УВОД – РАЗЛОГ ПИСАЊА ОВОГ ТЕКСТА
Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве и од њеног спасоносног Богочовечанског тела, то јест од живе око Христа и у Христу духовне заједнице деце Божије, одвоје појединце или веће групе. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање, јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом, и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.
У Српској Цркви донедавно није било раскола, осим два случаја: крајем 19. века, када је краљ Милан збацио Београдског Митрополита Михаила (Јовановића) па је дошла неканонски јерархија Митрополита Теодосија (Мраовића), али је тај раскол убрзо превазиђен: Митрополит Михаило је повраћен, њени актери су смењени, а присталице су покајањем примљене назад у Црквено општење. Други случај, познати донедавно “Амерички раскол”, канонске природе (трајао од 1963-1992. г.), превазиђен је, Богу хвала, 1992. године заслугом пре свега садашњег Патријарха Српског Павла, ревносног поборника “јединства Духа у свези мира” (Еф. 4, 3).
Однедавна пак појавила се међу Србима, најпре на Светој Гори, а онда и у Србији, један групица самоназваних монаха “зилота”,[1] који себе називају “Истински православни хришћани”, а у ствари су увезена секта грчких “Старокалендараца” Г. О. Х. (Гνήσιοι ‘Оρθόδοξοι Хριστιανοί), што на терену Српске Цркве представља беспредметну ствар, јер је Српска Црква Старокалендарска, те је то, по народној, “забадање трна у здраву ногу”. Узалуд је њихово “гатање” да ће Српска Црква “променити календар”, како обмањују неуки и необавештени свет бестидним лагањем, јер Српска Црква је остала са Старим календаром, заједно са Јерусалимском и Руском Патријаршијом и са Синајском и Светом Гором, и она, нити ико од њих, нема намеру да календар мења.
Но како грчки “Старокалендарци“, тако и ова новоформирана групица “зилота” код Срба, траже и налазе за себе друге “разлоге опстанка”, као што су то чинили и сви расколи и секте кроз векове Цркве, јер се никада нису заустављале само на почетном расцепу и отцепљењу од Цркве, него, уколико се зло раздора убрзо не зацели, увек одлазе у друге крајности, па и у јереси, док се сасвим не распадну, или потпуно не ишчезну са историјске сцене, а Црква настави да живи “старим и новим” животом, сходно јеванђелском домаћину “који износи из ризнице своје – ново и старо” (Мт. 13, 52).
Ова новопојављена секта тзв. “Старокалендараца” међу Србима проглашава себе (као у недавном, 6-7. октобра 2003, драмском покушају бруталне отмице манастира Стјеника код Чачка) за “Истиниту Српску Цркву“, али како без Епископа Црква не постоји,[2] они једноставно лажу и обмањују неук свет, јер и иначе њима је лаж – ad majorem gloriam, као фарисејима и језуитима – тако “обична ствар” да је они за “своју ствар” често употребљавају, ваљда ради “самоодбране”, мислећи тако да се лажју и обманом може служити истини, вери, Богу, људима, Христу, Цркви (као што се видело у поменутом случају око покушаја отмице, на “есфигменски начин”, манастира Стјеника).[3] Како се досад показало, та група “зилота” у Србији није многобројна (50-100 особа, мада су дошли и неки “зилоти” са стране), али, с обзиром да је агресивна, као и све секташке и расколничке групе, сличне по свести и менталитету, она почиње да, уместо проповедања Јеванђеља неверујућима, збуњује и врбују неке безазлене и необавештене вернике у Српској Цркви.
Зато је потребно ради наших необавештених верника да укратко изложимо општу појаву и тематику раскола кроз историју Цркве, и, у овом веку, појаву и развој раскола (јер их има бар десетак) тзв. “Старокалендараца” у Грчкој, и одатле недавно код нас. Да одмах додамо да они, као и сви следбеници раскола и секти кроз векове, неће за себе, иако су тек јуче настали, признати да су расколници, тј. Да живе у расколу од Цркве, него себе сматрају за “спасиоце” цркве и човечанства, пред умишљеном од њих опасношћу “отпада”, “екуменизма”, свеопште “апостазије”, која је, по њима, захватила све и свакога, осим наравно њих. Имају, дакле, и једну дозу “псевдопророчког”, “апокалиптичког” духа, као и све секте разноврсних “зилота” у историји. Како је наше време доба разноразних стресова и страхова, “пророчанстава” и “апокалиптике” сваке врсте, они у тој душевној смутњи и духовној забуни, у унутрашњем и спољном немиру савременог човека, настоје да “лове у мутном”.
Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за “разликовање духова” (1Кор. 12. 10), те им не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, “не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет” (1Јн. 4, 1), и зато треба “благодаћу утврђивати срца” и “подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла”, и тако – лично молитвено и литургијски саборно – “сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову” (=Православну), у којој је “Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека” (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, “укорењени и утемељени у љубави са свима Светима” – “знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине”, у којој је “исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу“, јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16).
О тој Тајни Бога у Телу, о Богочовечанској Тајни Цркве Христове, проговорићемо најпре неколико речи. (Уз молбу читаоцима: Како је овај текст написан “у ходу”, молимо да се текст прочита најпре у целини, да би се јасније видели сви подаци изношени успутно, понегде и понављани).
НАПОМЕНЕ:
[1] Зашто реч “зилоти” стављамо под наводнике види на стр. 71, напомену 111.
[2] Сходно Св. Апостолима и Св. Оцима (ДАп. 20, 28; 15, 4. 22; Фил. 1, 1 итд; Св. Игнатије Антиохијски (†112. г.): Посланице Ефесцима и Смирњанима; Св. Кипријан Картагенски (†256. g.): О јединству Католичанске/=Саборне/ Цркве, Писмо 66 и друга Писма) и тако исто сходно целокупном живом Предању Цркве. – Интересантно је запазити да сви “Старокалендарци” и њима слични “зилоти”, углавном не знају Св. Оце Цркве, а када их и наводе, то бива фрагментарно, са истргнутим “цитатима” (често без навођења изворног дела), скоро идентично са протестантским сектама када “цитирају” Свето Писмо. А и како би ови “ревнитељи не по разуму” (Рим. 10, 2) знали Св. Оце кад се сва њихова “теологија”, ако је уопште имају, још увек налази у “западном вавилонском ропству”, како је говорио о. Георгије Флоровски, тј. Још није изашла из схоласцизма и картезијанске квадратне “логике” и полемичке идеологије (в. ниже израз бившег Флоринског Хризостома: “наша православна идеологија”) задња два – три века, што показују сви њихови полемички написи и брошуре. До данас нисмо наишли ни на једну озбиљну црквено-богословску, патристичку књигу или студију насталу из пера неког “Старокалендарца”. Сву новију светоотачку, библијско-литургијску обнову (по речима Св. Саве у Жичкој Беседи о обновљењу вере) Православне теологије, они једноставно или не знају или свесно игноришу, сматрајући да је све што је ново – то је “екуменистичко”! Зато и споменусмо малопре Спаситељеве речи из Јеванђеља (Мт. 13, 52) о старом и новом.
[3] О томе су они издали своје “Саопштење за јавност” (после 11. октобра 2003), наводно у име “Сестринства манастира Стјеника”, а у ствари издиктирано од главних вођа Акакија и “Сајле” (о чему опширније видети ниже), које је препуно сваковрсних лажи.
