ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
СЕДМЕ ЖЕТВЕ
 
На бурама и ветровима.
 
Неки философи западни, па и словенски, писали су теодосије, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да не кажу ко је крив.
Ми немамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан Својим Жетвама. Који се сејач правда пред зрном, што га он сеје и затрпава земљом, тако да зрно труне и пушта клицу и са муком расте и бори се са ветровима? Сејач сеје и очекује да жање.
Нису њему непознате све муке семена да се пробије кроз земљу, ни стабљике да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажити те муке, али их неће сасвим отклонити. Јер под мукама жетва бива светија и једрија. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе, Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.
Ниједан страдални праведник у историји света, нити је остао, нити ће остати без стоструке плате у небесним палатама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које сатана преко својих слугу гази и порива блатом, Анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега.
Откуд изненадно у Библији Рахава Јериховнка, и Рута Моавка и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ни једно добро зрно, Он не допушта да пропадне.
Оправдање Бога, или богова, могу друге вере тражити, а не хришћанска. Хришћански Бог је више него оправдан бесмртним Царством Небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности, више је него награда праведницима: то је дар Божји, који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То јер као оно из бајке, када је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима прелазе сваку људску мери сваки разум.
То су и небовидци казали овим речима: „Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити“ (Рим. 8: 18). У овоме је теодосија хришћанска и друге нема. А то је откровење Самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.
Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова, савршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу.
Тако Апостол Јаков пише: „Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост… гле, срећним називамо оне који претрпијеше.“ (Јаков 4: 9; 5: 11).
Апостол Петар: „Радујте се, иако сте сада мало жалосни у разним напастима: да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос – радујте се радошћу неисказаном“ (1. Пет. 1: 6-8). И још даље: „Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас и нама остави за углед да идемо Његовим трагом.“ (1. Пет. 2: 20-21).
Зар ово не одговара потпуно речима Самог Господа: „Где сам Ја, ондје и слуга Мој нека буде“ (Јован 12: 26)?
Ако дакле, хришћани страдају, знају зашто страдају, и не страдају без наде. „Ако трпимо са Њим ћемо и царовати“ (2. Тим. 2: 11-12). И сви Апостоли понављају реч свога Учитеља: „Радујте се!
Али гле, рећи ће неко, подигли су се ветрови и бура у наше време хоће да потопе Његову Цркву. Таквима не дајемо одговор ми, но Он: „Што сте се уплашили маловјерни“ (Матеј 8: 26)? Зар Он није и на бурама сејао Своје Жетве и зар није стари Пророк провидео и рекао: „Пут је Господњи у вихору и бури“ (Наум 1: 3)?
У црквеним књигама, Бог је назват „хитрец Господ“. Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак, Који Својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. Углавном: час милујући, а час страшећи и бијући. Као што Свети Јуда заповеда старешинама црквеним: „Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите.“ (Јуда 22-23). Или како Павле по искуству своме тврди: „Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима“ (Јевр. 12: 6).
А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је Сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: „Онај слуга који зна вољу Господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало“ (Лука 12: 47-48).
Хришћански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени много зато што не знају, не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божијега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен, као Православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом 20. веку, у последња два Светска рата, у којима су крвници Православних народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.
Узмимо само Русију и Православни Балкан. За последњих 50 година, цела једна руска генерација прошла је кроз огањ руско-јапанског рата, прве Револуције 1905. године, друге крваве Револуције од 1917. године, па кроз Први Светски рат за правду Србије, па кроз Други Светски рат, па све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је Жетва Господња за све ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо.
Додајмо томе, многомилиону жетву Господњу, на Православном Балкану за ово полустолеће, прво Срба, Грка и Бугара у Балканским ратовима 1912-1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у Првом и Другом Светском рату, људе, жене и децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.
Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши Православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи Светог Апостола: „Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете и да страдате за Њега“ (Филип. 1: 29). Страдање за Христа је дакле дар и одликовање, а не штета и понижење.
Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана ту не потребује помоћ од људи; он је сам довољан. Због тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога, но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте „столп и утвержденије истине„. Том борбом против Христа, тајанствено руководи сам сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у „језеро огњено“.
Немојте се пак страшити за Онога, Који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге Живих и нађемо се на „пољу где су пси“ и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће Свемогући Христос и без нас испунити Своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових неће пропасти. О броју пак Христом спасених, овако сведочи велики тајновидац:
Видјех и гле: народ многи, којега не може нико избројати, од свакога језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукма њиховим.“ (Откр. 7: 9)
Благо онима, који се удостоје убројати се у онај народ.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *