубави према нама плачете, онда треба да се радујете за нас, јер се боримо за веру истинитог Бога. Ако пак плачете из ђаволске зависти, онда плачите за собом а не за нама, пошто сте залутали с правога пута и идете у погибао.
Изведени пред намесника Фаустина по трећи пут на суд, они на сва питања његова одговараху само ово: Хришћани смо, и ради имена Христова желимо да поднесемо све муке! – Тада намесник тужна лица изрече им смртну пресуду: Да се у мору потопе Теодул и Агатопол што нису хтели да принесу жртву боговима.
Онда их војници одведоше на море, везаше им руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат. Уто се стече много њихових другова, суседа и познаника: једни их оплакиваху што на такав начин гину, а други их величаху као храбре војнике Христове који размрскаше главу змији и радосно умиру за веру. А намесник, жалећи их, посла к њима угледног мужа Фулвија предлажући им да само кад принесу боговима па ће их ослободити смрти. Они пак не престајаху призивати Исуса Христа а одбацивати одвратне богове. Када после дугог саветовања и наговарања безбожници видеше да слуге Христове остају непоколебљиви, они приступише да прво светог Агатопода баце у море, а он, погледавши у небо, громко узвикну: Ево другим крштењем перемо се од свих грехова наших и одлазимо чисти Христу Исусу! – Пошто светитељ то рече, бацише га у море, а за њим и светог Теодула.
Тако завршише свој мученички подвиг свети мученици, и добише венац победе из деснице Вишњега. Потопљена тела светих море одмах избаци на обалу. И њихова тела, која бејаху веома светла, познаници узеше, од уза и каменова разрешише, па чесно сахранише. И ускоро им се свети Теодул јави, као анђео светао, у белом оделу, и нареди им да све његово имање разделе сиромасима.
Ови свети мученици пострадаше петог априла, 303. године, у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКА ТРАЧЕСКОГ
 
Ава Серапион казиваше: Боравећи у Египатској пустињи ја одох к великоме старцу оцу Јовану. Пошто добих од њега благослов ја седох да се одморим, и задремах. И видех у сну нека два отшелника који беху дошли и добили благослов од старца. И они рекоше: Ево ве Серапиона, узмимо благослов од њега! А ава Јован им на то рече: Он малочас стиже из пустиње и врло је уморан; оставите га нек се мало одмори. Тада они рекоше за мене старцу: Ето, он се толико време труди у овој пустињи, а не отиде до оца Марка који живи у гори Траческој, у Етиопији, јер међу свима пустињским подвижницима нема равна ономе Марку: њему је сада сто тридесет година, и већ је деведесет и пет година откако се подвизава у пустињи, и за то време не виде човека од људи што живе на земљи, но неки светитељи који се налазе у светлости вечнога живота беху код њега пре кратког времена и обећаше му да ће га узети к себи.
Када они то изговорише оцу Јовану, ја се тргох од дремежа, и никога не видех поред старца, и испричах му шта видех. Он ми на то рече: То је виђење од Бога, али где се налази гора Траческа? А ја му рекох: Моли се за мене, оче! И пошто он сатвори молитву, ја се поздравих с њим и кренух у Александрију. Пут до Александрије износи двадесет дана, а ја га пређох за пет дана путујући дан и ноћ по оној суровој пустињи; дању ме је пекла жега, која је просто земљу палила. Кад стигох у Александрију ја упитах једног трговца, да ли је далеко гора Траческа која се налази у Етиопији. Он ми одговори: Веома је далеко, оче, јер до границе Етиопије путује се двадесет дана, а гора за коју питаш још је даље. Ја га упитах још и ово: Колико треба понети хране и пића за тај пут, пошто хоћу да идем тамо? Он ми одговори: Ако будеш путовао морем, стићи ћеш брзо, али ако будеш ишао сувим, требаће ти тридесет дана.
Чувши то од њега, ја напуних чутурицу водом, узех мало урми, и уздајући се у Бога кренух. Путовао сам пустињом двадесет дана, и за то време не видех ни звера ни птицу, јер та пустиња нема никаквог растиња нити ишта за јело, пошто тамо не пада ни киша ни роса. После двадесет дана нестаде ми воде у чутурици, а нестадоше ми и урме, и од страшне изнемоглости ја нисам могао да продужим пут нити да се вратим натраг, јер просто бејах мртав. И гле, јавише ми се она два отшелника, које у сну видех код великог старца Јована, и рекоше ми: Устани и хајде с нама! Ја устадох, а један од њих, загледајући у земљу, упита ме: Хоћеш ли да се расхладиш? Одговорих му: Како ти хоћеш, оче! Он ми онда показа неке коренчиће у земљи и рече ми: Узми и једи од ових коренчића, и путуј у сили Господњој! – Ја поједох мало, и одмах се расхладих, и душа ми се разведри, и не осећах више ни трунке изнемоглости. И они ми показаше стазу којом ми је ваљало ићи к светоме Марку, и одоше од мене. Путујући том стазом ја се приближих једној веома високој гори, која изгледаше да допире до неба. И на њој не беше ништа осим голог крша и камена. И кад дођох до горе, ја угледах крај ње море. И стадох се пети уз њу. Пео сам се седам дана.
Кад настаде седма ноћ, видех Ангела Божја где силази с неба к светоме Марку и говори му: Благо теби, аво Марко! биће ти добро. Ево доведосмо ти оца Серапиона, кога зажеле душа твоја да види, пошто ниси хтео никог другог од рода људског да видиш. – Кад ово чух, нестаде у мени страха, и идох према том виђењу док не стигох до пештере у којој живљаше свети Марко. А кад се приближих к вратима пештере, чух светитеља како поје осамдесет девети псалам Давидов: Хиљада година пред очима твојим је као дан јучерашњи … Затим, од преизобилне духовне радости у себи, он стаде говорити себи: Блажена је душа твоја, Марко, јер се не управља нечистотама овога света, нити ум твој би поробљен нечистим помислима. Блажено тело твоје, јер се не заплете у жеље и страсти греховне. Блажене очи твоје, које ђаво не могаде саблазнити гледањем туђе лепоте. Блажене уши твоје, јер не чуше глас и вапај женски у сујетном свету. Блажене ноздрве твоје, јер не омирисаше зли смрад греха- Блажене руке твоје, јер се не полакомише нити дотакоше икоје од људских ствари. Блажене ноге твоје, јер не крочише путем што у смрт води, нити стопала твоја кренуше на грех. Јер и душа твоја и тело твоје испунише се духовног живота и осветише се сладошћу светих Анђела. – И опет стаде говорити души својој: Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени свето име његово! Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра што ти је учинио (Пс. 102, 1-2). Зашто тугујеш, душо? Не бој се, нећеш бити задржана у тамницама ада; демони те ни на који начин неће моћи оклеветати, јер у теби нема порока греховног; Анђели Господњи станом стоје око оних који се боје Господа , и избавиће их Господ. Блажен слуга који је извршио вољу Господа свог.
Пошто преподобни Марко изговори то и много других ствари из Светог Писма на утеху души својој и на утврђење несумњиве наде у Бога, изаће на врата пештере, и плачући од радости рече ми умилно: Колики труд даде себи духовни син мој Серапион дошавши да види моје обиталиште! И благословивши ме, загрли ме обема рукама, целива ме, и рече: Деведест и пет година проведох у овој пустињи и не видех човека, а сада гледам твоје лице које толико година желех да видим. Ти ниси презао да узмеш на себе толики труд, да би дошао к мени; зато нека те Господ мој Исус Христос награди у дан када буде судио тајне људске!
Рекавши то, преподобни Марко ми нареди да седнем. И ја га стадох распитивати о његовом животу славном. И он ми причаше, говорећи: Двадесет и пет година, као што рекох, боравим у овој пештери, и не видех не само човека, него ни звера, ни птице, нити једох хлеба људског, нити се у хаљине обукох. За првих тридесет година много сам се мучио и злопатио од глади, жеђи и голотиње, а нарочито од ђаволских напада. Тих година ја сам, принуђен глађу, јео земљу, и морен жеђу, пио морску воду. А демони су се до хиљаду пута заклињали између себе, да ће ме потопити у море. И они су ме хватали, и бијући ме свлачили ме до подножја ове горе, али сам ја устајао и опет се пео на врх горе. Но они су ме опет свлачили доле све док не постадох сама кожа и кости. А бијући ме и вукући ме, они су викали: Одлази из наше земље, јер од постанка света нико од људи није дошао овде, а како си се ти усудио доћи? После тридесет година најжешћег страдања, после толиког гладовања, жеђовања, наготовања, и после толике борбе са демонима, на мене се изли благодат Божја и милосрђе Божје. И по промислу Божјем измени се природа мога тела, те израстоше длаке на телу мом. И храна ми се доноси доста. И Анђели Господњи долазе ми. И видех царство небеско , и обитељи светих душа, и обећано блаженство које је уготовљено онима који чине добро. Видех рај Божји и дрво познања од кога једоше наши прародитељи. А видех и Еноха и Илију у рају. И нема ничега што молих у Господа а да ми Господ не показа.
Онда упитах блаженог Марка, вели Серапион: Реци ми, оче, на који си начин дошао овде? и светитељ ми стаде казивати: Рођен сам у Атини, и тамо сам изучавао философију. Али кад ми умреше родитељи ја рекох у себи: И ја морам умрети као што моји родитељи умреше, зато ћу се добровољно одвојити од света пре но што будем отргнут од њега. И одмах скидох са себе одело, седох на једну даску у мору, и ношен таласима ја, по Божјем промислу, пристадох уз ову гору.
Док смо тако разговарали, вели Серапион, свану, и ја угледах како је цело његово тело обрасло у длаке као у неког звера, препадох се и стадох дрхтати од страха: на њему се није могла приметити красота људског бића, и ни по чему се није могло познати да је то човек осим по гласу и речима што су излазили из уста његових. А он, видевши да сам се уплашио, рече ми: Не плаши се од изгледа мога тела, јер је тело трулежно, и од трулежне земље узето. – И упита ме: Држи ли се свет закона Христова као раније? Ја му одговорих: Благодаћу Христовом сада се држи боље него у ранија времена. Он ме опет упита: Постоји ли још идолослужење и гоњење на хришћане? Одговорих му: Помоћу светих молитава ваших престаде гоњење и нема идолослужења. Чувши то, старац се веома обрадова.
Затим ме упита: Да ли сада има у свету хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море“, – да се тамо и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А свети Марко махну јој руком, говорећи јој: Шта ти би, горо? Ја не рекох теби да се покренеш, него разговарам с братом, а ти стани! – Чим он то рече, гора се заустави. А ја, кад то видех, падох ничице од страха. Но он ме ухвати за руку и подиже, па ме упита: Зар ниси видео таква чудеса за свога живота? Ја му одговорих: Нисам, оче. А он уздахнувши заплака горко, и рече: Тешко земљи, јер су хришћани на њој само по имену хришћани а не по делима. И опет рече: Благословен Бог који ме доведе на ово свето место, да не умрем у отаџбини својој и не будем сахрањен у земљи оскврњеној многим гресима.
Пошто проведосмо тај дан у псалмопјенију и духовном разговору, он ме увече упита: Брате Серапионе, није ли време да ми после молитве учиниш ту љубав да с благодарношћу Бога седнемо за трпезу и прихватимо се? Ја му ништа не одговорих. А он, подигавши руке к небу стаде говорити двадесет и други псалам: Господ ме спасе , и ништа ми неће недостајати. И кад заврши псалам, окрену се пештери и викну: Брате, постави трпезу! – Онда, обраћајући се мени, рече: Хајдмо да се прихватимо што нам Бог посла. А ја се зачудих у себи, и ужас ме спопаде, јер целог дана никога и ништа не видех у пештери осим светог Марка. Он пак говори неком невидљивом, и наређује му да постави трпезу. И кад уђосмо у пештеру, угледах трпезу и две столице, а на трпези два мека и као снег бела хлеба, две рибе печене, чисто зеље, маслине, урме, дивно воће, со и крчаг пун воде слађе од меда- Кад стадосмо за трпезу, свети Марко ми рече: Благослови, чедо Серапионе! А ја рекох: Опрости ми, оче! И светитељ рече: Господе, благослови! И видех над трпезом руку пружену с неба где крсним знаком благосиља трпезу.
Пошто једосмо, свети Марко рече: Брате, узми ово одавде. И одмах невидљива рука узе трпезу. А ја се дивљах прво – невидљивом слузи, јер бестелесни Анђео Господњи по наређењу Божјем служаше анђелу у телу, преподобном Марку, и друго – што никад у животу нисам јео слађи хлебац и рибе и остало, нити пио тако слатку воду, као за овом трпезом. Тада ми светитељ рече: Јеси ли видео, брате Серапионе , колика добра шаље Бог слугама Својим? Досад ми је Бог сваког дана слао по један хлеб и по једну рибу, а данас због тебе Он удвостручи трпезу, посла нам два хлеба и две рибе. Ето таквом ме трпезом сваког дана Господ храни за моје прво злопаћење. Јер првих тридесет година мога живљења на овом месту, као што ти већ рекох, ја не нађох ни једну травчицу којом би се хранио. Трпећи глад и жеђ, ја сам у великој невољи јео земљу и пио горку воду морску. Ишао сам го и бос, и отпадоше ми прсти с ногу од силног мраза зими и од силне жеге лети; и тело ми просто изгоре од сунца, и ја сам ничице лежао на земљи као мртав. И демони су војевали против мене као да сам напуштен од Бога. А ја помоћу Божјом све то трпех ради љубави његове божанске. И кад се наврши тридесет година мога страдања, по Божјој наредби порастоше ми коса и длаке, те ми као одећа покрише цело тело. И од тада па све до сада: демони ми се не могоше приближити, глад и жеђ немају власти нада мном, мраз и жега ме не муче. Сврх свега тога никада нисам боловао. А данас се завршава живот мој, и Бог те је послао овамо да својим светим рукама погребеш моје ништавно тело.
И после неког времена светитељ ми опет рече: Брате Серапионе, ове ноћи немој спавати због мог одласка. И стадосмо обојица на молитву појући псалме Давидове. Потом ми рече свети: Брате Серапионе, по одласку мом положи с миром Христовим тело моје у овој пештери, улаз од пештере зазидај камењем, па се онда врати у своје место, а овде немој остајати. – Ја се на то поклоних преподобном и са сузама стадох молити опроштај од њега. И молећи га говорах: Оче, умоли Бога да ме узме с тобом, да идем куда ти идеш. А свети ми одговори: У дан весеља мог не плачи него се весели! Ти треба да се вратиш на своје место. А Господ који те је довео овамо нека ти подари спасење ради труда и богоугодништва твог! Али знај да се нећеш вратити оним путем којим си дошао овамо. Ти ћеш се одавде вратити у своје место на један необичан начин.
Пошто поћута мало, преподобни Марко стаде опет говорити: Брате Серапионе, ово је највећи дан у моме животу, јер се данас душа моја разрешава телесних страдања и одлази да се упокоји у небеској обитељи. Данас ће тело моје отпочинути од многих трудова и патњи. Данас ће примити светлост одмора.
Када то свети рече, пештера се испуни светлошћу јачем од сунчане, и сва гора она замириса дивним мирисом, и узевши ме за руку, вели Серапион, преподобни Марко стаде говорити овако: Остани, пештеро, у којој обитавах телом мојим служећи Богу у привременом животу мом; и опет ће до свеопштег васкрсења обитовати у теби мртво тело моје, које беше дом патњи и трудова и мука. А Ти, Господе, разлучи душу моју од тела, јер Тебе ради претрпех глад и жеђ и голотињу и мраз и жегу и сваку невољу. Ти ме сам, Господе, одени одећом славе у страшни дан Твога доласка. Одморите се, очи моје, које нисте задремале у ноћним молитвама! Одморите се, ноге моје, преморене сте од свеноћних стајања!- Одлазим из привременог живота, и желим спасење свима који остају на земљи: Спасавајте се испосници што се Бога ради потуцате по пештарама и горама! Спасавајте се себепринуђивачи што царства ради небеског приморавате себе на сваку муку! Спасавајте се Христови сужњи, заточеници правде ради, који немате утехе осим једнога Бога! Спасавајте се лавре које дан и ноћ служите Богу! Спасавајте се свете цркве, очишћење сте грешницима! Спасавајте се свештеници Господњи, посредници људи пред Богом! Спасавајте се децо царства Христова, усињени Христу светим крштењем! Спасавајте се христољубци који примате странце као самога Христа! Спасавајте се милостиви, достојни помиловања! Спасавајте се богати који се у Господу богатите богоугодним добрим делима и да-режљиви сте! Спасавајте се ви који сте Господа ради осиромашили! Спасавајте се благоверни цареви и кнежеви који судите по правди и милосрђу! Спасавајте се смиреноумни постници и трудољубиви подвижници! Спасавајте се сви који се у Христу волите! Спасена буди сва земљо, и сви који на теби живе у миру и љубави Христовој.
Пошто ово изговори, преподобни Марко се окрете к мени, вели Серапион, загрли ме говорећи: Спасавај се и ти, брате Сарапионе! Христос, ради кога си са надом поднео овај труд, нека те по труду твом награди у дан доласка Свог! – И опет ми рече: Брате Серапионе, заклињем те Господом нашим Исусом Христом, Сином Божјим, немој узети ништа од смиреног тела мог, чак ни влас једну; и нека му се не приближи никаква риза, него нека коса и власи којима ме обуче Бог буду телу мом за погреб. И ти немој овде остати!
Када светитељ ово изговори, а ја јецах, би глас с неба који говораше: Донесите ми из пустиње сасуд изабрани! Донесите ми делатеља правде, савршеног хришћанина и верног слугу! Ходи, Марко, ходи да се одмориш у светлости радости и духовног живота! – И рече ми светитељ: Преклонимо колена, брате! И преклонисмо. И чух глас анђелски који говораше преподобном: Пружи руке своје!
Чим чух овај глас, вели Серапион, ја одмах устадох, и видех светитељеву душу већ разрешену од тела, и како је Анђели покривају белим и светлим ризама, и носе на небо. А видех и пут кроз ваздух ка небу, и како се небески свод отвори. И видех војске демона где стоје на путу спремне, и чух глас анђелски који говораше демонима: Бежите, синови таме, од лица светлости правде! И задржана би та света душа у ваздуху око једнога сата, и дође глас с неба к светим Анђелима који говораше: Узмите и донесите овамо посрамитеља демона1- И пошто душа преподобнога без икакве повреде прође демонске војске и приближи се к отвореном небу, видех руку пружену с неба како прихвати душу непорочну.
А беше већ поноћ, и ја опремих и положих чесно тело светитељево, и проведох сву ноћ на молитви. Кад се раздани, ја са сузама радосницама изврших над телом прописано опело, целивах га и положих у пештери. Онда камењем зазидах улаз у пештеру. И после подуже молитве сиђох с горе, молећи се Богу, и призивајући светитеља да ми буде у помоћи при одлажењу из те страшне и непроходне пустиње. А по заласку сунца ја седох да се одморим. И гле, она два отшелника који ми се раније јављаху, стадоше преда ме и рекоше ми: Брате Серапионе, ти си данас погребао тело блаженог оца, који заиста више вреди него сав свет. Но хајде устани, боље да путујеш ноћу док је хладовина, јер је дању тешко путовати по страховитој врућини. – И ја устадох и пођох за њима. И путовах с њима све до зоре. А кад зора заруди, они ми рекоше: Брате Серапионе, иди с миром у своје место, и моли се Господу Богу! – Не одмакох далеко од њих, и ја угледах пред собом манастир великог старца оца Јована. Задивљен, ја громко прославих Бога, и опоменух се речи коју ми преподобни Марко рече, да се нећу вратити путем којим сам к њему дошао. И тада ми би јасно, да сам молитвама светог био ношен на невидљив начин. И прославих милост преблагог Бога нашег, коју показа према мени недостојном на молитве и молбе преподобног оца нашег Марка, верног слуге Свог.
Чувши мој глас, ава Јован ми брзо изиђе у сусрет и рече ми: Вратио си нам се, аво Серапионе, у миру с Богом! И одосмо у цркву, и ја испричах све старцу и ученицима његовим, и сви прославише Бога. И рече ми старац: Брате, он беше ваистину савршени хришћанин, а ми смо само по имену хришћани, и делима смо далеко од истинског хришћанства. Но човекољубиви и милостиви Бог наш, који је угодника свог светог Марка примио у вечне дворе небеског царства, нека Он крилима своје доброте закрили нас и сву своју свету саборну апостолску Цркву од свих замки ђаволских, и нека свагда буде с нама, смиреним слугама Својим, и нека нас упути на испуњење Његове свете и божанске воље, да бисмо следовали Његовим светим великим угодницима, преподобним оцима нашим и тако на дан Сташнога суда добили милост са Оцем великим авом Марком, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих светих који су угодили Господу нашем Исусу Христу, коме слава са оцем и с пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и кроз бесконачне векове, амин.
Свети Марко се упокојио око 400 године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
П У П Л И Ј А
 
Преподобни Пуплије монах подвизавао се у Египту за царовања Јулија Отступника[3]. Када овај безбожни цар крену на Персију, посла у правцу истока ђавола, као неког извидника, да му брзо донесе отуда вести. Кренувши на исток, ђаво дође до места где монах Пуплије живљаше. Но ту се заустави и остаде десет дана непомично, пошто не беше у стању да се макне с места. Јер преподобни Пуплије, осетивши да ђаво пролази његовим крајем, стаде на молитву, и са рукама подигнутим к небу мољаше се дан и ноћ дотле док се ђаво не врати Јулијану не урадивши ништа. Јулијан га упита: „Зашто се задржа тако дуго на путу“?. Ђаво му одговори: „Мада се дуго задржах на путу, ипак се вратих к теби не извидевши и не дознавши ништа. Јер десет дана чеках да монах Пуплије престане са својим молитвама, да бих несметано прошао то место где он борави, али то беше узалуд, и ево ја ре вратих натраг“.
Тада нечестиви Јулијан с јарошћу рече ђаволу: „Када се вратим из рата, осветићу се томе монаху“. Али Јулијан не успе да своју злу намеру оствари, пошто ускоро после тога би убијен невидљивом силом Божјом. А један од Јулијанових војсковођа одмах продаде све имање своје, па раздавши новац сиромасима, одрече се света, дође к преподобном Пуплију, прими монаштво и подвизаваше се с њим као изврстан монах. Преподобни пак Пуплије подвизаваше се после тога још дуго времена и, потпуно угодивши Богу својим врлинским животом, престави се и отиде у вечне обитељи небеске.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПЛАТОНА ИСПОВЕДНИКА,
игумана манастира Сакудионас
 
Преподобни Платон бејаше син знаменитих и побожних родитеља, Сергија и Ефимије. Још измалена родитељи га васпитаваху у побожности и учаху хришћанским врлинама Али не успеше да до краја доведу васпитање свога синчића, пошто се упокојише и пређоше из пролазног живота у вечни живот.
Оставши сироче, Платона узеше у свој дом његови рођаци. Учећи школу, он показиваше велики успех у наукама, а уједно с тим и у хришћанским врлинама. Када постаде пунолетан, Платон остави дом својих рођака и стаде својим трудом зарађивати себи средства за живот. Он беше толико трудољубив и уздржљив, да убрзо трудом руку својих стече велико имање. Но срце његово беше туђе привезаности ка благу овога света. Сто-га он све своје имање раздаде сиромасима и робове своје пусти на слободу, па се удаљи на гору Олимпр[4], где и монаштво прими у једном од тамошњих манастира.
У манастиру преподобни Платон провођаше врло строг подвижнички живот. При томе, он слободно од молитве време употребљаваше на преписивање књига и састављање корисних зборника из списа црквених отаца. А после смрти настојатеља манастира Теоктиста, преподобни Платон би једногласно изабран за игумана, године 770, када њему беше тридесет и пет година. У чину игумана преподобни се стаде још са већом ревношћу подвизавати, свој манастирској братији дајући пример исгинског хришћанског живота.
У то време патријархом цариградским беше свети Тарасије[5]. Чувши за подвиге преподобног Платона, он му предложи митрополитски престо Никомидијски[6]. Но преподобни, жељан усамљеничког живота подвижничког, одби то по смирености својој, и повуче се у једно усамљено место, звано Сакудион[7]. где он доцније основа манастир.
У то време, поводом иконоборачке јереси царица Ирина[8] заједно са свјатјејшим патријархом Тарасијем сазва у Никеји[9] Седми Васељенски Сабор 787 године, на коме би осуђено безбожно учење јеретика иконобораца и васпостављено и потврђено побожно поштовање светих икона. На Сабору беху преко три стотине отаца, међу којима и преподобни Платон. Као човек начитан, и зналац Светога Писма, преподобни Платон беше од велике користи Сабору, јер јуначки брањаше учење Православља и смело изобличаваше учење јеретика.
По завршетку Сабора преподобни Платон се повуче у место својих подвига – Сакудион. То место бејаше не само дивно, него и веома подесно за усамљеничке подвиге. Налазећи се на гори, Сакудион је са свих страна био окружен дивним високим дрвећем; једини прилаз к њему била је мала, једва видна стаза кроз густу шуму. Ту се заједно са преподобним Платоном подвизаваше његов нећак Теодор[10]. Ускоро они ту подигоше цркву у име светог Јована Богослова.
Међутим, глас о подвизима светог Платона ширио се све више и више, и к њему стадоше долазити многи људи, тражећи од њега поуке и руководства у хришћанском животу. Када се ученици преподобнога умножише, он подиже на том месту манастир 782 године, и у њему сам обављаше дужност настојатеља. Својим подвижничким животом преподобни Платон пружаше свој братији добар пример за подражавање. Нарочито се усрдно угледао на преподобног његов нећак, блажени Теодор, који дане и ноћи провођаше у непрекидним подвизима молитве и богомислија.
Посматрајући толико врлински живот Теодоров, преподобни Платон се веома радоваше за њега. Решивши да блаженог Теодора одликује свештеничким чином, преподобни отпутова са њим у Византију к свјатјејшем патријарху Тарасију. Свјатјејши рукоположи Теодора за презвитера, иако је овај пристао на то не толико по доброј вољи колико по послушању. Јер блажени Теодор, сматрајући себе недостојним такога чина, не хоћаше да га прими и говораше да је тај чин изнад његових моћи. Али, не будући у стању да се супроти вољи свога духовног оца, а и вољи патријарховој, он се покори и прими свештенство. Када се преподобни Теодор врну у свој манастир као свештеник, он продужи да се подвизава још са већим усрђем и ревношћу.
По истеку неколико година, преподобни Платон, пошто беше онемоћао од многих трудова и старости, одлучи да скине са себе бреме манастирског старешинства, желећи да власт игуманску после њега прими блажени Теодор. Он је често говорио о томе преподобном Теодору, молећи га да га ослободи тешког бремена управљања манастиром. Али овај је сваки пут одбијао да се прими старешинства у манастиру, јер је сматрао да је боље живети под старешинством других него сам старешиновати, пошто је за сапсење душе лакше и корисније добијати поуке од других него ли сам руководити кога другог.
Видећи да је тешко савладати смирење блаженог Теодора, преподобни Платон се реши на ово: леже у постељу, тобож болестан, – а уствари је био слабуњав, – сазва сву братију, каза им да осећа приближавање своје смрти, па их онда упита: „Кога желите да имате после мене за настојатеља? Ко је, по вашем мишљењу, најспособнији за то?“ – Преподобни је знао да ће братија пожелети да за свог настојатеља имају управо Теодора, пошто су га сви волели и уважавали због његових великих врлина. Тако се и догоди. На упућено питање сви једнодушно одговорише: „После тебе нека нам Теодор буде игуман!“
Тада преподобни Платон предаде своју власт блаженом Теодору, пошто се овај није могао противити жељи свеколике братије. Примивши старешинство, блажени Теодор удвостручи своје подвиге, служећи свима за узор и поучавајући све врлинском животу не само речју него и делом.
У то време син благочестиве царице Ирине цар Константин, поставши пунолетан, отстрани од царског престола своју матер, и узе у соје руке управљање државом. То би 790 године, када Константину беше двадесет година. Млад и покварен, Константин се одаде разноврсним гресима. Тако он отера од себе своју супругу Марију, силом је замонашивши; па онда узе другу жену, по имену Теодотију, рођаку његовог оца. Свјатјејши патријарх Тарасије не одобри такав безакони поступак царев, и не хтеде да благослови његов брак. Али презвитер Јосиф, економ цркве цариградске, наруши божанствене законе и, не послушавши патријарха, пристаде да изврши тајну брака над царем.
Чувши за то, блажени Теодор, а са њим и преподобни Платон, веома се ожалостише душом. Горећи ревношћу за закон Божји, Теодор заједно са светим Платоном упути свима монасима посланицу, у којој их обавештаваше о царевом безакоњу и свима препоручиваше да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божјег.
Глас о тој ревности и смелости блажених Теодора и Платона пронесе се на све стране, па дође и до ушију самога цара. Бесан од гнева на свете мужеве, цар нареди да се, после жестоких мучења, преподобни Теодор пошаље на заточење у Солун, а Платон вргне у тамницу. После пак смрти нечестивог цара преподобни Платон би ослобођен тамнице, а свети Теодор враћен из заточења.
Међутим, свети Теодор, због сталних упада агарјана, који су пустошили и узимали у своје руке разне области Византиске царевине, напусти Сакудион заједно са братијом, не желећи излагати опасности живот манастирске братије, и дође у Цариград, где прими управу знаменитог Студијског манастира[11] А преподобни Платон, некадашњи игуман, сада дође к блаженом Теодору као смирени инок и стаде се подвизавати у његовом манастиру. При томе, преподобни Платон је толико смиравао себе, да добровољно метну ланце на своје ноге, предавајући се непрестано подвизима поста и молитве.
Ускоро потом на византиски престо незаконито ступи цар Никифор[12], који својом влашћу врати у Цркву гореспоменутог презвитера Јосифа, кога патријарх Тарасије беше одлучио од Цркве за његов безакони поступак. Када после тога свети Теодор заједно са братијом изобличи цара што је поступио противно црквеним правилима, цар се веома разљути на њега и на сву братију обитељи Студијске и посла их све заједно са блаженим старцем Платоном у заточење на једно острво у близини Цариграда. То је било 807 године.
Провевши четири године у заточењу, преподобни Платон већ у дубокој старости врати се у Цариград, и опет настани у обитељи Студијској. Подвизавајући се много и усрдно још три године у овој обитељи, он најзад отиде ка Господу на Лазареву суботу 814 године, у седамдесет деветој години живота, да би заједно са осталим светитељима предстао престолу Господњем и вечито прослављао Господа на небесима. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ СОЛУНСКЕ
 
Преподобна Теодора роди се на острву Егини од побожних хришћанских родитеља, Антонија и Хрисанте. Ови благочестиви супрузи живљаху у време цара Михаила Рангаве[13], када свету Цркву узнемираваше јерес иконоборска. Но благочестиви супрузи не дадоше се саблазнити иконоборским учењем, већ као светилници сијаху својим правоверјем.
Када Теодора одрасте, ступи у брак. У браку она ускоро доби кћер. Но због најезде непријатељске млади супрузи се преселише у Солун. Када Теодорина кћи постаде пунолетна, преподобна Теодора је посвети на службу Богу у једном манастиру солунском. А по смрти мужа, она и сама ступи у исти манастир и прими монашки чин.
Живећи у манастиру, преподобна Теодора провођаше строг подвижнички живот. Крепљена благодаћу Божјом, она трудовима послушања и смирења свога, постом и молитвом толико угоди Богу, да чињаше чудеса не само за живота, него и после смрти своје, 879 године. Тако, када се, по престављењу преподобне Теодоре, упокоји игуманија њене обитељи, и када тело њено полагаху близу гроба преподобне Теодоре, догоди се велико чудо: преподобна Теодора, као жива, покрену се заједно са сандуком својим, као уступајући место својој старешици и показујући своје смирење чак и после смрти. Видевши ово чудо, сви присутни се запрепастише и громко викаху: Господе, помилуј!
Од светих моштију преподобне Теодоре, које до данас почивају у њеном манастиру у Солуну, истицаше миомирисно миро, којим се твораху многа чудеса: беси се изгоњаху, слепи вид добијаху и многи се болесници исцељиваху од својих недуга у славу Христа Бога нашег.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕРМОСА
 
За своју веру у Христа пострадао сагорен у огњу.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КИРИЈЕ и ДУЛЕ
 
Госпођа (грчки кириа) и робиња пострадале за Христа мачем посечене.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОМПИЈА
 
Мачем посечен за Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ПЕТ ДЕВОЈАКА МУЧЕНИЦА
 
Са острва Лезвоса; пострадаше за Христа мачем посечене.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА и ТЕРЕНТИЈА
 
Пострадали за Господа мачем посечени.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
3ИНОНА
 
Овај свети мученик пострада за своју веру у Христа -премазан смолом, па у огањ бачен, и у огњу копљем прободен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОНА, СИМЕОНА и ФЕРВИНА
 
Подвизавали се у четвртом столећу, и мирно скончали.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
 
Рођен је у Новом Ефесу. Беше ожењен и родитељ више деце. Године 1798 у пијаном стању одрече се хришћанске вере и постаде муслиман. Постиђен због тога, он се одрекне мухамеданства и побегне тајно из Ефеса на острво Самос. Турци оклеветају ефеске хришћане да су га убили због одрицања вере, али касније Георгије би пронађен и насилно доведен од Турака у Ефес. Не хотећи себе признати да је муслиман, и не одричући се своје хришћанске вере, он буде мучен и затворен. Најпосле буде погубљен мачем као хришћанин 5. априла 1801. године у Ефесу. Тело му погребоше хришћани у гробу св. новомученика Полидора.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Диоклецијан царовао од 284 до 305 године. Увиђајући да је тешко да сам управља огромном царевином Римском, ок 285 године изабра себи за сауправитеља једног од својих војсковођа, храброг Максимијана (Херкулеса), и са титулом Августа повери му западну половину царевине. Године 292 он нзабра још два помоћника са титулом Ћесара: Констанција Хлора за Британију, Галију и Шпанију, и Галерија за Илирију. Диоклецијан пренесе свој двор из Рима у Никомидију (град на азијској обали Мраморног Мора) због чега стари Рим постепено губљаше свој значај. Поглавито под утицајем ћесара Галерија Диоклецијан је издао четири едикта или указа против хришћана, и био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
  2. По замишљању старих Грка, дванаест највећих или најглавнијих богова обитавали су у ваздушном пространству, између земље и неба, а обиталишта су им била у велелепним палатама на врху планине Олимпа. Стога су ти богови називани и Олимписким боговима. То су били ови богови: Зевс, Хера, Посејдон, Деметра, Аполон, Артемида, Хефест, Палада – Атина, Ареј, Афродита, Хермес и Хестија.
  3. Римски цар Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
  4. Гора Олимп – у малоазијској области Мизији, на граници између Фригије и Витиније. Ту се налазио, чувен по својим подвижницима, манастир звани „У Символима“. У њему се преподобни Платон и подвизавао.
  5. Патријарховао од 784 до 806. год. Његов спомен празнује се 25 фебр.
  6. Никомидија – град у малоазијској области Витинији. Основао га 264 год. пре Христа витинијски цар Никомид I, од кога је и добио свој назив. Био омиљено боравиште римских царева и војсковођа при њиховим походима на Исток. У садашње време на месту древне Никомидије налази се мало насеље Исмид.
  7. То место налазило се недалеко од горе Олимпа.
  8. Света Ирина, супруга цара Лава Хозара, после његове смрти управљала од 780 до 790 год. за малолетства свога сина Константина Порфирогенита, и затим самостално од 797 до 802 год. Њен спомен празнује се 7 августа.
  9. Никеја – у старини богат и врло напредан град малоазијске области Витиније. У садашње време на том месту налази се бедно селашце Исник.
  10. То је знаменити Теодор Студит, који се прослави као храбри заштитник иконопоштовања и неустрашиви изобличитељ јереси иконоборачке. Празнује се 11 новембра.
  11. Преподобни Теодор Студит би постављен за игумана Студнјског манастира године 798. – Студијски манастир добио је свој назив од имена свога оснивача Студија, римског патриција. Студије подиже у Цариграду велику и дивну цркву у име светог Јована Претече и устроји при њој манастир, у који позва монахе из цариградског манастира „Неусипајушчих“. Тако постаде Студијски манастир.
  12. Никифор I царовао од 802 до 811 године.
  13. Царовао у Византији од 811 до 813 год.

Један коментар

  1. дамјан

    За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *