NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. FEBRUAR
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
LAVA
pape Rimskog
 
Ovaj veliki svetitelj i pastir Crkve Božje u Rimu Lav rođen je u Italiji. Otac mu se zvao Kvintijan. Od mladosti se učio knjizi i svetovnoj filosofiji, i odrastao u hrišćanskim vrlinama. Pošto izabra duhovni život, on najpre bi arhiđakon kad pape Siksta III[1]. A po smrti ovoga on bi zbog svog prevelikog celomudrija i čistote jednoglasno izabran od svih na presto rimske crkve. I slovesne ovce Hristove pasaše dobro kao pastir dobri, polažući dušu svoju za njih. Jer kad onaj opasni nasilnik Atila, knez Huna, nazvan bič Božji, osvojivši mnoge zemlje, dođe u Italiju s namerom da je popali i opustoši, papa Lav učini ovo. Videći da se Atili ne može ništa odupreti, on se usrdno pomoli Bogu sa postom i suzama, moleći za Njegovu zaštitu, i prizivajući u pomoć svete vrhovne apostole Petra i Pavla. Zatim izađe pred nasilnika u arhijerejskom odjejanju da ga moli i ukroti njegov gnev, gotov i da umre za svoje ovce. I pošto je razgovarao s njim blagim i bogonadahnutim rečima, on ga od vuka pretvori u ovcu.
Jer nasilnik krotko i smireno sasluša reči Božjeg ugodnika, diveći se arhijerejskom odjejanju njegovom i osećajući strah od česnog i svetog lica njegovog, učini po želji njegovoj, i žurno ode iz Italije. A kada Atilini doglavnici i vojvode, začuđeni njegovom neobičnom i brzom promenom od gneva na krotost, pitahu Atilu, zašto se uplašio i poslušao jednog rimskog čoveka koji je bez oružja izašao pred njega, te se povukao iz Italije, ostavljajući u njoj tolika blaga, Atila im odgovori: Zar vi ne videste što ja videh? Jer ja videh dva angelovidna muža (svete vrhovne apostole Petra i Pavla), koji stajahu pored pape, sa isukanim mačevima, i smrću mi prećahu, ako ne poslušam arhijereja Božjeg.
Takav beše ovaj veliki ugodnik Božji Lav: strašan ne samo nevidljivim nego i vidljivim neprijateljima, a pun ljubavi za ovce, jer radi njih neustrašivo iziđe pred nasilnika, gotov da postrada.
U vreme Lavova episkopovanja pojaviše se, posle Nestorijeve jeresi, bestidni bogohulnici: Evtihije, arhimandrit carigradski, i Dioskor, patrijarh aleksandrijski[2]. Oni su dve prirode u Gospodu našem Hristu, božansku i čovečansku, stapali u jednu. I ovom svojom jeresi izazvaše silnu pometnju u Crkvi Božjoj. A sazvaše u Efesu svoj bezakoni sabor (449 g.), na kome nepravedno osudiše i ubiše svetog Flavijana, patrijarha carigradskog[3], zaštitnika Pravoslavlja. I mnoga zla činjahu pravovernima.
Tada sveti Lav papa pokaza veliku revnost, da bi utišao i uklonio pometnju, izazvanu od jeretika u Crkvi. On pisa prvo caru Teodosiju[4], zatim caru Markijanu[5], da ustroje Vaseljenski sabor. I u vreme cara Markijana i Pulherije[6] sastade se 451. godine u Halkidonu[7] sveti Četvrti Vaselenski Sabor protiv Evtihija i Dioskora, koji uče da u Gospodu Hristu postoji jedna priroda. Na tom svetom Saboru beše šest stotina i trideset svetih Otaca. Na Sabor nije mogao lično doći presveti papa Lav, jedno zbog starosti i daljine puta, a drugo zbog tadašnjih čestih varvarskih napada na Italiju, koji su veoma otežavali putovanje. Zato sveti Lav posla svoje izaslanike: episkopa Pashazija i Lukencija, i prezvitere Bonifacija i Vasilija. I kad na Saboru nastade veliki spor, i velike nesuglasice kod mnogih, sveti Oci narediše da se pročita poslanica ovog svetog Lava, episkopa rimskog, upućena ranijem patrijarhu Carigradskom svetom Flavijanu, koji sazva pomesni sabor u Carigradu protiv jeretika (448 g.). Priča se kasnije da je ovu poslanicu svojom apostolskom rukom ispravio sam sveti vrhovni apostol Petar. O tome Jovan Mosh i njegov sapodvižnik Sofronije, patrijarh jerusalimski[8], u svome Limonaru pišu ovo: Ava Mina, starešina salamanskog manastira blizu Aleksandrije, ispriča nam kako je čuo avu Evlogija, patrijarha aleksandrijskog[9], gde kazuje ovo: Kada doputovah u Carigrad, sastadoh se sa gospodinom Grigorijem, arhiđakonom rimske crkve, mužem vaistinu izvanrednim i vrlinskim, i razgovarah s njim. On mi ispriča da je presveti i preblaženi Lav, papa rimski, poslanicu koju je napisao svetom Flavijanu, patrijarhu carigradskom, protiv zločestivih jeretika Evtihija i Nestorija, metnuo na grob vrhovnog apostola, pa je molitvama i bdenjima i postom molio vrhovnog apostola, govoreći: Ako ja što kao čovek u ovoj poslanici grubo ili nedovoljno izrazih, ili propustih, ispravi ti, kome je od Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista poveren ovaj presto i crkva. – Posle četrdeset dana javi mu se apostol kad beše na molitvi, i reče mu: Pročitah, i ispravih. – Lav uze svoju poslanicu sa groba blaženoga Petra, otvori je i vide da je ispravljena apostolovom rukom.
Kada ova poslanica svetog Lava pape bi na Četvrtom Vaseljenskom Saboru pročitana, svi sveti Oci povikaše: Apostol Petar govori kroz usta Lava! Ipak, Sveti Oci saborski proveriše ovu poslanicu, i nađoše da se ona slaže sa učenjem svetog Kirila Aleksandrijskog[10]. Tako sveti Sabor potvrdi ovu poslanicu svetog Lava, posramivši jeretike, i tražaše da je svi potpišu, što i bi.
Ali ne samo tada, nego i docnije ova poslanica, koja utvrđuje Pravoslavlje a zapušuje usta jereticima, beše u velikom poštovanju kod svetih Otaca, kao i kod gorespomenutog blaženog Evlogija, patrijarha aleksandrijskog, koji čvrsto stajaše uz nju boreći se sa bogohulnim jereticima, zbog čega beše mio svetome Lavu, koji već beše otišao iz ovoga sveta i sa svetima stoji pred Bogom. O tome sveti Sofronije piše u Limonaru ovako: Sveti Teodor, episkop grada Darne u Libiji[11], ispriča nam ovo: Kada bejah kelejiik svetog patrijarha aleksandrijskog Evlogija, videh u snu muža sveta i svetla, koji mi reče: Izvesti o meni patrijarha Evlogija. A ja ga upitah: Ko si ti, vladiko? i šta da mu kažem o tebi? On mi odgovori: Ja sam Lav, papa rimski. Ja onda uđoh i rekoh svetom Evlogiju: Presveti i preblaženi papa Lav, poglavar rimskog prestola, želi da uđe kod tebe. Čuvši to, patrijarh Evlogije ustade odmah i iziđe mu u susret. I pošto satvoriše molitvu, celivaše jedan drugog, i sedoše. Tada božanstveni Lav reče svetome Evlogiju patrijarhu: Znaš li zbog čega sam došao? A on odgovori: Ne znam. I reče mu Lav: Doćoh da ti zablagodarim što se dobro i junački držiš moje poslanice, i njome zatvaraš usta jereticima. Ja je napisah bratu mome Flavijanu, patrijarhu carigradskom, radi obličenja zločestive jeresi Nestorijeve i Evtihijeve. Znaj, dakle, brate, da ste toliki vaš božanstveni trud i usrđe ukazali ne samo meni nego i vrhovnom apostolu Petru, koji je tu poslanicu pročitao i ispravio, a svrh svega samoj istini koju propovedamo, a koja je Hristos Bog naš. – Ovo ja videh, reče episkop Teodor, ne samo jedanput, nego i drugi put i treći put, kako se oni sastaju i govore među sobom o tome. I izvestih svetog Evlogija o ovom viđenju. A kad on to ču, zaplaka, i podignuvši ruke k nebu zablagodari Bogu govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Hriste Bože naš, što si mene nedostojna udostojio da budem propovednik Istine tvoje, i što je tvoja velika i neiskazana dobrota blagovolela, molitvama slugu tvojih Petra i Lava, primiti ovu malu smelost našu kao udovičine dve lepte.
Ali, ovo se viđenje dogodilo mnogo godina posle prestavljenja Lavova. Jer je sveti Evlogije živeo za carovanja Mavrikija i Foke[12], dok je sveti Lav skončao pre toga, u vreme cara Lava Velikog[13].
Pošto presveti papa Lav zađe u duboku starost, i približi se svojoj končini, on bi obavešten da su mu gresi oprošteni. Jer je četrdeset dana proveo u postu i molitvi na grobu svetog apostola Petra, moleći svetog apostola da umoli Boga da mu grehe oprosti. I pošto se navrši četrdeset dana, javi mu se sveti apostol Petar, i reče: Molih za tebe, i oprošteni su ti svi gresi osim grehova u rukopolaganju sveštenika, jer ćeš o tome odgovarati da li si po zakonu i dostojne rukopolagao, ili nisi.
Posle ovog obaveštenja sveti Lav udvostruči svoje molitve, pošćenje i milostinje, skrušenim srcem vapijući, dok ne bi izvešten da su mu i ti gresi oprošteni. I pošto se tako, kao što treba, pripremi za odlazak, on predade svoju svetu dušu u ruke Božje, i pridruži se k svetim ranijim velikim jerarsima i učiteljima[14], pretstavši s njima prestolu Hrista Boga našeg, slavljenog i obožavanog sa Ocem i Svetim Duhom vavek.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
FLAVIJANA ISPOVEDNIKA
patrijarha Carigradskog[15]
 
Presveti otac naš Flavijan najpre beše sasudočuvar i prezviter svete Velike Crkve u Carigradu[16]. A posle presvetog Prokla[17] u vreme cara Teodosija Mlađeg i sestre mu Pulherije[18] bi uzdignut na patrijaršiski presto zbog besprekornog i bogougodnog života svog. U cara pak beše neki evnuh Hrisafije, vrlo pokvaren i zloban čovek. On beše protiv izbora svetog Flavijana za patrijarha, jer beše jeretik. Znajući da je Flavijan pobožan i čvrst u pravoverju, on ga nije voleo. I tražio je razloga da mu na neki način naudi. Uživajući veliku naklonost carevu, on beše obesan u lukavim delima svojim, i veoma moćan. I pronađe razlog. O tome crkveni istoričar Nikifor[19] piše ovako: Hrisafije nagovori cara da stavi patrijarhu do znanja, da treba kao novoizabrani patrijarh da pošalje caru u znak blagoslova neki poklon, dostojan cara.
Presveti Flavijan spremi čiste hlebove, i posla ih caru kao blagoslov i poklon, zaista dostojan cara. Hrisafije odbi hlebove, i poruči patrijarhu da pošalje kao blagoslov zlato a ne hlebove. Sveti patrijarh odgovori po izaslaniku da takve poklone on nema, jer je sam ubog, pošto je prezreo bogatstvo ovoga sveta, osim da da nešto crkveno. I još reče patrijarh: Hrisafije zna dobro, da su crkveno zlato i srebro Božji, i da se nikome nemogu davati sem sirotinji.
A crkveni istoričar Evagrije[20] Piše: Pošto je Hrisafije dosađivao patrijarhu povodom zlatnog poklona, sveti patrijarh uze iz oltara neke zlatne sasude i posla mu ih, da bi ga time zastideo, i izobličio za gramžljivost. Hrisafije se silno naljuti, i potsticaše i cara na gnev, govoreći mu: Novopostavljeni patrijarh se ruga tvojoj carstvenosti. – No ipak Hrisafije ne mogaše ništa nauditi patrijarhu, pošto blagočestiva devojka Pulherija, sestra careva, koja tada upravljaše celim carstvom Vizantijskim, podržavaše patrijarha, braneći nevinog svetog čoveka. Videći to, Hrisafije se potrudi da i blagočestivoj Pulheriji iskopa jamu. Lukavstvom svojim on uspe da caricu Evdokiju digne protiv nje, kao što o tome opširno piše u žitiju svete Pulherije[21] i učini da carevu sestru udalje iz carskog dvorca i uklone sa carske vlasti. Jer car Teodosije, slušajući svoju suprugu Evdokiju i Hrisafijev savet, željaše da patrijarh primora sestru njegovu da se zamonaši, da bi je na taj način potpuno uklonio sa carske vlasti.
Takvo bi tajno savetovanje kod cara, na koje bi pozvan i patrijarh. I on ustima obeća da će ispuniti carevu želju, ali srcem ne pristajaše na to. Jer je smatrao da bi bila nepravda ukloniti sa uprave carstva tako mudru, blagorazumnu, celomudrenu i svetu carevićku, koja je svome bratu caru Teodosiju, kad je kao maloletan ostao bez roditelja, bila umesto majke, i zaštitnica vere, i dobra upraviteljka nad celim carstvom. I sveti patrijarh krišom izvesti svetu Pulheriju o tajnoj nameri carevoj. Blagočestiva carevićka Pulherija, razumevši caričino i Hrisafijevo neprijataljstvo i bratovljevu nameru, sama napusti carsku vlast, ode iz dvorca i prestonice, i povuče se u tihu samoću. Tada lukavi Hrisafije uluči ovu zgodnu priliku, te sve svoje pakosne zamke okrenu protiv presvetog patrijarha Flavijana, nagovarajući i huškajući cara protiv njega, što nije tajnu carevu sačuvao, i što pomaže Pulheriju a ne cara. Jer se saznade da je patrijarh obavestio Pulheriju o carevoj nameri, i car beše ljut na patrijarha Flavijana.
U to vreme življaše u Carigradu arhimandrit Evtihije, koji osnova novu jeres, kojom pohuli na Gospoda našeg Isusa Hrista, slivajući dve prirode njegove, božansku i čovečansku, u jednu prirodu. Time on ustvari odricaše čovečansku prirodu Hristu. Ovaj Evtihije beše Hrisafiju otac po duhu, jer ga od svetog krštenja zadobi. I kada presveti patrijarh sazva pomesni sabor u Carigradu[22], i na njega pozva Evtihija da pred svima izloži svoje ispovedanje vere, on ne hte doći na sabor, izgovarajući se da iz manastira svog kao iz groba nikuda ne izlazi, i da je star i bolestan. No presveti patrijarh opet posla k njemu arhimandrite, prezvitere i đakone, ljubazno ga pozivajući i pobuđujući na pokajanje, da bi se pred svima odrekao svoga zloverja i prisajedinio svetoj Pravoslavnoj crkvi, kako bi se i ostali koji gledaju u njega obratili od zloverja Pravoslavlju. I Evtihije jedva pristade da dođe na sabor. Na putu za sabor on najpre svrati u carski dvorac, tražeći carevu zaštitu i pomoć. I preko Hrisafija on umoli cara da pošalje s njim ugledne ljude i vojnike. I posla car s njim patricija Florencija, i druge velikodostojnike, i vojsku. I iđaše Evtihije na sabor kao u rat, okružen vojnicima i carskim velikodostojnicima, koji poslaše izaslanike saboru sa ovakvom porukom: Nećemo ući u sabor, niti Evtihija uvesti, dok nam ne obećate da ćete ga sa sabora pustiti slobodna. – I oci obećaše to. I kada ovi uđoše, najpre se pročitaše Evtihijeve knjige, pune jeretičkih dogmata, koje Evtihije beše razaslao po manastirima, pridobijajući mnoge za svoje jednomišljenike. Zatim bi predloženo samom jeretiku Evtihiju da svojim ustima usmeno ispovedi kako veruje. I on reče: Ispovedam da je Gospod naš imao dve prirode pre sjedinjenja, a da po sjedinjenju ima jednu prirodu.
I narediše oci da on svoje jeretičko umovanje prokune, i pravoslavne dogmate primi. Ali on ne htede. Tada presveti Flavijan sa svima svetim Ocima, među kojima behu trideset i dva episkopa, dvadeset i tri arhimandrita, i mnogo prezvitera i đakona, lišiše Evtihija svešteničkog čina. A to lišenje beše ovako napisano:
„Evtihija, nekadašnjeg prezvitera i arhimandrita, pošto se iz njegovih ranijih knjiga i sadašnjeg usmenog veroispovedanja nađe da boluje od Valentinove i Apolinarijeve jeresi i da je uporni pristalica njihovih bogohulstava, koji se ne postide naših saveta, niti primi učenje, i ne pristade uz prave dogmate, mi, plačući i oplakujući njegovu potpunu pogibao, osudismo u Gospodu našem Isusu Hristu, koga on huli, da bude lišen celokupne svešteničke službe, i našeg opštenja, i starešinstva manastirskog. Svi koji ovo znaju, a budu i posle ovoga razgovarali s njim i dolazili k njemu, podleže kazni odlučenja, jer se nisu udaljili od njegovih izmišljotina. Flavijan, episkop Carigrada – Novoga Rima, rasudivši potpisah“. Isto tako potpisaše i svi episkopi i arhimandriti.
Lišen čina, Evtihije se držaše carskog dvora, jer mu moćni Hrisafije beše u svemu pomoćnik. A lukavi evnuh Hrisafije, besan i silno kivan na svetog Flavijana, upotrebi sva prepredena sredstva, kako bi ga oterao sa prestola, te tako i odmazdio za Evtihija, i još više ucvelio Pulheriju. Pošto mu je car u svemu izlazio u susret, on je činio u ime carevo sve što je hteo. I napisa Hrisafije pismo patrijarhu aleksandrijskom Dioskoru[23], čoveku vrlo rđavom, i neobično prepredenom, i nepobožnom. U pismu ga je pozivao da ustane protiv Flavijana, a uzme u zaštitu Evtihija, obećavajući mu veliku naklonost carevu. A napisa mu i od strane cara, da pokupi sve svoje jednomišljenike episkope, i što pre doputuje u Efes, da tu obrazuje veliki sabor koji bi rešavao o dogmatima vere, pošto Flavijan neka nova mudrovanja, puna jeresi, unosi u Crkvu, i izaziva pometnju. Stoga Flavijana treba na saboru suditi, i svrgnuti kao nepravovernog, a Evtihija, ako se nađe nevin, osloboditi i čin mu vratiti.
Isti Hrisafije nagovori i caricu Evdokiju, te i ona pomagaše Evtihija u njegovom radu protiv Flavijana. A Dioskor odmah sakupi preko pedeset svojih jednomišljenika episkopa, i nekog arhimandita Varsuma sa hiljadu monaha, i hitno otputova u Efes. I u Efesu u svetoj crkvi on ustroji to bezakono i nepravedno zborište, na kome behu sto dvadeset i osam episkopa, koji po carevom naređenju behu došli iz raznih krajeva[24]. Dođe i presveti Flavijan, koji beše pozvan na sud. A pisa car, ili bolje – Hrisafije u ime cara, vojvodi Elpidiju, i ostalim vojvodama koji behu tamo sa vojskom, da ne puste na sabor nijednog od onih episkopa koji su osudili Evtihija i potpisali odluku o tome.
I to nevaljalo zborište otpoče rad. Predsedavao je Dioskor. Najpre pretstade Evtihije, i podnese napisano svoje ispovedanje vere, u kome na vešt način jeres beše prikrivena lukavstvom. A Flavijanovo ispovedanje vere sabor ne htede da primi. I beše za dugo vreme velika vika i metež, jer jedni branjahu Evtihija kao nevinog i pravovernog, a drugi se zauzimahu za Flavijana. Ali malo beše onih koji podržavahu Flavijana. Jer velika većina zavole većma tamu nego svetlost, i pretpostavi laž istini, ugađajući caru zemaljskom a ne nebeskom. Car Teodosije, ma da beše blagočestiv, ipak kao čovek sagreši iz neznanja, ne providevši lukavstvo Evtihijevo, Dioskorovo i Hrisafijevo. Jer Hrisafije veštim lukavstvom neprestano držaše u obmani carevu dušu. I tako car u neznanju svom smatraše jeretike za pravoverne, i laži koju su oni govorili verovaše kao istini, pošto nije bila pored njega blagorazumna sestra njegova, blažena Pulaherija. Posle dugih rasprava i mnoge vike, na tom efeskom zborištu bi potvrđen jeretički dogmat o jednoj prirodi u Hristu a ne o dvema. I javno bi hvaljen i slavljen taj dogmat kao blagočestiv. I jeretika Evtihija oglasiše za nevinog i pravovernog. A pravovernog i blagočestivog patrijarha Flavijana razbojnički osudiše kao jeretika, ne dopustivši mu da se brani, niti htevši da čuju njegovo pravoverno ispovedanje vere. I predsednik Dioskor izreče protiv njega presudu o svrgnuću: lišava se episkopstva i sveštenstva i svake duhovne vlasti, i šalje se na zatočenje u egipatski grad Lidiju.
A Onisifor ikonijski[25] sa nekim drugim episkopima, znajući da je Flavijan nevin, pripadoše k nogama Dioskorovim, govoreći: Ne čini to, svečesni oče! jer Flavijan nije ništa učinio što zaslužuje svrgnuće. Ako mu pak treba neka kazna, onda neka bude kažnjen, ali neka ne bude svrgnut. No Dioskor, ustavši sa prestola, reče: Neću drugačije reći, pa makar mi jezik otsekli. A arhimandrit Varsuma vikaše: Ko uči da su u Hristu dve prirode, taj neka bude rasečen napola! – No pošto episkopi nastojavahu sa svojom molbom za Flavijana, Dioskor viknu: Gde su vojvode? – I odmah uđoše u crkvu vojvode sa Elpidijem i mnogo vojnika, i doneše ogromne gvozdene verige, spremljene za Flavijana. A uđoše i Varsumovi monasi. Tada episkopi povikaše: Varsuma je razbojnik, prevrnu celu Siriju, i dovede protivu nas hiljadu monaha! Varsuma je razbojnik! Anatema na Varsumu! A Varsuma vikaše: Treba ubiti jeretika Flavijana, ubiti! I navališe ubilačke ruke na svetitelja, bijući ga jedni pesnicama, drugi štapovima. Pa i sam Dioskor jurnu na svetitelja koji već beše pao, i stade ga gaziti nogama. I biše ga dokle se ne nasitiše, i okovaše ga u verige, iako je jedva bio živ.
Dioskor primoravaše episkope da svi potpišu odluku o Flavijanovom svrgnuću. Jednomišljenici Dioskorovi potpisaše odmah, a oni koji behu svesni nepravde i razbojništva koji se čine, ne htedoše da potpišu. Njih opkoliše naoružani vojnici i ne puštahu ih iz crkve, dok Varsumovi monasi besno preteći vikahu na njih. I tako držahu episkope ceo dan ne puštajući ih iz crkve. A kad pade noć, episkopi, videći da se drukčije ne mogu osloboditi bede i izaći, potpisaše i protiv volje. I tako se završi taj razbojnički sabor.
A sveti Flavijan, ispovednik Hristov, treći dan posle onog bezdušnog bijenja predade svoju dušu u ruke Hrista Boga[26], za koga svrgnuće i ubistvo podnese kao Avelj od Kajina, i umesto u progonstvo on ode na nebo. Posle njega patrijarhom postade Anatolije[27].
Potom se otkri Hrisafijeva pokvarenost i lukavstvo, i on bi sa sramom prognan iz carskog dvorca, i pogibe s hukom. A carica Evdokija, ukroćena gnevom carevim, ode u Jerusalim. Sveta pak Pulherija bi sa slavom vraćena u carski dvor, pošto ju je brat njen, car Teodosije, mnogo molio za oproštaj. I ona odmah veoma svečano prenese mošti ispovednika Hristovog svetog Flavijana u Carigrad[28].
A Dioskor i Evtihije potom propadoše, jer ih sveti Oci na Četvrtom Vaseljenskom Saboru, u Halkidonu[29], predadoše večnom prokletstvu. Hristova pak Crkva, kojoj vrata adova odoleti ne mogu, cvetaše u pravoverju, slaveći Hrista, ne u dva lica razdeljenog, nego u dvema prirodama nesliveno sjedinjenim poznatog, i hvaljenog i veličanog sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
CPOMEN SVETOG MUČENIKA
PIULIJA
 
Ovaj sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AGAPITA
EPISKOPA SINADSKOG,
ispovednika i čudotvorca
 
Sveti Agapit življaše u vreme cara Dioklecijana[30]. Beše rodom iz Kapadokije, sin hrišćanskih roditelja. Još kao mlad ode u jedan tamošnji manastir u gorama Sinadskim, u kome je bilo oko hiljadu monaha. Sakupivši od njih različite vrline, kao što pčela skuplja med sa različitih cvetova, on postade iskusan izvršilac zapovesti Gospodnjih. A telo svoje iznuri postom, bdenjem i velikim uzdržanjem. Tako, jednom se čitavih osamdeset dana hranio samo korom od drveta. Pa i spavanje pobedi, ukoliko je to moguće čoveku. On je bio od koristi i potrebe svoj bratiji manastirskoj; sve je monahe smatrao kao svoje gospodare, i nazivao ih svojim gospodarima. Zbog svega toga bi udostojen te dobi od Boga blagodat čudotvorstva. I on molitvom: umrtvi jednog drakona, i izleči jednu devojku od teške bolesti. Stoga ga svi voljahu, i divljahu mu se.
Kada car Likinije[31] saznade za ovog svetitelja da je junak telom, uze ga, iako svetitelj nije hteo, i uvrsti među svoje vojnike. Ali svetitelj ni tamo ne umanji svoje podvige, nego i vojničke dužnosti besprekorno vršaše, i uobičajene podvige obavljaše. I ovaj blaženi isceljivaše ne samo ljude od neizlečivih i smrtonosnih bolesti, nego i konje i volove i sve ostale životinje. I to ih isceljivaše samom svojom pojavom i prisustvom.
Pošto sveti Agapit vide u ono vreme kako silno biše mučeni za veru Hristovu dobropobedni mučenici Hristovi: Viktorin, Dorotej, Teodul i Agripa[32], zažele i on da im se pridruži. Kada ovima glave otsekoše, i oni primiše vence mučeništva, tada ovaj blaženi Agapit bi udaren kopljem, ali ostade nepovređen radi spasenja mnogih.
Kada Likinije umre, i Konstantin Veliki postade car rimskoga carstva, dogodi se ovo. Neki veoma valjan carev službenik polude od nečistog duha, i stade vikati i izgovarati ime ovog svetog Agapita. Stoga car pozva u dvor svetog Agapita; i čim se on pomoli Bogu, pobeže demon, i službenik postade zdrav. I svetitelj nikakav dar ne htede od cara, sem da ga oslobodi vojne dužnosti, kako bi on mogao otići u svoju ljubljenu samoću. Car ga odmah oslobodi vojne dužnosti, i on se vrati u svoju samoću.
Posle nekog vremena episkop Frigijskog grada Sinade[33] uze k sebi svetog Agapita, i rukopoloži ga za sveštenika, iako ovaj to nije hteo. A pošto se posle kratkog vremena episkop upokoji, sveti Agapit bi posvećen za episkopa Sinadskog izborom Božjim i sveštenstva i vascelog naroda.
Čim postade arhijerej, on učini prevelika čudesa; a bi udostojen i proročkog dara. Kao jasan dokaz toga treba da navedemo neka proroštva i čudesa svetiteljeva. Jedna žena ču za ovog svetitelja, i želeći da dobije blagoslov od njega, dođe k njemu. Kada je on vide, reče joj sve što je ona učinila od detinjstva, posavetova je i otpusti sa velikom duhovnom korišću. I jednog đakona iz Iraklije trakijske, koji dođe k njemu radi blagoslova, svetitelj izobliči što je upropastio jednu devojku. I mnoga druga čuda učini svetitelj. On je samim dodirom svoje ruke, i samom senkom svoga tela, i samom rečju svojom, isceljivao od neizlečivih bolesti.
Pošto je tako krasno i bogoljubivo poživeo, i duboku starost doživeo, sveti Agapit se upokoji u Gospodu, u četvrtom stoleću.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VIKTORINA, DOROTEJA, TEODULA I AGRIPE
 
Postradali u isto vreme sa sv. Agapitom, episkopom sinadskim[34].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
LAVA I PARIGORIJA
 
Od ova dva mučenika, postradalih u Patari Likijskoj, blaženi Parigorije, pošto bi stavljen na najraznovrsnije muke, dobi besmrtni venac mučeništva skončavši u Hristu. A slavni Lav, ostavši cam, nije podnosio rastanak sa mučenikom Parigorijem, i gorko je plakao i jadikovao što i on ne bi udostojen venca mučeničkog. Zato otide na ono mesto gde behu sahranjene mošti svetog Parigorija, i plakaše, jer mu je srce gorelo ljubavlju za mučeništvo. Zatim otišavši odatle, on dođe u jedno mesto u kome su idolopoklonici praznovali neki svoj praznik. I videvši buktinje i sveće, koje su davale jaku svetlost, on ih svojim rukama pokupi, pobaca na zemlju i nogama pogazi. Stoga bi uhvaćen, i izveden pred gradonačelnika na sud. Ispitivan, on izjavi da je Hristos istiniti Bog. Zato ga silno žilama tukoše. Ali junak Hristov to podnese sa toliko radosti, kao da je stradao neko drugi a ne on. Zatim još zlostavljan i mučen, on bi bačen u jednu bezvodnu i bezizlaznu provaliju. Pošto se pomoli Bogu, on predade dušu svoju u ruke Božje, i tako dobi željeni venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TOME I,
patrijarha Carigradskog
 
Sveti Toma I bio je patrijarh Carigradski od 607 do 610 godine. Upokojio se u miru. Spomen njegov i sabor praznuje se u Velikoj Crkvi.[35]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME
 
Zamonašio se u Kijevo-Pečerskom manastiru. No nakon nekog vremena on, po ukazanju s neba, ostavi Pečersku obitelj i ode na reku Jahromu. Tamo, na 45 km. od grada Vladimira, on osnova Uspenski manastir. Izabran za nastojatelja, on vođaše vrlo strog podvižnički život; s ljubavlju primaše bogomoljne poklonike, i davaše bogomudre savete željnima spasenja. Upokoji se prepodobni u dubokoj starosti, 18 februara 1492. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Papa Sikst III bio na rimskom prestolu od 432 do 440 godine.
  2. Bio na aleksandrijskom patrijaršijskom prestolu od 444 do 451 godine.
  3. Sveti Flavijan patrijarhovao u Carigradu od 446 do449 god.
  4. Carovao od 408 do 450 god.
  5. Carovao od 450 do 457 god.
  6. Sv. Pulherija, sestra cara Teodosija, bila suprugom cara Markijana; spomen njen praznuje se 10. septembra.
  7. Halkidon – predgrađe Carigrada, nalazio se sproću Carigrada na azijskoj obali Bosfora.
  8. Sveti Sofronije bio jerusalimskim patrijarhom od 634 do638 g.
  9. Sveti Evlogije – patrijarh aleksandrijski od 579 do 607 god.; praznuje se 13. februara, gde je i njegovo kratko žitije (i ovo kazivanje, nešto drkčije).
  10. Sv. Kiril – patrijarh aleksandrijski od 412 do 444 i predsedavajući na III Vaseljenskom Saboru u Efesu 431 godine. Njegov svetootački autoritet u učenju o Licu Gospoda Hrista i o sjedinjenju dvaju iriroda bio svagda presudan u Pravoslavlju.
  11. Libija – oblast u severnoj Africi, graniči se Egiptom na zapadu, proteže se obalom Sredozemnog Mora.
  12. Car Mavrikije carovao od 582 do 602 god.; car Foka – od 602-610 godine.
  13. Vizantijski car sv. Lav I Veliki carovao od 457 do 474 god.
  14. Sveti Lav se upokojio 461 godine. Mošti njegove počivaju u Vatikanskoj sabornoj crkvi svetog apostola Petra u Rimu.
  15. Po grčkim Sinaksarima i kalendaru sv. Flavijan se slavi 16. februara.
  16. Ovde se razume crkva Svete Sofije, Svete Premudrosti Božje, – saborna crkva prestonice.
  17. Sveti Prokl, učenik sv. Jovana Zlatousta, bio carigradskim patrijarhom od 434 do 446 godine.
  18. Car Teodosije II, Mlađi, unuk Teodosija Velikog, carovao je od 408 do 450 godine. Pulherija je bila njegova starija sestra. Mudra, ona je Teodosiju koji je u osmoj godini svojoj stupio na presto zamenjivala majku i spočetka upravljala državom sa titulom Avguste, zatim je vladala zajedno sa carem.
  19. Ovde se razume inok Sofijskog manastira u Carigradu – Nikifor Kalist, koji je umro oko 1350. god.; njegova „Crkvena istorija“ obuhvata vreme do smrti cara Foke (611 god.).
  20. Evagrije Sholastik, pisac Crkvene istorije, koja obuhvata vreme od 431 do 594 godine; živeo između 536 i 598 godine.
  21. Vidi njeno žitije pod 10. septembrom.
  22. To je bilo 448 godine. Na ovom saboru tužbu protiv Evtihija podneo je Evsevije, episkop dorilejski, isti onaj otac koji je pre toga bio digao glas protiv Nestorija i njegove jeresi.
  23. Bio patrijarhom od 444 do 451 godine.
  24. Ovaj sabor otvoren 8 avgusta 449 godine. Ostao poznat u istoriji pod imenom „razbojnički sabor“.
  25. Ikonija – glavni grad maloazijske oblasti Likaonije.
  26. Sveti Flavijan se upokojio 449 godine.
  27. Sveti Anatolije patrijarhovao od 449 do 458 godine.
  28. To je bilo 451 godine.
  29. Zasedanja Sabora otvorena 8. oktobra 451. godine u prisustvu 630 episkopa.
  30. Dioklecijan – carovao od 284 do 305 god.
  31. Likinije, od 311 god. naslednik cara Galerija, bio vladar istočnog dela Rimske carevine, savladar Konstantina Velikog, i kasnije neprijatelj i žestok gonitelj hrišćana.
  32. Spomen njihov praznuje se, kao i spomen prep. Agapita, danas 18 februara.
  33. Grad Sinada nalazio se u Frigiji.
  34. O stradanju ovih sv. mučenika govori se napred u žitiju prepod. Agapita, episkopa Sinadskog, Ispovednika (pod današnjim datumom).
  35. Ovaj sv. Toma I spominje se još i 21 (ili negde 19) marta, gde je i njegovo žitije. Treba ga razlikovati od sv. Tome II (ili Novog), koji se spominje 14 (ili 15) novembra.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *