НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ФЕБРУАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
16. ФЕБРУАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДВАНАЕСТ МУЧЕНИКА
ПАМФИЛА презвитера, ВАЛЕНТА ђакона, ПАВЛА, и осталих
 
Дванаесторица светих мученика, удостојени не само пророчког и апостолског дара него и увршћени међу њих, пострадаше за Христа у Кесарији Палестинској, за царовања Диоклецијанова. Међу њима пpви по броју и чину беше свети Памфил, презвитер тога града. Родом из Берита[1]. Још из младости одличан зналац световне философије; пун и духовне мудрости; украшен врлинским животом; славан исповедањем Христа. За њим Валент, ђакон елијске цркве, стар годинама и сед разумом и мудрошћу, јер Свето Писмо знађаше напамет. Трећи беше Павле, из града Јамније, човек пламене вере и огњене ревности за побожност, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Ова тројица бише од обласног управника Урбана стављени на разне муке за Христа; затим бачени у тамницу, где проведоше две године, све док после Урбана не дође за обласног управитеља Фирмилијан.
У то време из Египта бише прогнани сто тридесет исповедника Христових, и осуђени на рад у рудницима у Киликији[2]. Њих из Египта у Киликију спроведоше нека пет брата по телу и пo духу. При повратку из Киликије за Египат ова пет брата дођоше у град Кесарију, пошто их је туда водио пут. На градској капији упиташе их стражари, ко су и откуда су. A они, не скривајући истину, изјавише: Хришћани смо, а отаџбина је наша небески Јерусалим. – Зато их одмах као злочинце зграбише, и у тамницу вргоше.
Сутрадан, шеснаестог фебруара, бише из тамнице изведени на суд пред нечестивог мучитеља Фирмилијана пет светих египатских младића заједно ca гореспоменутим исповедницима Христовим: Памфилом, Валентом и Павлом. Судија најпре покуша да египатске младиће победи, претећи им разним мукама. Он издвоји на средину најстаријег међу њима и упита га, ко је. А он и за себе и за браћу своју смело одговори да су хришћани. На питање, како им је име, рекоше: Незнабожачка имена која су нам дали родитељи одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило. – На питање, одакле су, одговорише: Из горњег Јерусалима, – указујући на своју духовну отаџбину. А имали су у виду речи апостола Павла: Горњи Јерусалим слободан је, који је мати свима нама (Гал. 4, 26). Приступисте к Сионској Гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме (Јевр. 12, 22).
А судија Фирмилијан не разумеваше шта је то Јерусалим, и у којој се земљи налази. Јер се у то време свети град не називаше Јерусалим већ Елија. И то од доба када нечестиви цар римски Адријан место прекрасног града Јерусалима, разореног Титом, подиже на том месту град коме даде своје име, јер се он зваше Елиј Адријан. Он дакле назва Јерусалим Елија, и оскврнави света места, гроб Господњи затрпа земљом и камењем, и свуда намести погане идоле. И нареди да нико не сме тај град друкче називати него Елија. A то учини, желећи да име Исуса Христа избрише на земљи. И би међу нечестивим идолопоклоницима Јерусалим у забораву скоро двеста година, све до благочестивог цара Константина Великог и његове мајке Јелене. Стога обласни управитељ Фирмилијан, који је за царовања Диоклецијанова био у Палестини, није знао где се налази и који је то град Јерусалим, о коме говори свети младић. И нареди Фирмилијан да том блаженом младићу, који се звао Илија, вежу руке наопако, па да га нага обесе на мучилишту, и бију немилосрдно, да би казао који је то град Јерусалим и у којој се земљи налази. А он говораше да је Јерусалим отаџбина једино хришћана, и да нико други не може имати удела у њему; и налази се тај град на Истоку где се сунце рађа и испушта своје прве зраке. Тако свети младић философираше о горњем духовном Јерусалиму, и као бестелесан не хајаше за муке. А судија, не разумевајући шта он прича о Јерусалиму, мишљаше да су хришћани негде сазидали себи тај град и хоће да се супротставе Римљанима. Стога још свирепије мучаше светог Илију, да тачно каже о том хришћанском граду Јерусалиму где је сазидан. И пошто ништа више не могаде сазнати о њега до то, да је хришћанин и да је његова отаџбина Горњи Јерусалим, он осуди светог младића да мачем буде посечен.
Исто тако он стави на муке и остале младиће: Јеремију, Исаију, Самуила и Данила. Али и од њих чу оно исто што и од првога. Стога изрече пресуду, да и они буду мачем посеченн.
Затим извиде како стоји ствар са светим Памфилом презвитером, Валентом ђаконом и Павлом. И сазнавши да су они доста били мучени од обласног управитеља Урбана, и да су дуго у тамници држани, он не хтеде да их више мучи, него их само упита, да ли ће се покорити царском наређењу. И кад виде да су непоколебљиви, он донесе одлуку да и они буду мачем посечени.
А Памфилов слуга Порфирије, младић од осамнаест година, кога свети Памфил веома љубљаше због његовог целомудрија и благоразумности, када чу смртну пресуду над светим мученицима, повика из гомиле народа: Молим за тела светих, да их сахранимо! Рекавши то громко из средине мноштва народа, он иступи и стаде пред судију. Судија га испита, и када сазнаде да је хришћанин, нареди да га одмах обесе нага на мучилишту, на коме је и свету петорицу младића мучио, и да га љуто бију. И свети младић Порфирије би дотле бијен, док му се цело тело не претвори у ране и све месо отпаде са њега тако да му се кроз голе кости виђаше унутрашњост. A он у таквим мукама беше као стуб или камен неосетљив и безгласан, јер се нимало не узнемири, нити јаукну, нити уздахну, него ћуташе као стена. To још више раздражи мучитеља, и он нареди да му сурим крпама трљају ране. Затим донесе одлуку да буде спаљен. Стога побише у земљу велики колац, привезаше светог младића за њега, наложише дрва па запалише. A када огањ букну око њега, он громко призиваше у помоћ Исус Христа, затим умуче, предавши свету душу своју у руке Господу. Тако Порфирије претрпе муке после господара свог, али га претече у примању мученичког венца. Јер свети Памфил с друговима својим још не беше посечен, када свети Порфирије скончавши у огњу, отиде ка подвигостројитељу Христу.
Када свети Порфирије гораше на ломачи, међу присутним народом стајаше правоверни муж Селевкије, некадашњи војник. Чим свети Порфирије сконча, он отрча путем за светим мученицима који су били вођени на посечење. И затече и још живе, јер беху измолили у џелата мало времена да се помоле Богу. И он извести светог Памфила о мученичкој кончини љубљеног му Порфирија. И обрадова се свети Памфил, благодараше Бога. А Селевкије даваше последњи целив свети мученицима, када они приклањаху већ главе своје под мач. А војници, видевши то, познаше да је и он хришћанин, па га ухватише и одведоше судији. Судија нареди да и њега одмах посеку. А свети Селевкије беше из Кападокије, војник храбар и чувен у римској војсци. Он у почетку гоњења на хришћане исповеди Христа, и би много бијен. Затим би лишен војничког чина и почасти, и најурен из свог пука. А он служаше болесницима на раскршћима, и стараше се о ништима и сиротима. Сада пак, он мученик придружи се светим мученицима, он исповедник придружи се исповедницима, и радујући се отиде Господару свом, Христу Господу.
За светим Селевкијем похита да се мученичкој дружини придружи свети Теодул, муж стар и благолик, један од укућана обласног управитеља Фирмилијана, поштован од свију због своје седине, јер је већ и праунуке имао. Потајно верујући у Христа, он приступи једноме од светих мученика вођених на погубљење, и замоли га да се помоли Христу Богу за њега. To видеше неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст.
За свима овима дође свети Јулијан, као последњи од дванаесторице. Он беше из Кападокије као и свети Селевкије, човек верујући и добродетељан. Он беше пошао у Кесарију Палестинску по неки алат. И када се приближи граду, он угледа ван зидина градских тела мученика, бачена псима и птицама и зверовима да их разнесу. И обрадовавши се у духу, он припаде к њима целивајући уде њихове за Христа пострадале и величајући мученичку кончину њихову, због које су се удостојили од Христа бесконачног живота. А војници, који су издалека пазили и чували тела мученика, да их потајни хришћани не украду, видеше како овај туђинац целива бачена тела, и познаше по томе да је хришћанин. Стога га ухватише, и обласном управитељу одведоше. Овај, пошто га по обичају испита, изрече пресуду да буде спаљен. И би свети Јулијан спаљен као и свети Порфирије.
Тако, мученичка дванаесторица, слична дванаесторици пророчкој и апостолској, претстаде са пророцима и апостолима Христу Господу у небеском царству његовом, овенчана победничким венцима[3]. А света тела њихова, бачена изван града, лежаху на земљи четири дана. Када пак незнабошци видеше, да се њихових тела не дотичу ни пси, ни птице, ни зверови, они наредише да их узме ко хоће, и сахрани. Тада их верни узеше, и чесно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПОСТРАДАЛИХ У ПЕРСИЈИ
што су у Мартиропољу
 
Ови свети мученици пострадаше за Христа у Персији у време цара персијског Сапора (4. век). Њихове св. мошти пренесе у град Мартиропољ свети Марута епископ Месопотамски, за време цара Теодосија Млађег.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
MAPУTE
 
Блажени Марута постаде епископ у Месопотамији. И он би од цара Теодосија Великог послат 380 год. Цару персијском. У Персији он задоби велико поштовање међу Персијанцима због своје врлине и светости, а нарочито што луду цареву кћер исцели од злог духа. Пошто стече велики углед код цара персијског, он затража, и доби мошти гореспоменутих светих мученика, у Персији пострадалих, и пренесе их у хришћанско царство, и основа нарочити град у име њихово, Мартиропољ. Доцније пак и он се упокоји оног истог дана у који би освећен њиме основани град Мартиропољ. А упокоји се 422 године. Зато се спомен његов празнује заједно са споменом светих мученика персијских. Свети Марута описа, многа страдања (мартирологе) персијских мученика из његовог времена[4].
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПОРФИРИЈА, СЕЛЕВКИЈА, ЈУЛИЈАНА, ТЕОДУЛА, ИЛИЈЕ, ЈЕРЕМИЈЕ, ИСАИЈЕ, САМУИЛА И ДАНИЛА
 
Ови свети мученици пострадаше за Господа Христа са у светим Памфилом, Валентом, Павлом и осталима[5]
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
РОМАНА
 
Свети преподобномученик Роман је родом из Карпенисе. Родитељи му беху прости и неписмени, али побожни. Због њихове неписмености и Роман остаде неписмен, па је зато мало имао појма о догматима вере. Једном он чу казивање неких о светом гробу Господа нашег Исуса Христа, и у њему се појави пламена жеља да посети свети град Јерусалим, куда он одмах и отпутова. С побожним страхопоштовањем поклонивши се живоносном Гробу Господњем и свима тамошњим светим местима, он дође у лавру светог Саве Освећеног. Слушајући тамо читања о мучењима, каквима су подвргавани свети мученици за име Христово ради добијања будућих вечних блага, он је питао: Шта су то будућа блага? – Обавештен од њих о томе, он зажеле да сам достигне та блага подвигом мучеништва.
Вративши се из лавре у Јерусалим, он изложи ту своју намеру тадањем патријарху. Но архијереј Божји га заустави од мучеништва: прво, што је неизвестан крај тог великог и страшног потхвата; и друго, што тиме може навући гоњење од стране Турака на братство светог Гроба и на остале хришћане. Но Роман, ипак, неодољиво жуђаше за мучеништвом и не Moгaшe више угушивати у себи ту жудњу, или, боље рећи, не Moгaшe угасити пламен који се беше распламтео у срцу његовом.
Зато отпутова одатле и дође у Солун. Ту изађе пред кадију, смело исповеди пред њим да је Христос истинити Бог, Творац свега видљивог и невидљивог и Спаситељ људи, а пророка агарјанског назва баснословцем, варалицом и непријатељем сваког добра и среће људске; за веру њихову изјави да је заблуда и саблазан, пошто је препуна басана и смешних ствари. Нe трпећи таку дрскост, судија нареди да га немилице бију. Варвари, приморавајући га да се одрекне Христа, са леђа му извадише неколико кајиша коже и изрезаше му образе. Сем тога мученик поднесе тада и друге разне муке за име Христово. И пошто он остаде чврст у своме вероисповедању, то га судија осуди на посечење.
Деси се да ту тада беше присутан капетан солунских галија, који стаде молити судију да му да осуђеника за службу на галијама, говорећи да ће та служба бити гора за њега од посечења мачем, јер ће се на галији он мучити целог живота свог. – Овај капетанов предлог допаде се свима безбожницима, и они му са задовољством поклонише мученика. Узевши мученика, капетан му обрија браду, отсече косу, прикова на галији и натера да весла.
После кратког времена неки хришћани, капетанови пријатељи, откупише паћеника од тешког рада, па испратише у Свету Гору Атонску. Тамо он изабра себи за наставника у духовном животу чудесног подвижника, преподобног Акакија, који безмолствоваше, молитвено тиховаше у скиту Кaпcoкаливском, и стаде се анђелски подвизавати под његовим руководством. Но душа Романова не беше спокојна: он беше као туђ свему земном, није се бринуо ни о храни, ни о пићу, јер мисао његова стално беше устремљена ка жуђеном подвигу мучеништва. Да би најбоље решили ово питање, сложише се старац и ученик, те наложише на себе пост од неколико дана и предадоше се топлој и усрдној молитви Господу Богу: да им Он открије вољу Своју по тој ствари. И преподобни Акакије брзо доби откривење: да је то угодно Богу, и да ће Роман славно извршити свој мученички подвиг за Христа.
И тако Роман, обукавши се на дан Педесетнице у анђелски образ, и учврстивши се молитвама свога старца и тамошњих отаца, отпутова у Цариград. Стигавши тамо, свети, да би скренуо на себе пажњу агарјана, употреби ово средство: ухвати једнога пса, привеза га за свој појас и стаде га водати по пијачном тргу. Турци, видећи такав безбожан, по њиховом схватању, поступак, упиташе га, зашто вуче пса. Мученик им одговори: „Да бих га хранио, као што хришћани хране вас агарјане“.
Разгневљени таквим одговором његовим, муслимани полетеше на њега као дивље звери и стадоше га немилосрдно тући. Затим га одведоше к самом везиру. Овај, чувши из самих мученикових уста те исте речи, предаде га безбожницима да га муче дотле док се не одрекне своје вере. Безбожници га узеше, бацише у сув бунар, где обично бацају убице, и држаше га тамо четрдесет дана, не дајући му ни хране ни воде. Потом га извадише, па опет бездушно мучише. Али га не могаху привући к своме безбожју. Онда известише о томе везира; он нареди да му мачем отсеку главу.
Џелати га узеше, одведоше на губилиште, и отсекоше му чесну главу. А тиме они испратише свету душу његову к праведном Судији свих – Богу. Када светом мученику би отсечена глава, свето тело његово се само окрену и паде на исток. To агарјане испуни завишћу, те стадоше бити и терати одатле хришћане, који се беху стекли тамо у великом броју. Светост ових моштију мученикових благодат Божја благоволи показати на тај начин што их обасјаваше небеском светлошћу читаве три ноћи, док су их безбожници чували. Ову светлост видеше сви и дивише се. Хришћани се радоваху томе, славећи Бога; a агарјани беху посрамљени. Тада се тамо деси енглеска лађа: Енглези купише свете мошти и одвезоше у Енглеску. Но један од хришћана успе да у крви светог мученика окваси мараму, која се и налази на Атону у Дохиарском манастиру, где је тај хришћанин завршио свој живот као монах са именом Агапије.
Тако блажени Роман доби венац мучеништва у славу Христа Бога нашег, Амин.
Свети преподобномученик Роман пострада 1694. године у Цариграду.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ФЛАВИЈАНА
 
Овaj преподобни отац наш Флавијан удаљи се на врх једне планине, и тамо направи себи једну малу келију, и затвори се у њој. И проведе у њој шездесет година. И за то време никога не виде, нити с ким проговори реч, него, умом сабраним у срцу, живљаше у Богу и од Њега добијаше сваку утеху, по речима пророштва: Теши се Господом, и учишће ти што ти срце жели (Пс. 36, 4). А имађаше на келији једну малу рупу, пробушену косо и полукружно, кроз коју је провлачио руку и узимао храну што су му остављали. Тако га нико од долазника није могао видети. Храна му је била квашено сочиво. Јео је једанпут недељно.
На такав начин проживе овај блажени пуних шездесет година, не променивши ни најмање за то време ни храну своју ни узвишени начин живота. Зато га Бог богато обдари благодаћу чудотворства. И он молитвом уништи једног врло великог дракона; молитвом уби гују; молитвом очисти поље од мноштва скакаваца. Он једног бесомучника ослободи од демона; исцели једну жену од рака на грудима. А једног човека мртвог, кога беше бик згазио, он васкрсе.
Тако провевши овај многотрудни и привремени живот, блажени Флавијан промени светом, и оде у онај блажени и вечни живот, у коме се сада весели.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Берит – данашњи Бејрут (главни град државе Либана) на источној обали Средоземног Мора, и најважнији трговачки град сиријског приморја.
  2. Киликија – југоисточна обалска покрајина Мале Азије.
  3. To je било 309 године.
  4. Мартиролози светог Маруте издани су у тзв. Асемановој Библиотеци. О мартиролозима св. Маруте видети и у Предговору Житија Светих за јануар.
  5. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светих дванаест мученика Памфила, Валента, Павла, и осталих.

Један коментар

  1. Св. Теодоре моли Бога за нас !

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *