ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
Разговор VI
 
Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми чему се чудите.
 
Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити добри хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?
Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то благословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без Ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Адам ако одсечени појединци могу побеђивати „врата Адова“ и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су безмало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву Васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве и умирали у молитвеном општењу са Црквом. Уколико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, утолико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је важности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божију, него и за светске универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најапстрактнијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком, због недовољног знања у тој области, него теоријом. То је теорија сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу ни имати никада довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно, и интензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска, и ђаво као непријатељска сила.
Кад човек чита књиге, рецимо, Исака Сирина, Макарија Великог, Григорија Синаита, Синајске и Атонске Оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опис сравни са модерним „теоријама“ сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве, до те мере се изгубило и огрубило у нашем механизованом столећу, да неки професори Универзитета предају омладини психологију, а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао теологију и негирао Бога; или астрономију, а одрицао постојање звезда.
О, браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве, док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући преко 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску, она најбоље познаје психологију. Да, у њој се може наћи поуздана наука Сазнања, поред поуздане Логике и психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања, Црква не употребљава ради своје светске славе, него једино на исправљење и лечење људских душа и њихово припремање за Царство Небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица.
Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају, свога јединога Спаситеља и спасу живот за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца Који је још пре Свога Васкрсења, објавио Своју дефинитвну победу речима: „Ја надвладах свет“ (Јован 16: 33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.
Стари српски владари, урезивали су у своје печате крст и око крста речи: „Христос одоле„. На Златној цркви у Антиохији, биле су споља унаоколо написане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:
„Царство Твое Христе Боже царство свијех веков и владичество Твое во свјаком родје и родје“.
Са овим тријумфалним клицањем, Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.
Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *