ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
ШЕСТЕ ЖЕТВЕ
 
Жетве свуда и свагда.
 
Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19. векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напустити Христа и окренути се неком другом. Носиоци пак друге заблуде, јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста Христос до сада није створио царство среће и мира на земљи, али да ће га Он створити по Свом обећању. Стрпите се, људи, говоре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!
Ове ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разилазе, па сходно оној првој заблуди говоре – Он то није могао учинити, а сходно другој, Он то није хтео до сада учинити.
Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу, ни у Апостолским и светоотачким књигама, нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем, колевка су обеју заблуда.
Ону прву заблуду, која одбацујући Христа тражи неког другог месију и вођу, Господ је из временске даљине провидео и рекао: „Ја дођох у Име Оца Својега и ви Ме не примате; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ (Јован 5: 43). А ову другу, Он је унапред исправљао сталним наглашавањем да Царство Његово „није од овога свијета“ (Јован 18: 36) и да „неће доћи да се види“. (Лука 17: 20)
Није ли Господ у првој беседи на Гори пружио утеху свима који страдају за Њега говорећи: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима“ (Матеј 5: 12). Не на земљи, дакле, него на Небесима. Он није дошао из неке исте и ненасељене земље, него из једног бескрајног света насељеног безбројним легионима Светих Анђела, који су стајали на службу Њему од Ваплоћења до Вазнесења, и стајаће до свршетка драме света и на век века.
Као Домаћин и Сејач, Он је рекао: „У вријеме жетве Ја ћу рећи жетеоцима (Анђелима): увезите пшеницу у житницу Моју.“ (Матеј 13: 30). И Домаћинове жетве, отпочете са покајаним разбојником и спасенима из Ада, продужују се непрестано свакога дана и часа и минута и секунда, на свих пет континената света. Своје жетеоце, Анђеле Свете, Он шаље сваком човеку у одређени му дан и час.
И жетеоци су стално на послу: по домовима, по болницама, по тамницама, по мучилиштима људским, по пустињама и пештерама, по царским дворовима и сиромашним колибама, на улицама и по друмовима, у рудницима и по фабрикама, на копну, мору и у ваздуху – свуда и без престанка. И Његове се житнице пуне, и „многе обитељи Оца Небесног“ (Јован 14: 2) насељавају душама.
Ми из тога немамо разлога да посумњамо у истинитост визије једног духовника Светогорца, да је видео на небу „Народ Божији који бројем превазилази све живе народе на кугли земаљској“. А рачуна се, да број живих на земљи износи сада две милијарде. Што значи да се Царство Христово до у овај 20. век веселило, не милионима, него милијардама бесмртника.
Које дакле, царство земаљско може да се мери са Царством Христовим по броју, квалитету, по красоти, миру и блаженству? То је једино Царство у коме нема онога чега се људи страше, а има све оно што људи желе – „идјеже нест болезни, ни печали, ни воздиханија, но живот бесконачни“. Када је Велики Павле био узнет до трећега неба и видео красоте Царства Небеснога, могао је лако рећи: „Смрт ми је добитак“ (2. Кор. 12: 2-4), и да има жељу „отићи и са Христом бити“ (Филип. 1: 21-23).
То је изјава оног истог човека, који је гонио Христа, због тога што је Христос није остварио жељу фарисеја и створио земаљско царство Израиљево. Међутим, кад је познао боље, Павле је одбацио горе. Видео је оно што је савршено и презрео оно што је несавршено. Видео је оно „што око не виде и ухо не чу и у срце човјеку не дође„, што „уготови Бог онима који Њега љубе“ (1. Кор. 2: 9).
А то је живот вечни и „Царство приправљен од постања свијета“ за све оне, који остану верни и послушни Христу у овом привременом животу, погруженом у страдања и уоквиреном у смрт. Јер где влада смрт, сва земаљска царства нису никаква плата.
Да, на планети, на којој влада смрт, и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути, ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.
Није ли Џингис-кан имао једно од највећих царстава у историји света, од Црног мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чуо је он, да у Китају живи неки пустињак, који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му постави само ово једно питање:
– Имаш ли ти лек од смрти?
– То нико у свету нема, одговори пустињак.
Незадовољни Џингис-кан, не хтеде га ништа више питати. Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни, они људи, који су стајали на врху једног пирамидарног царства земаљског, како ли тек онај мравињак људски, у темељима такве огромне пирамиде? Право је рекао српски песник, Петар Његош:
 
„Наша земља мати милионах,
сина једног не може вијенчат срећом.“
 
Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо Сам Собом, Он је лек од смрти. И сви они, који Га са љубављу носе у срцу и узимају Крв Његову у себе, са вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у Царство без уздисаја, у весеље без краја.
Земља је сувише пространа за смртне освајаче, али је сувише тесна за Христа и Његово Царство. Спаситељ људи „хоће да се сви људи спасу“, па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду Своме. И заповедио је Цркви Својој да тако чини у Његово Име.
Ако се сви људи не спасу, то је зато што неки неће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом. Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће највећу жетву.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *