ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
СЕДМА НОЋ СУЂЕЊА
између суботе и недеље
 
После дуге препирке у суду, око пола ноћи зазвонио је др Адлер и наредио да се унесе Спасо Спасовић у судницу.
Стражари су га увели а не унели. Јер Спасо Спасовић није био више она непогребена мумија у мртвачком сандуку него сасвим промењен човек. Био је прав као копље, чиста лица светлих очију. Ни трага од оне грозне отекотине и модрине, изузев неколико ожиљака као у буршева што се „фехтују“. Корачао је смелим корацима, пун достојанства, и кад је стао у дворани личио је више на судију него на кривца.
Сви су га посматрали са запрепашћењем и неверицом. Једни су шаптали: Он је; други: Није он. Један капетан дотле прикривен хришћанин страха ради нацистичког, окренуо се у страну, прекрстио и викнуо: Он је заиста, и он је чудо Божије!
Први се председник прибра па проговори:
Председник: Јеси ли то ти, Спасовићу?
Спасо: Нико други, господине пуковниче.
Председник: Ти не изгледаш више болестан?
Спасо: Ни најмање. Здравији сам него икад.
Председник: Како се догодила та нагла промена на теби?
Спасо: Васкрсао сам, господине пуковниче. Био сам мртав и оживео сам. Васкрситељ мој васкрсао ме из мртвих. Јутрос у зору пришао је Он моме мртвачком сандуку, додирнуо ми чело и рекао: Спасо, устани, буди здрав и весео!
Чувши ово два старија официра скочише од страха и побегоше у дно дворане. Неко повика: То је фантом, није човек!
Тишина и ћутање.
Председник: По законима Рајха даје ти се последња реч. Кажи све што имаш у своју одбрану.
Спасо: Ја никад нисам себе бранио, господине пуковниче, него сам бранио истину а истина је бранила мене.
Председник (с подрхталим уснама): Изволи, дакле, кажи што хоћеш у овом последњем часу, капетане Спасовићу.
РЕЧ СПАСЕ СПАСОВИЋА
Господо судије,
Ако сам позван да браним себе, ја ћу ћутати; ако ли сам позван да браним истину, ја ћу говорити.
Но пошто ми је господин председник дозволио да говорим шта хоћу, ја ћу бранити истину. Јер, највеће достојанство човека у тренутном животу на земљи састоји се у познању истине, сведочењу истине и одбрани истине.
Познати истину исто је што и познати Бога, који и јесте жива истина. Српска реч истина није само назив истине него и израз битне особине истине, а то је да је истина увек иста. Према томе Истина и Бог јесу два имена за исти предмет. Због тога је Објавитељ истине могао рећи за себе: „Ја сам истина“; другим речима речено: Ја сам Бог.
Још је тај исти Објавитељ истине објавио људима, да ништа не могу чинити без Њега, то јест, без истине, говорећи: „Без мене не можете чинити ништа“.
Најзад он је опоменуо људе да се добро чувају да се не огреше о живу истину, то јест о Њега самога кога је Он назвао каменом темељцем, са страшном претњом говорећи: „Ко падне на овај Камен разбиће се, а на кога Он падне самлеће га“ (Мат. 21, 44).
Ваши германски преци као и наши словенски прихватили су ове речи истине са радошћу и страхом. Као зидари који су дуго и узалудно зидали на песку кад нађу живи камен па радосно на њему зидају. Велим радосно, али и опрезно и са страхом, да некако не падну на тај Камен или да Он не падне на њих. Јер је врло велик и јак, и превазилази сваку снагу људску.
Али ви у овој генерацији, насмејали сте се „наивности“ ваших крстоносних предака и одбацили сте онај Камен, кога су и Јевреји у почетку одбацили. И мада ви Јевреје сада гоните, ви сте њихови једномишљеници у погледу оног великог Камена. Па одбацивши Камен темељац почели сте зидати на песку древних тевтонских басни и сурове римске културе. За циљ зидања узели сте подземну Валха- лу место небеског Раја, а за вођу Кесара место Христа. Снове и фантазије прогласили сте стварношћу а божанску стварност фантазијом. И са таквим тобож новим појмови- ма, а у ствари извученим из старих тевтонских гробаља и римских рушевина, ви сте покренули немачки народ у Земљу Недођију, то јест у бој за остварење земаљског раја проширењем свога простора, подјармљењем или истребљењем осталих народа.
У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове мане и грехове. Но у часу када неко самртно страда, нечовечно би било говорити о његовим манама и гресима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани, Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег Страдалника.
Српски народ никад није знао много али је увек знао оно главно, оно што човека чини човеком и хришћанина хришћанином. И писмен и неписмен знали су оно главно. Од кад се крстом крстио и крст на своје барјаке ставио он је у личности Христовој гледао истину, а одсјај те истине у личностима Христових светитеља, витеза вере и мученика за веру, које је после њихове смрти радосно славио као живе бесмртнике. Славио их је као познаваоце истине, сведоке истине и браниоце истине.
Ту и такву Истину, у Личности и у личностима, српски народ је схватио као праву и једину истину. Њом је он живео, њом се крепио и лечио, њу пред светом сведочио речју и владањем, њу красио дивним храмовима, симболичним обичајима, њој певао, пред њом плакао, за њу се борио, за њу умирао. О томе сведоче и ваши немачки историчари, путописци и уметници.
Благодарећи таквом појимању истине, српски народ се научио ценити личност човека несравњиво више него ствари или ма колико посед ствари или ма какву културу ствари. Отуда, ни богаташ ни учевњак, нити властодржац, него светац је идеал српског народа. Иако смо ми затекли на Балкану јелинску културу, бољу и лепшу од римске која је вас саблазнила, ми смо ту високу јелинску културу сматрали за ништа према Христовој истини. Нисмо се чак хвалили ни својом хришћанском културом, јер смо сматрали сва дела људска као пролазну прашину у сравњењу са величанством Божије истине, људског личног достојанства и људског карактера.
На такав народ, господо, удариле су изненадно немачке војске са свом необузданом фуријом Нибелунгских незнабожних ритера. У име кога и чега? У име ли културе? Али зар није стидно за један велики народ да отворених очију иде за слепом културом која Бога ружи а трбуху служи? Због чега? Само због тога што српски народ није могао допустити пролаз немачке војске против Грка, своје једноверне браће, чијом се земљом користио у првом великом рату да вас отера испред себе и ослободи своју отаџбину.
Још и због верности према својим старим пријатељима који су га помогли против ваше навале у оном првом рату. Неко од немачких иследника у Београду питао нас је: Јесте ли ви Срби сигурни да вас ваши савезници неће издати? На што сам му ја одговорио: То није наша брига него њихова? Ако издаду, своју ће душу издати а не на- шу.
Ви се с правом хвалите „старом немачком верношћу“ према својим савезницима. И ја бих први похвалио ту особину вашег народа, кад би садашњи ваш савез имао племенити циљ, а не Земљу Недођију.
Но кад се ви хвалите „старом немачком верношћу“, зашто осуђујете Србе за њихову заиста познату верност? И кад нас тако бијете због врлине, како ли би нас тек били због порока?
У првим данима немачке навале на нашу земљу, сав српски народ скрушено је говорио: То нас Бог кажњава за грехе наше! Али када сте ви убрзо по окупацији почели пролевати српску крв потоцима, а ваши савезници рекама, сав је народ шаптао за вас и ваше савезнике: Пропали су! Крв ће их српска угушити! И тај шапат продужује се до данас по српским селима и шумама, и биваће све гласнији у колико више ваше казнене експедиције буду рушиле, газиле и сатирале нашу сиротињу и сиротињску имовину.
Проливеној крви на српској земљи ви сте ових дана додали и крв оних невиних људи из моје бараке. Превршили сте сваку меру, и божанску и човечанску, и зверску.
Шта дакле можете очекивати друго до казну Божију? Ударили сте на Истину, и Истина ће се осветити за себе и своје. Пали сте на онај страшни Камен, и разбијате се о њ као стакло. Говорим вам пред небом и земљом, да ако се хитно не покајете и не престанете уништавати мој народ, и друге народе, доћи ће на вас оно најстрашније: Онај претећи Камен пашће на вас и самлеће вас. Неће вам помоћи ни ваша физичка сила, ни култура, ни препуна кола знања о стварима но без знања истине.
Преварили сте се и преварили су вас. Преварили су вас они који су вам протумачили Христа као мекушца и слаботињу. Читајући Јеванђеље о Христовој милости и љубави они су прескочили Његове претеће речи о оном страшном Камену – који је сам Он – речи које мрзну срж у костима. Ко падне на Христа разбиће се, а на кога Он падне самлеће га. То је претња изневерене љубави и презрене милости. То је огањ који греје али и сагорева.
Ја знам шта ме чека. Ви кажњавате и оштре погледе а камоли оштре речи. Мене чека оно што ви називате смрћу а ја новим животом. Ја знам да са мегдана Истине идем у загрљај Истине. Одлазим у једино трајно царство које се не може назвати Земљом Недођијом. У то царство пре деветнаест векова први је ступио покајани разбојник са Голготе (каква дивна поука за вас) а до сада је то царство постало многољудније од свих царстава на земљи. У том огромном царству је и Небесна Србија, много већа од Немачке. У њој су српски свеци, мученици и праведници. Она је повећана са милион и више најновијих српских жртава, које ви са вашим незавидним савезницима злочиначки отерасте из овога света. Ви их отерасте а Бог их прими, да вам буду судије у одређени рок.
Знам ја да ово што говорим лудост је пред вашим философијама, као што су ваше философије лудост пред Богом. Јер Бог удари лудилом вашег последњег философа, да би вас опаметио, а ви га узесте за свог надахнитеља и учитеља у овом рату. (Ниче).
Ви ћете ми господо, ускоро, скрушити ову трошну котарицу телесну, што није никакво јунаштво, али душа моја одлази у вечну радост. Моја вечна радост пак помућена ми је једино вашим ставом према Истини, ставом немачког народа према Истини. Јер је немачки народ у центру хришћанског Запада, народ многобројан, моћан и подузимљив. Из тога центра он ће увек бити у стању или да отрован трује свет или да излечен лечи.
А ја када по милости Спаситеља мога изиђем пред лице Његово, молићу се не само за свој крстоносни народ него и за народ немачки, да га Он преобрази, васкрсне и спасе.
Васкрситељ мој, господо судије, васкрсао ме је из мртвих само да вам ово кажем. А сада ви изволите вршити или вољу Божију или вољу вашу, како вам је драго. –
* * *
После своје завршне речи Спасо Спасовић се поклонио пред својим судијама и усправио као победилац који је добио битку. Његово лице засијало је необичном светлошћу као некада лице архиђакона Стевана. А његово биће испуњавало је сву дворану тако да је изгледао као да је сам он у њој а све остало његова сенка. Својим светлим очима као рефлектором он је шетао по лицима својих судија, који су обарали своје погледе ка земљи.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *