NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
GLAVA PRVA
Putnici, stranci, gosti.
 
U Svetom pismu Božijem više puta je rečeno, da smo mi putnici, stranci i gosti u ovome svetu. No i da to nije rečeno u Svetom pismu Božijem, svaki razuman čovek brzo dolazi do toga saznanja.Razmišljajući o svetu i životu i šetajući po grobljima, starim i novim, svaki razuman čovek neminovno dolazi do tog saznanja.
Čim pak dođe do tog očiglednog saznanja razuman čovek uznemireno traži odgovore na ova tri pitanja:
Ako smo putnici, gde je cilj našeg putovanja?
Ako smo stranci u ovome svetu, gde je otadžbina naša?
Ako li smo gosti, čiji smo gosti?
Od prostih i najprostijih ljudi i žena na Balkanu posvednevno se mogu čuti jasni odgovori na ova tri glavna pitanja života. Jer je privilegija prostog hrišćanskog naroda da ne znajući mnogo zna ono što je glavno.
I tako na prvo pitanje: Ako smo putnici, gde je cilj našeg putovanja, narod odgovara: Nismo mi za ovaj svet nego za onaj. Ili: Za nebo smo ne za zemlju.
Na drugo pitanje: Ako smo stranci, gde je otadžbina naša, narod odgovara: Otečestvo nam je tamo gde je i Otac. Ili: na ovome svetu smo tuđini, na onome smo doma.
Na treće pitanje: Ako smo gosti, čiji smo gosti, narod odgovara: Slava Gospodu, Njegovi smo gosti na zemlji.
Mnogomilione mase narodne na našem Svetom Balkanu kroz vekove i generacije uvek su davale ovakve tipične odgovore. Dakle:
Nismo za ovaj svet nego za onaj.
Otečestvo nam je gde i Otac. Na ovome svetu smo u tuđini, na onome smo doma.
Slava Gospodu, Njegovi smo gosti na zemlji.
U ovim prostim i nedvosmislenim odgovorima izraženo je jedno pozitivno shvatanje života. Cela jedna životna filosofija, koja nikad nikoga nije dovela do razočarenja i samoubistva. Na njoj se lako uređivao i usklađivao praktični i društveni život kroz vekove.
Razočarenje stalno prati one koji težeći da se uzdignu nad narodom padaju u senku naroda.
U prvom redu to su materijalisti i agnostici, dve sekte ljudi kojih je Evropa rasadnik za ceo svet.
Materijalisti odgovaraju na ona tri pitanja ovako:
Na prvo pitanje: Mi ne priznajemo da smo putnici na zemlji nego produkt zemljin kao i sve larve i školjke. Zemlja nas daje i uzima. Na njoj su svi ljudski počeci i krajevi.
Na drugo pitanje: Mi nismo stranci na zemlji nego domoroci i gospodari. Zemlja nam je jedina otadžbina.
Na treće pitanje: Mi nismo ničiji gosti u ovome svetu nego domaćini. Ako se gostimo, gostimo se sami u sebe, zemljom i na zemlji.
Ovako misle materijalisti na osnovu svoje teorije, da je duša čovečija što i nokti na prstima. Gde idu odsečeni nokti tamo i duša.
Agnostici pak odgovaraju na ona pitanja ovako:
Na prvo pitanje: Mi osećamo da smo putnici, ali ne znamo ni početka ni cilja našeg putovanja.
Na drugo pitanje: Mi opažamo da smo stranci u ovome svetu, ali ne znamo gde je naša prava otadžbina.
Na treće pitanje: Mi naslućujemo da smo nečiji gosti na zemlji, ali ne znamo čiji smo gosti.
Za više stotina godina hrišćanska Evropa znala je dati jasne i pozitivne odgovore na ova pitanja. Vaistinu jasnije i logičnije nego li mnogobožna Jelada, Egipat, Persija ili Indija. Jer se rukovodila Logosom Božijim, koji „siđe s neba“, da pravilnom logikom nebeskom zameni pogrešnu logiku zemaljsku.
Ili još, da javi i objavi ljudima istinu svojom Ličnošću i u svojoj Ličnosti.
Da odmori umorno čovečanstvo od traženja istine u stvarima, i od obožavanja stvari. Jer u čemu su ljudi gledali istinu, ono su i obožavali: bilo to stvari ili ličnosti.
Da izvuče ljudski um ispod senke prirode i uputi ga na obožavanje istine u ličnosti Boga jedinoga.
Da pomogne ljudima razlikovati istinu od simbola istine, a to su stvari i fakti u prirodi.
Da nauči ljude ceniti i voleti ličnost čoveka, zbog ličnosti Boga Stvoritelja, iznad sveta i svega u svetu.
Tako stara Hristijanska Evropa, u kojoj su filosofi, naučnici i vladari bili jednodušni sa masam prostog krštenog naroda u odgovorima na ona tri pitanja, i nisu se u tom izdvajali od naroda.
Ali za poslednjih nekoliko stoleća narodi Zapadne Evrope ulegoše u oštru zavadu i u ljutu borbu sa svojom crkvom, ili bolje reći sa svojom crkvenom jerarhijom. I u toj dugotrajnoj borbi zaplivaše u krv dublje nego li u borbama sa Hunima i Saracenima. A ta strašna bratska krv pomrači dotle jasne duhovne horizonte evropskog čovečanstva i učini da se mnogi umni ali ozlojeđeni sinovi crkve odvratiše od božanskog Logosa i nebesne pravilne logike i povratiše pogrešnoj zemaljskoj logici paganskih vremena, baš onako kako to apostol Petar drastično opisuje (II Petr. 2, 22). To jest, poznavši istinu u jedinome ličnome Bogu povratiše se nemoćnim stihijama sveta i nemuštim stvarima prirodnim, da njih pitaju za istinu, i najzad da skup svih stvari u prirodi proglase božanstvom. Jer u čemu se gleda istina, ono se i obožava.
Okrutna jerarhija i ozlobljena inteligencija učinile su od hrišćanske Evrope „kuću podeljenu u samoj sebi“. Kako može opstati takva kuća? Krov i zidovi duhovne Evrope već su bili isprovaljivani u ranijim generacijama, i ognjište rastureno. A u vreme naše generacije, prvim i drugim svetskim ratom (u samoj stvari ne svetskim nego evropskim) i temelji su joj popucali.
Kako je strašna reč apostolska o starim paganima: „Kad mišljahu da su mudri, poludješe.“ Još je strašnije proročanstvo jednog svetog i prozorljivog čoveka o novopaganima. „Doći će vreme, rekao je Antonije Veliki, kada će svetom ovladati takvo ludilo, da će ludi ljudi smatrati pametne ludim a sebe pametnim.“
Kad bi evropski materijalisti i agnostici skrivali svoje ludilo u sebi, i držali svoju nesreću samo za sebe, oni bi bili male štetočine. Ali je osobina ludila da uči druge, i nesreća da se šire. Gonjeni duhom nemira oni se nameću društvu za učitelje i vođe. I zbog toga su oni velike štetočine.
Obično vešti na peru i plahoviti na reči, oni dočaravaju prostom narodu viziju neke zemlje obećane, ili raja na zemlji, kao neku fata-morganu u pustinji. A kad se dočepaju vlasti i vođstva, one čarolijske vizije hitno se udaljuju, blede i iščezavaju. I gruba pustinjska stvarnost tada još strašnije peče i boli. A razočarani ljudi i narodi proklinju bolesnu maštu svojih vođa, koja ih je vodila ne u zemlju obećanu niti u zemaljsku raj nego u – Zemlju Nedođiju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *