ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
Разговор I
 
– О чему то разговарате, света браћо моја, да чујем о чему разговарате?
– Ако је заиста Валаамова магарица проговорила човечијим језиком, онда је оправдана Будистичка вера у реинкарнацију; оправдана и Библијом потврђена (IV Мојс. 22: 28-30).
То сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком?
Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром. ; а потом умре један луксузни богаташ, чије име уста Господа неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку.
Није ли небесни Зналац, Господ Спаситељ, овом причом дефинитвно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе из тела у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи?
А што је Валаамова магарица проговорила, то није отуда што је у њој била реинкарнирана душа неког човека, него је то од Бога. Бог је хтео да кроз бесловесног скота постиди неваљалог човека, јахача на скоту. А магарица, када је говорила на човечјем језику, наравно није била свесна шта говори. Исто онако као што гавран, који је односио храну Пророку Илији у пустињу, није знао ни коме ни од кога носи. Мада би окултисти свакако хтели да је у гаврану била свесна душа неког умрлог човека.
– Па како су могли неки учени људи, чак и неки руски философи, усвојити тако погрешно учење?
– Могли су, браћо моја света, шта све људи не могу? И учени, као и прости падају у велике заблуде. Јер не познају Писма ни Силе Божије. А знате, да лажно злато бљешти јаче од правога злата. И округао камичак личи на јаје, али живота у њему није. Па се људи лако преваре.
Заблуда заблуделих нека послужи вама за поуку и за страшну опомену. За поуку – да не верујете брзо људима, који нити су вас кад знали ни љубили, него да верујете Спаситељу, Који вас је знао од пре створења света и љубио вас толико, да се предао смрти само ради вас.
За страшну опомену пак – да не тешите себе речима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешна је, али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а потом суд. За овај кратак рок, свак може заслужити бесповратно, или вечити живот или вечиту муку.
И Пантеизам је, велите, захватио велики број учених Хришћана, као на жалост и грофа Толстоја у старости.
Поред окултизма то је друго велико зло, које је било и јесте и биће међу онима, који су крштени, а не крсте се. То су они који верују, попут древних јелинских стоичких философа, у неко етарно божанство, и сматрају душе људске као капље тога етра у грубим телима. Када се тело распадне, онда се оне капље етарне – душе људске – преливају у бескрајни етарни океан божанства, губећи личност и индивидуалну свест.
Други се опет држе Спинозине заблуде, по којој су и дух и материја вечни и нестворени. Бог као Дух вечно је везан за материју и материја за Бога. Према томе, Бог је и материја и дух у исто време. Слично корњачи, кажем вам, и по некој прастарој фабули овај свет лежи на корњачи. По смрти душа човечја прелива се у вечни дух, а тело у вечну материју. И да би сваку своју убиствену философију учинио привлачним, он ју је назвао „Етиком“!
Као прозирући у опасност философије свога земљака Спинозе, Свети Павле оставио је Хришћанима вечну опомену говорећи: „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу.“ (Колош. 2: 8).
Та Апостолска опомена важи, мање више, и за остале људске философије, које уче да је овај видљиви свет нестворен од Личнога Бога, и да је вечан и бескрајан. Са тим премисама они се потпуно одричу Христа, као што се и Христос одриче од њих.
Спаситељ је открио и показао Својом апсолутном Личношћу да је Бог Личност, Врховна Личност, а не успавани или полусвесни дух, или неки принцип, или природа, или природни закон.
Није Господ Христос, браћо моја, није Он доказивао Бога помоћу твари, него је објашњавао твар помоћу Бога? Каквог Бога? Трикратно Личног. Он је потпуно потврдио истинитост оног свеопштег веровања свих народа: веровања, истина, исквареног и помућеног, али неишчезлог, а то је веровање у бога, или богове, као свесне личности, као и веровање у свесни и индивидуални живот човеков после смрти.
Никада се народи света нису могли помирити са философским учењима о безличном Богу и о безличној бесмртности човека. Зато се јавио Бог у Личности Сина Свога Исуса Христа, Који „не беше да и не, него у Њему све беше да.“ (2. Кор. 1: 19-20), све позитивно и све потврдно што је икад човечије срце могло пожелети – и више од тога. Човечанству је тада спао терет и мрак са душе.
Зато се жаљаху Фарисеји: „видите да ништа не помаже: гле, свијет оде за Њим.“ (Јован 12: 19). Због тога: „сви наваљују да уђу у Царство Небесно.“ (Лука 16: 16), где царује Бог као Троједина Личност, и где је од постања света припремљено место за сваку личност човечију, која се одазове позиву Христовом.
За вас и за мене, браћо света, најважније од свих питања и проблема јесте: да ли ћемо се благовремено одазвати позиву Христовом. Јер, Анђели Његови дан и ноћ жању Жетву Господњу, без престанка и предаха, и односе у небесне житнице. Шта – ако нас срп Анђелски одбаци, као штуро класје и остави да нас свиње погазе?

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *