NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za april

Žitija Svetih za april

21. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
JANUARIJA EPISKOPA
i drugih sa njim
 
Za vreme gonjenja hrišćana pod neznabožnim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom[1] bi izveden na sud episkop kampanijski u Italiji Januarije pred kneza kampanijskog Timoteja. Knez pokuša najpre laskama a zatim pretnjama da ga pridobije za idolopoklonstvo. Ali kad vide da je episkop Januarije nepokolebljiv u hrišćanskoj veri kao stub, knez naredi da ga vrgnu u usijanu peć. No sveti mučenik, kao nekada Tri Mladića u vavilonskoj peći, stajaše nepovređen posred ognja, pojući i slaveći Boga, jer Anđeo Božji siđe k njemu i rashladi oganj nevidljivom rosom. I kad iziđe iz peći, svi se zaprepastiše videvši da mu oganj ni odeću nije dodirnuo. A knez, smatrajući da se episkop hrišćanski sačuvao od ognja pomoću nekih mađija, još više se razjari i naredi da mučenika rastegnu na mučilištu tako jako, da mu i zglobovi pucaju, pa onda bez milosti biju. Pošto mučenika tako rastegoše, oni mu gvozdenim četkama telo strugaše, dok se kosti ne zabeleše, i zemlja sva natopi krvlju. Među narodom stajahu đakon Faust i čtec Diziderije i posmatrahu muke svoga episkopa. I s jedne strane, radovahu se duhom zbog junačkog trpljenja njegovog, a s druge strane – plakahu zbog ljutih muka njegovih. A kada svetitelju žile prerezaše, oni glasno zaridaše. Po tome ih poznaše da su hrišćani. Stoga ih neznabošci obojicu uhvatiše, pa zajedno sa svetim mučenikom Januarijem vezaše, i za knezom u grad Potiol[2] dovedoše, i tamo u tamnicu baciše. U istoj tamnici behu Hrista radi i đakoni potiolski Prokl i Sosije, i dva prosta čoveka hrišćanina Evtihije i Akution.
Sutradan biše svih sedam izvedeni i pred zverove bačeni. Ali Bog, koji proslavlja sebe u svetiteljima Svojim, zatvori usta zverovima, kao nekada Danila radi u jami, i zverovi ih se i ne taknuše, nego svi krotki kao ovce priđoše i padoše pred noge svetome episkopu. – Ovo natprirodno čudo zaprepasti i uplaši sve gledaoce. Ali knez i ovu božansku silu pripisa hrišćanskim mađijama, i razmišljaše kako bi svetitelja Božjeg i one sa njim pogubio. Dok se tako mučaše oko toga, on iznenada oslepe, i zatraži vođa. A nezlobivi svetitelj i mučenik Hristov Januarije pomoli se Bogu za neprijatelja svog kneza Timoteja, i ovaj odmah progleda. Progleda telesnim očima, ali ne i duševnim.
Od gledalaca koji su posmatrali ova čuda, njih pet hiljada ljudi verovaše u Hrista. A neblagodarni i tvrdoga srca knez, iako molitvama mučenikovim isceljen od iznenadnog slepila, ne samo ne poznade istinu, nego se još više izbezumi. Jer, umesto da uznese zahvalnost istinitome Bogu – Hristu Gospodu našem, on stade huliti na Njega. I sav besan što se toliki narod obrati Hristu, on naredi da svete mučenike mačem poseku.
I tako svetitelj Božji sveštenomučenik Januarije i njegovi sastradalci: đakoni Faust, Prokl, Sosije, čtec Diziderije, Evtihije i Akution, biše mačem posečeni izvan grada Potiola, i dobiše vence mučeničke.[3] A tela svetih mučenika uzeše obližnji gradovi, svaki po jedno, da bi imali svoje posrednike pred Bogom. Telo sveštenomučenika Januarija uzeše hrišćani grada Neapolja, prenesoše tajno u svoj grad i česno položiše u crkvi. Pri uzimanju tela svetog Januarija u gradu Potiolu, hrišćani pokupiše sa zemlje speknutu krv mučenikovu u staklen sud, i čuvahu je česno. I kad god bi je stavljali pored mučenikove glave, ona bi se odmah raskravila i postajala tečna kao da je tog časa prolivena. Do dana današnjega bezbrojna čudesa projaviše se na grobu ovoga svetitelja. Jedno od njih je i ovo: Jednom kada vulkan Vezuv stade izbacivati oganj i lavu silnu, tako da zapreti i obližnjim i daljnim naseljima, narod pribeže grobu svetog sveštenomučenika Januarija, i sa suzama ga prizivaše u pomoć. I odmah na njegove molitve vulkan prestade da radi, i ne nanese nikakve štete.
Treba spomenuti i ovo neobično čudo: Nekoj udovici Maksimili umre sin jedinac, i ona plakaše neutešno nad njim. U tom bolu svom ona učini ovo: setivši se kako u Starom Zavetu sveti prorok Jelisej čudesno vaskrse sina Somanićanke, ona skide ikonu svetog episkopa Januarija izrađenu na drvetu, a koja je visila iznad crkvenih vrata, položi je na svog mrtvog sina, i to oči prema očima, usta prema ustima, telo prema telu, i stade se od sveg srca moliti svetitelju sa suzama i jecanjem, govoreći: Slugo Božji, smiluj se na mene i uteši me ucveljenu: vaskrsni sina mog, jedinca mog! – Kad se ona tako pomoli, odmah ožive dečko, i ustade zdrav. I svi koji behu došli radi pogreba udiviše se ovom preslavnom čudu, i proslaviše i blagodariše Boga, koji tvori divna dela preko svetitelja Svojih, i zahvalnost uznesoše svetom mučeniku Januariju kao brzom pomoćniku. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i na nama pokaže milost svoju vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
TEODORA
i drugih sa njim
 
Za vreme cara Antonina[4] u Pergi Pamfilijskoj[5], gde carski namesnik bejaše Teodot, skupljahu za carsku vojsku mladiće kršne, snažne i lepe, koji se imahu poslati na službu u dvor carski. Sa drugim mladićima bi uzet i blaženi Teodor, krasan licem. Namesnik na njega metnu vojnički znak, kao i na druge. A sveti Teodor tog časa baci od sebe taj znak, izjavljujući: Ja sam od utrobe majke svoje označen mojim Nebeskim Carem, Gospodom Isusom Hristom, i neću da služim drugome caru. Namesnik ga upita: A kog si cara postao vojnik? Svetitelj odgovori: Cara koji stvori nebo i zemlju. Po tome namesnik poznade da je Teodor hrišćanin, pa ga upita: Nećeš li da prineseš žrtvu bogovima našim? Svetitelj odgovori: Ja nikada nečistim demonima ne prinesoh žrtvu, niti ću prineti.
Tada namesnik naredi da ga biju. I pošto ga silno izbiše, opet ga dovedoše pred namesnika, i ovaj ga upita. Jesi di se već urazumio, i hoćeš li nam odgovarati pitomije, i pokloniti se bogovima? Svetitelj mu odgovori: Kada bi ti poznao Boga Tvorca, ti bi sam zaželeo da Mu se pokloniš.
Onda namesnik naredi da se naloži velika vatra, na nju stavi veliki tiganj, u njega položi go mučenik, pa rastopi mnogo smole, sumpora i voska, i tom vrelom smesom poliva mučenik. Kada se to rađaše, iznenada Bog učini divno čudo: nastade silna tutnjava i zemljotres, zemlja se rasede onde gde bejaše vatra i tiganj, iz zemlje provre voda te ugasi vatru i rashladi tiganj, a sveti mučenik ustade potpuno čitav i zdrav, i reče namesniku: Eto vidiš, ovo nije delo moje sile nego Hrista Boga mog, kome služim; a ako hoćeš da poznaš silu tvojih bogova, naloži vatru i opet užeži tiganj, položi na njega u ime bogova tvojih jednog od vojnika tvojih, pa ćeš onda poznati silu njihovu i svemoć Boga mog.
Kada to čuše prisutni vojnici, rekoše namesniku: Ne, gospodine, ne čini to s nama, nego učini to sa žrecem bogova, jer će tiganj poslušati i žreca kao što posluša Teodora, i neće ga opaliti kao što ne opali ovoga. – Namesnik odmah naredi da mu pozovu žreca, i upita ga: Kako se zoveš? Žrec odgovori: Zovem se Dioskor. Namesnik ga upita: Kakvim se to biljem mažu hrišćani, i kakvim mađijama služe, te smelo idu u oganj, i oganj ih ne opaljuje, kao što maločas i Teodor ostade nepovređen od ognja? Dioskor odgovori: Hrišćani nisu mađioničari, nego je ime Hristovo tako moćno, da gde se ono prizove, tamo se ruše sve mađioničarske basne i sve bilje, i demoni dršću. Namesnik ga upita: Eda li je Hristos jači od našeg Zevsa? Dioskor odgovori: Zevs[6] i ostali bogovi s njim, to su idoli gluvi i mrtvi. No molim te, nemoj: stavljati mene na tiganj, već ako hoćeš da poznaš Zevsovu silu, stavi njega samog na oganj. Namesnik na to odgovori: Ko može to učiniti, ko se sme drznuti da boga metne na oganj? Dioskor mu reče: Naredi meni, i ja ću to učiniti. A ako mi se Zevs odupre, onda ću poverovati da je bog i može da zaštiti sebe od ognja. Namesnik na to odvrati: Ti zaista već nisi žrec pošto tako govoriš o bogovima. Dioskor odgovori: Bejah žrec, sličan tebi u neznabožnoj veri. Ali gledajući danas blaženog Teodora kako ga ne mogu savladati muke na koje ga stavljaš, niti oganj opeći, ja poznah silu Hristovu, i uvideh nemoć lažnih bogova. To me utvrdi u veri Hristovoj, i ja danas hoću da vojnikujem zajedno sa Teodorom. Namesnik mu na to reče: Kad tako govoriš, Dioskore, onda stani na tiganj kao i Teodor. Tada Dioskor pripade k nogama mučenika Hristova, govoreći: Slugo Hrista Boga istinoga, Teodore, pomoli se za mene! – I pomoli se svetitelj za Dioskora. Tada svukoše Dioskora, i golog ga položiše na usijani tiganj, a on gromko uzviknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste Bože Teodorov, što me uvršćuješ među sluge Tvoje. Molim Te, primi u miru dušu moju! – Rekavši to, on ispusti duh, i za jedan trenutak dobi venac mučenički, kao razbojnik na krstu – raj.
Po skončanju blaženog Dioskora sveti Teodor bi vrgnut u tamnicu. A drugog dana svetom Teodoru noge vezaše, pa ga privezaše za dvokolice u koje behu upregnuti besni konji, koje vojnici terahu silno, i oni ga vukoše po ulicama gradskim. U jednom trenutku, besno gonjeni, konji se sjuriše niz gradske bedeme, polomiše se i pogiboše, a mučenik sveti nevidljivom silom Božjom bi sačuvan, i od veza odrešen, i pojavi se čitav i bez ikakve povrede. Ovo čudo začudi sve. A dva vojnika, Sokrat i Dionisije, koji privezaše svetoga za dvokolice, imađahu čudesno i divno viđenje: dok su konji jurili, oni videše gde ognjena kola siđoše s neba k mučeniku, vučeni mučenik sede na njih, i ona ga odvezoše u sudnicu zdrava i čitava.
To svedočahu svima ta dva vojnika, Sokrat i Dionisije, i vikahu: Veliki je Bog hrišćanski! – Čuvši to, namesnik naredi da i njih zatvore u tamnicu sa svetim Teodorom. Zatim tri dana velikim ognjem zagrevahu peć, i namesnik baci u nju svetog mučenika i oba vojnika što poverovaše u Hrista, Sokrata i Dionisija. I odmah neka božanska rosa siđe odozgo, orosi ih i plamen rashladi, i trojica svetih seđahu usred peći kao usred nekog hlada i razgovarahu se. A sveti Teodor se seti svoje blažene majke , koju pre tri godine inoplemenici sa mnogim drugima u ropstvo odvedoše u Alodapiju, i pomoli se za nju Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože čudesa, Svojom božanskom silom pokaži mi majku kako Ti znaš, jer želim da je vidim. Tebi je sve moguće, pokaži mi je, da bi i drugi poznali veličinu Tvoju. – Dok se svetitelj tako moljaše Bogu, oganj se postepeno gašaše. Usto na mučenikove molitve i kiša pade, te potpuno ugasi oganj i rashladi peć. A pošto već beše noć, svetitelji se u peći predadoše snu. A u snu stade Anđeo pred svetog Teodora i reče mu: Ne tuguj, Teodore, za majkom svojom, jer ćeš je videti. – Prenuvši se iz sna, svetitelj ispriča svojim samučenicima svoje snoviđenje. I dok on to pričaše, odjednom stade usred peći njegova majka Filipija. I ugledavši svog milog sina, ona ga radosno zagrli, kao i njegove drugove. I ispriča im, otkuda je i kako je nevidljiva ruka dovede. A sveti mučenik Teodor podiže ruke k nebu i uznese Bogu dužnu blagodarnost.
Sutradan kad ustade od spavanja, namesnik reče svojima: Mislim da u peći nije ostala ni koščica Teodorova i onih vojnika. Dok on to govoraše, dođe mu jedan od stražara koji su čuvali peć, i izvesti ga da su mučenici živi u peći, da se peć još sinoć potpuno ugasila od kiše koja pade na peć, da je majka Teodorova iznenada došla iz ropstva i sedi u peći kao u palati vodeći sa sinom i vojnicima razgovore o Bogu svom.
To zaprepasti namesnika i on sam lično ode do peći, izazva blaženu Filipiju i upita je: Jesi li ti Teodorova majka? Blažena odgovori: Jesam. Namesnik joj reče: Usavetuj svoga sina, da se pokloni bogovima, da ne bi ludo poginuo i tebe ucveljenu ostavio. A ona mu odgovori: Sin moj, kao što mi pre začeća njegovog bi otkriveno od Boga, biće raspet tobom, i tako prineti Bogu žrtvu hvale. Namesnik joj na to reče: Pošto si sama narekla sinu tvom krsnu smrt, to neka tako i bude!
I odmah naredi da se sveti Teodor raspne, svetoj Filipiji otseče mačem glava, a dva vojnika, Sokrat i Dionisije, probodu kopljem. I tako sveti mučenici primiše svoje vence. A sveti Teodor tri dana visaše na krstu živ, pa otide ka Gospodu.[7] Onda neki hrišćani uzeše tela svetih, pomazaše ih česno mirisima i uviše u plaštanice, i na naročitom mestu česno položiše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ALEKSANDRE CARICE
i slugu njenih
APOLOSA, ISAKIJA i KODRATA
 
Žena cara Dioklecijana carica Aleksandra, videvši neustrašivo stradanje i slavna čudesa svetog velikomučenika Georgija, verova u Hrista i postrada za Njega zajedno sa svetim Velikomučenikom, o čemu se opširnije govori u Žitiju svetog Georgija pod 23. aprilom. Sluge carice Aleksandre: Apolos, Isakije i Kodrat, verovaše u Hrista kada videše čudesa svetog velikomučenika Georgija i svoju caricu kako se odreče cara i carstva, verova u Hrista i postrada za Njega. Oni izobličiše cara, i nazvaše ga zločincem i zverom, jer ne poštede ni ženu svoju, sa kojom je decu imao. Silio razgnevljen time car naredi da ih bace u tamnicu, i cele noći smišljaše kakvom smrću da ih umori. Sutra dan ih izvede iz tamnice, i naredi te Kodratu otsekoše glavu. Apolosa pak i Isakija ponovo vrati u tamnicu. Oni posle mnogo dana skončaše u tamnici od gladi i žeđi i predadoše duše svoje svete u ruke Božje, i dobiše od Boga vence mučeničke.[8]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FAUSTA, PROKLA i SOSIJA, đakona, čteca DIZIDERIJA, i EVTIHIJA i AKUTIONA
 
Ovi sveti mučenici postradaše zajedno sa svetim sveštenomučenikom Januarijem (videti napred).
 
SPOMEN SVETE MUČENICE FILIPE
 
Majka svetog mučenika Teodora (u Pergi Pamfilijskoj); mačem posečena.[9]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA SOKRATA i DIONISIJA
 
Postradali za Gospoda Hrista kopljem probodeni.[10]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MAKSIMIJANA, patrijarha Carigradskog
 
Rodom iz Rima, sin bogatih i blagorodnih roditelja. Nekim poslom došao iz Rima u Carigrad. Tu zablista svojim vrlinskim i podvižničkim životom; usto bio je darovit i vrlo učen. Zbog toga ga patrijarh carigradski Sisinije (426-427. g-) rukopoloži za prezvitera. A kada bi prognan sa patrijaršiskog prestola jeretik Nestorije (428-431. g.), koji je patrijarhovao posle Sisinija, za patrijarha bi izabran sveti Maksimijan. A posle njega za patrijarha dođe Sveti Proklo (434-446. g.), učenik Sv. Jovana Zlatousta. Pošto je Crkvom mudro upravljao dve godine i pet meseci, sveti Maksimijan mirno usnu u Gospodu 21. aprila 434. godine.
 


 
NAPOMENE:
[1]Dioklecijan vladao Rimskom carevinom od 284. do 305. god., a Maksimijan Galerije od 305. do 311. godine
[2]Potiol – primorski grad u Kampaniji, nedaleko od Neapolja.
[3]Postradali oko 305. godine.
[4]Antonin Pij carovao od 138. do 161. godine.
[5]Pamfilija – uzana primorska pokrajina na jugu Male Azije; sedamdeset i osme godine posle Hrista postala rimskom provincijom.
[6]Zevs – glavni bog grčkorimske religije, smatran gospodarem neba i zemlje.
[7]Sveti mučenici postradali polovinom drugoga veka.
[8]Postradali 303. godine.
[9]Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Teodora i drugah s njim.
[10]Po njima videti tamo.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *