NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
JANUARIJA EPISKOPA
i drugih sa njim
 
Za vreme gonjenja hrišćana pod neznabožnim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom[1] bi izveden na sud episkop kampanijski u Italiji Januarije pred kneza kampanijskog Timoteja. Knez pokuša najpre laskama a zatim pretnjama da ga pridobije za idolopoklonstvo. Ali kad vide da je episkop Januarije nepokolebljiv u hrišćanskoj veri kao stub, knez naredi da ga vrgnu u usijanu peć. No sveti mučenik, kao nekada Tri Mladića u vavilonskoj peći, stajaše nepovređen posred ognja, pojući i slaveći Boga, jer Anđeo Božji siđe k njemu i rashladi oganj nevidljivom rosom. I kad iziđe iz peći, svi se zaprepastiše videvši da mu oganj ni odeću nije dodirnuo. A knez, smatrajući da se episkop hrišćanski sačuvao od ognja pomoću nekih mađija, još više se razjari i naredi da mučenika rastegnu na mučilištu tako jako, da mu i zglobovi pucaju, pa onda bez milosti biju. Pošto mučenika tako rastegoše, oni mu gvozdenim četkama telo strugaše, dok se kosti ne zabeleše, i zemlja sva natopi krvlju. Među narodom stajahu đakon Faust i čtec Diziderije i posmatrahu muke svoga episkopa. I s jedne strane, radovahu se duhom zbog junačkog trpljenja njegovog, a s druge strane – plakahu zbog ljutih muka njegovih. A kada svetitelju žile prerezaše, oni glasno zaridaše. Po tome ih poznaše da su hrišćani. Stoga ih neznabošci obojicu uhvatiše, pa zajedno sa svetim mučenikom Januarijem vezaše, i za knezom u grad Potiol[2] dovedoše, i tamo u tamnicu baciše. U istoj tamnici behu Hrista radi i đakoni potiolski Prokl i Sosije, i dva prosta čoveka hrišćanina Evtihije i Akution.
Sutradan biše svih sedam izvedeni i pred zverove bačeni. Ali Bog, koji proslavlja sebe u svetiteljima Svojim, zatvori usta zverovima, kao nekada Danila radi u jami, i zverovi ih se i ne taknuše, nego svi krotki kao ovce priđoše i padoše pred noge svetome episkopu. – Ovo natprirodno čudo zaprepasti i uplaši sve gledaoce. Ali knez i ovu božansku silu pripisa hrišćanskim mađijama, i razmišljaše kako bi svetitelja Božjeg i one sa njim pogubio. Dok se tako mučaše oko toga, on iznenada oslepe, i zatraži vođa. A nezlobivi svetitelj i mučenik Hristov Januarije pomoli se Bogu za neprijatelja svog kneza Timoteja, i ovaj odmah progleda. Progleda telesnim očima, ali ne i duševnim.
Od gledalaca koji su posmatrali ova čuda, njih pet hiljada ljudi verovaše u Hrista. A neblagodarni i tvrdoga srca knez, iako molitvama mučenikovim isceljen od iznenadnog slepila, ne samo ne poznade istinu, nego se još više izbezumi. Jer, umesto da uznese zahvalnost istinitome Bogu – Hristu Gospodu našem, on stade huliti na Njega. I sav besan što se toliki narod obrati Hristu, on naredi da svete mučenike mačem poseku.
I tako svetitelj Božji sveštenomučenik Januarije i njegovi sastradalci: đakoni Faust, Prokl, Sosije, čtec Diziderije, Evtihije i Akution, biše mačem posečeni izvan grada Potiola, i dobiše vence mučeničke.[3] A tela svetih mučenika uzeše obližnji gradovi, svaki po jedno, da bi imali svoje posrednike pred Bogom. Telo sveštenomučenika Januarija uzeše hrišćani grada Neapolja, prenesoše tajno u svoj grad i česno položiše u crkvi. Pri uzimanju tela svetog Januarija u gradu Potiolu, hrišćani pokupiše sa zemlje speknutu krv mučenikovu u staklen sud, i čuvahu je česno. I kad god bi je stavljali pored mučenikove glave, ona bi se odmah raskravila i postajala tečna kao da je tog časa prolivena. Do dana današnjega bezbrojna čudesa projaviše se na grobu ovoga svetitelja. Jedno od njih je i ovo: Jednom kada vulkan Vezuv stade izbacivati oganj i lavu silnu, tako da zapreti i obližnjim i daljnim naseljima, narod pribeže grobu svetog sveštenomučenika Januarija, i sa suzama ga prizivaše u pomoć. I odmah na njegove molitve vulkan prestade da radi, i ne nanese nikakve štete.
Treba spomenuti i ovo neobično čudo: Nekoj udovici Maksimili umre sin jedinac, i ona plakaše neutešno nad njim. U tom bolu svom ona učini ovo: setivši se kako u Starom Zavetu sveti prorok Jelisej čudesno vaskrse sina Somanićanke, ona skide ikonu svetog episkopa Januarija izrađenu na drvetu, a koja je visila iznad crkvenih vrata, položi je na svog mrtvog sina, i to oči prema očima, usta prema ustima, telo prema telu, i stade se od sveg srca moliti svetitelju sa suzama i jecanjem, govoreći: Slugo Božji, smiluj se na mene i uteši me ucveljenu: vaskrsni sina mog, jedinca mog! – Kad se ona tako pomoli, odmah ožive dečko, i ustade zdrav. I svi koji behu došli radi pogreba udiviše se ovom preslavnom čudu, i proslaviše i blagodariše Boga, koji tvori divna dela preko svetitelja Svojih, i zahvalnost uznesoše svetom mučeniku Januariju kao brzom pomoćniku. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i na nama pokaže milost svoju vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
TEODORA
i drugih sa njim
 
Za vreme cara Antonina[4] u Pergi Pamfilijskoj[5], gde carski namesnik bejaše Teodot, skupljahu za carsku vojsku mladiće kršne, snažne i lepe, koji se imahu poslati na službu u dvor carski. Sa drugim mladićima bi uzet i blaženi Teodor, krasan licem. Namesnik na njega metnu vojnički znak, kao i na druge. A sveti Teodor tog časa baci od sebe taj znak, izjavljujući: Ja sam od utrobe majke svoje označen mojim Nebeskim Carem, Gospodom Isusom Hristom, i neću da služim drugome caru. Namesnik ga upita: A kog si cara postao vojnik? Svetitelj odgovori: Cara koji stvori nebo i zemlju. Po tome namesnik poznade da je Teodor hrišćanin, pa ga upita: Nećeš li da prineseš žrtvu bogovima našim? Svetitelj odgovori: Ja nikada nečistim demonima ne prinesoh žrtvu, niti ću prineti.
Tada namesnik naredi da ga biju. I pošto ga silno izbiše, opet ga dovedoše pred namesnika, i ovaj ga upita. Jesi di se već urazumio, i hoćeš li nam odgovarati pitomije, i pokloniti se bogovima? Svetitelj mu odgovori: Kada bi ti poznao Boga Tvorca, ti bi sam zaželeo da Mu se pokloniš.
Onda namesnik naredi da se naloži velika vatra, na nju stavi veliki tiganj, u njega položi go mučenik, pa rastopi mnogo smole, sumpora i voska, i tom vrelom smesom poliva mučenik. Kada se to rađaše, iznenada Bog učini divno čudo: nastade silna tutnjava i zemljotres, zemlja se rasede onde gde bejaše vatra i tiganj, iz zemlje provre voda te ugasi vatru i rashladi tiganj, a sveti mučenik ustade potpuno čitav i zdrav, i reče namesniku: Eto vidiš, ovo nije delo moje sile nego Hrista Boga mog, kome služim; a ako hoćeš da poznaš silu tvojih bogova, naloži vatru i opet užeži tiganj, položi na njega u ime bogova tvojih jednog od vojnika tvojih, pa ćeš onda poznati silu njihovu i svemoć Boga mog.
Kada to čuše prisutni vojnici, rekoše namesniku: Ne, gospodine, ne čini to s nama, nego učini to sa žrecem bogova, jer će tiganj poslušati i žreca kao što posluša Teodora, i neće ga opaliti kao što ne opali ovoga. – Namesnik odmah naredi da mu pozovu žreca, i upita ga: Kako se zoveš? Žrec odgovori: Zovem se Dioskor. Namesnik ga upita: Kakvim se to biljem mažu hrišćani, i kakvim mađijama služe, te smelo idu u oganj, i oganj ih ne opaljuje, kao što maločas i Teodor ostade nepovređen od ognja? Dioskor odgovori: Hrišćani nisu mađioničari, nego je ime Hristovo tako moćno, da gde se ono prizove, tamo se ruše sve mađioničarske basne i sve bilje, i demoni dršću. Namesnik ga upita: Eda li je Hristos jači od našeg Zevsa? Dioskor odgovori: Zevs[6] i ostali bogovi s njim, to su idoli gluvi i mrtvi. No molim te, nemoj: stavljati mene na tiganj, već ako hoćeš da poznaš Zevsovu silu, stavi njega samog na oganj. Namesnik na to odgovori: Ko može to učiniti, ko se sme drznuti da boga metne na oganj? Dioskor mu reče: Naredi meni, i ja ću to učiniti. A ako mi se Zevs odupre, onda ću poverovati da je bog i može da zaštiti sebe od ognja. Namesnik na to odvrati: Ti zaista već nisi žrec pošto tako govoriš o bogovima. Dioskor odgovori: Bejah žrec, sličan tebi u neznabožnoj veri. Ali gledajući danas blaženog Teodora kako ga ne mogu savladati muke na koje ga stavljaš, niti oganj opeći, ja poznah silu Hristovu, i uvideh nemoć lažnih bogova. To me utvrdi u veri Hristovoj, i ja danas hoću da vojnikujem zajedno sa Teodorom. Namesnik mu na to reče: Kad tako govoriš, Dioskore, onda stani na tiganj kao i Teodor. Tada Dioskor pripade k nogama mučenika Hristova, govoreći: Slugo Hrista Boga istinoga, Teodore, pomoli se za mene! – I pomoli se svetitelj za Dioskora. Tada svukoše Dioskora, i golog ga položiše na usijani tiganj, a on gromko uzviknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste Bože Teodorov, što me uvršćuješ među sluge Tvoje. Molim Te, primi u miru dušu moju! – Rekavši to, on ispusti duh, i za jedan trenutak dobi venac mučenički, kao razbojnik na krstu – raj.
Po skončanju blaženog Dioskora sveti Teodor bi vrgnut u tamnicu. A drugog dana svetom Teodoru noge vezaše, pa ga privezaše za dvokolice u koje behu upregnuti besni konji, koje vojnici terahu silno, i oni ga vukoše po ulicama gradskim. U jednom trenutku, besno gonjeni, konji se sjuriše niz gradske bedeme, polomiše se i pogiboše, a mučenik sveti nevidljivom silom Božjom bi sačuvan, i od veza odrešen, i pojavi se čitav i bez ikakve povrede. Ovo čudo začudi sve. A dva vojnika, Sokrat i Dionisije, koji privezaše svetoga za dvokolice, imađahu čudesno i divno viđenje: dok su konji jurili, oni videše gde ognjena kola siđoše s neba k mučeniku, vučeni mučenik sede na njih, i ona ga odvezoše u sudnicu zdrava i čitava.
To svedočahu svima ta dva vojnika, Sokrat i Dionisije, i vikahu: Veliki je Bog hrišćanski! – Čuvši to, namesnik naredi da i njih zatvore u tamnicu sa svetim Teodorom. Zatim tri dana velikim ognjem zagrevahu peć, i namesnik baci u nju svetog mučenika i oba vojnika što poverovaše u Hrista, Sokrata i Dionisija. I odmah neka božanska rosa siđe odozgo, orosi ih i plamen rashladi, i trojica svetih seđahu usred peći kao usred nekog hlada i razgovarahu se. A sveti Teodor se seti svoje blažene majke , koju pre tri godine inoplemenici sa mnogim drugima u ropstvo odvedoše u Alodapiju, i pomoli se za nju Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože čudesa, Svojom božanskom silom pokaži mi majku kako Ti znaš, jer želim da je vidim. Tebi je sve moguće, pokaži mi je, da bi i drugi poznali veličinu Tvoju. – Dok se svetitelj tako moljaše Bogu, oganj se postepeno gašaše. Usto na mučenikove molitve i kiša pade, te potpuno ugasi oganj i rashladi peć. A pošto već beše noć, svetitelji se u peći predadoše snu. A u snu stade Anđeo pred svetog Teodora i reče mu: Ne tuguj, Teodore, za majkom svojom, jer ćeš je videti. – Prenuvši se iz sna, svetitelj ispriča svojim samučenicima svoje snoviđenje. I dok on to pričaše, odjednom stade usred peći njegova majka Filipija. I ugledavši svog milog sina, ona ga radosno zagrli, kao i njegove drugove. I ispriča im, otkuda je i kako je nevidljiva ruka dovede. A sveti mučenik Teodor podiže ruke k nebu i uznese Bogu dužnu blagodarnost.
Sutradan kad ustade od spavanja, namesnik reče svojima: Mislim da u peći nije ostala ni koščica Teodorova i onih vojnika. Dok on to govoraše, dođe mu jedan od stražara koji su čuvali peć, i izvesti ga da su mučenici živi u peći, da se peć još sinoć potpuno ugasila od kiše koja pade na peć, da je majka Teodorova iznenada došla iz ropstva i sedi u peći kao u palati vodeći sa sinom i vojnicima razgovore o Bogu svom.
To zaprepasti namesnika i on sam lično ode do peći, izazva blaženu Filipiju i upita je: Jesi li ti Teodorova majka? Blažena odgovori: Jesam. Namesnik joj reče: Usavetuj svoga sina, da se pokloni bogovima, da ne bi ludo poginuo i tebe ucveljenu ostavio. A ona mu odgovori: Sin moj, kao što mi pre začeća njegovog bi otkriveno od Boga, biće raspet tobom, i tako prineti Bogu žrtvu hvale. Namesnik joj na to reče: Pošto si sama narekla sinu tvom krsnu smrt, to neka tako i bude!
I odmah naredi da se sveti Teodor raspne, svetoj Filipiji otseče mačem glava, a dva vojnika, Sokrat i Dionisije, probodu kopljem. I tako sveti mučenici primiše svoje vence. A sveti Teodor tri dana visaše na krstu živ, pa otide ka Gospodu.[7] Onda neki hrišćani uzeše tela svetih, pomazaše ih česno mirisima i uviše u plaštanice, i na naročitom mestu česno položiše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ALEKSANDRE CARICE
i slugu njenih
APOLOSA, ISAKIJA i KODRATA
 
Žena cara Dioklecijana carica Aleksandra, videvši neustrašivo stradanje i slavna čudesa svetog velikomučenika Georgija, verova u Hrista i postrada za Njega zajedno sa svetim Velikomučenikom, o čemu se opširnije govori u Žitiju svetog Georgija pod 23 aprilom. Sluge carice Aleksandre: Apolos, Isakije i Kodrat, verovaše u Hrista kada videše čudesa svetog velikomučenika Georgija i svoju caricu kako se odreče cara i carstva, verova u Hrista i postrada za Njega. Oni izobličiše cara, i nazvaše ga zločincem i zverom, jer ne poštede ni ženu svoju, sa kojom je decu imao. Silio razgnevljen time car naredi da ih bace u tamnicu, i cele noći smišljaše kakvom smrću da ih umori. Sutra dan ih izvede iz tamnice, i naredi te Kodratu otsekoše glavu. Apolosa pak i Isakija ponovo vrati u tamnicu. Oni posle mnogo dana skončaše u tamnici od gladi i žeđi i predadoše duše svoje svete u ruke Božje, i dobiše od Boga vence mučeničke.[8]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FAUSTA, PROKLA i SOSIJA, đakona, čteca DIZIDERIJA, i EVTIHIJA i AKUTIONA
 
Ovi sveti mučenici postradaše zajedno sa svetim sveštenomučenikom Januarijem (videti napred).
 
SPOMEN SVETE MUČENICE FILIPE
 
Majka svetog mučenika Teodora (u Pergi Pamfilijskoj); mačem posečena.[9]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA SOKRATA i DIONISIJA
 
Postradali za Gospoda Hrista kopljem probodeni.[10]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MAKSIMIJANA, patrijarha Carigradskog
 
Rodom iz Rima, sin bogatih i blagorodnih roditelja. Nekim poslom došao iz Rima u Carigrad. Tu zablista svojim vrlinskim i podvižničkim životom; usto bio je darovit i vrlo učen. Zbog toga ga patrijarh carigradski Sisinije (426-427 g-) rukopoloži za prezvitera. A kada bi prognan sa patrijaršiskog prestola jeretik Nestorije (428-431 g.), koji je patrijarhovao posle Sisinija, za patrijarha bi izabran sveti Maksimijan. A posle njega za patrijarha dođe Sveti Proklo (434-446 g.), učenik Sv. Jovana Zlatousta. Pošto je Crkvom mudro upravljao dve godine i pet meseci, sveti Maksimijan mirno usnu u Gospodu 21. aprila 434. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijan vladao Rimskom carevinom od 284 do 305 god., a Maksimijan Galerije od 305 do 311 godine
  2. Potiol – primorski grad u Kampaniji, nedaleko od Neapolja.
  3. Postradali oko 305 godine.
  4. Antonin Pij carovao od 138 do 161 godine.
  5. Pamfilija – uzana primorska pokrajina na jugu Male Azije; sedamdeset i osme godine posle Hrista postala rimskom provincijom.
  6. Zevs – glavni bog grčkorimske religije, smatran gospodarem neba i zemlje.
  7. Sveti mučenici postradali polovinom drugoga veka.
  8. Postradali 303 godine.
  9. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Teodora i drugah s njim.
  10. Po njima videti tamo.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *