НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
3. ФЕБРУАР
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ
СИМЕОНА БОГОПРИМЦА
 
Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј[1] нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: „Ето девојка ћe затруднети и родиће сина“ (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. – И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. – И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.
 
CПOMEН CВEТE ПРОРОЧИЦЕ
AНE
 
Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија – Христос (Лк. 2, 36-38).
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АДРИЈАНА и EВУЛA
 
Родно место ова два мученика беше град Ванеја[2]. Жељни да постану исповедници Господа Христа и мученици, они дођоше у Кесарију Кападокијску, где многи мученици беху пострадали. Чим дођоше, они објавише да су хришћани. И бише изведени пред кнеза Фирмилијана. И пошто смело исповедише Господа Христа, одмах их тукоше по леђима и ребрима, па их онда ставише на друге веће муке. Али пошто у свим тим мукама они остадоше чврсти и непоколебљиви у исповедању Христа, кнез се силно разјари и баци их дивљим зверовима да их растргну. И то прво би блажени Андријан бачен пред једнога лава; и пошто се врло јуначки борио са њим, он, благодаћу Божјом, остаде неповређен. Кнез онда нареди те му отсекоше главу. Затим кнез обасу светог Евула ласкама и саветима, еда би га склонио да се одрекне Христа. Али пошто овај ни у шта не сматраше његова ласкања и савете, кнез нареди те и њега бацише пред истога лава. И он победи лава, и остаде неповређен. Тада кнез нареди те и њему отсекоше главу. И тако обојица примише бесмртне венце мучеништва 309 године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВЛАСИЈА ГОВЕДАРА
 
Свети Власије беше родом из Кесарије Кападокијске. Син врло богатих родитеља. Богатство њихово, које се састојало у стоци, он увећа. И од тог богатства он обилно дељаше милостињу сиромасима. А када настаде гоњење хришћана од стране јелина, тражаху и овог блаженог Власија, али га не нађоше. Због тога јелини претражише и пустиње и горе. Када за то дознаде храбри Христов борац, он се сам пријави гониоцима са толиком радошћу као да га зову на царску гозбу. Па још угости и изгрли своје гониоце и убице као добротворе и доброжелатеље.
Изведен на суд, и питан од намесника, он каза и име своје, и веру своју, и занимање своје. Одмах га распрострше по земљи, и бише сировим говеђим жилама. А Бог олакша његове патње, и исцели његове ране. Видевши то чудо, намесник то назва мађијом. Затим баци светитеља у казан пун кључале воде, наредивши да остане у њему пет дана. А Анђели Божји сиђоше, и храбраху мученика да се не боји, него да има смелости. Онда растурише ватру, и онемогућише да мученику нашкоди. А када после пет дана дођоше војници да изваде светитеља из казана, нађоше га жива где заједно са Анђелима пева. Стога сви ови војници одмах изјавише да су хришћани.
Када за то сазнаде намесник, он посла друге војнике да изваде мученика из казана. И они, дошавши, објавише да су хришћани. Затим сам намесник лично оде тамо, и виде светитеља у казану пуном воде. Али помисли да се вода охладила. Стога нареди да му донесу од те воде да се умије. И чим то уради, одмах ослепе бедник. И чим ослепе, испусти и своју погану душу. A Христов мученик оном водом крсти све војнике који вероваше у име Свете Тројице. Затим отиде до обора где је била његова стока; поучи своју мајку и своје рођаке свему што им је потребно за спасење, и тако предаде душу своју у руке Божје. А који год беху крај њега при његовој блаженој кончини, видеше свету душу његову где изиђе из тела као бела и светла голубица и одлете на небо. Свето пак тело његово сахранише на том истом месту. А његов пастирски штап, пободен у земљу, процвета и разви се у велико дрво, и гранама својим покриваше олтар цркве, подигнуте над моштима мучениковим[3].
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА
АЗАРИЈА
 
Азарије, свети пророк Божји, беше син Адидов. Делао за време цара Асе. Проповед му огњена. Он, богонадахнут, објављује: Чујте ме, Асо и све племе Јудино и Венијаминово; Господ је с вама, јер сте ви с њим; и ако га устражите, наћи ћете га; ако ли га оставите, и он ће вас оставити (2 Дневн. 15, 2). Када се упокоји, би сахрањен на њиви својој.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПАПИЈА, ДИОДОРА и КЛАВДИЈАНА
 
Свети мученици Папије, Диодор и Клавдијан пострадаше у Памфилијском граду Аталији[4] за царовања Декија[5].
Беху сточари и, као хришћани, шираху међу незнабошцима веру у Христа. Због тога их оптужише и, по наређењу управитеља области Пуплија, бише ухваћени и доведени пред њега на суд. На суду они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог, да је Творац неба и земље, и да осим Њега нема другога Бога. Чувши то, управитељ области се разјари и нареди да свете подвргну различним мукама. Али, пошто их тиме не могаде принудити да се одрекну вере у Христа, он нареди да им се главе отсеку мачем.
Тако умреше за Христа свети мученици и примише од Њега мученичке венце. Хришћани чесно сахранише тела њихова у славу Христа, Бога нашег,
 
СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА
СТАМАТИЈА и ЈОВАНА, и са њима НИКОЛАЈА
са острва Спеце
 
Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Начине на које премудри и преблаги Промисао Божји све уређује не може ни ум људски да смести, ни разум да схвати, ни језик да искаже. Људи једно намеравају, но Бог друго заповеда. Саул тражаше да нађе изгубљену магарад оца свога, а Промисао Божји га постави за цара Израиљу. Давид ношаше храну браћи својој на бојиште, а премудри Промисао изабра га да буде победилац иноплеменика и разбојника Голијата.
Тако и ови свети Мученици полажаху на пут из своје отаџбине да би трговали, да би задобили пролазно богатство, а премудри Промисао Божји позва их на тај начин да добију велики и неочекивани добитак. Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Јер ови свети полажаху из своје отаџбине ради привременог добитка, али их невреме или боље рећи Бог доводи у пристаниште мученичких подвига и показује их као венценосне и победоносне мученике.
Стаматије и Јован, новојављени Мученици Христови и сјајни светилници Цркве, бејаху роћена браћа, роћени и одгајени на острву Спеце крај Пелопонеза. Отац им се зваше Теодор, по презимену Гинис, а мати Анеза. По смрти, отац им остави осредње богатство, те они, одраставши заједно са осталом својом браћом, бављаху се ситном трговином, по обичају својих мештана. Године 1822, када се затресе земља и море од устанка против безбожних и безаконих тирана Отоманских, они кренуше из своје отаџбине ради трговине. Кренуше на море са бродом пуним уља, но гоњени силним ветровима и морском буром доспеше на малоазијску обалу, према острву Хиосу са источне стране, близу Чесмена, у место звано Алацата.
Зауставивши се тамо, изиђоше на обалу и јавише се неком хришћанину, кога сматраху за правог хришћанина, и пошто му се преставише ко су и шта су, замолише га, давши му довољно новаца, да се постара за поправку њиховог малог брода. Овај међутим, уместо да им помогне као што обећа, отиде као други Јуда и издаде ову браћу турском аги онога места, и узевши од aгe људе врати се на место где беху браћа и зароби их. Заробљеника беше свега 7, од којих двојица, покушавши да беже буду одмах убијени, док се други двојица бацише у море. Тако преосталу тројицу: капетана лађе и ову двојицу браће, ухватише Турци и поведоше на острво Хиос и предадоше их тамошњем паши. Беше то 26. јануара 1822. г. Турски паша, испитавши их ко су и шта су, нареди да двојицу браће затворе у мрачну тамницу, a оног трећег старијег, по имену Николаја, да изведу изван града на поље које се зваше Вунаки, и да га посеку. Водећи га на посечење Турци га успут наговараху да се потурчи, обећавајући му да ће му поклонити живот. Он им на то одговори: „Зар сада да ја стварам други свет? Нe. Хришћанин сам рођен и као Хришћанин ћу и да умрем. Нећу да се одричем своје вере.“ И тако стигавпш на одређено место, посекоше тамо овог исповедника Православне вере Христове.
Док су се два брата младића налазила у мрачној тамници пашиног дворца, паша одреди два своја човека: једнога чауша званог Сериф и другога неког Лазу (обојица беху лукави и зли људи) и обећа им велике дарове ако успеју да убеде двојицу браће да постану Турци, па било претећи им мукама, било обећавајући им дарове. Имађаше овај проклетник велику жељу да их наведе да се одрекну свете вере Христове и да постану муслимани, рачунајући то као свој успех и велику част. Као што сведоче они који су били присутни, он је говорио овако: „Била би велика корист за нас да придобијемо такве људе за нашу веру“. Добивши дакле такво наређење од паше, ова двојица проклетника шта све не учинише и не измислише на браћу да би их придобили! Нису престајали ни за моменат узнемиравати их, преврћући дрвље и камење, као што вели пословица; час обећавајући велике поклоне и почасти, час претећи им мукама и казнама. Но и поред свега тога ови светитељи остадоше чврсти и непоколебљиви и одговараху им са великом смелошћу.
После 7 дана, пошто не могоше никако да их поколебају у чврстини њихове вере, пођу ова два Турчина паши и кажу му: „Ефендија, ови су схватили као да их ми нећемо мучити, па зато се држе чврсто своје пизме. Дозволи нам да их ставимо на муке, можда ћемо тада успети да их убедимо, иначе се са великом дрскошћу противе и противрече нам“. Чувши то паша, мало размисливши, рече им: „Ти ђаури имају такав обичај, и ако реше да се држе своје пизме немогуће је да их неко обрати. Пре ће неко да им отсече главе, него што ће их одвратити од њихове пизме“. Тако рече паша присутним око њега агама. Један од селских кнезова, по имену Хаџи Полихроније, који је био присутан, чуо је то својим ушима из уста самог паше. Затим на крају додаде паша: „Сутра ће се та ствар окончати“.
Ови пак добри младићи, иако су били у тамници затворени и нико им ништа није рекао, дознадоше унапред кроз божанско откривење да ће следећег дана окончати свој добри подвиг, и зато радујући се говораху затвореницима: „Браћо, ми сутра завршавамо свој живот, сутра је последњи дан нашег живота овде“. Због тога они затражише тајно да им се донесе хартија и перо, те написаше и послаше тајно своју исповест епископу Хиоском, тражећи од њега да нађе начина да их удостоји Пречистих Тајни Христових. To учинише преко неке жене по имену Франге, која је долазила у тамницу своме мужу званом Агапит, затвореном у исту тамницу због неког другог разлога, иначе други нико није могао да улази у тамницу. По тој истој жени епископ Хиоски им поручи да остану чврсти у вери и да се припремају са молитвама и сузама, не плашећи се смрти, јер их очекује рајска слава и вечна радост са Мученицима на небу. Епископ такође рече жени да дође ујутру рано да би браћи однела Свете Tajнe, јер свештенику или неком другом хришћанину није било дозвољено да улазе у тамницу. Чувши из уста ове жене овакве поуке од архијереја, младићи заблагодарише Богу са сузама и проведоше сву ноћ у бдењу, певајући каноне Богородици и Акатист и друге молитве, колико су знали, молећи се Владичици Богородици да посредује код Сина Свог да им подари силу и моћ да се не уплаше смрти.
Пред зору ови Светитељи мало отспаваше и, пробудивши се ујутру, рекоше другим хришћанима: „Ми, браћо, данас завршавамо путовање живота нашег, зато вас молимо да се молите и ви Господу нашем да нам дарује силу“. Онда скидоше своју одећу, и све што су имали сувишно раздадоше оним хришћанима затвореиицима, а такође и оно нешто новца што су имали са собом. Кад настаде дан, архијереј им посла Свете Дарове по оној жени, које ова света браћа примише са сузама. Пошто се причестише Пречистим Тајнама Христовим заблагодарише веома Гoспoду и затим узеше мало хране те једоше. По оној пак истој жени заблагодарише епископу што је тако мудро испунио њихову жељу, а послаше му и нешто пара молећи га да кад окончају опева њихова тела и да их спомиње у молитвама.
После тога, пошто прођоше два часа, паша издаде наређење да их изведу из тамнице и да их онако везане доведу под његов сарај где обитаваше, и да их питају дали хоће да постану Турци да спасу свој живот, иначе ће им бити главе отсечене. Наређење тираниново би одмах извршено. Пошто доведоше Светитеље, отпоче џелат да их убеђује да га послушају да приме отоманску веру и да тако спасу свој живот и удостоје се велике части. На то ови блажени повикаше великим гласом: „Умрећемо као Хришћани! Хришћани смо, Хришћани смо се родили и као Хришћани ћемо и да умремо. Нећемо се одрећи Христа макар нас исекли на комаде. Све што хоћете да чините, чините што пре, немојте узалуд губити време. Ми се никада нећемо одрећи наше вере“. Све је то чуо и сам паша са свог прозора на коме је седео, јер су свети мученици говорили то громким гласом. Зато одмах издаде наређење да им отсеку главе.
Одмах затим зграбише Турци светитеље као крволочни вуци и повукоше их са великом буком изван тврђаве, носећи испред њихових очију два гола мача да би их застрашивали. Очевидци који су све то посматрали, дрхтали су видећи толику помахниталост турску. Од тога се на моменат уплаши и један од двојице браће, Јован, и лице му се измени. Видећи то његов брат Стаматије рече му: „Шта се десило с тобом, брате? Уплашио си се? Нe сећаш ли се наше заједничке одлуке да не издамо веру нашу? Како се сада показујеш плашљив? Моли се Пресветој Богородици да нам да снаге“. Ове речи охрабрише Јована. Док су их водили изван тврђаве на поље звано Вунаки, мноштво народа иђаше пред њима и за њима, а блажени викаху громким гласом: „Хришћани смо! И ради Христа идемо на смрт!“ Када су дошли на место где беше кланица, испод cтape чесме, Турци се зауставише да их поново питају да ли су се покајали и да ли су одлучили да приме веру Мухамедову, иначе ће их посећи, и при том показиваху мачеве. Тада громким гласом повикаше обојица: „Браћо Хришћани, Хришћани смо и за Христа умиремо!“ Шта више, они ово рекоше три пута: „Хришћани, Хришћани, Хришћани смо! Нећемо променити нашу веру! Помјани нас, Господе, у Царству твоме“. Тада им одмах посекоше главе, и тако ови блажени примише мученичке венце, и узиђоше венценосци на небо да се радују вечно са Мученицима и Страдалницима. To би 3. фебруара 1822. године.
Свете мошти ових светитеља оставише Турци са презрењем на месту извршења пресуде. Између њих ставише једну хартију на којој су написали разлог отсецања њихових глава: да су били против цара и да су лопови. После три дана натераше неке Хришћане те одвукоше њихова света тела до мора и натоваривши их у чамац, бацише их у море. Неки Хришћани мученикољупци решише потајно да извуку из мора тела ових светих, али због великог страха уредише ту ствар овако: Обавестише неког христољубивог и мученикољубивог хришћанина по имену Георгија, који беше кожар по занату и ради свога посла беше стално на морској обали. Њега они замолише да пази на море, неће ли море избацити на површину света тела њехова. После четири дана, пошто дуваше јак јужни ветар, море избаци свете мошти на месту Лонариту. Хришћани узеше света тела и погребоше тајно на једној њиви, али главу мученика Јована не нађоше него само главу светог Стаматија.
To je мученичко житије светих новомученика Христових, Стаматија и Јована, добре и свете браће, и са њима њиховог саподвижника Николаја, као што смо све ово брижљиво дознали од истинољубивих људи, не додајући томе ништа наше. Тако су се подвизавали ови победоносни младићи, и тако су се одржали до краја, чувајући благо наше благочестиве вере Хришћанске, због које су им и отсечене главе. Бејаху пак по узрасту, како су нам причали, Стаматије око осамнаест година, а Јован пак око двадесет и две. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми да очувамо беспрекорну веру нашу до краја, праћену уз TO joш и богоугодним делима, да би тако задобили и Царство Небеско. Амин[6].
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
СИМЕОНА ТВЕРСКОГ
 
Епископовао као први епископ у граду Тверу (у Русији).
Благ и кротак, али и неустрашиво храбар кад је ваљало бранити истину и правду, и залагати се за потлачене и мучене. Мирно се упокојио 1289. године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ КНЕЗОВА:
СВЈАТОСЛАВА и ДИМИТРИЈА,
сина његовог
 
Њихове свете мошти почивају у граду Јурјеву Пољском, у посебном храму.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
КЛАВДИЈА
 
У миру се упокојио.
 
СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ
РОМАНА
кнеза Угличког
 
Син Владимира кнеза Угличког и ревнитељ благочестивог живота. Пун љубави еванђелске. Зидао и издржавао многа сиротишта, болнице и гостопримнице. Подигао око петнаест цркава у разним местима своје кнежевине. Свети Роман сваки дан бивао на служби Божијој. После смрти своје супруге сав се потпуно посветио подвизима поста, молитве, добротворства и благочешћа. Преставио се 3. фебруара 1285. године, и сахрањен у цркви Преображења у Угличу. Око 1485. године свете мошти његове биле обретене нетљене и читаве. Године 1609. мошти му буду спаљене од туђинаца, но остатци св. моштију продужише точити исцељења вернима.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
АНАТОЛИЈА
 
Епископовао у граду Адани у Киликији у време св. Јована Златоуста.
 
CПOMEН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПАВЛА и СИМОНА
 
Ови свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Птоломеј II, Филаделф, син и наследник Птоломеја Лага (285-247 г.), био је јодан од најзнаменитијих владара египатских. Познат са своје љубави према науци. Његовим старањем основана Александријска библиотека. Желећи да освоји Сирију, он на путу ка Сирији покори Јудеју. По његовој жељи и старању извршен превод Старога Завета од стране Седамдесегорице преводилаца. Тај се превод назива Преводом Седамдесеторице тумача, или преводилаца. Са тог је превода извршен словенски превод Старога Завета. Тај се превод употребљава у Православној Цркви.
  2. Град Ванеја или Ван налазио се на источној обали језера са истим именом, у Јерменији.
  3. Свети мученик Власије живео и пострадао у трећем веку.
  4. Памфилија – област у јужном делу Мале Азије на обали Средоземног Мора. Град Аталија, сада Адалија, био је приморски град ове области и седиште управитеља области.
  5. Декије – један од најсвирепијих гонитеља хришћана, царовао од 249 до 251 године.
  6. Ови свети пострадаше на острву Хиосу 1822. год.

Један коментар

  1. Св. Теодоре моли Бога за нас !

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *