ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
ТРЕЋЕ ЖЕТВЕ
 
Спасени кроз правду, веру и владање.
 
Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом.
Но радост од слободе, тројако је схваћена од људи. Једни су схватили слободу као дар Божији и разлог за ново слављење Бога. Други су схватили слободу као самовољу мишљења и необузданост језика. Трећи пак као отворену могућност за испољење свих својих телесних жеља. Због тога је настала борба оних првих, противу оних других и трећих.
Они први, који су разумели заповест Апостолску: “Стојте у слободи којом вас Христос ослободи” (Галат. 5: 1), тј. у благодатној слободи од греха, стали су све чинити у славу Божију, а на спасење своје душе. Наметнуту стегу споља, коју су преживели у робовању под незнабошцима, они су сада заменили строгом и добровољном дисциплином себе.
Сви су они према своме стању и знању, чинили максимално што су могли у прослављању Христа и у служењу ближњем. Јер слобода је ропство под лажним именом, ако није посвећена служби Богу и ближњима, кроз коју се једино и постиже лично спасење.
Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала.
Брзим темпом почело се развијати монаштво. Пустиње, као земље о које се нико није отимао, постале су жилишта необичних грађана, монаха и монахиња. Витлејемска пештера, која је због рођења Спаситеља у њој, сијала свету лепше од свих царских палата, учинила је безбројне пештере у свету привлачним обиталиштима анахорета. Они који су хтели себе свецело предати само Господу своме љубљеноме, насељавали су пустиње и пештере, од Синајске Горе до Ирске.
Спољашња слобода значила је за њих само слободу од препрека, да могу сами себе учинити мртвим за свет, а живим за Христа. Знали су ови духовници, да блиставо царство Константиново, Теодосијево, Јустинијаново и Ираклијево, није нешто апсолутно и дуговечно, и да је оно само толико вредносно, уколико служи народима да достигну небесно царство Христово.
Број оних који су се спасавали по пустињама духовном атлетиком био је врло велики, и растао је у слободи из столећа у столеће. У самом манастиру Светог Саве Освештаног живело је само у једној генерацији десет хиљада монаха. А где су остале генерације у том манастиру, и у осталим манастирима на Истоку и Западу, нарочито у Египту, Абисинији, Јерменији, Сирији и Малој Азији?
Уз то још, јавили у се и богомудри богослови, велики архијереји, надахнути песници свете поезије, који су објашњавали догмате вере, осветљавали вернима пут ка спасењу и одушевљавали народе за Христа и Христово Небеско Царство.
Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.
Али на топлоти слободе поникле су и многе јереси. Све те јереси дошле су од оне друге две групе које погрешно схватише слободу. Једну од тих група Бог даде у покварени ум, због поквареног владања, а другу у покварено владање због поквареног ума.
У борби против свих тих лажних учења, одржано је седам великих битака у Православном царству Византије. А то су Седам Васељенских Сабора, почев од 325. до 787. године. На тим Саборима, Оци цркве оповргли су и одбацили све јереси са анатемом, и јасно дефинисали свету и чисту веру Хришћанску.
Али то је стало муке и страдања и крви те и тај период слободе Цркве није био без многих и многих Вероисповедника и Мученика. Уз то су дошли, по Божијем попуштању, а због покварености људске, и ратови против незнабожне Персије и Скитије, против Аријевских Гота, па Хуна и најзад, против муслимана. Слободно Хришћанско царство тресло се као у грозници. Свети град Јерусалим и сва Палестина, пали су под власт полумесеца.
Хришћани у Египту, Копти, некад најмногобројнији становници Нилске долине, тако су истребљени, да и данас после четрнаест векова, њихов број износи 1 милион према 20 милиона муслимана. Рим је рушен и спаљиван неколико пута, или од јеретика или од незнабожаца. Хришћани у Асирији и Јерменији сведени су на мали број, а они у Сирији преполовљени.
Је ли то дефицит Христов? Боже сачувај. Христос не може имати дефицита. Жетве Његове у том периоду Византијске слободе од неких 500 година, биле су више него обилате, и то у свакој врсти богоугодних људи, жена, девојака и деце: испосника, добротвора, богослова, мудрих јерарха и учитеља, страдалника и мученика. Њихов број кроз тај период пење се несумњиво на стотине и стотине милиона, од Британских Острва до Индијског мора и тајанствене земље Скитије.
Али осим те велике Жетве Господње, до које је Христу једино и стало, у том периоду учињено је нешто неисказано, велико за нас и за сва будућа покољења. Вера Православна прецизно формулисана, канони вере и владања јасно прописани, начин богослужења и прослављања Христа потврђен, лична и црквена дисциплина недвосмислено установљена.
После свега овога, у години 842. царица Теодора са сином јој Михаилом, објавила је победу Православља. Недеља Православља, прва недеља Часног Поста, одређена је за вечно празновање те победе над свим кривим догматским и етичким доктринама јеретичким.
Обилата 500-годишњица Жетва Господња у првој половини Византијске слободе додата је претходним жетвама Господњим. И тако су се небеске житнице Домаћинове све више пуниле жетвама са Његове земаљске њиве.

Comments are closed.