НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
13. ФЕБРУАР
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ (Стефана Немање)
 
ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГА ДО ОДРИЦАЊА ОД ПРЕСТОЛА
 
Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви – Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота – човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности. Он, по речима свога животописца хилендарског јеромонаха Доментијана, „млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред Њим у све дане живота свога“. Његов живот, богат Богом и еванђелском правдом, описали су два света сина његова: Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани, и ученик Светога Саве хилендарски јеромонах Доментијан.
Стефан Немања родио се у Зети, у месту Рибници; и ту примио латинско крштење. А кад му се отац врати у своје столно место, он по други пут прими крштење из руку православног светитеља и архијереја усред Српске земље у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла[1]. Он беше најмлађи од браће, али „Божјом благодаћу највиши“. Он одрасте у дому својих родитеља у сваком доброверју и чистоти. Као млад, Стефан доби на управу од свога оца један део свога отачаства: Топлицу, Ибар, Расину. Мудар и окретан, он најпре постаде рашким жупаном, од 1149. године; затим, од 1165. године, он постаде великим жупаном Србије, који уједини под собом све земље где су Срби живели. Свети Сава о томе вели: „Он обнови очеву дедовину (Рашку), и већма утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога. Он подиже пропалу дедовину своју и придоби од Приморске земље област Зету са градовима, од Рабна – оба Пилота, од Грчке земље Патково, цело Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глубочицу, Реке, Ушну и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то, што некада насиљем беше узето од његове дедовине, он придоби својом мудрошћу и трудом“. Најпре је Немања, као и отац његов, у државном погледу био у извесној зависности од грчког цара, али се доцније ослободио те зависности и постао потпуно самосталан владалац, и називао се „господин свих Српских земаља“. Престоница му је била „усред Српске земље“ град Рас, на по сата од данашњег Новог Пазара.
Упоредо са уједињавањем српских земаља Стефан Немања се ревносно трудио на утврђивању Православља, чиме је задовољавао и државне и своје личне душевне потребе. При томе он је долазио у сукоб и са својом браћом, од којих је много пропатио. Пун вере, он журно сазида храм Пресвете Богородице у својој области, у Топлици, на ушћу реке Косанице. И пошто га украси свим потребама црквеним, установи у њему збор монахиња, са чесном и богољубивом супругом својом Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по сваком делу и о монахињама које установи у том светом манастиру. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој светим господином њеним. И опет, наставља Стефан Првовенчани, овај свети господин наш, не могући зауставити срца свога, распаљиван Христовом љубављу поче зидати храм светом архијереју и чудотворцу оцу Николају, у близини Свете Богородице, на ушћу реке Бањске. И док је он свети бос ходио, ради речи Господа нашег Исуса Христа: „Сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подићи ће се“ (Мт. 23, 12; Лк. 14, 1), и док је зидао храм светом чудотворцу и брзом у бедама заштитнику Николају, браћа његова, потстицани ђаволом и обузети злом ревношћу и љутим гневом, дођоше да ожалосте Светога и да разоре дело његово, говорећи: „Зашто радиш то, што не треба радити? Ти се ниси договорио с нама, и чиниш више од нас“. А Свети им кротко и са благим осмехом на лицу одговори: „Браћо моја драга, синови смо једнога оца и једне матере; нека вам не буде на гнев ово моје дело, које сам у Гoспoду почевши и довршио у мојој области. А што срце ваше воли да чини, чините у својим областима. Што пак ја чиним, било зло или добро, нека буде у мој део. Нeгo просите у Господа Бога многе доброте и милости велике и непролазне, да их сваки од вас прими“.
И заврши храм светоме чудотворцу Николају, и установи у њему монашко правило, да непрестано славе Господа Бога. И живљаше на миру, захваљујући Богу и Пресветој и светом чудотворцу Николају, док не насрну на њега ђаволска пакост и злоба. Јер се браћа договорише са најстаријим од браће његове, који је тада владао Српском земљом, па дозваше овог целомудреног и светог мужа, ухватише га, оковаше му руке и ноге, и вргоше у камену пећину.
Седећи у пећини, са тугом у уму свом, он се мољаше светом великомученику Христовом, страдалнику и непобедивом војнику Георгију, овако говорећи: „О свети страдалниче, мучениче Христов Георгије, који си ради Христа претрпео страдања и разне безбројне муке и ране; и ма да си био у великој невољи и на точку растрзан, ти призиваше Владику свога, Господа свога Исуса Христа, да дође да те избави, исцели и утеши. Јер ти и заклање своје гледајући, као незлобиво јагње Христово, говораше: „Прими, Господе, прошење моје: они који буду у беди и невољи, или у тамници, или на мору, па именом мојим призову Твоје човекољубље, Ти им, Господе, ради неиспитаног милосрђа Твог буди милостив!“ И Владика услиша молитву твоју и прошење твоје испуни због достојних трудова твојих. Јер ваистину достојан би ти, свети страдалче Христов, угодивши Владици своме Христу. A ja грешни и недостојни јављам се Господу. Но којим очима ја помрачени смем погледати ка небеској висини, или којим ћу уснама призвати страшног Оца и тебе, Свети? Но сажаливши се, страдалче Христов, на мене страсног и бедног, похитај Господу своме Исусу Христу, који ти је обећао испуњавати прошења, да ме светим именом твојим избави сада ове муке и уза, да ти послужим, Свети, све дане живота мога, до последњег даха свога, на начин који буде угодан висини страдања твога, милошћу и милосрђем Христа који те је прославио и овенчао у целом свету, на све векове, амин!“
Страдалник Христов чу молбу овог светог мужа, и испуни све што га је молио. А овај свети господин поче хитно, без икаквог одлагања, са ревношћу и љубављу зидати храм светом и преславном великомученику Христовом Георгију[2]. И сврши га, призивајући свог брзог помоћника, и изврсно га украси сваком лепотом и свима потребама црквеним. И установи монашко правило да монаси служе Господу светошћу и правдом, и да непрестано славе страдалника Георгија, светог заштитника у невољама, на похвалу Светоме и на освећење њему и на спасење монасима.
Када зломислена браћа најмише војнике немачке, грчке, угарске, и поведоше против Стефана Немање, и уђоше у његово отачаство до места званога Пантин, он из дубине срца вапијаше за помоћ ка Господу своме Христу, и ка великомученику Христовом Георгију. И налазећи се у близини града Звечана, у коме беше црква светог великомученика Георгија, он одабра неколико свештеника и посла их да се помоле светом Георгију, да му дође у помоћ и да се бори са њим против непријатеља његових. Послани свештеници, по заповести свога господина, отслужише свеноћно бденије и јутарњу службу, и потом свету и божанствену литургију. А када после тога свештеници прилегоше да се одморе од труда, једноме од свештеника дође свети брзи помоћник и јави му се у војничком облику. Ужаснут, свештеник га упита: „Ко си ти, господине?“ А он рече: „Ја сам слуга Христов Георгије; послан сам Господом Богом у помоћ господину твоме, да крсним оружјем победим његове непријатеље и разрушим њихове сујетне намере“.
Свештеник одмах извести о томе свога господина. И сутрадан би силна битка. Помоћу Божјом и светог преславног великомученика Христовог Георгија, Немања победи своје непријатеље и иноплемене народе. Потом се врати у државу своју, на престо отачаства свога, и живљаше, благодарећи Господу Христу, Пресветој Богородици, брзом у невољама помоћнику светом чудотворцу Николају, и саборцу у биткама светом великомученику Георгију који га сачува неповређена од противника, и преизобилно вршећи дневне и ноћне службе пред Господом. И тако, примивши све своје отачаство, он служаше Господу у чистоти срца и духом смерним и срцем скрушеним. И роди синове и кћери, и васпита их у сваком доброверју и чистоти, и научи их свему страху Божјем и превеликој смерности и премудрости. Уз то све, вели Доментијан, ко може исказати његове многе ноћне молитве и дневна милосрђа, што чињаше ништима и свима светима, сиротама и удовицама, и свима потребитима? Јер он беше чуо реч Господњу, речену преко пророка Данила цару Навуходоносору: „Савет мој, царе, нека ти буде угодан: грехе своје очисти милостињама и неправде своје милосрђем према ништима“ (Дан. 4, 24). А Преподобни што чу, то и делом испуни, одазивајући се свачијој молби, одевајући наге, насићујући гладне и појећи жедне, посећујући болне, откупљујући дужне, ослобађајући робове.
Христољубиви владалац, пун свете ревности за божанске истине православне вере, потруди се исповеднички мужаствено да искорени јереси у своме отачаству, јер су лажним учењима својим тровале душу правоверног народа. Један од правоверних војника његових говораше му: „Господине, ја сам један од најхуђих и најмањих слугу твојих, и видевши ревност твоју према Владици твоме Господу Исусу Христу, и Пречистој Владичици Богородици, и светим угодницима Њиховим, заштитницима твојим, који крепком руком подржавају твоју власт неповређену, слободан сам јавити твојој моћи, да се теби мрска и триклета јерес већ укорењује у твојој држави“.
Немања одмах сазва сабор, на који позва свог архијереја Јевтимија, монахе са игуманима, чесне јереје, старешине и велможе, од малих до великих. И говораше свима: „Ходите и видите, оци и браћо, иако сам најхуђи међу браћом својом, али Гоопод Бог, и Пречиста Мати Његова Богородица, не гледа на лице човечије, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једносушну и нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми од Њих стадо, које и видите сада, да се не посеје кукољ лукавог и одвратног ђавола. И никако нисам мислио да је он у мојој држави, али већ сада чујем да се злолукави за кратко време укоренио, и да хули на Светога Духа, и да дели недељиво Божанство, што говораше безумни Арије расецајући једносушну Тројицу. Тако и ови безумници иду за његовим учењем, не знајући, бедници, да ће због такве вере сићи заједно с њим на дно ада“.
Док се на Сабору водила велика распра, дође кћи једнога од Немањиних правоверних велможа, која је била удата за једнога од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте гадости њихове, али се нимало не косну вере њихове. Она припаде к ногама Светоме, и исповедаше јасно, говорећи му: „Господине, господине мој, ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. Ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена преко оца мога, слуге твога, који је мислио да је у држави твојој једна вера. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистини служе самоме Сатани, који је отпао од славе Божје. И не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и прибегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да искусе нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине“.
Свети владалац изведе ову жену пред Сабор и изобличи кривоверје јеретика. И на Сабору би донесена одлука да се јерес искорени. И ревнујући за Господа Бога Сведржитеља, као некада свети пророк Илија, богољубиви Немања посла војску против јеретика: покажњава их на разне начине, неке пак прогна из државе своје, а домове њихове и све имање њихово раздаде прокаженима и ништима; главноме учитељу и старешини њиховом одреза језик у грлу, што не исповеда Христа Сина Божјег, нечастиве књиге његове спали, и њега посла у изгнанство, запретивши да се проклето име никако и не спомиње. И потпуно искорени ту проклету веру, да се отада није ни помињала у његовој држави, но се славила једносушна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и Свети Дух.
И тако, Божјом помоћу чуван и часним крстом ограђиван, вели животописац Доментијан, свети господин наш сабра изгубљену земљу отачаства свог, и кнезове своје умудри премудрошћу Вишњег Добротвора, и старце своје научи да му буду подобни, узносећи благодарност и хвалу добротвору своме Христу, и истреби успомену злославних јеретика по отачаству своме, и засади свако доброверје, те су сви славили Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа.
Духовно ујединивши народ једноверјем, Немања се даде на посао да присаједини својој држави и остале области насељене Србима, које су биле под Грцима. „И придодаде, вели свети Свефан Првовенчани, земљи отачаства свога област Нишавску до краја, Липљан и Мораву, и звано Врање, Призренску област и оба Полога до краја. Поврати Диоклитију[3] и Далмацију[4], отачаство и место рођења свог[5], праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, тако да се прозвала грчка област, и у њој градове саздане од руку њихових, чија су имена: Дањ град, Сардоника град, Дривост, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Лцињ, славни град Бар. А Котор утврди и пренесе свој двор у њ“. И додаје свети Првовенчани: „Победи непријатеље своје, неослабно носећи пред очима крст Христов, и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у благодарењу Богу и у молитвама дан и ноћ“.
Када је Божјом помоћу све ово било свршено, вели свети Првовенчани краљ, овај свети господин мој, увек имајући у срцу свом неисказани страх Божји, побојавши се Спаситељеве приче, говораше: „Да се како не изврши на мени грешном реч из приче Господа мога коју рече: Неком богатом човеку прероди њива, и помишљаше у себи говорећи: разорићу житницу моју и сазидаћу нову, и сабраћу жита и сва добра моја, и рећи ћу души мојој: душо, имаш многа добра за све године, једи и пиј и весели се! (Лк. 12, 16-19). И, не обраћајући пажњу на време, постићи ће ме она реч коју на крају рече: Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе, а ово што си спремио чије ће бити? (Лк. 12, 30). Ox, тада, браћо, ко ће отрпети или поднети оно грдно и страшно судиште Његово, или неодољиви гнев који ће бити на нама грешнима? Или ко ће тада призвати страшног и грдног Судију у помоћ себи, не учинивши милости и преступивши заповед Творца свога, као ја грешни? Али, Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу Свога, јер су, знам ја, безакоња моја ваистину велика, и пред Тобом су увек неутајена, Господе! Зато полажем почетак у срцу мом: да трепти и да се боји светог имена Твог. По апостолу Павлу говорим: Ви који имате жене да сте као они који немају, чувајући се у чистоти и у заповедима Господњим (1 Кор. 7, 29). Зато ти и ја грешни дајем Пречисту и Пресвету Матер Твоју као јемца мога тврдог заступништва и чуварку, ради светог имена Твог: Господе, одвајам се због Тебе од спреге са женом својом, и стављам Тебе, Господе мој Исусе Христе, за вођу и чувара старости моје и наставника пута, којим идући и славећи име Твоје, нећу се спотаћи. Још ћу и храм сазидати Пречистој и Свебеспрекорној Матери Твојој, Добротворки, и ту ћу испунити Теби обете моје које изрекоше усне моје“.
И поче зидати храм Пресветој на Ибру, на реци званој Студеници. Радећи то, он увек и непрестано слаше молбе ка Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу, и ка Пречистој Матери Његовој. Уcтo он и светим угодницима Његовим шиљаше дарове: Великој Цркви Господњој у Јерусалиму и цркви светог Јована Претече, цркви светих апостола Петра и Павла у Риму, цркви светог Теодосија у пустињи, цркви светог Николаја Чудотворца у Бариу, цркви Свете Приснодјеве Богородице Евергетиде у Цариграду, цркви светог Архистратига Михаила у Скопљу коју он подиже, цркви светог великомученика Димитрија у Солуну, и цркви светог великомученика Пантелејмона у Нишу коју он сазида. Дан и ноћ он непрестано вапијаше, овако говорећи:
„Свети Христови претстојатељи и арханђели, пророци и апостоли, мученици и јерарси, преподобни оци и пустињаци, црнорисци и преподобне деве, излијте своје молитве пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан Страшнога суда и грознога испитивања, него да ми буде милостив, тих и снисходљив, и да ми ради молитава Пречисте Матере Своје и ваших, Свети, да да ја, пребродивши буру живота, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим незалазну Светлост моју – Господа и Спаса и Бога мог, цара Исуса Христа, који је међу Светима хвала Израиљева. Јер пророк рече: у Тебе се уздаше оци наши, и не постидеше се; у Тебе се уздаше, и спасоше се (Псал. 21, 5-6). Зато, о Господе, не остави ни мене беднога који се уздам у милост Твоју; не одбаци, Спаситељу, и милуј грешно створење Твоје, да, одбацивши красоте овога света, пође за Тобом, хвалећи и благодарећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и свагда и кроза све векове“.
Творећи овакве молитве из дубине срца, он се веселе душе подвизаваше око храма Пресвете, бринући се да скоро буде довршен. Јер када овај мој свети господин, вели свети Првовенчани, гледаше подизање храма Пресветој, верујте ми, о господо и браћо, ја сам видео како је ум свој био уперио на небеско, као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и узлетео у висину да дође до оног бесмртног и светог извора и да види храм божанственог града, Небеског Јерусалима, чији грађанин ваистину постаде.
 
СТЕФАН НЕМАЊА ОСТАВЉА ПРЕСТО, И МОНАШИ СЕ
 
Када се наврши тридесет и седам година владавине богољубивог оца нашег, вели Свети Сава, свемилостиви Господ не превиде његово свесрдно мољење, него као милосрдни трудопрималац и наградодавалац хоће да се сви спасу. Јер када дође згодно време, овај прозорљиви муж сву славу и почасти овога света сматраше низашта и красоте овога света изгледаху му као дим, а Христова љубав растијаше у њему и распаљиваше срце његово као дом спремљен Христу и као пречисто обиталиште Светом Духу Његовом. Јер се Христос беше некако уселио у његов ум и водио га. И он позва к себи благородну децу своју и одабране бољаре, мале и велике. И стаде им говорити овакву поуку:
Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.
Таквим речима их поучаваше добри господин и благи пастир, а они сви много ридаху и говораху му: Нe остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који душу своју полажеш за овце, јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданог ти стада пастве. И за свих тридесет и осам година твоје владавине бисмо тобом сачувани и одгајени, и другог господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!
И блажени старац, пошто их као отац посаветова премудрим речима да престану са јецањем и сузама, „светим прозрењем изабра благоверног сина свог Стефана, и учини га самодржавним господином све своје државе“, и рече свима: „Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој“. И уставши са престола свога, вели Доментијан, предаде га њему са сваким благословом, и благослови га говорећи:
„Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара; ја га никаквом силом својом нисам узео, него Господ Бог мој погледа на моју смиреност, збаци силне са овога престола, и мене смиренога подиже на њ. И Његовом силом владах на овом престолу до сада. А од младости своје желео сам ићи за Господом мојим. Али како се изволи Господу моме, тако и учини Господ Бог мој са мном. Но већ приспе време Господње које је на моје спасење. А ти, сине мој мили, буди благословен Богу вишњему који царује на бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом до века. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, сладећи и веселећи душу и срце твоје утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он нека ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! И Господ Бог мој нека сачува улазак твој и излазак ка противничким непријатељима твојим! И Господ Бог мој нека научи руке твоје на убојни ред и прсте твоје на борбу против непријатеља твојих који устају на те! И Господ Бог мој нека те светим анђелима Својим сачува на свима путевима твојим! И свети анђео мој, који ме је чувао од младости моје досада, нека он буде с тобом, и нека богатом милошћу Господа Бога мог буде вођа пуковима твојим, као што је био мојим! Он нека стане у убојни ред са тобом у свима биткама твојим! И Господ Бог мој и сила моја нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом и у бесконачне векове, амин!“.
И још га поучаваше, каже сам Првовенчани: да се труди о сваком добром делу у држави његовој, да буде добра срца према народу хришћанском, који му он предаде, Богом пасену паству своју, говорећи му: „Чедо моје мило, паси овај мој Израиљ, и старај се о њему, водећи га као Јосиф јагње“. Заповедаше му: да се брине о црквама и о њеним служитељима; да са насладом слуша архијереје и свештенослужитеље; да поштује јереје и бди над монасима, „да би се они молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“.
Исто тако благослови Стефан Немања и другог драгог сина свог, кнеза Вукана, и постави га за великог кнеза, и одели му довољно земље, и даде и њему заповести дане Стефану. И постави их добри отац обојицу преда се, и говораше им: „Синови, не заборављајте моје законе, и срце ваше нека чува речи моје, па ће вам се додати године живота. Нe остављајте милостињу и веру; привежите их себи о врат, и напишите их на таблицама срца својих, и наћи ћете благодат. Помишљајте о оном што је добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, и немојте се величати својом мудрошћу. Гледајте да путеви ваши којима ходите буду прави, па вам се ноге неће спотакнути. Нe мислите високо о себи, него се бојте Господа, и клоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати здравље и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајте Му првине од својих праведних плодова, да би се житнице ваше напуниле мноштвом пшенице, и точила ваша вином текла. Синови, не очајавајте кад вас Бог кажњава, нити клоните када вас Он изобличава. Јер Господ кара онога кога љуби, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост, и онај смртни који је видео разум. Јер је боље куповати мудрост, него ризнице злата и сребра; она је скупља од драгог камења; њој се не противи ништа зло, а слатка је свима који јој се приближују; свака друга драгоценост недостојна је ње, јер дужина живота и године живота су у десници њеној, a у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви су њени путеви добри, и све стазе њене у миру. Она је дрво живота свима који се држе ње и ослањају на њу, као на неразрушиву стену. А дајем вам ову заповест: љубите један другог, немајући никакве злобе међу собом. Ти, Вукане, покоравај се и буди послушан овом брату твом, и од Бога и од мене постављеном на престолу мом. А ти, Стефане, владајући не вређај брата свог, него га поштуј. Јер ко не љуби брата свога, не љуби Бога. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога нека љуби и брата свога. Јер у томе је сав закон: њему апостоли научише, њиме мученици овенчани бише, о њему пророци висе. И тако, ако хоћете и послушате ме, уживаћете земаљска блага; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести. Нека вам је, синови моји драги, мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и Дух Божји нека почива на вама, укрепљујући вас и заклањајући вас од свију видљивих И невидљивих непријатеља и упућујући вас на пут мира. – Мир буди и вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама младићи, које васпитах од рођења матера ваших. Мир буди свима вама, словесно стадо Христово, Богом ми предано; ја вас пасијах и неповређене сачувах, као пастир добри полажући душу своју за вас. Зато вас молим, децо моја љубљена: богати и убоги, стари и млади, држите се учења мога, оца вашега. Бога се бојте, владаоца поштујте, цркве украшавајте, да би и оне вас украсиле; епископе слушајте, јереје поштујте, монашки чин уважавајте, да би се они молили за вас. А ви, живећи у правди и љубави међу собом, не заборављајте на милостињу. Благодат Гoспoда нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама, амин“.
Сви присутни плакаху и ридаху што се растају од таквог владаоца и пастира; плакаху и ридаху, не могући се утешити. Јер заиста сам у недоумици, вели Свети Сава, како да га назовем: да ли добрим господином; да ли учитељем правоверја; да ли добрим оцем; да ли пастиром који вером напаса поверено му стадо; да ли просветитељем цркава и учитељем благих обичаја, који вазда пребива у молитвама; да ли преизобилним служитељем и љубитељем убогих; да ли наставником правоверја и учитељем доброверја и светилом чистоте васељенске; да ли наставником испуњеним вере, и обрасцем кротости и поста; да ли наставником премудрости и саветодавцем и каратељем неразумних; да ли чуварем стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину све ово беше у њему: он беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему.
Пошто благослови свој народ, овај премудри и дивни муж остави Богом му даровану владавину и сва своја разноврсна и многобројна блага, јер је било угодно Христу Богу и Пресветој Богородици да задовоље његову неисказану и свету жељу. Раздавши све своје имање убогима, он остави престо, децу своју и супругу своју, и учини себе заједничарем неисказаног и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог, и би му дано име Симеон, на свете Благовести, 25. марта 1195. године. У тај исти дан и богодана му супруга Ана, госпођа све Српске земље, прими овај свети лик, и би јој дано име Анастасија. „Желећи царства небеског, вели животописац Доментијан, он остави земаљско царство и овај свет и што је у овом свету. И оставивши земаљско земљи, и тражећи оно што је на висинама, он последова Христу“.
Када се све ово сврши, вели Свети Сава, наш господин отац дође у наш манастир Пресвете Богородице, Студеницу, који он и сазида, а госпођа Анастасија оде у манастир Пресвете Богородице у Рас. И овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у сваком доброверју и чистоти, преуспевајући и учећи све духовним подвизима. Јер ваистину он испуни написано у Еванђељу: продаде све што имађаше, и купи једини скупоцени бисер – Христа (ср. Мт. 13, 46), ради кога све ово учини, испунивши Спаситељеву заповест, дату младићу: Ако хоћеш да се спасеш, иди и раздај све своје имање убогима, и, узевши крст, пођи за мном (Мт. 19, 21). Све ово испунивши, блажени старац остаде у Студеници две године, и умножи Христово стадо монашкога чина. И живљаше ту са чесним монасима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, и никако се не ленећи. Онда зажеле узићи на виши духовни степен, имајући у виду речи Светога Писма: Уклоните се од места својих и од места рођења свога, јер ни један пророк не бива приман у свом отачаству (ср. Мт. 13, 57-58; Лк. 4, 24).
У души блаженог оца нашег Симеона упоредо са жељом за вишим духовним животом била је пламена жеља његова да се придружи сину свом, монаху Сави у Светој Гори, који га је од самог почетка позивао из Свете Горе да се одрече престола и пoђe за Христом путем монаштва. Животописац Доментијан пише о томе ово: Свети и преподобни отац наш Симеон од срца написа пуно љубави писмо своме милом чеду у Светој Гори, новом претечи богоумном кир Сави, наставнику и житељу пустиње, анђелу у телу, подражаваоцу Бестелесних Сила, ревнитељу и саподвижнику светих, и небеском грађанину, који постом, бдењем и светим молитвама прими небеске дарове. И овако му написа: „Слушај, чедо моје љубљено у Христу, твоје писање испуни Господ Бог наш, и не превиде твоје свете молитве за моје спасење, и оно што мољах, и што жељах, и што тражах свом душом својом и свом снагом својом, даде ми милостиви Творац, не због неке моје правде, него по неизмерној милости Својој, коју уопште има према свима грешницима који Mу ce обраћају. И мене не одбаци. Нeгo ме украси светим анђелским ликом подједнаком благодаћу са свима светима; и еванђелски последујући Њему, Господу Христу, лубитељу нашем, и узевши на раме Његов свети крст, ја по нелажној заповеди Његовој сада с радошћу идем за Њим и за тобом, мило чедо, и журим да стигнем до тебе тамо у Светој Гори. Да, радуј се радошћу и весели се духовним весељем због мене, јер овде оставих многе, и одлучих да се настаним с Богом и с тобом у тој светој пустињи, коју си ти пре мене од младости твоје заволео. И моли за мене љубитеља нашег Христа, да се, макар и у једанаести час ушавши с тобом, љубљено чедо моје, јавим као делатељ винограда Христова, и да нас свеблаги Господ не лиши Своје награде, него да нас богатом милошћу Својом обаспе овде, и у бесконачне векове, амин“.
Блажени отац наш Симеон посла писмо, вели о томе свети Првовенчани краљ, монаху Сави у Свету Гору, говорећи: „Знај, о љубимче у Христу, што просих и што жељах и што тражих из све снаге моје и из све душе моје, смилова се на ме Творац мој, пe пo мојим безакоњима, него по превеликој и неисказаној милости Својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах: часног свог анђелског лика. Да, радуј се и ти због мене, и моли се за мене Господу своме, што ме недостојног, макар и у дванаестом часу, удостоји ући, да се с тобом јавим као делатељ винограда Христова, да примим награду своју“.
Добивши писмо, богољубиви Сава се обрадова духом, и множећи умножи молитве своје пред Господом својим, и са сузама узневши хвалу Господу Богу Сведржитељу и Пречистој Његовој Матери Владичици нашој Богородици, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој Исусе Христе, и пречиста моја Госпођо Богородице, што услишисте молитву моју и не превидесте мољења мога. И молитвама Пречисте Матере Твоје, заступнице рода нашег, Ти, Господе, ниси оставио оне који траже Тебе, и оне који се уздају у Тебе, и који се труде ради имена Твога“. И написа писмо преподобном оцу свом, говорећи: „Писање светиње твоје примих, и у њему нађох неизречену радост и неисказано весеље, јер Господ, који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, изабра и твоју светињу од таштине варљивога света и придружи те свима светим преподобницима и праведницима, и предложи ти ангелолики живот… Да, пожури се, господине мој, и брзо дођи, и греди, преподобни, јер ти је љубитељ твој Христос кроз мене љубљено чедо твоје спремио сваку обитељ небеску и земаљску, јер се неће постидети они који се у Њега уздају. Греди, богољупче свети, и уђи у радост Господа свог, јер онима који Га љубе све сарађује на добро. Доћи, о богоносни, да створимо вољу Божју и извршимо истиниту заповест Његову: да иштемо најпре царства небеског, и потом ће нам се све додати (Мт. 6, 33); и да са собом доведемо љубитељу нашем Христу лик црноризаца и збор светитеља и скупове многих, све правоверне, да бисмо ми, када се они угледају на нас и последују нама у овом земаљском царству, примили двоструку благодат: за себе саме и за оне којима будемо углед на светињу и на спасење Божије … Греди и дођи, господине мој и оче, да чеда своја научиш страху Божјем, и покажеш нам добри пут спасења, и предложиш велику смерност нама који хоћемо да живимо по твојој побожности, те да и ми, чеда твоја, узвеличамо Господа с тобом, и да светим молитвама твојим Господ и нас удостоји да следујемо светим стопама твојим; ти си се више трудио на апостолском зидању полажући основе вере Христове, ради тога ћеш и примити већу награду од Христа, који раздаје дарове свакоме према труду… Греди и дођи, светилниче Божји, који гориш благодаћу Божјом, и који се светлиш Духом Светим, јер Владика твој Христос чека те, да Mу принесеш плод добре земље – непорочне душе твоје, коју ћеш очистити жестоком уздржљивошћу и великом смиреношћу, и љубитељу свом Христу принети непорочан дар … Греди и дођи, љубитељу чеда твога; дођи вођен Духом Светим по божанственом путу и по малој стазици мојој, и потруди се и потражи пород многољубивог срца твог. И греди и доћи, и помози ми, и спашћемо се, и добићемо блага Господом обећана нама и свима који љубе Бога и који желе да наследе живот вечни… Греди и дођи, премило туго душе моје, подобећи се боговидцу Јакову, јер ће из тебе произаћи други Израиљ, да и ти незамисливу радост доживиш због чеда свог, као Јаков због Јосифа, да се и ја такође насладим свете љубави твоје, ја који сам се много година удаљио од превелике љубави чедољубивог оца мог. Греди и дођи, господине мој и свети оче, да се нагледам светих седина твојих и да их с љубављу помилујем, и да целивам твој свети образ који би написан на небесима Господом Богом још пре твога рођења… Дођи, да док смо у овом пролазном животу, упутимо једномислену молитву ка Пречистој Посредници живота нашег, да нам Она с готовошћу отвори горе на небесима двери милости своје, и ми се настанимо с Господом нашим у бесконачне векове, амин“.
 
ОДЛАЗАК ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА У CВETУ ГОРУ И ЊЕГОВ ЖИВОТ У ЊОЈ[6]
 
Примивши писмо свог христочежњивог сина Саве, блажени старац Симеон се разгоре духом, и мољаше се Богу, говорећи: „Царе славе, Једини Бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом Своје доброте нећеш да ниједан човек пропадне, него да се сви спасу, не остави ме да погинем, јер знам како је велика милост Твоја на мени. И сада Те, Господе, молим, дај ми да скончам ово течење“. И то рекавши, посла по Богом дароване му синове. Када се они заједно са властелом и бољарима скупише, преподобни Симеон им опет по други пут даде благослов, па отпутова у Свету Гору осмог октобра 1197. године. При одласку он нареди своме сину, владаоцу Стефану, да држи све његове заповести, и да се стара о Студеници и њеном напретку. Исто тако, одлазећи он постави за игумана у Студеници преподобног мужа, јеромонаха Дионисија, и предаде му да се брине и чува стадо Христово, које је у овом светом месту.
И он, Блажени, вели Свети Сава, допутова у Свету Гору другог новембра 1197. године. Богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с великом почашћу. И прво се настани у манастиру Ватопеду, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње, – вели Свети Сава за себе; – и, целивавши га и узевши га на своје раме, као што доликоваше, намени га себи на службу. И ту живљаху у радости душевној, вели свети Првовенчани, у богослужењима и у бдењима и у честим молитвама дан и ноћ. A прот и сва братија светогорска долажаху му у посету, и клањаху се један другоме до земље, и са сузама бесеђаху с њим о душевној користи, а он их распитиваше о животу њиховом и о монашким правилима. И дивљаху се сви, и слављаху Господа Христа који твори славна и величанствена дела, и који је учинио те је блажени Симеон оставио царство своје и славу овога света и дошао у Свету Гору да монахује и да се подвизава. А овај свети господин мој, вели свети Првовенчани, од великих па до најмањих, сваког од њих обдари свакојаким даровима по достојанству њиховом, и у свима ужеже свој светилник.
Небески људи и земаљски анђели, вели Доментијан за блаженог Симеона и богоносног Саву, дошавши до тихог, истинског смирења, и презревши све пропадљиво овог пролазиог света, брињаху се једино о спасењу своје душе. По речи Господњој, не бринући се ни о чем земаљском, него тражећи једино царства небеског и правде његове (Мт. 6, 33), што и нађоше. Обојица из младости почеше работати Господу па све до смрти, по истинитој речи Господњој: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк. 13, 13; Мт. 10, 22). Обојица узевши крст Христов као силно оружје, иђаху са непобедивом силом у борбу против непријатеља, и својим великим трпљењем покидаше многе мреже њихове; разгоревши се љубављу Христовом они подвигом светих суза угасише огањ зловерја, и јавише се као многосветли светилници Цркве Христове, послани од Бога и Његове Пречисте Матере, зато се овенчаше непропадљивим венцима и примише подједнаку славу са Вишњим Силама.
И пошто проведе извесно време у Ватопеду, вели Свети Сава, блажени Симеон, као што оправда своје царовање у свету, тако и ту зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуд. И измоли у цара кир-Алексе, пријатеља свог, пусто место ради подизања манастира у Светој Гори. Нашавши пусто место, звано Хилендар, вели свети Првовенчани, овај свети преподобни старац са својим сином ава-Савом посла писмо своме сину владаоцу Србије Стефану, да им пошаље довољно онога што је потребно за подизање и обновљење Хилендара, храма Пресвете Богородице. У писму му овако говораше: „О љубљено чедо и слуго Христов, знај ово, мада су те Господ Бог и Пресвета изволењем Својим, и са благословом мојим, оставили да владаш тамо, пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хилендар. Нe лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у мој спомен у овој земљи, и опет после мене да буде и твојој деци и унуцима, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овоме, као што ти и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и потомству твоме после тебе. Напомињем ти, чедо, пророчку реч: Покори се Господу и умоли Га, и даће ти по прошењу срца твог. Откриј пут твој ка Господу и Он ће учинити, и извешће као светлост правду твоју (Псал. 36, 4-6). Зато не касни нити спавај, него се подвизавај, да, испунивши ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело“.
Син његов, свим срцем и великом радошћу примивши посланство и писмо светог господина Симеона, устаде са престола свог, паде ничице на земљу и са сузама говораше: „Благодарим Ти, Владико Господе мој, Исусе Христе, што си мени, недостојном слузи Твом, дао да идем за делима некадашњег хранитеља мог, који се бринуо да отхрани земно тело моје, а сада иако се отстранио од мене, увек се непрестано брине за душу моју, и упућује ме на пут свој, да следујем делима његовим. Јер ваистину је, Господе, прави и истински слуга Твој онај који следује речи Твојој, и не гнуша се да човекољубљу Твоме привуче заблуделе, отпале, блудне и грешне, као и мене недостојнога. Иако сам далеко од њега, он ме чини заједничарем и и ктитором својих светих храмова, не по мојој достојности, него по неисказаној својој милости. Стога, чиме ћу Ти узвратити, Господе, или шта ћу Ти принети од моје недостојности за добра Твоја која си учинио и која чиниш мени грешном? Јер ко ће исказати или изразити величину силе Твоје, или бездан човекољубља Твога? Или опет, ко ће отрпети неиздржљиви гнев Твој који је на нама грешнима? Но двоструко си добар, Господе, и чиниш добра као милосрдан. Зато и ми, дивећи се сили Твојој, кличемо Ти: Слава човекољубљу Твоме, Господе, на векове, амин!“
После тога, по игуману Методију владалац Стефан посла своме богољубивом родитељу довољно и преизобилно дарова на основање и довршење храма Пресвете, и не само једанпут, него слаше у све године што је потребно светоме господину, док се не доврши црква Пресвете. Нe само дарове, него и од своје земље одвојивши даде на потпуно довршење господину светоме и монасима тамошњим, овако говорећи: „Правећи метанија реци господину моме, овако говори слуга твој: све заповести твоје бише извршене, и жеље срца твога испуњене. Јер којим начином или умом одвраћен ја бедни не бих испунио свете заповести твоје? Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удахну дух у мене, a ти ме васпита и упути и научи. И милошћу Господа твога Исуса Христа, изванредним поучењем и благословом уста твојих и светом молитвом ограђиван, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара. Јер Петар рече Господу своме при умивању ногу: Нe само ноге моје, Господе, него и главу (Јн. 13, 9). Тако, господине, и ја, недостојан слуга твој, непрестано вапијем светињи твојој: Нe само ово што ти сада приносим, него и ово земно тело моје прилажем, ако је од потребе светињи твојој. Но, господине, заповедај и друго, и све ће бити извршено, јер нећу ослабети ни до последњег даха мог. Јер ово нисам стекао ја, него ти, господине мој, и све је твоје; и ти све створи помоћу Господа твог. Јер оно што је било пролало ти поврати и растурено сабра, и јереси прогна помоћу Христа твог; и народ и земљу државе своје, извукавши као из бездана, научи величању Бога и слављењу светог имена Његовог. Јер си ти ваистину пастир добри, пошто си душу своју положио за овце своје, прогнавши од стада свога јеретичка учења као мислене вукове. A ja шта сам, господине? Само послушност, која мотри твоје подвиге. Но моли Господа за мене да не преступим твоје свете заповести, нити да умалим Христово доброверје које си ти свето поставио, него да допуним и да окончам, као што премудри Соломон допуни и оконча неокончано оца свога Давида. Јер сама Истина, Христос, сведок је премногих подвига твојих, и света црква Пресвете Богородице, коју ти украси превеликим богоумљем твојим и изваја премудрошћу и обуче велељепијем, и узвиси је добро на небеску висину. Пречистим и непрестаним молитвама Њеним, и светим молитвама твојим и у бесконачне векове, нека нас свеблаги Господ не лиши небеског царства, његове неисказане славе, будућих блага и бесконачног живота, амин“. Када игуман Методије са даровима дође богоносној двојици, Светом Симеону и Сави, предаде писмо, и исприча како је био примљен с чашћу, и све шта је било, и како његов драги син испуни вољу срца његова и изврши све заповести његове. А они узнеше благодарност Богу и Пречистој Матери Његовој за све што чуше о љубљеноме.
И помоћу Божјом, вели животописац Доментијан, и поспешењем Светога Духа и молитвама Пресвете Богородице и подвигом богомисаоних светилника, преподобнога Симеона и богоноснога кир Саве, би сазидан манастир Хилендар и око њега град, и посред њега подигоше велики пирг, сличан царском дому, и високе палате такође сличне царскима. После тога ми се уселисмо у Хилендар, вели Свети Сава. И преподобни отац наш проведе са мном у Светој Гори годину и пет месеци. Ко може испричати подвиге и трудове овог Блаженог? Јер сви који живљаху у околини, истински му се дивљаху, гледајући на њему неисказано Божје снисхођење, и долажаху му по благослов. Свештени, богобојажљиви и христољубиви монаси Свете Горе и сав освећени клир не раздвајаху се од њега, дивећи се толикој смерности и узору кротости и наставнику поста и следбенику учења светог Еванђеља: Ко хоће да буде већи, нека буде од свију последњи и свима слуга (Мк. 9, 35); ако не будете незлобиви као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 3); блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 3); блажени који плачу овде, jеp ће се тамо смејати (Лк. 6, 21); блажени кротки овде, јер ће тамо бити наследници царства небеског; блажени гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити: блажени милостиви овде, јер ће тамо бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће увек Бога гледати (Мт. 5, 3-8), итд.
Блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, би извршитељ свих ових речи Господњих, и ни у ком добром обичају не би зазоран, него доби спасење са онима који живе Христа ради. И скупивши у Хилендару довољно монаха, постави им за старешину једног преподобног мужа, монаха Методија. И пошто уреди манастир како треба, проживе у њему осам месеци, вршећи подвиге и неисказана духовна прегнућа, која ум човечији исказати не може. И не само ту у манастир свој, него и у свој Светој Гори и свима манастирима даде преизобилно милостиње, на помен себи и свему своме наслеђу.
 
БОЛЕСТ И ПРЕСТАВЉЕЊЕ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА
 
И живљаше блажени Симеон у молитвеном тиховању са дететом својим Савом, вели свети Првовенчани. И молитвено тиховаху у своме манастиру, у храму Пресвете Богородице, у Светој Гори, и монаховаху, по сваком правилу монашког устава; дан и ноћ не престајаху са неућутним богослужењем, идући преуским и тесним путем; и заборавивши сасвим оно што је земаљско, и оставивши оно што је трулежно и прашинско, и уперивши ум на небеса, они телом стајаху на земљи, а умом и душом борављаху на небесима, доле гледајући самога Христа пред собом, a гope настањујући се са анђелима. И проводећи живљење своје и живот слично древним светим вођама монашког правила, преподобним монасима, и гледајући на награде за трудове своје, они се даље подвизаваху на боље, тако да и надмашише остале. И проведоше много времена у своме манастиру, док то би пo вољи Ономе који је саздао тела људска, и који зна тајне људске, и коме је у руци свако живо створење, и који својим милосрђем зна свакоме крај. И би угодно Њему да преблаженог старца преведе на боље: да награди његов труд, његово изнуравање тела, његове изобилне сузе, његове разноврсне врлине, и да га призове к тајној трпези, и да га напоји са бесмртнога извора, и да га настани у дворовима својим заједно са онима који су Mу угодили, и да се непрестано весели са Анђелима Његовим. Јер који је то човек, који ће поживети, a неће смрти угледати? И хотећи овога објавити као небеског човека а земаљског анђела, Он пожури Своју неизречену милост, и спреми лествице исходу Преподобнога, које овај сам себи беше унапред спремио и предао их Господу своме, да му их у часу исхода његова предостави.
У седми дан месеца фебруара, пише Свети Сава о свом оцу, часна старост његова поче нешто да побољева. И блажени старац, господин Симеон, одмах позва мене недостојног и ништавног, и стаде ми тихо говорити свете, драгоцене и слатке речи: „Чедо моје слатко и утехо старости моје! пажљиво слушај речи моје, приклони ухо своје к речима мојим, сачувај их у срцу свом, и неће пресахнути извори живота твога, јер су живот свима који их налазе. Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер су ту извори живота. Уклони од уста твојих опорост, и од усана својих удаљи вређање. Очи твоје нека гледају право, и веђе твоје нека мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим, и путове своје исправљај. Нe скрећи ни на десно ни на лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они слева су развраћени. А ти учи оно што је право, и хођење твоје да буде у миру. Сине, пази на моју мудрост, пригни ухо своје к речима мојим, да сачуваш моју добру мисао; устима ти својим казујем оно што осећам. Чувај, сине, закон од оца твога; не одбацуј науке матере своје. Нe мешај се са безумнима. Тражи мудрости, да поживиш. Онај који кори зле навући ће на се мржњу; а онај који изобличава нечастивога, порећи ће себе. Нe изобличавај зле, да те не омрзну. Изобличавај мудра, и заволеће те. Укажи мудроме на кривицу и биће мудрији, поуку праведноме и продужиће да је прима. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање светих ствари је разум. Оваквим владањем много ћеш поживети, и придодаће ти се године животу“.
И подигавши руке своје, Блажени их положи на мој грешни врат, и поче тужно плакати, и слатко ме целивајући стаде ми говорити: „Чедо моје мило, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево већ приспе време растанка нашег; ево ме већ отпушта Господ с миром, по речи Његовој, да се испуни што је речено: Земља си, и у земљу ћеш отићи (1 Мојс. 3, 19). Но ти, чедо, не тугуј, гледајући мој растанак, јер је ова чаша свима заједничка. Ми се овде растајемо, али ћемо се опет састати тамо где више нема растанка“. И подигавши пречисте руке своје и положивши их на моју главу, говораше: „Благосиљајући благосиљам те! Господ Бог благословен нека поспеши спасење твоје; и нека ти место земаљских блага да благодат, милост и царство небеско; и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојно са собом, овде и тамо, моју, иако грешну молитву“.
A ja, наставља Свети Сава, павши ничице на пречасне ноге његове, са сузама говорах: „Многих и великих дарова науживах се од Тебе, блажени господине мој – Симеоне! Али, бедни и неблагодатни ја, заборавих све, те се помешах са неразумном стоком, и изједначих се с њом, јер сам убог у добрим делима а богат у страстима, испуњен срама, лишен смелости према Богу, оплакан од анђела, исмејан од ђавола, изобличаван својом савешћу, посрамљен злим делима својим. Мртав сам и пре смрти, и пре Суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим од очајања. Стога, клањајући се падам к пречасним ногама твојим, не бих ли ја неисправљени, ради твојих пречасних молитава, добио неко мало олакшање при оном страшном доласку Господа нашег Исуса Христа“.
А кад настаде осми дан тога месеца, блажени отац ми рече: „Чедо моје, пошљи по духовног оца мог и по све часне старце Свете Горе да дођу к мени, јер се приближује дан исхода мога“. Ја испуних његову заповест, и дође мноштво монаха као мирисни цветови који цветају у тој пустињи. И кад дођоше к њему, примише један од другога мир и благослов, и не даде им да отиду од њега, говорећи им: „Останите код мене, док тело моје светим драгоценим молитвама вашим опојете и погребете“. И блажени старац од седмога дана па све до смрти своје, не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим Тајнама Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
У дванаести дан тога месеца, наставља Свети Сава, ја видех да се блажени старац спрема за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне! Ево се већ приближи твој благи прелазак у вечни покој твој. Но иако сам већ чуо како си благословио наследнике своје, ипак ми сада подај последњи благослов свој“. А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим Те, и благосиљам Те, и молим Те, и замишљам Те, ево по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших: Аврама, Исака, Јакова и праведнога семена! сачувај их и укрепи у држави којом сам владао, и помоћ Пресвете Богородице, и моја, иако грешна, молитва нека је са њима од сада па до века. А дајем им пређашњу заповед: имајте љубав међу собом! Ако ли који од њих отступи од онога што сам им ја узаконио, нека гнев Божји прогута и њега и потомство његово“. На све то ја рекох: „Амин!“
Онда ми блажени старац рече: „Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој“. Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: „Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде“. A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: „Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!“
И кад се сви звани сабраше, Свети лежаше на рогожи чекајући долазак анђела. А звани сеђаху тужни око њега, и говораху му јецајући: „Не остави нас сироте, Преподобни! Нe лиши нас учења свога! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи!“ И од велике жалости тужно ридаху. Међу њима и Сава, вели свети Првовенчани, увек цветајући различним цветом своје девствености, тужно плачући говораше: „О Преподобни! видим да се селиш ка Господу. Али не заборављај и нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога. Јер како ћу поживети без светлог лица твог? Какав ћу начин живљења усвојити, не насићујући се доброг пастира мог? Како ћу се снаћи при беседи душевној? Од кога ћу добити утеху моју? Ко ће ми исцелити душевну повреду? Умоли Господа свога да ме примиш са собом у вечне дворове, јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!“ И сви присутни као једним устима рекоше: „Помени нас, Преподобни, у блаженом покоју твом!“
А кад настаде ноћ, вели Свети Сава, сви се опростише са њим, и добише благослов од њега, па се разиђоше по келијама да врше правило и да мало отпочину. A ja остадох, и задржах са собом једнога јереја, и остадосмо код њега сву ту ноћ. У поноћ се блажени старац утиша, и више ми не проговори. A када настаде време јутрења и у цркви отпоче служба, намах се просветли лице блаженоме старцу, и устремивши га к небу, рече: „Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего! (= хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га и на утврђењу силе Његове!“) (Псал. 150, 2). A ja упитах: „Оче, кога видиш и коме говориш?“ А он погледавши на мене, рече ми: „Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому владичаствију јего (= хвалите Га према сили Његовој, хвалите Га и према превеликом величанству Његовом!“) (Псал. 150, 3). Рекавши то, он одмах испусти божанствени дух свој, и усну у Господу. A ja припадох к лицу његовом и дуго време горко плаках; па уставши, захвалих Богу што ме удостоји видети такву кончину овог преподобног мужа“[7].
А када братија чуше за престављење Преподобнога, сви стадоше долазити; и дивљаху се просветљености лица његова, и говораху: „О, блажени Симеоне, који си се удостојио да при издисају видиш такво виђење, које ти Господ благоизволе дати за подвиге трудова твојих, те ти при исходу душе твоје весело изговори слатке речи: „Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и ва утвржденији сили јего; хвалите јего и по премногому владичаствију јего!“ Ти ћеш свуда бити блажен, зато си и изговорио блажене речи ове“.
После тога, наставља Свети Сава, узевши његово преподобно тело, ми га с чашћу постависмо насред цркве, као што је обичај. A пo завршетку јутрења, у присуству безбројних монаха, почеше појати прописане песме над телом Преподобнога, и испунише речено: „Они који се боје Господа, славе Га“ (Псал. 14, 4). Дођоше и многи монаси других народности да се поклоне Преподобноме и да са великом чашћу отпоју задушне песме: појали су најпре Грци, затим Ивери, па Руси, па за њима Бугари, па опет ми Срби, његово сакупљено стадо. А када мину време после литургије, и када се сврши сва уобичајена служба, сви целиваше тело Преподобнога. А ја грешни, испуњујући његово завештање и заповест, обавих блажено тело и положих у нови гроб. Сакупљено пак мноштво монаха не отпустих све до деветога дана, служећи за њега сваки дан свету службу.
***
О прослављењу светог Симеона, и о чудесима његових светих моштију и светих молитава, види под 14 јануаром у Житију преподобног и богоносног оца нашег Саве, Првог архиепископа Српског. А овде ћемо се осврнути на похвале Светом Симеону Мироточивом од његова два животописца: хилендарског јеромонаха Доментијана и Светог Стефана Првовенчаног.
 
ПОХВАЛЕ СВЕТОМ СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ
 
Да би правилно и достојно оценио живот и рад Светог Симеона Мироточивог, животописац Доментијан осветљује његову личност и дело еванђелском светлошћу. И заиста, тек у тој свепродорној светлости, која од врха до дна и у свима најпонорнијим дубинама осветљава људско биће, може се сагледати сва величина и значај богоносног оца нашег Симеона Мироточивог. Наводећи речи светог апостола Јакова, „да ће онај који обрати грешника с кривога пута његова спасти душу своју од смрти и покрити мноштво грехова“ (Јак. 5, 20), Доментијан вели: Па када је толика награда од преблагог Бога ономе који обрати једнога човека, онда колико спасење стече и колико бремена греховних скиде овај свети отац наш Симеон, обративши од грешнога пута не једнога човека, не ни десетину, не ни стотину, него тисуће тисућа, десетине тисуће тисућа, тако рећи сву земљу отачаства свога? А њему је сведок сама Истина, што нам показује и уверава нас Спас Христос говорећи: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32). Да, колику ће славу и част имати преподобни отац наш, који је не само веровао у Христа, него и признао, исповедио „да је Исус Христос Син Божји“ (1 Јн. 4, 15). И цело своје отачаство он научи, и сведрагоцену веру Христову установи, да се јасно и велегласно слави и обожава трисвета и животворна Тројица: Отац и Син и Свети Дух. Јер он искорени јеретичку и многобожачку заблуду по целом отачаству свом, те сви хришћани служе јединоме живоме Богу, мали и велики, робови и слободни, млади и стари, богати и убоги, и нико се не нађе да се противи његовој побожној наредби. И тако се благодаћу Божјом и молитвама преподобног оца нашег сви сабраше у свету саборну апостолску Цркву. Тога ради сва земља отачаства његова навиче славити Христа са Оцем и Светим Духом. И ишчезе од нас саблажњиви мрак идолске заблуде многобоштва, и молитвама преподобног оца нашег јавише се по целом отачаству његовом зраци доброверја; разрушише се идолишта и подигоше се цркве Христове; разбише се идоли а јавише се иконе светих; беси побегоше а свечесни крст Христов освети сву земљу, и старањем Преподобнога јавише се епископи и свештеници, попови и ђакони, приносећи Христу Богу Бескрвну Жртву; и украси се сав клир свештених, и цркве се Христове оденуше у велелепоту; апостолска труба велегласно затруби, и молитвама Преподобнога еванђелски гром поучи све отачаство, и тамјан приношен Богу на сваком месту освети ваздух; подигоше се манастири по целом отачаству Преподобнога; мужеви и жене, мали и велики, убоги и богати, цео народ отачаства Свечевог испуни свете цркве Христове, појући Господу нову песму, славећи и говорећи: Један је свет, један је Господ Исус Христос у славу Бога Оца, амин. Христос победи, Христос надвлада, Христос се зацари, Христос се прослави! Велики си, Господе, и чудна су дела Твоја! Боже наш, слава Теби!
А ми, о Преподобни, наставља Доментијан, ми чеда твоја, обновљена Духом Светим и порођена твојим светим молитвама, коју ћемо похвалу моћи принети теби, о богоношче? Или које ћемо достојне песме отпевати у твоју похвалу, свечесни оче наш свети? О пребогати благодаћу Христовом, и преславни међу владарима земаљским и премужаствени Немањо, светоименовани богозвани Симеоне, како ћемо се надивити доброти твога богомудровања? Јер си пречудан у чудесима, крепак у ратовима, непобедив у сили, преславан Богу, страшан непријатељима и диван свима. Какву ћемо ти благодарност одати ми, слуге твоје, јер молитвама твојим Бога познасмо и идолске се обмане избависмо; јер богољубљем твојим навикосмо славити Христа по целој земљи отачаства твога? Или, шта ћемо ти принети, Христољубче, друже правде, обиталиште разума, гнездо милостиње, ревнитељу доброверја Христова?… Али, иако си се преставио од нас телом, но Духом Светим свагда си с нама: благодаћу дарованом ти од Христа љубитеља твога, обасјај Духом Светим умове наше и просвети срца наша, да бисмо познали Христа, истинитог Бога нашег. Часни оче наш, ми чеда твоја, молимо твоје преподобије и велику светињу твоју, не остави нас слуге твоје, јер ми не можемо без твоје свете помоћи… Да, оче наш свети, ти си нас родио Духом Светим и Еванђељем. Реци нам достојну благодат, коју стече од Христа, да и ми деца твоја, примивши превелику смелост, узвеличамо Господа с тобом и заједно узнесемо име Његово… Ти се, свети оче наш, уподоби превеликом смирењу Христа Бога твог; ради тога Он погледа на смирење твоје и узнесе име твоје изнад свих земнородних, не само овде на земљи пред људима, него и на небесима пред самим Господом Богом и пред светим анђелима Својим. Тога ради ти си примио свесавршену благодат и вечна блага на небесима у Христу Исусу Господу нашем, коме ти послужи од своје младости својом светошћу и правдом, и, оставивши све, стече Њега и Њему се једином прилепи, светло просвећиван духовном благодаћу, драги оче наш, богогласниче Симеоне, Христов предобри љубитељу и црквени краситељу, небески човече и земаљски анђеле! О, преиспуњени благодати духовне, Христово обиталиште, Светога Духа покојиште, красна обитељи Пресвете Тројице, бодри молитвениче, љубитељу отачаства, посредниче небеских блага… Твојим светим научењем, чеда твоја по целој земљи отачаства твога, која ти породи Духом Светим, сви се јавише верни Христу Богу, и сви се са љубављу обукоше у свето исповедање вере, и дажд благодати ороси сву паству твоју. И чеда твоја светле се златозрачним лучама као небеске звезде.
Пошто је набројао чудеса, која је њега ради и народа свога ради учинио његов упокојени свети родитељ – Симеон Мироточиви, Свети Стефан Првовенчани вели: Милосрђем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и милошћу Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије сва ова страшна и преславна чудеса од светог господина мог Симеона, догодише се на мени бедном и недостојном и грешном, рођеном и васпитаном њиме, убогом Стефану. Јер, гледајући његова дивна и неисказана дела, ужасавам се умом и трептим. Јер ко ће избројати чудеса његова? Који ли ће језик изговорити тајне твоје, изврсни свети старче? Које ли ће се усне отворити на твоју похвалу, Преподобни? Који ли ће разум исказати твоја величија, знојеве и трудове твоје, и копнења тела твог, бдења и сузе твоје? Како да те назовем, о Преподобни, ја непотребни слуга твој? Да ли да те назовем апостолом? Но ти би више него и апостол, јер постаде апостол отачаству свом: извуче из дубине неверја народ свој, и, показавши им ново крштење, обнови људе своје силом и делањем Светога Духа, те они, избављени од јеретичке обмане, славе у Тројици једнога Бога. Да ли мучеником? Али ко ће избројати твоја безбројна страдања, која си поднео разгарајући се љубављу Христовом, боривши се и убивши сасвим мучитеља ђавола, растргнувши потпуно његове замке и нападаје, исушивши тело своје уздржавањем, обливајући се сузама својим као крвљу мученичком, и разагнавши мрак тамних бесова који се боре са нама. Да ли да те назовем учитељем отачаства свога? Али ти превазиђе њих, и учења њихова исправи, и оно што они не довршише, ти доврши, и на крају обнови им најразумније учење, просвећујући пребогато сву васељену. Да ли да те, Свети, назовем силним војником? Јер ти огради васељену крсним оружјем, даним ти од Господа твог, и ратовавши одагна сво наше злонаравље, и српом вере твоје искорени и посече трње преваре у свету свом. Да ли да те назовем пророком, Предивни? Но Господ каже: Ниједан пророк није примљен у отачаству свом (Лк. 4, 24). А ти се у отачаству јави велики заступник, преизобилно искипљујући миро из раке твоје, исцељујући свако сатанино свезивање, прогонећи демонске маштарије, и изливајући реке исцељења недужнима који притичу к теби. Да ли да те назовем житељем пустиње? Но ти и у пустињи још више процвета, подвизавањем расплоди трудове своје, и цветове неувенљиве стече, и постаде светилник свету сијајући преславним чудесима.
Али, о Господе мој, о Пресвета Наставнице моја, у недоумици мојој срце се моје испуњује ридањем, вапајем и плачем многим. Јер како ћу почети? Какво ће појање изрећи бедне усне моје похвали твојој, Преподобни? Од недостатка разума мог вапијем ти, господине мој, јер сам у недоумици, и некористан усуђујем се да похвалим твоју величину. Али, ипак, твој сам, господине мој, и ја ћу изрећи похвале теби:
Радуј се, господине мој, почетку мој и крају, и свети хранитељу мој! Радуј се, пастиру добри разумних оваца Христових, учини ме најамником пастви твојој, коју Господ стече скупоценом крвљу Својом! Радуј се, светлолични цвете, који си се наоружао крсном силом и непобедним оружјем, да стадо своје браниш од вукова, који нападају на њ у свако време! Радуј се, учитељу Новога Завета, који си, следећи Павлу, његова учења изврсно усадио у наш разум! Радуј се, Преподобни, вођо старцима, и заступниче удовицама, и хранитељу сиротама! Радуј се, васпитање младима, и сило, и наставниче на боље! Радуј се, помоћниче у биткама! Радуј се, победитељу непријатељских варвара! Радуј се, лествице, која узводиш децу и народ свој у небеске дворе, и насељујеш на духовној ливади! Радуј се, архијерејима добри украсе и праведни неувенљиви венче! Радуј се, апостолима саседеоче, и саучитељу, и сапроповедниче! Радуј се, мученицима сапутниче, и састрадалниче, и сапохвалниче! Радуј се, монасима будно око, и дивни наставниче, и неисказано правило! Радуј се, пустињацима утехо, иноцима тишино! Радуј се, исправљење нама који грешимо! Радује се, очиститељу саблазни! Радуј се, тихо пристаниште онима који плове! Радуј се, дрешитељу греховних окова! Радуј се, путе, који одводиш на небо! Радуј се, мосте. који преводиш у живот вечни! Радуј се, изворе неисцрпни! Радуј ce, pajу вечни, красни и дивни! Радуј се, цвете вере небескога врта! Радуј се, умни граде отачаства свога! Радуј се, лозо доброплодна, која нам точи весеље! Радуј се, грозде сазрели, који точи слатки сок, а избавља од греховног пијанства! Радуј се, господине мој свети, и опет радуј се, свагда се веселећи код престола Господа твога!
Али, о Преподобни, сети се мене, грешнога слуге твог, Стефана! Нe заборави мене, убогога твога! Нe заборави мене који лежим у безакоњима! Нe заборави мене који се ваљам у блату сласти, него пружи пречисту десницу своју, којом ме и благослови у овом варљивом животу, и руководећи научи да идем стопама твојим, иако недостојна, иако неурачунљива, иако непотребна! Умоли Господа твог за мене, не би ли ме, превидевши безакоња моја, удостојио да се приближим и видим радост, коју је уготовио онима који Га љубе.
***
И ми, богоносни и свети родоначелниче наш, несравњено грешнији од светог сина твог – Првовенчаног краља српског, сва осећања своја, све мисли своје, све душе своје, сва срца своја, све савести своје, покајнички простиремо пред свете ноге твоје, и ниневљански вапијемо: молећи се, моли се непрестано за нас, да нас светим молитвама твојим свеблаги Господ милостиво изведе из пакла наших самољубља и безакоња и уведе у рај Својих вечних божанских истина и лучезариих светиња. Амин! амин! амин!
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРТИНИЈАНА
 
У близини града Кесарије Палестинске налази се планина, звана Ковчежна. У њој су се подвизавали многи пустињаци. У њој се од своје осамнаесте године подвизавао и блажени и славни монах, свети Мартинијан, – пун благодати Божје[8]. Заволевши Бога из младости, он се даде на велике подвиге, војујући са врагом. Бeшe леп и млад када у осамнаестој години својој напусти свој родни град Кесарију и сву хуку светску, и удаљи ce у планину Ковчежна на безмолвни пустињачки живот. И проведе у њој двадесет и пет година, водећи ангелски живот. Због тога се удостоји те доби од Бога дар исцељивања. И његовим светим молитвама исцељиваху се многи болесници од разноврсних болести. А и бесомучне, које му довођаху, он ослобаћаше од бесова. И многа друга чудеса чињаше Бог на молитве свога угодника.
Блажени Мартинијан напредоваше сваким даном у своме дивном подвигу. И пронесе се на све стране добар глас о светом животу врлинског мужа, и многи долажаху к њему ради духовне користи. Но мрзитељ и непријатељ рода људског ђаво, није могао да гледа младог инока са тако великим врлинама. Стога му стаде приређивати разна искушења. Плашио га је разноврсним привиђењима. Затим је употребио старо средство, којим је Адама истерао из раја, желећи да и блаженог Мартинијана истера из његовог раја – безмолвног пустињачког живота, и тако упропасти његову добру намеру. Једнога дана, када је блажени Мартинијан појао псалтир, преобрази се ђаво у велику змију, подвуче се под зид његове келије, и стаде усрдно копати земљу као да хоће да поткопа зид и сруши келију на светитеља. А блажени, пошто без страха и узнемирења заврши појање, погледа кроз прозорче своје келије и рече змији: Теби збиља доликује да се вучеш по земљи. Но зашто се узалуд трудиш, кукавче? Твоји ме привиди неће уплапшти, јер имам Господа мог Исуса Христа, који ми помаже и побеђује твоја страшила и сатире твоју силу. – Чувши то, ђаво се претвори у мрачни вихор, и бежећи довикиваше: Чекај само, чекај! знам како ћу те срушити: измислио сам ја замку за тебе, којом ћу те ухватити и твоју наду уништити! Ја ћу ти приредити такво искушење, какво ти не можеш поднети; и избацићу те из твоје келије и срушити као лист ветром ношен. Тада ћу да видим, ко ће ти помоћи! – Рекавши то, ђаво се изгуби. А снажни муж, свети Мартинијан, беше тако миран и спокојан, као да никакво страшило видео није, него се весељаше и хваљаше Бога, бавећи се богоразмишљањем и тумачењем божанских речи Светих Књига.
Потом се догоди ово: Неки људи, идући у град Кесарију, разговараху међу собом о врлинском животу блаженог Мартинијана и много се дивљаху његовом јунаштву и трпљењу. Чувши тај њихов разговор, жена једна блудница, нахушкана ђаволом, приђе им и упита их: Ко је тај коме се ви дивите? И какви су подвизи његови, и какав живот његов? Ако хтеднем, ја ћу га као лист с дрвета отрести. Који је подухват његов достојан похвале? Да ли тај што је као нека звер одбегао у пустињу, пошто није могао у граду да одоли телесне похоте и саблазни? Какво ми је то чудо што живи бестрасно! јер он никада жену не види. Сви ви знате да кад нема ватре, сено не гори. Али, кад би се сено ставило крај ватре, па се не би упалило, е то би била велика ствар и достојна дивљења. To исто треба рећи и о њему: ако ја одем к њему, и он ме види, али се не поколеба у својој намери, нити се саблазни, нити му лепота моја заплени мисао, онда ће он бити диван не само пред људима него и пред самим Богом и Анђелима његовим.
Рекавши то, она се са тим људима опклади поводом те ствари, и оде својој кући. Код куће скиде са себе заводничке наките, обуче подеране хаљине, повеза главу неком старом марамом и опаса се конопцем. Затим узе торбу, сложи у њој скупоцене хаљине, наките, минђуше, златно прстење, ђердане и остало што заводи очи и ум младића. И увече изиђе из града и оде у ону пусту планину, у којој живљаше преподобни. Те ноћи беше велика киша и олуја. А када се жена приближи Мартинијановој келији, стаде јецати и умилним гласом молити светитеља, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји! и не остави ме јадну да ме зверови растргну, јер изгубих пут, и залутах у овој пустињи, и не знам на коју страну да идем. Нe презри ме, у великој сам невољи! не згади се на мене грешницу, јер сам и ја Божје створење! Чесни и свети оче, молим твоју светињу, не одбаци мене залуталу!
Такве и многе сличне речи говораше она плачући и јецајући. Блажени Мартинијан отвори прозорчић, погледа је, и виде да је бедно одевена и сва покисла од кише. И рече у себи: Тешко мени кукавном грешнику! Ево ме сада пред искушењем: или да не испуним заповест Божју која ми наревује да будем милосрдан, или да мој монашки завет погазим. Јер ако ову жену, која је у невољи, не пустим у келију, њу ће или зверови растргнути или ће умрети од велике хладноће, и тако ћу оскврнити душу своју, јер ћу бити као убица. Пустим ли је пак унутра, бојим се да не будем искушан, и тако оскврним са душом и тело своје, и покажем се нечисти блудник пред Господом мојим. Нe знам просто шта да радим. – И подигавши руке к небу, рече: У Тебе се, Господе, уздам! Нека се никад не посрамим! и нека ми се не насмеју непријатељи моји! Нe допусти да ме искуша и освоји лукави и зли ђаво! Благоволи, те ме крепком руком твојом сачувај у час овај, заклони ме од вражјег налета, јер си благословен вавек.
Пошто се тако помоли Богу, он отвори врата и уведе је унутра. Онда наложи ватру да се огреје, и донесе јој урме да једе, јер две палме растијаху пред његовом келијом. И рече јој: Жено, једи, и гpej се ту; а кад сване, иди с миром одавде. И оставивши је у предњој одаји, сам уђе у унутрашњу, и затвори за собом врата. И пошто у девет сати отпева псалме и помоли се, он по обичају свом леже на земљу да отпочине. И те ноћи узбуни га Сатана веома телесном похотом. А жена устаде око поноћи, извади из торбе своје скупоцене хаљине и наките, удеси се заводнички, како би саблазнила светитеља, и чекаше да Мартинијан изађе. Када свану, светитељ изиђе из своје унутрашње одаје, желећи да жени отвори врата, и она отиде кући својој. Но угледавши је онако обучену и украшену, он је не познаде и, запрепашћен, ћуташе дуго. Затим је упита: Ко си ти? и откуда си дошла? и какав је то на теби демонски облик? А она му одговори: Ја сам, господине мој! Светитељ је упита: Због чега си променила своје хаљине? Синоћ си била јадна, а сада си горда. А она одговори: Ја сам, господине мој, из града Кесарије Палестинске. Чух за младост твоју, за дивоту тела твог, за необичну лепоту лица твог, и срце се моје запали силном жељом за тебе, и ево дођох да се наситим лепоте твоје. Нисам ја узалуд потегла толики пут, већ једино ради тебе. Чему то ваше неумесно уздржање? И због чега прекомерним постом мучите тела своја? Које то књиге прописују не јести, не пити, нити се законито женити? Нe рече ли апостол Павле: чесна је женидба, и постеља женидбена чиста? (Јевр. 13, 4). Ко се од пророка није женио, па се ипак сваки показао наследник царства небеског? Велики и дивни Енох, иако жењен, не би ли узет на небо, и не виде смрти све до данашњега дана? Исто тако и чудесни Авраам, није ли имао три жене, и назва се пријатељ Божји, и удостоји се да у сеницу своју прими самога Бога у три Лица? Зар се Исак не ожени, и би праобраз Христа? Па Јаков, иако је имао две жене и две наложнице, зар се није јуначки борио са Анђелом, и видео Бога лице у лице? А велики Мојсије, врховни пророк и служитељ Божји, није ли имао жену, па ипак с Богом разговарао, и род јеврејски из горког ропства египатског ослободио, и царства се небеског удостојио? Тако исто и Давид, и остали пророци, и свети људи, по закону су се женили, и децу рађали, и налазе се у царству небеском.
Тако говорећи, и раслабљујући блаженог, и за руке га држећи, она помути његову добру мисао, и стаде га вући у понор пропасти. И одговори јој Мартинијан: Ако те узмем за жену, куда ћу те одвести, и чиме ћу те хранити када ништа немам? Јер као што видиш мој сиромашни живот, ја сам све дане живота свог све до сада проживео не стичући имања. Рече му жена: Господине мој, ти само пристани, и буди са мном, да се наслађујем лепотом младости твоје, а за животне потребе наше не брини, јер ја имам кућу и имања, и злато и сребро, и робове и робиње. И над свим тим ти ћеш бити господар.
Док ово говораше жена, или боље сам ђаво, одискони човекоубица, збораше на њена уста, прелашћујући светитеља, стаде се Мартинијан распаљивати телесном похотом, и пристајати на њу. И већ надаље говораху о греху како би га учинили. Затим јој он рече: Жено, почекај мало, јер неки имају обичај да долазе к мени по благослов. Идем дакле да погледам низ пут, да не иде неко који би нас могао затећи на делу. Јер када од Бога не можемо сакрити свој грех, онда бар да га сакријемо од људи, да им не будемо на саблазан и поругу.
Рекавши то, он изађе из келије, пoпe ce на једну тамошњу високу стену, и пажљиво гледаше низ пут. А човекољубиви Бог, који никоме не жели погибао, не заборави његове још измлада трудове, и не презре његове молитве, него му поможе, и преведе срце његово од помисли зле на добру. И силазећи са стене, Мартинијан пронађе суво грање, унесе га у келију, и насред собе наложи ватру. А кад се ватра разбукта, он изу сандале, скочи у ватру, стаде усред ватре, и пламен му стаде палити тело. Пошто га ватра силно опече, и ноге га заболеше, он изађе из ватре, и као препирући се са собом, говораше: Шта је, Мартинијане? Прија ли ти овај привремени огањ и ово љуто мучење? Ако пак можеш ово да трпиш, онда приступи овој жени, јер ти она, или боље – ђаво преко ње, припрема вечни огањ. Но, она није крива него древни враг који ју је нахушкао против тебе, јер жели да омете твоју добру намеру. Помисли на вечне муке, несрећни Мартинијане! сети се вечног огња! Јер овај привремени огањ гаси се водом, и када гори он даје светлост, а вечни огањ нема светлости, и не могу га угасити све реке и сва мора што су под небом. Можеш ли трпети тај неугасиви огањ? Ако можеш, онда приступи жени и задовољи своју похоту.
Ово себи говораше, замишљајући вечне муке. Затим, пошто му болови мало уминуше, он поново скочи у ватру, и стајаше усред ватре, док му је цело тело силно горело. А када већ није могао више да подноси болове, он изиђе из ватре и сруши се на земљу. И уздахнувши свим срцем, са сузама рече Богу: Господе Боже мој, милостив буди мени грешном, и опрости ми пад ума мог и пристанак на грех! Ти који испитујеш срца и душе, знаш срце моје: ја Те заволех од младости своје, и ради Тебе предадох огњу овом тело моје. Опрости ми, Господару мој Господе, јер си једини добар и милостив, и благословен вавек.
Ово говораше лежећи на земљи, јер не могаше стајати од силних рана и опекотина. Затим стаде појати: Како је добар Бог према онима који су чиста срца! А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја! (Пс. 72, 1-2).
А жена, видевши како блажени ради спасења свог предаде тело своје огњу, опомену се својих зала, и као из сна прену се из своје изгубљености: скиде са себе раскошне хаљине и сав накит, па све то баци у ватру. И опет обуче оне дроњаве хаљине, и паде пред ноге блаженом Мартинијану, и стаде са сузама вапити и говорити: Слуго Божји, опрости мени бедници и грешници! Ти знаш да су у ђавола многа лукавства и преваре. Он и мене превари, и нахушка против тебе. Нeгo ce помоли за мене, преподобни, да ради молитве твоје буде спасена свегрешна душа моја. И ово насигурно знај, оче, да се више нећу вратити у град свој, нити ући у дом свој, нити видети икога од родбине своје, нити се вратити на зла дела своја, него ћу се потрудити око спасења душе моје кукавне. А знај и ово, господине: као што ме ђаво наговори да војујем против тебе, тако ћу се и ја грешна наоружати против њега у име Господа нашег Исуса Христа, и посрамићу гa. Jeр он варалица, подижући ме против тебе, подигао ме је прогив њега самог; и зажелевши да те мноме победи, биће сам од мене побеђен помоћу Господа нашег, који и блуднице прима у покајање.
Говорећи то, она непрестано проливаше сузе. А блажени јој одговори: Господ мој и Бог нека ти опрости грех, жено! Иди дакле с миром, и као што си рекла, труди се око свог спасења, ратуј против страсти покајањем, да би могла посрамити лукавога. – Она му на то рече: Молим ти се, научи ме спасењу; реци, куда да идем да бих се спасла? А он јој одговори: Иди у Витлејем, и потражи свету девицу Павлину, која и свету цркву подиже. Кад је наћеш, исповеди јој све, и у ње се можеш спасти.
А жена уставши, поклони му се и рече: Моли се, оче, за мене грешну. Светитељ са великом муком једва устаде од болова са земље, и даде јој мало урми за пут. И изведе је из келије, показа јој пут који води у Јерусалим, и рече јој: Иди с миром, жено, и спасавајући спаси душу своју, подвизавајући се покајањем. Пази, не осврћи се натраг: јер ниједан није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Пази на себе, да те ђаво опет не посрами, и не попуштајући себи борави у покајању, јер Бог прима оне што се кају.
А она чувши то, плакаше још већма, говорећи: Уздам се и ја у кога се уздаше народи, и не посрамише се. Уздам се, да ђaво отсада неће у мени наћи места. А блажени Мартинијан, првкрстивши је, рече јој: Господ Бог мој нека чува душу твоју, И нека те сачува до краја! – И жена, поклонивши се слузи Божјем, оде. А светитељ се врну у своју келију, паде на земљу, јецајући и молитву творећи.
Жена иђаше путем плачући и молећи се Богу, да је упути на спасење. Пошто пустиња беше огромна и пут дугачак, њу сустиже ноћ на путу, и она преноћи у пустињи. У свануће она продужи пут опет ридајући и молитву творећи. И тако путујући целог другог дана, она касно увече стиже у Витлејем. И уђе у манастир блажене девице Павлине, и поклонивши јој се исприча јој све подробно. А Павлина, чувши то, прослави човекољубивог Бога, и прими је с радошћу. И сваки дан је поучаваше, упућујући је на спасење. А она се толико подвизаваше у пошћењу, да јој је блажена Павлина много пута говорила: Чедо, штеди тело своје да не ослабиш, него да можеш истрајати у подвигу до краја. – Но она већма борављаше у испосничким трудовима. А при крају дана својих блажена Зоја, – јер то беше њено име, -моли у Бога милост да јој открије да ли је њено покајање примљено. Човекољубиви Бог откри јој то на тај начин што јој даде дар исцељивања. Јер једнога дана дође у манастир ради исцељења нека жена која је тешко боловала од очију. А блажена Павлина, желећи да опроба Зојино покајање, рече јој: Чедо, помоли се за ову жену, не би ли јој Господ на твоју молитву дао исцељење. – И за неколико дана, када се Зоја мољаше за болесницу, бише исцељене очи њене. И исцељена жена се постриже, и би добра монахиња у њиховом манастиру. А блажена Зоја проведе дванаест година у великом покајању, и усну мирно у Господу. За све то време она нити пи вина, нити окуси јелеја, нити једе воћа. Њена храна беше само хлеб и вода; и то никад није јела досита. Јела је само увече; а понекад је узимала храну сваки други дан. Спавала је на голој земљи. Такав беше светитељкин подвиг, и такав њен крај.
Но потребно је наставити чудну повест о преподобном Мартинијану. Седам месеци прође док се блажени Мартинијан исцели од рана и опекотина које беше задобио стојећи у ватри. И стаде размишљати у себи, говорећи: Ако се не уклоним одавде у неко непознато место, лукави враг ме неће оставити, и неће ми дати мира. Зато убудуће треба да живим на таквом месту, где не може прићи жена. – Пошто тако поразмисли, он стаде на молитву, говорећи: Господару неба и земље, и Творче мора, учини оно што ће бити корисно по мене ништавног. Нe остави ме, и не допусти души мојој да потпуно пропадне, него ми помози, Господе Боже сила, и буди ми пут, и живот, и штап, и торба и хлеб.
И рекавши то, и целога себе оградивши крсним знаком, он напусти своју келију, и упути се к мору. А ђаво, видевши га где одлази, повика: Нека ликују силе моје, и нека блиста име моје, јер успех да те савладам, пошто те отерах из келије, и тело твоје ватром опалих, и начиних те бегунцем и заробљеником! – И продужи: Шта је, Мартинијане, зар бежиш одавде? Но ма куда отишао, ја ћу те наћи и ратовати против тебе. Као што те отерах одавде, тако ћу те отерати са сваког места где будеш живео. И нећу те оставити док те потпуно не победим и учиним безвредносним. – А блажени му одговори: Слаботињо, бедниче, мислиш ли да си ме ти отерао из мог обиталишта? Или сматраш да због унинија, због чамотиње, изиђох? Нe, никада! него изиђох ради тога, да тебе што потпуније сатрем. – И још рече: Није ли ти доста што си устројио први и други напад искушења против мене? Онда хајде, крени и трећи пут са својим лукавством против мене! Твој зли подухват ја уништих помоћју Бога мог, коме и принесох страдање моје. Зато те и сама она жена, коју си нахушкао против мене, сматра сада као дим и блато, и згази твоје безбожне и злотворне силе, те више не смеш ни сенци њеној да приђеш.
Док је светитељ говорио тако, ђаво ишчезе од њега. А блажени стаде појати псалам: Нека васкрсне Бог, и распрштаће се непријатељи његови! И нека беже од лица његова они који мрзе на њ! (Пс. 67, 1). И то појући он иђаше путем што води к мору А кад стиже у пристаниште, он нађе једног богобојажљивог морнара и упита га: Брате, не знаш ли неко мало острво на средини мора, на коме нико не живи? Морнар му одговори питањем: Због чега питаш о томе? Шта ће ти то? А блажени му одговори: Хоћу да се удаљим од сујетног света и побожно самоћујем, но не налазим места где бих у миру живео и избегао саблазни вражје. Он му на то рече: Има једно такво место, али је страшно. To je једна висока стена усред мора, са које се не види копно. Блажени одговори: За таквим местом чезнем, и такво обиталиште желим, до кога не може доћи жена. Морнар га упита: А одакле ћеш себи набављати храну? Блажени му одговори: Ја и ти ћемо се договорити: ти ћеш ми доносити храну, a ja ћу се молити Богу за тебе. Још нешто: ти ћеш ми доносити палмово грање, и ја ћу га плести; ти ћеш продавати моје рукотворине, и за добијени новац куповати хлеб и доносити ми. Исто тако доносићеш ми и воду у крчагу. Треба да долазиш два или три пута годишње, доносећи ми суви хлеб и воду.
Чувши то, морнар разумеде да је ово духовни човек, и обећа да ће све што му нареди чинити. И севши са њим на лађицу, отпловише до оног места. Пошто је дувао погодан ветар, они у сутон стигоше до те стене. Видевши да је место врло згодно, блажени се обрадова душом и захвали Богу. И благословивши морнара, пoпe ce на стену и запева: Дуго чеках Господа, и погледа на ме, и услиши молитву моју, и извади ме из јаме страсти, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Пс. 40, 1-2). А кад заврши псалам, и помоли се Богу, он рече морнару: Иди у миру, брате, и донеси ми хлеб и воду, и палмово пруће да правим котарице. Морнар га упита: Ако хоћеш, донећу ти и дрва, да направимо једну кућицу за тебе. А блажени то не хтеде, него сеђаше на стени, паљен дневном жегом и смрзаван ноћном хладноћом.
И морнар сваке године два или три пута доношаше блаженоме хлеб и воду, као што му овај беше наредио. И с радошћу провођаше преподобни Мартинијан живот на стени, јер нађе мира побегавши од света. И слављаше Бога дан и ноћ, и поучаваше себе непрекидним богоразмишљањем. Но лукави ђаво не престаде војевати против праведника, већ му и тамо стаде пакостити. Тако једне ноћи он диже буру на мору, и преподобноме прећаху огромни таласи, који на читавих десет метара прелетаху изнад његове главе. И викаше ђаво: Ево, сад ћу те потопити Мартинијане! А он без узнемирења одговори: Слаботињо! бедниче! зашто се улудо мучиш? Привиђења ме твоја неће уплашити, нити претње твоје узнемирити, јер се ја уздам у Господа мог Исуса Христа, и Њиме ћу те потпуно посрамити. И рекавши то, он стаде појати: Спаси ме, Боже, јер дође вода до душе моје! Пропадам у дубоком глибу морском, и вали ме затрпавају (Пс. 68, 1.2). И завршивши псалам, стаде говорити: Господе Исусе Христе, Јединородни Сине невидљивог Оца, Ти си ради спасења нашег сишао на земљу; Ти заповедаш мору, и држиш све, и наређујеш ветровима, јер Те све и сва са страхом слуша. Услиши мене у овај час: заустави буру морску и напаст што кидише на ме, и посрами насрнулог на ме ђавола, јер је Теби све могуће, Господе! – Док је светитељ тако говорио, ђаво постаде невидљив. И блажени остаде неповређен. И проживе на тој стени шест година, трпећи сваку ваздушну непогоду ради спасења свога. Али ни тада ђаво не престаде измишљати искушења против њега, и наведе на светитеља другу, много страшнију напаст од оне прве.
Једнога дана виде ђаво на мору лађу где плови; у њој беху људи и жене. Он подиже ветар и буру; и лађа, витлана буром, удари о неку стену, и разби се, те се сви подавише. Само једна девојка дохвати се даске, и помоћу ње доплови до оне стене, на којој живљаше блажени Мартинијан. Ухвативши се за стену, девојка стаде запомагати: Смилуј се на мене, слуго Божји, те ми пружи руку, и спаси ме од ове воде, и не остави ме да ме прогута дубина морска.
А блажени, видевши да јој ниоткуда нема спаса, осмехну се и рече: И ова је замка од ђавола. Али, нећеш ме победити, ђаволе! – И размишљаше у себи говорећи: Авај мени грешноме! опет искушење стоји пред душом мојом, шта ћу да радим? Ако јој не пружим руку, и не извадим је из воде, удавиће се, и на души ће мојој бити грех, јер ћу бити убица њен. Ако је пак извадим, онда ми је немогуће остати овде са њом. Заиста, ово је за мене страшнија опасност и напаст од оне прве. Јер од оне, пошто беше на земљи, могао сам бежати; али од ове немам куда да бежим, пошто је ово местанце усред воде, те је немогуће избавити се од ове опасности. – Затим, пруживши руке ка небу, рече: Господе, не остави ме да пропаднем, него учини оно што је корисно по душу моју! – И рекавши то, он јој пружи руку, и извади је из воде на суво. И видевши да је лепа, он јој рече: Зацело се сено и ватра не могу заједно сместити, зато не можемо ја и ти заједно остати. Ти дакле остани овде и не бој се; имаш хлеба и воде, да једеш и пијеш; и биће ти доста док не буде дошао овамо морнар који доноси хлеба и воде. До тог времена има још два месеца. А кад буде он дошао, ти му испричај шта се десило, и он ће те одвести одавде.
Рекавши то, светитељ осени море крсним знаком, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти заповедаш мору и ветру који Те слушају с трепетом, погледај на мене и смилуј се на ме, и не остави ме да пропаднем. Јер ево ја ћу се у име твоје бацити у море, јер ми је боље да у води умрем, него да се телесном страшћу прилепим за жену. – И окренувши се к девојци, рече јој: Спасавај се, девојко! Бог нека чува душу твоју од свих напада вражјих! и нека те сачува до краја!
Рекавши то, он се баци у море, и стаде пливати. И одмах, по промислу Божјем, два делфина га примише на своја леђа, и однесоше. А девојка посматраше како га носе поврх воде, док се пe изгуби из њених очију. И делфини изнеше блаженога на обалу. Ступивши на земљу, он се помоли Господу говорећи: Хвала Ти, Господе Боже мој, што си мени недостојном указао милост твоју. Но и до краја немој ме напуштати, Човекољупче! – И говораше себи: Нe знам шта да радим, јер ме у планинама и пустињама не оставља ђаволско зло. Ето, ни на мору ме не остави; просто не знам шта да чиним. Но, добро је да извучем поуку из Еванђелских речи, и да поступим по њима, јер Господ овако учи: А кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).
И рекавши то, стаде путовати из места у место, из града у град, странствујући и говорећи себи: Бежи, Мартинијане, да те не сустигне напаст! – И тако бежећи и гонећи себе, он провођаше дане своје. Нo у том бежању није носио ни штапа, ни торбе, ни хлеба, ни две хаљине, ни новаца у појасу, нити ишта што је потребно за одржавање тела. Нeгo je у сваком граду, или селу, у које би дошао, питао ко je у њему добар човек, па би код њега свраћао и добијао потребну храну. А кад би га затекла ноћ у пустињи, или у пољу, он би ту преноћио одморивши се мало. Тако он у току две године, бежећи и гонећи себе, пропутова сто шездесет и четири града. Најзад дође у Атину. И епископу атинском би откривено од Бога све што се тиче блаженог Мартинијана. A преподобни, сазнавши унапред за време своје кончине, уђе у цркву болестан. И легнувши на земљу, рече онима што беху тамо: Зовите ми брзо епископа. – А они мишљаху да је луд. Но кад их поново замоли, они га послушаше, одоше к епископу и рекоше: Један човек лежи у цркви, не знамо ко је, и да ли је луд, тек он моли: Зовите ми епископа. – А епископ им одговори: Ви сте луди, јер је он бољи од мене. И уставши, журно оде у цркву. А блажени, када угледа епископа, хтеде да му пође у сусрет, али не имађаше снаге, него пружи руке своје к њему, одајући на тај начин дужно поштовање архијереју Божјем. Епископ пак указа му врло велику почаст, говорећи: Бог ми давно обећа да ми покаже слугу Свога. И ево Он, Нелажни, испуни сада Своје обећање. А ти, када се настаниш у Царству небеском, помени и моју душу, молим те. А блажени му на то одговори: Благослови, оче, и моли Бога за мене, да бих обрео слободу, када претстанем праведном суду Његовом. Рекавши то, он подиже очи своје на небо, и рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој! И прекрстивши се, рече епископу: Оче, предај ме Богу! и лице му се стаде осмехивати. И тако веселећи се, света душа његова се разлучи од многострадалног тела, и оде у руке Божје. И упокоји се у Господу преподобни Мартинијан 422 године, добро завршивши свој животни подвиг, и веру одржавши. И оде у Царство небеско да прими уготовљени му венац.
Ко се неће дивити овом храбром подвижнику, и ко неће величати трпљење његовог непобедивог и неустрашивог житија, како се до краја подвизава ради спасења душе своје, и устроји мучеништво себи? Јер пошто тада не беше гоњења на хришћане, он сам себи наметну мучеништво; и сам се лично бори са ђаволом, и одби све његове насртаје. Он сам себи беше и гонитељ и судија и мучитељ, јер добровољно причињаваше себи страдање. Заиста га треба назвати мучеником и храбрим страдалцем. Он пренебрегну огањ, и привременим огњем уништи вечни огањ; ђаво натутка жену против њега, а он је молитвом својом начини слушкињом Божјом. Али треба да испричамо и о оној девојци што остаде на стени у мору, како проведе свој живот и како га заврши. Јер молитва блаженог Мартинијана за њу не би без успеха.
Пошто остаде на стени, та девојка добијаше хлеба и воде, као што јој беше рекао блажени Мартинијан. А онај морнар, који је блаженоме доносио хлеба и воде, када се после два месеца, по своме обичају, приближи са лађом стени, он место монаха угледа девојку где седи. Помисливши да је то привиђење, уплаши се и крену лађом назад. А девојка повика: Нe бој се, брате, ја сам заиста жена и хришћанка! Ходи, господине, овамо, да ти кажем у чему је ствар. Али он немаше поверења и бојаше се. Тада се девојка стаде клети и говорити: Тако ми Цара Христа – хришћанка сам! Немој ме се бојати, већ ходи овамо да ти испричам шта се десило. – Онда морнар пристаде лађом уз стену, и упита је: Где је онај монах што је овде био? Како је и куда отишао одавде? И ко тебе довезе овамо и искрца на ову стену!
Она се прекрсти, и стаде му причати шта је било. А када он чу све, удиви се веома, и рече јој: Хајде да те одвезем одавде у твој град. Но она му одговори: Нe, брате, молим ти се, немој ме кретати одавде, него ми укажи човекољубље: иди у село и донеси мушко одело, хлеба и воде, као што си доносио блаженом оцу. И добићеш подједнаку награду од Господа Христа. Јер Он не прави разлике између мушког и женског рода. Као што каже апостол: Сви сте ви једно у Христу Исусу (Гл. 3, 28). Немој се, дакле, гнушати мене која желим да се спасем. Јер да Бог није хтео да ме спасе, не би ме избацио на ову стену. Али ме ни ти не одбаци зато што сам жена. Сети се да Бог створи Адама и Еву, и да се у последње дане јави свету родивши се од пречисте Дјеве Богородице. Буди стога добар и према мени, као што си био добар према преподобном оцу: иди кући и донеси ми, као што ти рекох, мушко одело, хлеба и воде. Усто донеси и вуну да је рукама радим. А доведи и своју жену, и она ће ме обући у мушко одело, и наредити ми шта да радим. Господ мој нека буде с тобом у све дане живота твог, и нека ти и у овом и у оном животу подари благодат и милост и опроштај грехова! – Морнар јој одговори: Све ћу учинити како ми кажеш, само се ти држи храбро, и Бог ће ти испунити жељу.
Рекавши то, он отплови лађицом, и врати се кући својој. И после два дана он узе своју жену и све што му беше рекла она девојка, и дође к њој. И изишавши из лађице, жена морнара узиђе на стену код девојке, и целиваше једна другу, и поклонише се једна другој до земље. Онда жена заједно са мужем изнесе код ње са лађе све што беху донели. Тада девојка замоли морнара да се мало удаљи, док се она обуче у мушко одело. А кад се он удаљи, она скину са себе женске хаљине, скинувши уједно и немоћ женску, и обуче се у мушко одело и мудрост, и опаса се мушком силом. И помоли се говорећи: Господе Боже, Ти си услишио све од памтивека светитеље Твоје, услиши и мене грешну: учини да на овом месту и у овом мушком оделу добро и несметано обавим подвиг свој, сачувај душу моју, утврди срце моје, окрепи тело моје, и упути душу моју богоугодништву, а онима који ми послуже у томе, дај достојну награду, јер си благословен вавек, амин. – Затим рече жени: Молим те, госпођо, када ми будете доносили хлеба и воде, доносите ми и вуну, да не бих забадава јела ваш хлеб. А хаљине моје узми себи за успомену на мене ништавну. – Рекавши то, отпусти их с миром.
Трећега месеца дође к њој опет жена с мужем доносећи јој храну. А блажена дјева радоваше се и хваљаше Бога у оваквом свом житију, и твораше дању дванаест молитава, а ноћу двадесет и четири. Њена храна беше: литра хлеба на два дана. И тако, крепљена и чувана Господом, она добро обави подвиг житија свог. Када се искрцала на стену било јој је двадесет и пет година. А на стени проведе шест година. Потом, на два месеца пред долазак морнара и његове жене, она предаде душу своју у руке Господу. Име јој беше Фотинија.
Два месеца после кончине свете девојке Фотиније, дође морнар са својом женом, и затекоше је мртву: лежала је чесно, са рукама прекрштеним на грудима, са устима потпуно затвореним, и очима исто тако, лице јој беше светло, изгледала је као да спава. И они се поклонише светом телу њеном. И као прекрасан јутарњи цвет они је положише на лађицу, и отпловише у град Кесарију Палестинску. А морнару би откривено у виђењу све о овој светој девојци. И он отиде епископу кесаријском и обавести га о њеном врлинском житију. А епископ са целокупним клиром сахрани је чесно на светом месту, уз појање псалама и песама, са свећама и кадионицама, у Христу Исусу Господу нашем, коме част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ОЦА И СИНА
 
Распети на крсту за веру у Христа овај свети отац и син пострадаше.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЕВЛОГИЈА
архиепископа Александријског
 
Овaj свети отац беше архиепископ александријски пре светог Јована Милостивог, у време цара Маврикија и Фоке[9]. Бранио Православље од јеретика Монофизита. Учинио је многа чудеса. Између осталих и ово. Епиcкoп римски пресвети Лав беше написао светом Флавијану Цариградском (446-449) пре Халкидонског Сабора ону знамениту посланицу о Православљу. Њу сада прочита овај свети Евлогије. И он је не само усвоји и похвали, него је и свима препоручи. А Бог, желећи да прослави ове своје слуге: Лава и Евлогија, посла к Евлогију Анђела у облику Лавовог архиђакона. Анђео захвали светом Евлогију што је тако примио поменуту посланицу светог Лава. Евлогије је разговарао са Анђелом као да говори са архиђаконом папе Лава. А када Анђео отиде од њега, тада он сазнаде да је то био Анђео Божји. И он узнесе благодарност Богу. Предаде душу своју у руке Његове 607 године 13. фебруара.
 
СПОМЕН ОБНАВЉАЊА ХРАМА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ и СВЕТЕ ТЕКЛЕ
У Посали (или Пусги)
 
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА И МУЧЕНИКА
АКИЛЕ и ПРИСКИЛЕ
 
Спомен ових светих Апостола, сатрудника св. апостола Павла (Д.Ап. 18, 1-3; Рм. 16, 3; 1 Кор. 16, 19; 2 Тим. 4, 19), празнује се на данашњи дан, а још и 4. јануара и 14. јула[10].
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АКЕПСИМА[11]
 
Преподобни Акепсим живљаше у време цара Теодосија Великог[12], недалеко од града Кира у Сирији. Затворивши се у малој келији под земљом, он проведе у њој шездесет година. За то време нити он кога виде, нити ко њега виде. Непрестано радећи на спасењу свом, он се непрекидно мољаше Богу, и од њега добијаше сваку утеху. Келија његова беше ископана у земљи, и беше врло неудобна за обитавање. Храна му беше грашак, расквашен водом; и то је узимао једанпут недељно. Потребну за пиће воду он је једном недељно захватао са оближњег извора, али тако да га нико виђао није. Најзад, пред крај живота, после дугих и упорних молби и наваљивања, он просто би приморан да се прими свештеничког чина. Сатворивши многобројна чудеса, он на педесет дана раније провиде своју смрт, и у миру предаде дух свој Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Црква светих апостола Петра и Павла, најстарија у Српству, северно од Новога Пазара, на ушћу Дежеве у Рашку, с леве стране ове. Ту је Немања држао сабор противу богумила; ту се и престола одрекао; ту је била и столица рашког епископа. Доцније била турски магацин.
  2. To cу Ђурђеви Стубови у Рашкој.
  3. Диоклитија – Дукља, названа тако по главном граду, близу данашње Подгорице, који је подигао римски цар Диоклецијан. To je синонимни назив за Зету (данас Црну Гору), по реци Зети, али који има и шире значење.
  4. Појам Далмације протезао се и на Диоклитију, па чак и на исток и на југ.
  5. Због немира у Рашкој Немањин отац је морао бежати у Зету, где му се у Рибници, близу Подгорице, родио најмлађи син Стефан Немања, 1114. године.
  6. О животу преп. Симеона у Светој Гори и о његовом престављењу видети и у Житију Св. Саве под 14. јануаром.
  7. Преподобни Симеон упокојио се 13. фебруара 1200. године, када му је било 86 година од рођења.
  8. Преподобни Мартинијан се подвизивао крајем 4. и почетком 5. века (+422 г.).
  9. Свети Евлогије био патријарх Александријски од 579 до 607. Цар Маврикије владао Византијом од 582-602, а цар Фока од 602-610 год.
  10. О њима видети опширније под 14. јулом.
  11. Преп. Акепсим се још спомиње и 29. јануара и 3. новембра (осим ако се не ради о неком друтом преподобном са истим именом). Његов живот записа бл. Теодорит Кирски („Филотеос Историја“, 15).
  12. Царовао од 379 до 395 године. За време његова царовања вера хришћанска коначно утврђена у Римској царевини.

Један коментар

  1. Св. Теодоре моли Бога за нас !

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *