NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. APRIL
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA VETHOPEŠTERNIKA
 
Obitelj prepodobnog Haritona u Palestinskoj pustinji blizu Jerusalima nazivala se Vethom Lavrom[1], jer bi podignuta pre drugih lavra. U toj Vethoj Lavri podvizavao se ovaj prepodobni Jovan. Od mladosti ranjen božanskom ljubavlju, on se priljubi uz Boga, po reči psalmopevca: Meni je dobro priljubljivanje uz Boga (Ps. 72, 28). Prezrevši ništavne slasti ovoga sveta i gordost, on se ukloni iz svoje domovine, uze krst monaškog života i ode u tuđu zemlju Gospoda radi, Koji je od rođenja Svog bio tuđinac na zemlji i sve do smrti nije imao gde glave skloniti. A kad dođe u Jerusalim on se pokloni svetim mestima, pa onda ode u Vethu Lavru blaženog Haritona. I tu se udostoji svešteničkog čina zbog svoga vrlinskog života. Jer on beše podražatelj drevnih podvižnika: obuzdavši telesne strasti velikim uzdržanjem, i posvunoćnim stajanjima na molitvi, i sećanjem na smrt, i raznovrsnim umrtvljivanjem, on veoma isposni svoje telo, i postade zemaljski anđeo u telu. Pošto dugo požive i potpuno ugodi Bogu, on se preseli ka Gospodu, a sveti Anđeli mu na rukama svojim odneše dušu u nestarivu obitelj nebesku.
Prepodobni Jovan se naziva Vethopešternik umesto Vetholavriot, zato što je Vetha Lavra svetog Haritona spočetka bila razbojnička peštera, u koju razbojnici doteraše vezana svetog Haritona. Ali on na čudesan način bi odrešen, i razbojnici iznenadno pomreše od vina otrovanog zmijinim otrovom. Odrešen, on nađe u pešteri mnogo zlata, i prvo u toj pešteri ustroji crkvu, i sabra bratiju. Potom iznad peštere sagradi obitelj. A pošto prepodobni Jovan provede život u toj staroj pešteri, služeći u pešterskoj crkvi, on zbog toga i bi pro-zvan Vethopešternik (ili Staropećinik).
Prepodobni Jovan požive i upokoji se u osmom stoleću.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA ISPOVEDNIKA,
episkopa Pisidijskog
 
Prepodobni otac naš Georgije, Hristov ispovednik, življaše u doba ikonoborstva. Zavolevši Hrista još u mladosti svojoj, on se zamonaši. I zbog velikog truda svog i crkvenih podviga on postade obitalište i dom Svetoga Duha. Zato bi postavljen za episkopa Antiohije Pisidijske.[2] I povereno mu stado on je dobro pasao. A kada se po dejstvu đavola raširi ikonoborska jeres, i na carski pismeni poziv slegoše se u Carigrad svi episkopi, dođe tada i ovaj svetitelj, i junački stajaše za pravoverje. I govoraše caru, da on treba da se pokorava sabornim crkvenim predanjima svetih Otaca, tih nastavnika Pravoslavlja, i da podražava veru njihovu, a ne da pristaje u nauke tuđe i različne (Jevr. 13, 9). A kada ga primoravahu da se odrekne poštovanja svetih ikona, on odlučno odbi. Zato bi zbačen sa episkopskog prestola i poslat na zatočenje. Ostatak života svog provede u zatočenju, zlostavljan i mučen. I tako otide ka Gospodu, da od Njega primi venac ispovedništva.[3]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA HRISTOFORA, TEONA i ANTONINA
 
Ova trojica behu mladi oficiri u cara Dioklecijana.[4] Kada sveti velikomučenik Hristov Georgije[5] beše mučen, oni gledahu muke njegove, kao i čudesa koja se tom prilikom dogodiše. Videvši sve to, oni izađoše pred cara, odbaciše oružje, skidoše sa sebe pojaseve vojničke, i hrabro ispovediše ime Gospoda Isusa. Zato biše po mučiteljevom naređenju okovani u lance, i u tamnicu bačeni. A sutradan biše izvedeni na nečestiv sud pred cara. Primoravani da se odreknu Hrista, oni ne hteše, već pogruženi umom u istinitom Bogu, oni Njega javno proslavljahu. Tada ih na mučilištu obesiše, pa im železnim noktima tela strugoše i svećama im rebra pališe. Ali kad najzad uvideše da su mučenici nepokolebljivi u svojoj veri, oni ih u oganj baciše. I tako se sveti mučenici Hristovi stradanjem za Hrista usavršiše.
Česno postradaše u Nikomidiji 303 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TRIFUNA,
patrijarha Carigradskog
 
U cara Romana[6], koji vladaše Vizantijam dočetkom desetoga veka, beše sin Teofilakt od šesnaest godina kada umre patrijarh Stefan.[7] Car htede toga svoga sina uzvesti za patrijarha, jer ga beše zavetovao duhovnom zvanju još od malena, ali zbog maloletstva ne mogaše to učiniti pošto crkveni kanoni to zabranjivahu. Presto patrijaršijski zauze monah Trifun[8], čovek zaista dostojan takvog položaja: bio je savršen u vrlinama i besprekornog života. I osta Trifun na prestolu tri godine. Kada sin carev uđe u dvadesetu godinu, namisli car pošto-poto ukloniti Trifuna i svoga sina dovesti za patrijarha. Svetitelj Božji Trifun ne htede se dobrovoljno ukloniti s prestola ne zbog čega drugog nego jedino zbog toga što smatraše za veliku sablazan, da se tako mlad čovek uzdiže na tako odgovoran i težak položaj kao što je patrijaršiski, koji zahteva čoveka zrela po godinama i po pameti, dobroga znalca Svetoga Pisma i sposobna da upravlja Crkvom kako treba.
Car Roman beše na muci ne znajući šta da radi, jer nije bilo nijednog razloga, zbog koga bi mogao ukloniti s prestola patrijarha Trifuna. Jer prepodobni Trifun beše svet po životu, i ne beše u njemu nikakvog poroka. Tada priteče caru u pomoć episkop kesarijski Teofan. Prijatelj carev, a lukav, on reče caru: Care, osloni se na mene za ovu stvar, i ja ću sve urediti po tvojoj carskoj želji. Car se veoma obradova ovome predlogu, i zamoli ga da to svrši što pre.
Teofan ode do svjatjejšeg patrijarha Trifuna, porazgovara s njim blago, pokazujući mu se tobož veran prijatelj. I lukavo mu govoraše ovako: Vladiko, car je silno ogorčen na tebe, i sa svojim jednomišljenicima kuje planove protiv tebe, i svi traže krivicu zbog koje bi te zbacili s prestola. Iako se mnogo pašte oko toga, sve im je uzalud, jer traže krivicu protiv nevinoga. Samo ti jednu manu nalaze: kažu da nisi pismen i ne umeš da pišeš. I zbog toga smatraju da si nedostojan patrijaršijskog prestola. Zato je neophodno potrebno da ih posramiš i usta im zapušiš, da bi umuknuli. Ako hoćeš da me po slušaš, ti uradi ovo: pred celim saborom napiši na čistoj hartiji svoje ime i patrijaršisko zvanje, i to pošlji caru, da se posrame oni koji te klevetaju kako tobož ne umeš da pišeš, i tako umuknu njihova lažljiva usta.
Blaženi Trifun, budući nezlobiv, ne prozre lukavstvo Teofanovo, i njegov mu se predlog učini dobar. A kad se sastade sabor, patrijarh reče svima: Božanski saslužitelji, oni koji hoće da me nepravedno zbace s prestola, uzalud se trude da nađu razlog za to. Ja se uzdam u Boga mog, da oni, ma koliko se trudili, ne mogu naći krivicu na meni, zbog koje bi me mogli lišiti Bogom mi poverenog prestola. Sad su izmislili klevetu, kako sam tobož nepismen, pa ne umem ni da pišem. Evo, ja ću pred svima vama napisati nešto, i kad klevetnici to vide, postideće se i prestaće da me klevetaju.
Rekavši to , blaženi uze čistu hartiju i pred očima sviju napisa ovo: Trifun, Božjom milošću, arhiepiskop Carigrada – Novoga Rima, patrijarh vaseljenski. Napisavši to, on tu hartiju posla caru. Dobivši tu hartiju, car, po savetu episkopa Teofana, naredi da se iznad patrijarhovog potpisa na toj hartiji napiše ovo: Ja Trifun ustupam patrijaršiski presto ne zbog čega drugog već samo zbog toga što smatram da sam nedostojan takvog položaja.
Kada to bi urađeno, car naredi da se ta hartija pročita pred knezovima i velmožama, i pred svima dostojanstvenicima-I posla svoje jednomišljenike, te svjatjejšeg patrijarha Trifuna silom ukloniše iz patrijaršije, i onda dovede sina svog Teofilakta za patrijarha. I nastade veliki razdor u Crkvi, jer se mnogi od duhovenstva držahu patrijarha Trifuna, i ne pristajahu na Teofilakta. A blaženi Trifun, trpeljivo podnoseći nevin to progonstvo, ode u svoj raniji manastir, i poživevši dve godine i pet meseci prestavi se Gospodu, 933 godine. Česno pak telo njegovo bi preneseno u prestoničku Veliku Crkvu, i kao telo pravoga patrijarha položeno sa telima patrijarha. Tada nastade u Crkvi mir, jer po prestavljenju svetoga Trifuna, svi priznadoše patrijarha Teofilakta, i na opštenje s njim pristadoše.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG SIMEONA BOSOG
 
Prepodobni Simeon se rodio u svešteničkom domu. Njegov otac sveštenik zvao se Andrija. Kada Simeon poraste u dečaka, poče učiti knjigu, i pokazivaše brze uspehe u tome, te se svi divljahu bistrini uma i divnim sposobnostima maloga dečaka. Kada mu bi petnaest godina, dimitriadski episkop Pahomije uze ga kod sebe u episkopiju, i kasnije ga postriže u monaštvo i rukopoloži u čin jerođakona. No Simeon ne ostade dugo kod episkopa Pahomija, pošto ga je misao vukla u samoću. Otkrivši episkopu svoju misao i želju , on ga zamoli za očinski savet. Episkop, videvši da on to svim srcem želi, ne omete dobru nameru njegovu, već mu dade blagoslov i otpusti s mirom-
Mladi podvižnik se najpre nastani na Olimpiskoj Gori u manastiru Ikonomion. Tu on stade provoditi vrlo strog i surov život, podvizavajući se u postu, bdenju i molitvi. A da bi smirio svoje telo i lišio sebe slatkog sna, on na postelju svoju stavljaše kamenje. I na taj način, on se brzo uzdiže na visinu vrlina.
Pošto provede izvesno vreme u ovoj obitelji, prepodobni Simeon zažele da vidi velike podvižnike. Zato ostavi Olimpisku Goru i otputova na Aton, gde stupi u bratstvo lavre prepodobnog Atanasija. Uzorni život Simeonov ubrzo skrenu na sebe pažnju lavrine uprave, te ga proizvede u čin jeromonaha. Tu, u lavri, još kao jerođakon, prepodobni Simeon ispolji naročitu crtu smirenja, kojim blažena duša njegova beše prepuna. Tako jednom, neki od bratije, želeći da proveri da li se on zaista smiriva Boga radi, reče mu: „Oče Simeone! ah, kako lepu kosu imaš, i kako ti ona divno stoji!“ Prepodobni Simeon, ne rekavši mu ni reči, ode u svoju keliju, ostriže kosu, i pri susretu sa onim bratom predade mu je govoreći: „Brate, uzmi moju kosu, pošto ti se mnogo dopala“.
Iz Lavre prepodobni Simeon pređe u Filotejevski manastir. Tu on stade još strože provoditi podvižnički život. Bratija, videći u svojoj obitelji takvo svetilo, stadoše gajiti prema njemu duboko poštovanje. Docnije, pak počeše ga usrdno moliti da im bude rukovodilac u duhovnom životu i nastojatelj. Duboko smiren, prepodobni Simeon odbijaše to odgovorno zvanje. Ali, videći njihovu upornu molbu i ljubav, on pristade da im bude pastir i nastavnik. No nenavidnik dobra, zlobni đavo, ne želeći da u bratstvu vlada jednodušnost i spokojno duševno raspoloženje, uzbuni one slabije među bratijom protiv prepodobnog, posejavši u njima mržnju prema njemu. I od tog vremena oni stadoše širiti klevete i rđave glase o prepodobnom. Videći otkuda sve to zlo proizlazi, sveti poče savetovati roptače da se ne podaju pomislima koje im lukavi vrag ubacuje u dušu, nego da se ugledaju na one blagorazumnije među bratijom. Međutim, oni se ne samo ne urazumiše, nego stadoše još jače koriti prepodobnog.
Onda prepodobni, videći osurovljenost srca njihovih i dajući mesta gnevu, napusti Svetu Goru i ode na goru Flamuriju koja graniči sa Zagorjem. Tu on stade voditi život, sličan bestelesnim anđelima, ne brinuće se nizašta: za boravište izabra sebi jabukovo drvo, pod kojim življaše i zimi i leti bez pokrivača, odeće i bos. Nakon tri godine, njega nađoše tu neki bogoljupci. Zadivljeni njegovim pustinjačkim životom i dobrovoljnim oskudevanjem u svemu, oni se razgoreše duhom i sami poželeše da mu podražavaju u duhovnom životu, pa ga stadoše moliti da ih primi na sažiteljstvo. Dugo prepodobni Simeon nije pristajao na to, plašeći ih onim trudovima i lišavanjima, koji su vezani sa pustinjačkim životom. Ali se oni ne plašahu toga, i sa suzama ga moljahu da im da blagoslov da se nastane kraj njega. Molbe usrdnih bogomoljaca umekšaše prepodobnog, i on pristade. I tog istog dana ovi bogomoljci počeše praviti sebi kolibe od slame. A kroz neko vreme dođoše još dva ljubitelja i tražitelja usamljeničkog života, pa se i oni nastaniše pored prepodobnog. I tako se u tom malenom skitu sabra bratije sedam duša. I oni se radi prehrane stadoše baviti zemljoradnjom i obrađivati male useve.
Sa okupljanjem bratije oko prepodobnog Simeona, glas o njegovom bogougodnom životu stade se širiti po celoj okolini, te k njemu počeše dolaziti blagočestivi hrišćani: neki za savete, a neki opet da ga vide i dobiju od njega blagoslov. Nakon sedam godina prepodobni Simeon podiže u svome skitu omanju crkvu u ime Svete Životvorne Trojice. U njoj on svakodnevno služaše sam svetu liturgiju. Ubrzo posle podizanja crkve počeše k prepodobnome dolaziti sveštenici i đakoni. I videći njegov ravnoangelski život, ostajahu da žive pored njega. I tako se malo po malo obrazova opštežiće.
Pošto u svome opštežiću zavede ustav i poredak i mesto sebe postavi bratiji drugog starešinu i rukovodioca, prepodobni Simeon otputova u Epir i potom u Tesaliju. Tamo propovedaše on reč Božju: kolebljive utvrđivaše u veri, sumnja-lice ubeđivaše, tvrde u veri sokoljaše: sve poučavaše da ljube jedan drugog, da drže nedelju i praznike, i da radi molitve pohađaju crkvu Božju. Odatle se prepodobni uputi u Atinu. Tu, po danoj mu od Boga blagodati, on isceljivaše razne bolesti i izgonjaše nečiste duhove. Tu on, sa blagoslovom atinskog episkopa Lavrentija, svake nedelje i praznika poučavaše ljude pobožnom i celomudrenom životu. Iz Atine on ode u Evrip. I tu, kao i u Atini, propoved svetiteljeva potvrđivaše se čudesima. Zbog toga svi evripski hrišćani stadoše gajiti prema njemu duboko poštovanje i uvažavati ga kao velikog ugodnika Božjeg. Turci, koji su živeli u Evripu, videći kakvo strahopoštovanje imaju hrišćani prema prepodobnom Simeonu, ne ostadoše na miru. Potstaknuti đavolom, oni oklevetaše prepodobnoga pred gradonačelnikom Evripa kao da on kudi sve muslimane, naziva njihovu veru lažnom, proklinje proroka Muhameda, pa čak preti opasnost da on evripske Turke obrati u hrišćansku veru.
Saslušavši dostavu, gradonačelnik odmah posla vojnike da uhvate prepodobnog Simeona, okuju ga u lance, i onda odvedu na trg i javno spale. Kada vojnici odvedoše prepodobnog Simeona na trg i stadoše spremati lomaču, prepodobni im i sam onako u lancima pomagaše u spremanju lomače. Videći to, vojnik koji ga je držao za lanac, reče mu: „Oče, ta ova se lomača sprema za tebe, pošto je gradonačelnik naredio da te spalimo“. „Pa šta, odgovori svetitelj, ako je to volja Božja, ja od duše želim da postradam za ispovedanje svetog imena Njegovog“.
Ovaj razgovor ču jedan hrišćanin – Arabljanin. On pozva nekoliko pobožnih žena, pa sa njima odmah ode kod gradonačelnikove majke i svesrdno je moli, da ona umoli sina da prepodobnog ne predaje na smrt. Gradonačelnikova majka, pokrenuta sažaljenjem za nevinog svetitelja, tog časa ode k svome sinu i stade ga moliti da nikakvo zlo ne čini nevino oklevetanom inoku i da ne uzima na svoju dušu greh za njegovu smrt. – Kakav greh, odgovori gradonačelnik, što sam naredio da se spali kuditelj naše vere i zavoditelj naših pravovernih u hrišćansku veru! – Sve je to laž, sine moj! odgovori mu mati. No, budeš li ti, pored svega toga, učinio njemu ma kakvo zlo, onda znaj, da ću ja sama sebi oduzeti život. Bolje je, pozovi tog jadnog čoveka i podrobno ga raspitaj o svemu, i ja te uveravam da ćeš ti sam uvideti da si nevina čoveka osudio na smrt.
Po odlasku matere, gradonačelnik sa drugim dostojanstvenicima razmotri stvar i uvide da je stvarno postupio nepravedno, pa rešiše da pozovu prepodobnog Simeona i upitaju njega samog povodom dostave. Onda bi prepodobni Simeon u okovima doveden sa mesta pogubljenja gradonačelnik. A kad gradonačelnik ugleda njegovo blago lice, pritom bosog i skoro nagog, samo u jednoj vetoj mantiji, on nehotično oseti prema njemu naklonost, pa ga umiljato i tiho upita: Meni je dostavljeno da ti odvraćaš Turke od verovanja u Muhameda, i predlažeš im da prime hrišćansku veru; je li to istina? – Ja sam došao ovamo, odgovori prepodobni Simeon, ne da Turke obraćam u hrišćanstvo, već naprotiv, da hrišćane utvrđujem u veri Hristovoj, i ja ih učim onome što naređuje Evanđelje. – A čemu uči Evanđelje? opet upita gradonačelnik. – Ono naređuje: ne krasti, živeti u čistoti, ne želeti ništa tuđe, ljubiti jedan drugog, plaćati carske poreze, čvrsto čuvati svoju veru, držati nedelju i praznike.
Gradonačelnik ga sasluša sa radoznalošću. I ne našavši u njemu krivicu zbog koje je oklevetan, on naredi da ga puste na slobodu.
Posle toga prepodobni Simeon stade sa još većom slobodom propovedati reč Božju. I pošto na takav način obiđe mnoge gradove i sela, on se vrati u njime osnovano u Flamuriji opštežiće. Međutim, na žalost svojih učenika, on kratko bi s njima: iz velike ljubavi prema bližnjima duša je njegova želela da rečju Božjom hrani one kojima je to bilo potrebno. A učenici njegovi behu već toliko odmakli u vrlinskom životu, da su mogli rečju Božjom utvrđivati ne samo sebe nego i druge. Stoga prepodobni, oprostivši se sa njima, otputova u Carigrad. Tamo bi ljupko primljen od carigradskog patrijarha, koji mu s ljubavlju dopusti da propoveda narodu i da ga ubeđuje da nepokolebljivo i čvrsto čuva veru u Gospoda našeg Isusa Hrista. Posle toga revnitelj zapovesti Gospodnjih stade neumorno propovedati narodu ne samo u crkvi nego i na trgovima. Narod je sa strahopoštovanjem slušao pouke prepodobnoga, i mnogi hitahu da mu ispovede svoje grehe i dobiju od njega razrešenje; drugi pak svuda iđahu za njim, slušajući njegove dušespasonosne pouke, i, postavši njegovi učenici, oni primiše iz njegovih ruku postriženje u anđeoski obraz.
Najzad, posle mnogogodišnje i neumorne propovedi, on mirno ode u nebeske obitelji. Sveto telo njegovo patrijarh česno sahrani na Halki, u hramu Presvete Bogorodice.
Dve godine posle blažene končine prepodobnog Simeona, monasi Flamuriskog opštežića, baveći se jednom u Carigradu manastirskim poslom, izjaviše želju da mošti svog oca i nastavnika prenesu sa Halke u opštežiće koje je on obrazovao. Za dozvolu da to učine oni se obratiše patrijarhu. Videći ljubav učenika prema svome učitelju, patrijarh se obradova i dade im blagoslov da slobodno uzmu mošti i prenesu u svoju obitelj. Načinivši novi kovčeg, opštežićnici odoše na Halku, i kada otvoriše grob, iz moštiju se njegovih razli divan miris. I svi bolesnici koji se doticahu svetih moštiju, dobijahu isceljenje. Od velikog broja ovde ćemo navesti sledeći slučaj. Pri otvaranju svetiteljevog groba beše prisutan jedan zanatlija, koji je odavna patio od sušice i bio već pri kraju života. No samo što celiva glavu prepodobnoga, njemu tog časa prestade kašalj i nestade šlajm, i on potpuno ozdravi. Kasnije, on iz blagodarnosti za isceljenje načini kivot za svete mošti svoga iscelitelja.
Pošto mošti prepodobnoga Simeona biše prenete u njegov manastir tamo ih sa češću položiše, i ukazivahu im pobožno poštovanje ne samo inoci njegove obitelji nego i oni blagočestivi hrišćani kojima on beše propovedao reč Božju.
Nemoguće je prećutati još jedno čudo koje se dogodilo od moštiju prepodobnoga. Jednom inoci njegove obitelji, po običaju tamošnjih manastira, krenuše radi skupljanja milostinje i sa sobom poneše u malom kivotiću prst prepodobnog Simeona. Kada dođoše do Orejske tvrđave, oni naiđoše na jednog bolesnika, kome celo telo beše oteklo. Ovaj bolesnik, doznavši da monasi imaju kod sebe deo moštiju prepodobnog Simeona, zamoli ih da svrate njegovoj kući i odsluže molepstvije. Inoci svratiše, osvetiše vodu i naložiše bolesniku da celiva svete mošti i pije od osvećene vode. Čim to bolnik učini, tog trenutka isteče iz celog tela njegova smrdljiva tečnost, i on uskoro sasvim ozdravi. Videći sebe isceljenim, bivši bolesnik, iz blagodarnosti prema svome iscelitelju, zavešta sve svoje imanje manastiru prepodobnoga, pa se i sam zamonaši, i ostalo vreme života svog provede u vrlinskom življenju.
Molitvama prepodobnog Simeona, Hriste Bože, isceli i naše duševne i telesne neduge, i udostoji nas udela Prepodobnih Tvojih, amin.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
AGATANGELA ESFIGMENSKOG
 
Sveti Agatangel rodi se u gradu Enosu, u Trakiji, od pravoslavnih roditelja, Konstantina i Kristalije. Na svetom krštenju Agatangel dobi ime Atanasije. Sem njega roditelji njegovi imađahu još troje dece. Ostavši posle očeve smrti siroče, Atanasije stupi u službu kod nekog mornara Anastasija, da bi ishranio svoju porodicu i sebe. U tom službovanju Atanasije se veoma sprijatelji sa Anastasijem, te zajedno plovljahu svuda. Jednom oni služahu pod najam na turskom brodu. Kada im isteče rok, Anastasije dobi svoju platu i napusti brod, a Atanasija kapetan broda Turčin Mehmet prinudi raznim pretnjama da ostane na brodu. Zastrašen, i bojeći se da od obesnog Turčina ne doživi nešto gore, Atanasije ostade kod ovog Turčina. Pošto se tokom vremena Atanasije pokaza pošten i dobar radnik, njegov gazda stade smerati da ga prevede u muslimansku veru, pa zatim usini i učini svojim naslednikom. Ali ostvarenje ove svoje namere gazda odlagaše iz godine u godinu, te tako prođe nekoliko godina. Jednom prilikom oni plovljahu brodom iz Carigrada u Smirnu. Među putnicima na brodu bejaše jedan smirnski sudija koji, videći Atanasijevu okretnost i uslužnost, savetova Mehmetu da ga privoli primiti muslimansku veru. Ovaj vražji savet još više pojača Mehmetovu davnašnju želju, da Atanasija obrati u muslimanstvo, pa makar nasilno. Kad doploviše u Smirnu Atanasije, verovatno predosećajući srcem da mu Mehmet sprema neko zlo, zatraži od njega da ga isplati. Zlobni Turčin, ne želeći da ispusti iz svojih kandži žrtvu, odluči jedne večeri da svoju nameru privede u delo u samu ponoć. On upali fenjer, uze sa sobom Atanasija i odvede ga izvan grada. Tu Mehmet odjednom istrže handžar iza pojasa i njime lako rani Atanasija; zatim prinese handžar pod grlo nesretnom mladiću, preteći mu da će ga zaklati. Zaprepašćeni Atanasije, ne znajući čemu da pripiše ovakav ispad svoga gazde, stade ga moliti i preklinjati da ga poštedi. Ali mu varvarin s pretnjom odgovori: „Neću te ostaviti među živima, ako ne pristaneš da primiš muslimansku veru“.
Uplašivši se smrti, Atanasije reši da primi muslimansku veru. Pri tome, radi umirenja svoje savesgi, on govoraše sebi: „Da me ovaj zločinac ne bi ubio, ja ću rečima dati pristanak, ali ću se sutra odreći svojih reči i pobeći od njega“. Međutim đavo, koji traži pogibao duše ljudske, razveja Atanasijevo maštanje, jer Mehmet tog časa pođe u sudnicu i zamoli da probude sudiju, i to onog koji je putovao sa njim na brodu i posavetovao mu da Atanasija obrati u muslimansku veru. Sudija ubrzo izađe i, doznavši o čemu se radi, obradova se, i zatraži od Atanasija da se odrekne hrišćanske vere. Atanasije i tada, misleći da obmane samog sebe, reče svome pomislu: „Nu, šta? Sada ću se na reči odreći Isusa Hrista, a zatim ću još ove noći pobeći i sakriti se gde bilo“. I tako se on svesno odreče prave vere, zamenivši je lažnom.
Međutim, Atanasije se prevari u svojim računima, jer, izgovorivši ispovedanje muslimanske vere, njemu sloboda bi stešnjena i nikuda ga ne puštahu sve dok ga ne obrezaše.
Posle nekog vremena nesrećni otstupnik se razbole. Tada on dođe u pokajanje, i stade tugovati što izgubi hrišćansku veru, i bojaše se da ga smrt ne zatekne kao odrečenjaka. No svemogući Bog ne hte smrti grešnika, i kao čedoljubivi Otac, koji dugo trpi i čeka obraćenje grešnika, pruži mu ruku pomoći i podiže ga sa bolesničkog odra. Atanasije onda, sa dozvolom svoga gazde, otputova u svoj zavičaj. Pri susretu sa rodbinom, on im razdeli novac što beše stekao. Međutim, to njegovo dobro delo ne prođe bez svađe, pošto se tu umeša protivnik mira i sloge – đavo. Bojeći se da mu se plen ne izmakne iz kandži, đavo uzruja Atanasijeve rođake i posvađa ih oko podeljenog im novca. Ta svađa razjari odrečenjaka toliko, da on ode u sud i napravi napismeno, da se zauvek odriče svojih rođaka i da oni, u slučaju njegove smrti, nemaju prava ni na njegovu pokretnu ni nepokretnu imovinu.
Pomoću ove svađe đavo postiže to, da odrečenjak, razjaren srcem, ne beše u stanju razmisliti o pogibiji svoje duše. Gnev koji je kiptio u njegovom srcu, uguši sve dobro i ne davaše mu da dođe k sebi, Posle toga on se vrati u Smirnu k svome gazdi. Ali se zbog nečega posvađa sa gazdom i, uvređen njime, pobeže od njega. I od tog vremena on stade malo po malo dolaziti k sebi i postajati svestan svoga dubokog pada. Lutajući po raznim gradovima i selima, on trpljaše raznovrsne oskudice. Usto on se bojaše svoga gazde koji ga beše oklevetao da mu je ukrao znatnu sumu novaca, i zbog toga dobio od vlasti dozvolu da ga traži svuda. Da ga ne bi raspoznali, Atanasije prestade nazivati sebe muslimanskim imenom, preobuče se u prosjačko odelo, i srećno stiže u Svetu Goru Atonsku, sa nadom da tamo nađe mir izmučenoj i iskidanoj duši svojoj. Obišavši obitelji u Svetoj Gori, i ispovedavši mnogim duhovnicima svoj pad, on se naposletku nastani u Esfigmenskom manastiru. Tu ga iguman Jevtimije prisajedini Pravoslavnoj Crkvi; dade ga pod rukovodstvo opitnom starcu jeromonahu Germanu; i naloži mu da prislužuje bratiji u trapezi, što Atanasije ispunjavaše sa velikim usrđem.
U toku vremena, Atanasijevo srce, do tada hladno, zagreja se, i kod njega se pojavi pokajanje. I on stade svoje odrečenje od Hrista zaglađivati pokajanjem, provodeći vreme u bdenju, molitvi i poklonima. Tako on spasonosnim pokajanjem zalečivaše svoje duševne rane, nanesene mu od đavola- Pri tome kod njega se pojavi želja da pred muslimanima ispovedi hrišćansku veru i da mučeništvom očisti sebe od pada. Videći duševno stremljenje Hristovog podvižnika i želeći da ga pokoleba, đavo ga stade smućivati raznim pomislima i sanjarijama. Tako, jednom Atanasije vide u snu kao da se nalazi u nekoj poznatoj mu kafani. Kafedžija, njegov dobar poznanik, poče se s prezrenjem okretati od njega. Među kafanskim gostima behu takođe poznanici Atanasijevi, koji, videći kafedžijinu hladnoću prema starome prijatelju, rekoše mu: „Šta to znači? Zašto nećeš da pogledaš svoga prijatelja i da se pozdraviš sa njim?“ Kafedžija se onda obrati Atanasiju i reče mu: „Prijatelju moj, šta je to s tobom! tvoje držanje mi je neshvatljivo. Molim te, šta te je nagnalo da bežiš od tvog dobrog gazde i da se nastaniš sa zlim monasima, gde te očekuju razne oskudice i patnje? Pored toga, ti si nas silno ožalostio, jer smo se svom snagom trudili da te ogradimo svakim dobrom, a ti si nas eto, umesto blagodarnosti, s prezrenjem ostavio i pridružio se našim smrtnim neprijateljima“. Govareći to, bivši prijatelj Atanasijev, a tako isto i svi drugovi briznuše u plač. Videći prijateljeve suze, Atanasije se i sam oneraspoloži i zaplaka. U to vreme zvuk ponoćnog zvona objavi vršenje kelejnog pravila, i demonska sanjarija iščeze.
Probudivši se, Atanasije stvarno vide da su mu oči uplakane, čemu se ne malo čuđaše. A kad iziđe iz kelije, on ugleda čoveka gde sedi na obali morskoj i baca kamenje u vodu. Atanasija začudi da tako kasno čovek sedi na obali, pa, kao pitajući, reče za sebe: „Šta je ovom čoveku potrebno, te noću sedi van manastira?“ No u to vreme, taj čovek se približi Atanasiju i sa pretnjom mu reče: „A ti si mi baš i potreban! Ti misliš da si se već sasvim oslobodio mene i da sam te ja ostavio? Ne, ja te neću ostaviti sve dotle dok te potpuno ne srušim“. Govoreći to, on poteže na Atanasija kamenom, koji prolete pokraj njegove glave i udari u zid. Sada tek Atanasiju bi jasno šta znači san koji on vide, i kakav je čovek koji se baci kamenom na njega. Zato se on odmah vrati u svoju keliju, pade na kolena pred ikonom Spasitelja i Bogomatere, i stade se usrdno moliti i sa suzama prositi Boga i Prečistu Mater Njegovu da ga sačuva od đavolskih zamki. Posle duge i usrdne molitve Atanasije oseti u svom srcu tišinu i spokojstvo.
Jednom, pateći od očiju, Atanasije ne bi u stanju da od silnog bola odstoji u crkvi do kraja na večernjem bogosluženju, nego izađe ranije i ode u svoju keliju. Tu on stade koriti sebe za nestrpljenje, govoreći: Teško meni nesrećnom! kada ja ne mogu da trpeljivo podnesem ovaj ništavni bol, kako ću onda trpeti muke kada telo moje budu sekli ili ognjem palili? – Razmišljajući tako, on pade na kolena pred ikonom Presvete Bogorodice i moljaše se dva sata Preblagoslovenoj, da ukrepi njegove slabe sile i da ga udostoji primiti za svoje odrečenje od Sina Njenog Gospoda našeg Isusa Hrista mučeničku smrt. Ubrzo posle molitve on zadrema malo, i u lakom snu vidi kako mu pristupi Žena, sijajući sva neobičnom svetlošću, i ljupko mu reče: „Čedo, zbog čega tuguješ i jadikuješ?“ Atanasije odgovori: „Kako da ne tugujem, Gospođo moja, kada bol lomi srce moje zbog odrečenja mog od Gospoda mog? I mada želim da to odrečenje zagladim prolivanjem krvi svoje za sveto ime Njegovo, ipak se strašim da kako ne zapadnem u malodušnost“. „Ne boj se, čedo, reče mu Nebeska Pokroviteljka, ti ćeš dobiti mučeništvo koje želiš. Idi u Smirnu radi potvrđenja onoga što se dogodilo u Jedrenu, jer mnogi od onih koji su čuli ne veruju stradanjima kakva tamo nedavno pretrpeše sveti mučenici. Idi dakle bez odlaganja, pošto je sad iajzgodnije vreme“.
Probudivši se, Atanasije oseti u svom srcu radost, i sa pobožnim strahopoštovanjem celiva ono mesto gde stajahu prečiste noge Bogomatere. Ujutru Atanasije ispriča svome starcu Germanu sve što vide u snu. Saslušavši ga, starac mu naredi da bude oprezan i da ne veruje viđenjima odjedanput, pošto đavo raspolaže mnogim zamkama. To viđenje German saopšti i igumanu. A iguman nađe za potrebno da se ispriča patrijarhu Grigoriju V, koji u to vreme življaše kao izgnanik u Iverskom manastiru. Tek što German dođe k patrijarhu, patrijarh mu stade kazivati kako su u Jedrenu postradali neki hrišćani sa takvim junaštvom i čvrstinom, da su začudili same mučitelje – Turke. Saslušavši patrijarhovo kazivanje, German mu reče: „Vladiko moj, sve to što mi ti sad ispriča, saopšteno je mnogo ranije Svetoj Gori“. Patrijarh se začudi tome, i između ostaloga reče Germanu: „To je nemoguće, pošto ja ovog časa dobih pismo o tome događaju“. Tada German stade kazivati patrijarhu o viđenju koje se udostoji videti njegov poslušnik Atanasije. Saslušavši kazivanje, patrijarh proslavi Boga i Preblagoslovenu Vladičicu Bogorodicu, i reče Germanu: „To je viđenje istinito i jeste od Boga, a ne od đavoljeg spletkarenja; viđena pak Žena jeste Prečista Bogorodica. Idi dakle s mirom i blagorazumno poučavaj junošu, ali mu kaži da nastupajuću Svetu Četrdesetnicu provede u manastiru, i da se za to vreme pripremi na mučenički podvig, pa potom neka ide da pred neprijateljima Crkve ispovedi ime Isusa Hrista“.
Čim nastupi Sveta Četrdesetnica, German uze sa sobom Atanasija, ode u Pretečin skit k duhovniku Nikiforu i zamoli ga da Atanasija primi u svoju keliju i pripremi ga na mučenički podvig. Nikifor s radošću primi Atanasija i dade ga pod rukovodstvo opitnom starcu Grigoriju, koji je već imao sreću da spremi na stradanje četiri mučenika: Jevtimija, Ignjatija, Akakija i Onufrija[9]; pa im je bio saputnik i utešitelj, i potom je doneo svete mošti njihove u svoju keliju, sem moštiju Onufrija koje Turci potopiše u moru.
Došavši u keliju duhovnika Nikifora, Atanasije sa pobožnim strahopoštovanjem celiva svete mošti prepodobnomučenika. Pri tome se srce njegovo razgore još većom željom da postrada za ispovedanje imena Hristova. Ali vrag, ne želeći dopustiti da podvižnik Hristov dobije od starca duševnu korist i okrepljenje u podvizima, izazva zavist u njegovom susedu po keliji, te se ovaj raznim lukavstvima staraše da Atanasija istisne iz Pretečinog skita.Videći susedovo lukavstvo, German stade osuđivati zavidljivca zbog njegove neprijateljske delatnosti, ali Atanasije moljaše starca da ostavi bratu njegovo sagrešenje i smireno mu reče: „Ako su nam neprijatna ukoravanja ovoga čoveka, onda sudeći po tome, kakvi treba da izgledaju pred Bogom moji veliki gresi?“ Starac, čujući od svoga učenika smireni način mišljenja, omekša i, ustupajući mesto zavisti, vratiše se natrag u svoju obitelj. Smestivši tu Atanasija u zasebnu i bezmolvnu keliju, starac mu odredi kelejno pravilo i umereni post. No da podvižnik ne bi pao u uninije, u potištenost, starac German ga često pohađaše i sokoljaše na podvige. Želeći pak da stavi na probu njegovu nameru, on mu predočavaše sve one strahote i muke, koje će on imati podneti od mučitelja. Ali Atanasije beše nepokolebljiv u svojoj nameri, i moljaše da ga blagoslovi na mučenje za ime Hristovo. Međutim starac, još ne uveren u čvrstinu svoga učenika, odbi da mu da blagoslov. To veoma ožalosti Atanasija, i on svu noć preplaka. Zatim, ne želeći više da starca Germana uznemirava usmenim molbama, on mu napisa pisamce ovakve sadržine: „Sveti oče, telo moje stavljam potpuno na tvoje raspoloženje, ali samo do iduće nedelje. Radi sa njim šta hoćeš, i meći ga na kakvu god hoćeš probu Ali, ako me ti one druge nedelje ne pustiš na mučeništvo, onda ću ja napustiti Svetu Goru i otići u grad Enos Tamo ću izmoliti molitve i blagoslov od moje majke, i potom krenuti na mučeništvo.
Pročitavši pisamce, starac se posavetova o tome sa igumanom, pa zajednički rešiše da Atanasija oprobaju naloživši mu strožiji život: zaključaše ga u kulu i odrediše mu najstrožije pravilo, a za hranu ništa mu drugo ne davahu osim hleba i vode. Ovom probanju Atanasija pridružiše se i zamke svezlobnog đavola, jer u prvu noć njegova zatočenja do njegovih ušiju dopirahu razni glasovi, graja i zapomaganje, i ne prestajahu svu noć. A druge noći on ugleda mnoštvo đavola, koji užurbano jurahu na sve strane, trudeći se da uplaše Hristovog podvižnika. Ali on molitvom i znakom Životvornog Krsta rastera sve demonske privide. Treće noći vražji prividi se umanjiše, a četvrte i sasvim prestadoše. Ali umesto toga njega spopade neka tuga i čamotinja, koje mu silno pritiskivahu dušu. Kada svanu, on obavesti o tome starca. Starac, videći da đavo tim lukavstvom hoće da Atanasija baci u očajanje, savetova Atanasiju da izađe iz zatvoreništva i živi zajedno sa bratijom, gde nema mesta dosadi i tuzi. Ali Atanasije ne beše voljan da izađe iz zatvora i reče starcu: „Neću izaći iz kule sve dotle, dok pomoću Božjom ne odnesem pobedu nad vragom. No isto tako ne želim da i ti živiš pored mene, pošto sam rešio da se sam borim sa vragom. Nadam se da će mi svemoćni Bog pomoći da ga pobedim“.
Iduće noći, i one za njom, Atanasije više ne osećaše tugu. I tako mu prođoše tri nedelje Velikog Posta. U četvrtu, sredoposnu nedelju, iguman ga pozva u manastir i postriže u anđelski obraz, sa imenom Agatangel. A posle božanstvene liturgije on se ponova vrati u kulu, obučen u sveoružje i ukrepljen Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hrictove. Od toga vremena lice njegovo sijaše nekom božanstvenom svetlošću, a u srcu mu carovaše mir, radost i ljubav ka Gospodu Hristu. Živeći u kuli, on nađe tamo neke stare lance i metnu ih na svoje telo. A strunu vreću, koja se takođe nađe tamo, on nošaše mesto košulje. Pri tome on uveća broj poklona, određenih mu od strane starca: u toku dvadeset i četiri časa on pravljaše po tri hiljade metanija, čitaše Sveto Evanđelje, Akatist Presvetoj Bogorodici, i prohođaše umnu Isusovu moligvu. U vreme pak slobodno od molitve on je voleo da čita knjige o podvizima svetih mučenika, čime se još više utvrdi u nameri da prolije svoju krv za ispovedanje hrišćanske vere, i moli starca da ga što pre otpravi na mučeništvo.
No starac i iguman ne rešavahu se da otpuste Agatangela na mučenički podvig dotle dok im sam Bog ne otkrije, da li je za to sveta volja Njegova. Toga radi iguman zapovedi svoj bratiji da određene noći svaki u svojoj keliji satvori dugu molitvu, i sa smirenjem moli Boga da On ukaže: da li je svesveta volja Njegova za to, da Agatangel bude otpušten na mučenički podvig. I te noći Gospod otkri igumanu svoju blagu volju na ovaj način: posle duge molitve iguman prileže da se odmori i kada zaspa, njemu se učini, kao da je sa Germanom i Agatangelom krenuo nekuda na put; putem se sretoše sa jednim bogolikim starcem, koji licem ličaše na Svetog Nikolu, kako se on obično izobražava na svetim ikonama; ovaj bogoliki starac pristupi igumanu i upita ga: ko od njih hoće da ide na mučeništvo; „evo ovaj mladić“ odgovori iguman, pokazavši rukom na Agatangela; u to vreme Agatangel priđe svetome starcu, pokloni mu se do zemlje i celiva mu ruku; sveti starac mu reče: „Dobro delo si poželeo, čedo! Pohitaj, dakle, da ispuniš svoju želju; Bog će te pomoći i ukrepiti da tečenje svoje okončaš sa slavom“.
Izjutra iguman ispriča bratiji svoje viđenje, po kome on saznade volju Božiju. I od tog dana stade pripremati sve što je potrebno za put. Misao pak o mučeništvu, zapavši u mlado srce Agatangelovo, sve se više i više razgorevaše, te on beše dan i noć zauzet njome, i žuđaše da što pre preda sebe na podvig mučeništva. Kao radi ispunjenja njegove želje, Agatangelu se, po Božjem promislu, pričini kao da on izlete na vrata kule, i potom krenu put Smirne. Iz toga on zaključi, da je Božjem promislu ugodno da on izabere Smirnu za poprište mučeničkih podviga. Stoga odmah ode k starcu, ispriča mu sve što mu se dogodilo, i stade ga preklinjati da ga otpremi u Smirnu, da bi uzeo na sebe mučeničke podvige.
U to vreme, po savetu igumana, starac već prestade odvraćati Agatangela od misli da postrada za Hrista, nego mu naredi da se sprema za put i sačeka lađu koja putuje u Smirnu. Po promislu Božjem i pristaništu Esfigmenskog manastira uskoro pristade jedna velika lađa koja je išla sa ostrva Hiosa za Smirnu. Doznavši od lađara da lađa sutradan kreće za Smirnu, iguman i starac German zamoliše starešinu lađe, pošto je bio prvi dan Uskrsa, da se zbog Praznika zadrže u pristaništu jedan dan više. Starešina pristade. I na drugi dan Uskrsa Agatangel bi postrižen u shimu, pa ispraćen molitvom i blagoslovom, ukrca se na lađu zajedno sa starcem Germanom.
Kada se lađa približi Smirni, Agatangel, koji beše prilegao, probudi se iz lakoga sna tužan i stade tiho plakati. Primetivši tako naglu promenu kod svoga učenika German se uznemiri , i ne znađaše čemu to da pripiše. Na sva starčeva pitanja Agatangel kao da ne obraćaše pažnju, odgovaraše mu kratko i moljaše ga da ga ostavi na miru. Uplašen od takve promene, starac sa nežnom očinskom upornošću nastojavaše da mu učenik objasni šta je to s njim. Najzad mu Agatangel reče: „Oče, razlog koji me uznemiri i pokoleba mi srce jeste to što mi se javi sveti prepodobnomučenik Jevtimije[10], zagrli me i, celivajući me, reče: dođe vreme!. Ovo javljenje prepodobnomučenika označava da će me najzad Gospod udostojiti da primim mučeničku smrt; ali pri tome mene smućuje pomisao: da li će duša moja, imajući bezbrojne grehe, bezopasno proći vazdušna mitarstva?“
„Brate, reče mu na to starac, tvoje viđenje je istinito, ali pomisao tvoj došao ti je od nenavidnika spasenja ljudskog – đavola. Izazvavši u tebi smućenost, đavo želi da poseje u tvom srcu strah, pa da te zatim baci u očajanje; i onda će već biti teško iščupati se iz njegovih kandži. Ali, znaj, knezovi vazdušnih mitarstava ne samo ne mogu zadržati onu dušu koja se razlučila od tela mučeničkom smrću, nego joj se čak ne smeju ni približiti“.
Ove utešne reči umiriše Agatangela i, umesto mračnog oblaka koji po dejstvu đavola beše naišao na njega, sinu radosna svetlost blagodatne utehe koja se upadljivo odražavaše na njegovom licu. Utom oni srećno stigoše u pristanište Smirne, iskrcaše se, i odsedoše u domu poznatog hrišćanina Konstantina.
Kada nastupi dan u koji je dobrovoljni mučenik imao predati sebe na mučenje, skinuše s njega monaško odelo i obukoše ga u tursko. I posle putne molitve Agatangel ozarena lica ode u sudnicu. Tamo neustrašivo stupi pred sudije, i kad ga oni upitaše šta želi, on odgovori: „Parničim se sa kapetanom Mehmetom (pređašnjim svojim gazdom), pa stoga želim da ga pozovete u sud i tu stvar rešite“. Kada Mehmet bi priveden i stade pred sudije, Agatangel se obrati sudijama i reče: „Sudije, u vreme kada stupih u službu kod ovog gospodina ja bejah hrišćanin. Ali on pretnjama i kidisanjem na moj život nasilno me primora da se odreknem hrišćanske vere i primim muslimansku. Sada pak, po velikoj milosti Spasitelja mog Isusa Hrista, ja opet svim srcem svojim verujem u Njega i ispovedam da je On istiniti Bog“. Govoreći to, Agatangel izvadi ispod miške krst, podiže ga uvis i reče: „A ovo je nepobedivo oružje svih hrišćana, jer na njemu bi raspet Gospod naš Isus Hristos, Koji veruju u Njega nasleđuju carstvo nebesko, a koji ne veruju biće osuđeni na večne muke“.
Istrgnuvši krst iz mučenikovih ruku, sudije ga stadoše koriti, i savetovahu mu da uvidi svoju zabludu i opet pređe u muslimansku veru. Ali sveti mučenik, izvukavši ispod pazuha malu ikonicu Hristova Vaskrsenja, gromko kliknu: „Na takvom krstu, koji mi uzeste, bi raspet telom Gospod naš Isus Hristos; a evo, na ovakav način On vaskrse iz mrtvih; pa će isto tako i u dan sveopšteg vaskrsenja On vaskrsnuti one koji veruju, da bi dobili carstvo nebesko koje je pripravljeno od postanja sveta onima koji veruju u Njega“.
Kao i životvorni Krst, tako i ovu ikonicu Vaskresenja Hristova prisutne sluge oduzeše Agatangelu. I sudije, smatrajući da je Agatangel poludeo, poslaše ga u drugu sobu, gde revnosni Muhamedovi služiteljn pokušavahu da ga raznim laskama i obećanjima položaja i bogastva odvrate od vere Hristove. A Hristov stradalnik, kao tvrdi dijamant, beše nepokolebljiv u svome veroispovedanju i s prezrenjem odbi sve njihove počasti i bogatstvo. Međutim i Muhamedovi revnitelji, ne želeći da ispuste žrtvu iz svojih kandži, doneše gomile zlata i raznih skupocenih haljina, i uveravahu mučenika da će mu sve to dati ako bude opet poverovao u Muhameda. No sveti Agatangel, smatrajući sve za trice, samo da Hrista dobije, odgovori krotko: „Ničim me vi nećete prelastiti. Sve vaše bogatstvo, počasti i slava, koje mi nudite, neka vam budu na pogibao! Ja ispovedam istinitog Boga Isusa Hrista, gorim ljubavlju k Njemu, i gotov sam da dušu svoju položim za sveto ime Njegovo“.
Videći da laska i sva obećavana blaga ne deluju na svetog mučenika, sudije narediše da ga ponova dovedu k njima. Onda mu stadoše pretiti raznim mukama i sramnom smrću, i savetovahu mu da izabere jedno od ovoga: ili počasti i bogatstvo, ili razne gorke muke. „Time me vi ni najmanje nećete uplašiti, odgovori sveti ispovednik. Naprotiv, s radošću želim da postradam za Gospoda mog Isusa Hrista, i da, očistivši se svojom krvlju, javim se čist pred licem Boga mog, koga se iz straha odrekoh. Znajte još i to, sudije, da ćete mi veliku ljubav učiniti, ako odmah naredite da me muče“.
Videći mučenikovu čvrstinu i izgubivši svaku nadu da će ga laskavim rečima pridobiti, sudije narediše da ga svuku i vežu. U to vreme jedan od slugu udari silno mučenika po obrazu. No verni sluga Zakonodavčev, ispunjujući božansku zapovest Njegovu, okrenu mu i drugi obraz. Posle toga mučenik bi odveden k upravniku grada Muselimu. No pošto tog dana Muselim nije radio, mučenika predadoše njegovom pomoćniku- Ovaj stade ispovednika Hristovog najpre mamiti laskavim rečima i raznim obećanjima. Ali, videći kako on čvrsto i nepokolebljivo stoji u svome veroispovedanju, pomoćnik naredi svojim slugama da mučenikove noge stave u klade, okuju ga u teške sindžire i vrgnu u tamnicu. U tamnici se nalažahu još dva nevina hrišćanina.
Saznavši sutradan za mučenika, Muselim beše nezadovoljan time što su ga svukli u sudnici i poslali ga k njemu samo u košulji. Stoga naredi da ga odvedu u sudnicu, obuku u njegovo odelo, pa onda izvedu pred njega. Sluge Muselimove putem na sve moguće načine ismevahu svetitelja, nekoliko puta stavljahu ga na kolena i, da bi ga uplašili, zamahivahu nad njegovom glavom mačem kao da hoće da mu je otseku. No ispovednik Hristov neustrašivo i radosnim licem očekivaše posečenje. Posle svega toga podvižnik Hristov bi uveden u sudnicu; tu mu obukoše njegovo odelo, pa ga onda uputiše natrag k Muselimu. Međutim, i Muselim ne mogade pokolebati svetitelja, i sva njegova obećanja mučenik odbi s prezrenjem.
Idućeg dana, do ispovednika Hristova koji seđaše u tamnici, dopre glas da se neki hioski hrišćanin Atanasije zauzima kod Muselima za njegovo oslobođenje. Svetitelja to uvredi, i on odmah napisa pismo tom Atanasiju moleći ga da se ne zauzima za njega , već da satvore opštu molitvu za njega, da ga Bog ukrepi u mučeničkom podvigu. Pobuđeni tim pismom, svi smirnski hrišćani iduće noći satvoriše po hramovima Božjim usrdna molepstvija za svetog mučenika.
U to isto vreme, kada blagočestivi hrišćani uznošahu Bogu usrdne molitve za mučenika Agatangela, u tamnici gde je on ležao događalo se nešto drugo. U duboku noć uđoše u tamnicu nekoliko čarobnika, skinuše sa svetitelja košulju, i svu noć činjahu nad njom neke čini, pa ujutru narediše mučeniku da je obuče. Paćenik ogradi sebe krsnim znakom i bez ikakve uznemirenosti obuče je. Prođe nekoliko mučnih časova, za vreme kojih čarobnici očekivahu dejstvo svojih čini. Ali pošto ne primetiše nikakvu promenu na mučeniku, oni se sa stidom udaljiše iz tamnice. Kada sveti mučenik ostade sam sa svojim drugovima – sužnjima, prileže na zemlju i uhvati ga laki san. Ali ubrzo najedared ustade i reče svojim drugovima: „Braćo moja, radujte se sa mnom, jer danas u podne meni će otseći glavu“.
Proročanstvo se svetiteljevo stvarno ispuni, jer oko deset sati u tamnicu dođoše vojnici, vezaše mučenika i odvedoše u sudnicu. Kada sveti ispovednik Hristov predstade sudijama, oni ga opet stadoše primamljivati raznim obećanjima, položajima i bogatstvom. No videći njegovu nepokolebljivost i jačinu, oni narediše da mu se odrubi glava. Tada ga dželati uzeše i odvedoše preko puta džamije Asar, gde se imala izvršiti smrtna kazna. Tu sveti mučenik Hristov Agatangel, preklonivši kolena i oborivši oči dole, dušom se pomoli Ocu Nebeskom, očekujući posečenje mačem. Zatim se obrati dželatu i reče: „Što oklevaš i ne izvršuješ naređenje?“ Tada dželat zamahnu mačem i česna glava Hristovog stradalca odvoji se od tela. Tako sveti prepodobnomučenik Agatangel u devetnaestoj godini svojoj mučenički skonča u subotu u podne devetnaestog aprila 1819 godine, i kao blagoprijatna žrtva, očišćena svojom krvlju, predstade prestolu Božjem čist, svet i besprekoran.
Znajući da hrišćani s pobožnim poštovanjem i verom ne samo poštuju mošti svetih mučenika nego i krv njihovu sabiraju u marame i maramice, sledbenici Muhameda dovedoše naročite ljude kojima staviše u dužnost da odmah vodom speru krv čim se bude izlila iz mučenikove otsečene glave. Među tim ljudima bejaše i jedan hrišćanin. Kada mučeniku otsecahu glavu, ovaj se hrišćanin namerno sagnu, te mu s glave pade marama u krv mučenikovu. On uspe da svojom maramom sabere krv ispovednika Hristova. A prisutni hrišćani mu otrgoše iz ruku maramu, iskidaše je i podeliše među sobom, pa se s radosnim poklicima vraćahu kućama svojim, slaveći Hrista Boga koji ukrepljuje svete Svoje.
Posle končine prepodobnomučenika Agatangela svete mošti njegove stajahu tri dana na otvorenom mestu pod vojničkom stražom. Stražari ne sprečavahu hrišćane da prilaze moštima i odaju im dužno poštovanje. Što su stražari bili tako popustljivi razlog beše ovaj: prve noći po posečenju česne glave svetog mučenika, vojnici-stražari videše gde se mošti prepodobnomučenika nahođahu u sedećem položaju, zatim ustadoše na noge, i tako u toku tri sata svete mošti tri puta same ustajahu i padahu. To čudo učini te vojnici ne smetahu hrišćanima da prilaze telu svetog mučenika i celivaju ga. Iz tela pak izlažaše rajski miomir, i ono ležaše kao živo, što začudi i uznemiri neprijatelje Hristove crkve , te oni, plašeći se još nekog većeg čuda, rešiše da telo svetog prepodobnomučenika Agatangela bace u more.
Vest o odluci da svete mošti mučenika Hristova budu potopljene, brzo se raznese po celome gradu. Vlasnici lađa, koje stajahu u pristaništu Smirne, čuvši za tu odluku, rasporediše lađe duž cele obale, da bi na taj način omeli potapanje dragocenog sakrovišta. A muslimani, videći neobičnu ljubav i veru hrišćana prema svetom mučeniku, i bojeći se pobune, rešiše da im prodadu svete mošti. Hrišćani, kupivši ovo neocenjivo blago – telo svetog prepodobnomučenika Agatangela, prenesoše ga česno i svečano u crkvu svetog velikomučenika Georgija i položiše u grob svetog mučenika Dima, koji postrada na 408 godina pre toga.
Okrvavljeno odelo svetog mučenika, isto tako i prst otsečen služiteljem upravnika grada, otkupi gorespomenuti Atanasije. Odelo svečevo Atanasije dade Germanu, a prst zadrža kao svetinju. I sa tako skupocenim blagom Atanasije otputova svojoj kući na ostrvo Hios. No kod kuće, na svoju veliku žalost, Atanasije zateče svoga sina teško bolesnim; lekari su bili izgubili svaku nadu da će ozdraviti. Ali čim Atanasije metnu na svog bolesnog sina prst svetog mučenika Agatangela i parče okrvavljenog odela njegovog, ovaj odmah ustade potpuno zdrav.
Starac German sa odelom svetog prepodobnomučenika otplovi za Svetu Goru. I kada se brod približavaše Svetoj Gori, na moru se podiže silna bura. Germanu, koji je u to vreme od silnog ljuljanja broda ležao bez svesti u kabini, javi se sveti mučenik Agatangel, kome lice sijaše nebeskom svetlošću. German ga upita: Brate, Agatangele, kuda ideš? – U naš manastir, s anđeoskim osmehom odgovori Agatangel. – Zar ti nisi umro? opet ga upita German. – Ne, nisam umro, nego sam, kao što vidiš živ. – Kada German dođe k svesti, odmah ispriča prisutnima na brodu o svome viđenju svetog prepodobnomučenika Agatangela. To viđenje oduševi sve putnike i oni uznesoše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, čijim se molitvama more brzo utiša, i za tri sata brod srećno pristade uz Svetu Goru Atonsku.
Pošto se iskrca sa broda, German odmah izvesti Esfigmensku obitelj da je doputovao sa odelom svetog mučenika. Iguman sa svom bratijom česno srete okrvavljenu odeću, kao samog mučenika , i položi je u crkvi pored čestica svetih moštiju raznih svetaca, slaveći i blagodareći Boga što je mladog junošu ukrepio u mučeničkom podvigu i udostojio ga neuvenljivog venca. Molitvama svetog prepodobnomučenika Agatangela, Hriste Bože naš, podaj i nama pomoć da pobedimo svelukavog vraga koji vojuje protiv nas, i udostoji nas Carstva nebeskog. Amin.
Mošti svetog prepodobnomučenika Agatangela ne ostadoše dugo u grobu svetog mučenika Dima. Nakon pet meseci posle mučeničke končine njegove bi otvoren grob svetoga, izvađene iz njega mošti, položene u zaseban kovčeg, i potom stavljene u riznicu pri crkvi svetog velikomučenika Georgija.
Godine 1844, iguman Esfigmenske obitelji Agatangel, zajedno sa bratijom, pobuđen ljubavlju k svetom Agatangelu i želeći da njegove svete mošti ima u svojoj obitelji, koja se udostojila vaspitavati mučenika Hristova, posla po jeromonahu Makariju molbu episkopu Smirne Atanasiju i tamošnjim građanima da Esfigmenskoj obitelji dodele jedan deo svetiteljevih moštiju. Episkop i građani s ljubavlju pristadoše da podele svetinju, i jeromonahu Makariju dadoše glavu prepodobnomučenika Agatangela sa desnom rukom i nogom. Ovi delovi svetih moštiju biše česno preneti u Svetu Goru Atonsku u Esfigmenski manastir, a ostali delovi česnih moštiju ostadoše u crkvi svetog velikomučenika Georgija na osvećenje grada.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKIFORA
 
Veliki otac naš, blaženi Nikifor, bi rođen u Carigradu. Njegovi roditelji, Andrija i Teodora, behu ljudi ugledni i veoma bogati. Oni naučiše sina svoga strahu Božjem. Posle smrti njihove Nikifor, svestan taštine sveta, oseti u sebi želju da posveti sebe na službu Bogu. Stoga sve svoje nasleđe razdade siromasima, pa se iz Carigrada udalji u Halkidon. Tu on svrati u manastir svetoga Andreja i, videvši savršeni život podvižnika, donese odluku da ostane s njima. Uskoro posle toga iguman manastira posla ga na Finikisko Ostrvo, gde bejaše manastir Presvete Bogorodice, da tamo bude iguman i pase stado Hristovo. Stigavši na ostrvo, mnoštvom čudesa prepodobni obrati veri u Hrista tamošnje neznabošce, poruši njihova idolišta i umesto njih podiže crkve. Svojim isposničkim životom on prevaziđe sve.
Pošto prožive u manastiru trideset i tri godine, prepodobni Nikifor oseti svoj bliski odlazak ka Gospodu. O tome obavesti bratiju, i postavi im mesto sebe za igumana pobožnog inoka Josifa, a sam pohita u Halkidon. Sevši na lađu, on zanemože i reče lađarima: „Budite hrabri i spokojni, jer ja odlazim ka Gospodu. Odvezite telo moje u Halkidon“. Sa tim rečima svetitelj skonča. Pri povoljnom vetru lađa brzo doplovi u Halkidon, i lađari česno položiše u grob telo prepodobnog i sahraniše.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA PAFNUTIJA JERUSALIMLJANINA[11]
 
Sveštenomučenik Hristov Pafnutije Jerusalimljanin pretrpe mnoga stradanja od mača, od zverova i ognja. Svete mošti njegove točile miro i čudesa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Hariton podvizavao se krajem trećeg i početkom četvrtog veka u Palestini, gde je osnovao tri manastira: Sukijski („Vetha Lavra“), Faranski i Jerihonski. Spomen njegov praznuje se 28 septembra.
  2. Pisidija – oblast Male Azije.
  3. Prestavio se sveti Georgije za carovanja cara – ikonoborca Lava (V) Jermenina (813-820 god.).
  4. Carovao od 284 god. do 305.
  5. Praznuje se 23 aprila.
  6. Vladao Vizantijskom carevinom od 917 do 944 god.
  7. Sveti Stefan II bio carigradski patrijarh od 925 do 928 god.
  8. Sveti Trifun upravljao Carigradskom patrijaršijom od 928 do 931 g.
  9. Jevtimije se praznuje 21 marta, Akakije 1 maja, Ignjatije 20 oktobra, Onufrije 4 januara.
  10. Njegovo žitije pod 21 martom.
  11. Ovaj sveti Pafnutije po svemu sudeći nije isto lice sa prepodobnomučenikom Pafnutijem, koji se spominje 25. septembra. Jer ovaj je Jerusalimljanin i sveštenomučenik (u službi njegovoj kaže se da je bio jerarh), a onaj je prepodobnomučenik i Egipćanin.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *