Заблуде расколника тзв. “старокалендараца” – Page 6

III ДЕО – ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ СЕКТЕ ТЗВ. “СТАРОКАЛЕНДАРАЦА” У СРБИЈИ

Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. “Старокалендараца” појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. “Старокалендараца” у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица “зилота”, окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), у ствари манипулише с именом “истинитих православних хришћана”, дословни превод грчког Г. О. Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Старокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци,[1] те наши “зилоти” манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој “прави хришћани” само ГОХ=Старокалендарци, којих у Грчкој наводно има “један милион”! – а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је “цела Света Гора уз њих”, мислећи притом на екстремне “зилоте” само једног Светогорског манастира – Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха – “зилота” расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).

А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују “зилоти” за Србију, То је суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као нпр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који “неће више да буде Бугарин”), а још пар њему сличних (о којима мало ниже).

Какви су то “истинити хришћани” у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим “зилотима” једно људско: Кали мeра! – а они вас погледају “као крме секиру”. То је жалосно, али је нажалост, тако![2] Али, ако је Есфигменцима “ревност за Православље” таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! – и још са натписом на њој “Ορθοδοξία ή θάνατος” = “Православље или смрт” – онда шта да на то кажемо?[3] Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанце (којих је у Грчкој однедавно, као тобоже “избеглица”, скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро “наоружавају” ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква “прогања”,[4] а притом не кажу да их, у њиховом “отпору” према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.

Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико “зилота” у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).

1. Поједини српски “зилоти” тзв. Старокалендарци

Пре но што кажемо нешто о четири – пет, колико до сад знамо, “зилотских вођа” псевдозилотског раскола[5] – секте “Старокалендараца” у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба “зилота” у Светој Гори.

Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Епархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Стефан и живео дуго на Каруљи као “зилот” (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћутања, него не – ћутања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати “канонаду” о свим могућим, и неколико немогућих, “завера против Православља” које Православље, ето, само он и још пар њему сличних “зилота на Каруљи” чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту “Велике Србије” (попут оне Шешељеве)… И да не причам даље тужну причу… Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у “апостазији”, па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство – у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.

Други “зилот” Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је “променио више секти”), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991. г. Тамо је својим “подвизима” брзо “превазишао” Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао – чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских “зилота” – “Митрополита Калиникоса Пелопонеског” (Сарантбпулос, раније Матејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али “зилотски” екстремизам није изменио), где је поново “крштен у бурету”, како сам каже (22.2.1996. г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном “зилоту”), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има “довољно за зилотско мисионарење међу Православнима! “), и онда излази на “мисионарска путовања’ по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија (“он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене” – говори снобурни, некадашњи секташ, a сада приучени “зилот” Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у “зилоте” неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе “поруку целе Свете Горе”, како је “сва Света Гора уз вас”, и како “сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира”! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да “просвећује” неуке Србе: “шта се то њима данас догађа”, тј. да им “открива Америку”, јер он “долази са Свете Горе”, па је тако у некој “Месној заједници” на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио “о свему и свачему, и још о понечему” (октобра 2003).[6]

Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије[7] коме црноречки “зилотизам” очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у – “јединоспасавајући” манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? – окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. – Можда се негде нађе и још неки монах – “зилот”, сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.

1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа “зилотске” секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = “истинитих хришћана”, њиме пресађиваних на “есфигменски начин” у Србији. Рођен је 1970. г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да “овде нема духовног живота”! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец – два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.[8]

Немањи – Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао “зилотима” у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантопулос) Пелопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као “манастир Св. Методија и Кирила”, да “просвећује” Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је нпр. 1997. г. у књижари “Тројеручица” у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: “Узми, ово је важније него Псалтир”! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).

Акакије има извесну развијену “мрежу” сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003. г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо “преобратио у истинско Православље”, тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију[9] са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). – О Акакију ће се вероватно још чути.

2. “Брат Евсевије” (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар – кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију “десна рука” (док се не посвађају чији је “зилотизам” чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у Овчарско-Кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама “канонима” и свим могућим “анатемама”, које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом “православљу” (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега, Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само “сладуњава прича екумениста”!). Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од “анатема” за јереси,[10] као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Животворнога, и у ЊОЈ “неопозиво датих благодатних дарова и призива БОЖИЈИХ, чак и за Јевреје (αμεταμελητα τα χαρισματα και κλησις του Θεου – Рм. и, 29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бoгa Оца и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор. 13, 13) оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових “зилота” (Светогорци добро праве разлику између ξηλοτής и ξουρλοτής), данас, ро њему, у Цркви Васељенског Православља нема других “опробаних и истинитих” служитеља Христа Бога и Спаса свију”, који изграђују Тајну Цркве у свету” (Дидахи 11, 11). Мада, нажалост за њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму), и те групе ГОХ “зилота” су разбијене на десетак буљука: “на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке”.

Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње “зилоте” (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодат Духа Светога Утешитеља у Цркви је “институционализована” (читај: “канонизована”, санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње “каноне” и “догмате са анатемама” некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе “јудеомасонства” и “свеопште јереси екуменизма”, неголи “сведочанство Исусово Духом пророштва”, којим “Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе”! (Откр. 19, 10; 22, 17. 20).

Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви “зилоти” редом, људи неслободни, мање – више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављај на нишан, траже одмах осуду и “анатему”, не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке теорије (ТО је радила, њима слична по духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: “не дотакни, не окуси не додирни! “ – “по стихијама света, а не по Христу” – Кол. 2, 8. 21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15. Прводругог Фотијевог Сабора (861. г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због “неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно, откривене главе, проповеда и учи у Цркви”. То јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не “свака вашка обашка”. Тако је било у историји и живом Предању Цркве.

Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом “зилотском” менталитету – инквизиторског духа, “лова на вештице”, који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (a духовни вођ и учитељ српских “зилота” је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није по њиховој “мери” (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола – 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст. 12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао – слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон=канон, то је благодатни и ослобађајући “закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи од закона греха и смрти” (2Кор. 317; Гал. 5. 1; Рм. 8, 2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички “кисмет” и “бекство од апостасије”, него живи живот и мартирија (=мучеништво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, “да страда са народом Божијим” неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију.

3. Јереј Атанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван “због баратања експлозивом”), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) “цркву /сам је назива “параклис” Св. краља Милутина” и истоимену “парохију” (која је недавно издала једну брошуру – књижицу “Погружење истинско крштење”, о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки “монах Давид”, око 25 година, из Смедерева, зилотски преподобан”, како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он “зилотски” генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца (“поједини црквени великодостојници – патријарси, митрополити, епископи – па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови Православне Цркве… Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом Тајном – Тајном крштења” – стр. 6-7 поменуте брошуре).

Наиме, Атанасије Крстић не признаје “крштење обливањем” и о томе у својој књижици Погружење… наводи “стручно мишљење” Есфигменског игумана Методија, по коме: “уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду]. . . таква крштења су безблагодатна и недејствена” (подвлачење њихово); “због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=крштења] треба да се изврше изнова” (Погружење… стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, “у крајњој икономији” крштење обливањем: “када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника”, и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног “мирјанина”, “световног лица”.[11] Затим додаје: “Крштење, које се по крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, УЗ изостављање трикратног погружења и појављивања [из воде – подвлачење наше], као и /изостављања/ призивања Свете Тројице” (стр. 71).

Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не одговор: Ако је крштење без “примене правилне форме” [=троструког погружења у воду] “безблагодатно и недејствено”, како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: “Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије” – стр. 21, подвлачење наше) шта ту онда свештеник, кад и он “изостави трикратно погружење”, има да призна својом допуном те делимичне “форме”, кад главна ствар у тој “форми” [трикратно погружење] није извршена a по логици “зилота” форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем – обливањем (јер како ће га “погњурити” ако једва живи, једва дише на постељи)? И још питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар “у надлежности икономије”, или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?[12]

Тако то бива кад “књижевници и законици” уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, “уче наукама и заповестима људским”, па се у истима изгубе као фарисеји у “закону” Мојсијевом, те од “закона” не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте “цитатима Отаца”, свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богословља довео неминовно до “библијске цитатоманије”, до мртвог “академизма”, до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије.

Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме “Православно предање никад није примило нити признало латинско “крштење” обливањем или кропљењем”.[13] Акакије даље вели да се “по икономији” (подвлачење његово) код њих [код српских ГОХ] прима “крштење чланова официјалне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми” [дакле: погружењем], док “крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем”, ГОХ Црква “одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако “крштени”, а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине” (тамо, стр. 40-41).

Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту “других помесних екуменистичких цркава”,[14] остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску “теологију”: Шта то значи: “прво буду крштени” па “тек онда присаједињени”, ако је крштење у Христа – сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), a ТО значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба “присајединити”? (Још један пример схоластичке “теологије” конзервативних дозлабога “зилота”). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити.

4. Ненад звани “Сајла” (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954. г., после старокалендарског “прекрштавања” назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га што је отишао у “Старокалендарце”); као инжењер радио је неко време у фабрици слаткиша “Параћинка” (3 пута жењен, има 4 деце, али његови “Старокалендарци” кажу да то “не важи” што се три пута женио, јер тада “није био истински православни”; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је “Сајла”, по упутству налогодавца “егзарха за Европу” Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи “цркву Св. Марка Евгеника” у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и “задужен” је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице.[15] Тако је и недавно био главни ментор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њихов заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за “храм Св. Првомученика Стефана” (ул. Радојице Радосављевића, б. б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске “Слободе”), назвали су “храм Преподобномученика Авакума Ђакона”.[16]

Ненада “Сајлу” смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог “пуча” у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет “Старокалендараца”, пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, “изјавама”, илити народски речено “абровима” из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће “докази” за “издају”, “отпадништво”, “апостазију” овог или оног грчког, српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све “сликао са папом”, или “молио са јеретицима”, као и новинарски написи о “скандалима” овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим “зилотима” дан почиње абровима: ко је где био, шта је “изјавио”, са ким се сусрео, итд, и сл. (“Сајла” је чак и нама “подметао под HOC” пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причама о “пропасти Српске Цркве”, те као једино решење остаје ГОХ=”Истинити православни хришћани”] Кад смо му рекли да су они обична секта, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ “обраћене” и “стручне” по питањима Цркве и теологије, нешто старије “сестре” из Стјеника, реаговали су: да их “не вређам! “. А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла – на кога иначе сви највише “сикћу” и искаљују свој “зилотски јед” – бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић “Сајла” не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали Дидахи (и притом му показали штампану књигу “Дела Апостолских ученика” у српском преводу), – он није био ни чуо за тај класични дохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем – о чему видети ниже), те је само збуњено додао: “Шта ја знам ко је то написао”? О “Сајли” ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради.

5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорско-приморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао “суперзилот”. He знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на “ТВ Палма” у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла.[17]

Ове, или и друге “зилоте”, који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе, разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали “зилоти”, зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се “опече”, па му из искуства дође она “друга”, боља мисао! Чак су и Турци говорили: “Ах, да ми је друга рајина мисао!“). Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ “зилота” доћи ће, сматрамо, најпре од тога што мање – више сви они, кад – тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за “заштиту Старог календара”, остала је да лебди над свим Старокалендарцима, и она постепено превладава међу новонасталом групом српских “зилота” тзв. “Старокалендараца”.

2. Испади грчких и српских “зилота” Старокалендараца њихови пpиговори Цркви и одговори на њих

Ови наши тзв. “Старокалендарци” – понављамо “такозвани” зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, – они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постала и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих “разлога” за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалништва Свјатјејши Патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвижник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовско-метохијских година – где је провео 34 године Христовог земаљског живота! – и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије, у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења.

Ако су тај наш Патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовско-метохијски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света – ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрсци, ни папомрсци ни исламомрсци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете – какве је имао и Свети Сава и остали Српски Патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, Патријарх Арсеније у 17-18. веку, Патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржњом заслепљени “зилоти”, “ревнујући не по разуму”, него по безумљу, оцењују и процењују, суде и ocyђују као “издају” и “продају”, као “екуменизам” и “апостазију – нека им то служи на част и на фарисејско “спасење”, а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, АПОСТОЛИ И Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз истока Царству Небеском.

Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим “зилотима” српским, као изговор за раскол од Цркве Српске – ” која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мученика за Началника и Савршитеља вере Христа (Jeвp. 12, 1-2) – служи, на пример, прича: како је “Патријарх Српски Герман био постављен од комуниста”, и то је за њих већ “доказ” да СПЦ “није православна”.[18] Шта им рећи на ту неистину? Као прво, Жички Епископ Герман је, гласањем свих Српских Епископа (осим одсутног по “судском позиву” комуниста БиХ Епископа Бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за Патријарха, па је при гласању Изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били “убеђивани” од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био “постављен од титокомуниста за патријарха”, а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за Епископа, а онда као члан Сабора Јерархије СПЦркве био биран већином гласова Јерархије и Изборног тела за 43. Патријарха Српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој Патријаршији. Оној истој Патријаршији у коју је рецимо, устоличен 1557. г. – “помоћу султана” и “вољом Вели ког везира” Мехмед – паше Соколовића – Патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновио Пећску Патријаршију! По неразумним, “зилотима”, СПЦрква би већ тада у турско доба “престала бити Православна”, а вероватно и све Источне Патријаршије, чији Патријарси под турском окупацијом скоро редовно “вољом султана” постављани за Патријархе. Наравно, они нису хиротонисани, ни благодат добијали од султана, или других иноверника или безбожника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе “логике” заслепљених “зилота” расправљати, јер би по тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (1Кор. 5, 10; ЈH. 17. 15), и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови “зилоти”.

Један други разлог (последњи на стјеничкој “листи”),[19] јесте “извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања”, па ћемо се сада осврнути на тај изговор/приговор српских “Старокалендараца” (позајмљен од грчких). Затим ћемо размотрити и приговор за фамозни “Екуменизам”.

3. Одговор по питању: Крштења, Екуменизма, Црквене икономије, Календара

1. О КРШТЕЊУ. “Зилоти” Старокалендарци ГОХ не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да – иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду – у Грчкој је “пpавo крштење је у ствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не “погребава” у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те тако дете остаје некрштено”… “Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га “васкрсну” са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душа”.[20]

Овој лажи и безобразлуку “зилота” ГОХ не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски “зилоти”. Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчкој цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих “зилоти” за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. То српски “зилоти” правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: βάπτισις (глг. βαπτίζω) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потопљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење “није потпуно и није спасоносно”; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима!

Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст “проф. књиж. Јевгеније Т. “ насловљен “Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)” (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи βαπτίζω, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, “не располажемо изворним текстовима (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу” (стр. 57)! Тако, по њима, “реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство”. Употребом речи КРШТЕЊЕ “ми не добијамо јасну и тачну представу о томе шта се приликом крштења обавља… Ако бисмо у пракси Уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који свету тајну треба извршити” (стр. 58-59).

Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља схоластичко цепидлачење, својствено “зилотима” (још доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су нпр. само погледали сва места где се грчка реч βαπτίζω и βάπτισμα / βαπτισμός употребљава, видели би да та реч има и другачија значења, негде површнија, a негде шира и дубља значења не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр. 7, 14; 10, 38; Лк. 12, 50; 11, 38; Рм. 6, 4; 1Кор. 10, 2; Јевр. 9, 10). Тако нпр. У Новом Завету βαπτίζω и βάπτισμα може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр. 7, 4; Лк. п, 38; Јевр. 9, 10: кад фарисеји и Јевреји “перу” руке, “оперу се”, чине “разна прања”). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање под облаком у пустињи, то Ап. Павле назива крштење (1Кор. 10, 1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли “непоквашеним ногама”, a камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење – погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, a не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели.

Коначно, када Господ Христос говори да Му се “ваља крстити крштењем“, па вели: “Како ми је тешко док се то не сврши” (Лк. 12, 50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се “крстити крштењем којим се ја крстим” (Мр. 10, 38-39) најављујући њихово “крштење крвљу“, тј. мучеништво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било “погружењем у крв”, него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: “Неколико капи крви Христове спасло је васељену”, вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште “са водом”, али су они крштени “Духом Светим и огњем” (Мт. 3. 11; ДАп. 2, 3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. A благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крштења “водом и Духом”. Наши етелотифлунтес (=вољнослепи) “зилоти”, кад овако схоластички цепидлаче o “крштењу као погружењу”, уопште и не спомињу благодат Духа Светога; јер за њих је важнија форма, па се баве схоластичком казуистиком “колико материје”, тј. воде, треба за крштење, и по којим све деловима тела? Kao да је Дух Свети везан за њихову мртву “форму” или за “количину материје”? (Опет падају у латинску схоластику o свршавању Св. Тајни ех орегае operato).

Зато им можемо и требамо слободно рећи, са пуном одговорношћу православне црквене свести и савести: да управо њихов секташко, расколничко крштење, са свом формом потпуног погружења у воду, и није спасоносно благодатно Крштење, јер се обавља ван јединства Цркве, у којем јединству Духа и јединству Крштења је једино спасење (Еф. 4, 3-5). Црквено спасоносно Крштење је крштење “једним Духом у једно тело“, a не у раскол од Цркве и противцрквену секту. Зато и каже Апостол: “Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно Тело, и сви смо једним Духом напојени” (1Кор 12, 13). (А шта значи напојени – нека o томе размисле “зилоти”).

Наравно, све ово не значи да не треба новокрштаванога (а не прекрштаванога”) крштавати трикратним погружењем – у једно Имe Свете Тројице – у воду и благодат Светога Духа, јер је то наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим, не само овим у Јордану, него још више оним на Голготи, тј. са смрћу на Крсту и погребом у гроб и устајањем из мртвих, тј. са Крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенски назив Свете Тајне КРШТЕЊЕ није ни нетачан, ни једностран, јер једном другом, не мање важном и садржајном речју, везује се наше Крштење за Крсноваскрсно Крштење Христово (најављено у Лк. 12, 50). Преводиоци, дакле, Света Браћа и њихови Св. Ученици (а не овакви неуки и самозвани “тумачи” њихови) нису погрешили преводећи грчку реч βάπτισμα са словенским речју крштење, него су пренели акценат на најважнији моменат целе Св. Мистагогије Крштења. Слично као што је Св. Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија (главна и најглавнија Служба, мада је све у Цркви служба Богу). Или пак то што се у нашем језику ређе среће назив Св. Евхаристија, а чешће Св. Причешће, тиме није та свеспасоносна и свеобухватна Божанствена Мистагогија=Тајноводство Благодарења сведена само на причешћивање, али је значајно да том речју причешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу у Цркви – у Телу Његовом, што се грчки каже: mεtоχή, matάληψiz, χоiνωνiα, од којих је нарочито значајан овај последњи израз, толико присутан у Светим Канонима као израз општења=заједништва Са Црквом (којег су општења себе лишили сви јеретици, шизматици, Римокотници и парасинагоге /канон 1. Св. Василије; канон 7. Другог, и канон 95 – Шестог Васељенског/, али којој κоiνωνiα = општењу – заједништву и они могу бити изнова присаједињени покајањем и обраћењем Цркви, o чему опет одлучује Дух Свети кроз Црквену Јерархију, која може применити Канонску акривију /=тачност/ или такође канонску, често спасоноснију, икономију /=снисхођење/, o којој ћемо говорити касније).

Понављамо, дакле, да је правилно и канонски дужно и српско Свештенство придржавати се крштења трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду крштаванога, детета или одраслога јер се тако, по речима Апостоловим и сходно чину Св. Крштења “сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову… да бисмо и васкрснули са Њим у нови живот” (Рм. 6, 3-5). Ово је одувек до данас, a и нови живот (Пм. 6, 3-5). Ово је одувек данас, а и данас такође, предање и пракса свих Православних Цркава, па и Српске, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Усковиди и тесногруди “зилоти” сматрају да је то и такво крштење погружењем у СПЦркви “бројчано занемарљив изузетак” (како клевеће А/Какије), a не знају или неће да виде, да су управо последњих деценија све бројније обновљене или новоподигнуте Крстионице широм СПЦркве, и да се, од пада комунизма (под окупацијом, којих је заиста примењивана општа Црквена икономија кад се крштавало тајно у кућама, под грмовима, у постељама, и где све не), Срби масовно крштавају у Крстионицама, рекама, потоцима, базенима, језерима и морима (нпр. у Манастирима: Хиландару, Острогу, Студеници, Тврдошу, Каони, Крки, Цетињском, Дечанском и др., и по Епархијама: Рашко-Призренској, Црногорско-Приморској, Захумско-Херцеговачкој, Жичкој итд.). Наше “свете реке” – све Бистрице, Дрина, Лим, Зета, Морача, Требишњица, Неретва, Крка, Сава и Дунав, све три Мораве – постале су последњих деценија свенародне, саборне крстионице за хиљаде и хиљаде Срба, за све оне који имају очи да виде и уши да чују. (О немару пак бројних српских и других православних попова, па и појединих Владика, нећемо сада говорити, али то није садашња “новина”, него траје, нажалост, од како Црква постоји). Зато су Св. Канони стално опомињали и подсећали на много шта занемаривано у Црквеној пракси, али нису никада оспоравали благодат Св. Духа у Цркви, како сада на Њега хуле ови “зилоти”.

Да се вратимо на “крштење обливањем”, које је “камен саблазни” за “зилоте” Старокалендарце. Неће бити да је тако, како они мисле, да Крштења обливањем никад није било у Цркви, и неће бити да је то само “латинско крштење” и “папистичка новотарија.[21] Та пракса постоји од најранијих дана и времена Цркве и на Истоку и нарочито на Западу (када није било никаквих “папа”). Ми ћемо навести само нека недвосмислена сведочанства из прва 3 века живота Цркве, кад је Црква била изван и изнад сваке схоластике и казуистике, јер је веровала и живела реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утешитеља, посланога кроз Сина од Оца на Апостоле и изливенога на “свако тело” у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже Св. Јован Златоусти. Па као што благодат Духа Светога, давана после трикратног у Име Св. Тројице крштења полагањем руку (пракса настављена надаље на Западу, a на Истоку замењена Св. Миропомазањем) на главу новообраћенога Христу=Цркви, није била умањивана ако је рука дотакла, или Свето Миро помазало, само главу верујућега, него је он сав – душом и телом – бивао њоме испуњен (то је оно напојени – 1Кор. 12, 13), тако можемо са истом смелошћу и сигурношћу рећи да и трикратно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецелог верујућег, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом.

Ево сведочанства o крштењу обливањем – кропљењем ранохришћанског списа из апостолског доба, званог Дидахи – Учење Дванаесторице Апостола (дело написано око 80. године I века у Сирији, од тако велике важности, да су га Св. Оци убрајали у канон књига Новог Завета):[22]

“Односно Крштења – сведочи нам апостолски ученик, писац Дидахија – овако крштавајте: Крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19) у текућој води. Ако ли немаш текуће воде, крштавај у другој. Ако не можеш у хладној, онда у топлој. A ако ни једну ни другу немаш, онда излиј воду на главу (крштаванога) три пута (Εκχεον εις κεφαλην τρις υδορ): у име Оца и Сина и Светога Духа” (глава 7, 1-3).[23] Овоме не треба коментар.

Слично је и сведочанство Св. Свештеномученика Иполита Римског (†236. г.),[24] који у свом Апостолском предању каже o Св. Крштењу: “Предање Светог Крштења: Прво бива молитва над водом, било да је то вода која тече у фонтани (=чесми), или која тече са висине (=у извору или реци). Тако бива ако није нека друга нужда; a ако има нужде сталне или хитне, тада се употребљава вода која се нађе”.[25]

Ово сведочанство Св. Иполита Римског: да се у нужди крштавало водом која се нађе, дакле, и малом количином, тј. обливањем потврђују и ранохришћанске фреске у Римским катакомбама (почев од 2. века), на којима се види да су крштавања обављана и обливањем. Римска, дакле, пракса обливањем има дугу историју (што не значи да и у тој Цркви није било крштења погружењем, као што показују старе Крстионице по базиликама). Иако су затим Саборски и Светоотачки Канони понављали да треба крштавати трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду, ипак никада није оспоравана римска пракса крштавања обливањем, јер количина воде није пресудна за дејство Божанске благодати.[26] Да количина воде није пресудна за пуноћу благодати Св. Крштења, види се и по томе што су бројни хришћани у затворима и тамницама, у време гоњења, крштавани водом која се, и колико нашла, па је то од Цркве признавано као пуноважно крштење.[27]

О овоме наводимо још и опширно сведочанство Св. Свештеномученика Кипријана, Епископа Картагенског (половина 3. века), изнето у његовом Писму 76 (по другом бројању 69) лаику Магнусу, по питању крштавања обливањем.

“Питате ме, љубљени сине, за мишљење o онима који примају божанску благодат (крштења) у немоћи и болести: да ли их треба сматрати правим хришћанима, њих који су водом спасења не погружени него покропљени (ео quod aqua salutari non loti sed perfusi). По нашем скромном мишљењу, Божанска доброчинства не могу бити некорисна ни сведена на ништа; и где је вера пуна и целосна, и даваоца и примаоца крштења, ту не могу бити умањена изливања Божанских дарова… Код тајне спасења (=крштења) не спира се прљавштина грехова као код телесног купања; ту нема нужде ни за базеном, који служи за купање и очишћење тела. Верујући је на други начин изнутра опран, јер другачије је душа људска очишћена заслугом вере. Кад се тиче тајне спасења, и кад има нужде, Бог опрашта, и божанска надлежност све поверава верујућима. Нико не треба да се збуњује због тога што су болесни само обливени или окропљени водом, када они примају Божанску благодат” (и надаље цитира Св. Писмо: Језек. 36, 25-26; Број. 19, 8-13 и 8, 5-7). “Тиме (тј. цитираним местима Св. Писма) се види да обливање водом вреди као бања спасења, и да, када се то чини у Цркви, и давалац и прималац крштења имају потпуну веру, тада све иде добро, и свршава се, и доводи до савршенства – величанством Господњим и истинитом вером”.

“Неки називају, наставља даље Св. Кипријан, оне који су тако примили благодат Христову кроз спасоносну воду и праву веру, не хришћанима, него клиницима (non christianus sed clinicos), али ja не знам где су они узели то име за њих (осим ако не код Хипократа и Сораниса). За мене, који не знам другу клинику осим Јеванђеља, знам да онај паралитичар (у Јеванђељу), који је дуго година лежао на своме кревету, није био спречен да добије савршено здравље због тога што се није купао у свом кревету… Према томе, колико ми вера даје да осећам и схватам, сматрам да ко год је у Цркви примио благодат због вере своје, треба да буде сматран као истинити хришћанин. Ако неко сматра да такви нису примили ништа, зато што су били покропљени водом спасења, те да су они празни и уопште немају благодат, нека их не обмањују, него нека се крштавају кад се излече и оздраве. Али, ако се не могу крштавати (поново) они који су освећени црквеним крштењем, зашто их саблажњавати (scandalizentur) у њиховој вери и у поверењу у доброту Господњу?[28] Или пак, јесу ли они истински примили благодат Господњу, али са неким мањим снабдевањем (sed breviare et minore mensura) Божанским даровима Светога Духа, те да их треба сматрати хришћанима, али не једнаким са другима? Али, Дух Свети се не даје на меру (Spiritus Sanctus non de mensura dotur – Јн. 3, 34), него сe свецело излива на онога који верује (sed super credentem totus infunditur)”. И даље Свети Кипријан развија исту ову Црквену истину o спасоносности и крштења обливањем/кропљењем, говорећи даље o Христу, Који као сунце излива Своју светлост на све у Цркви Својој. (Epistula 76, 12-14. ПЛ 3, 1195-96).

Познато је свакоме православном, црквеном богослову да Свети Кипријан Картагенски изразито тачно, са акривијом, говори o Католичанској (=потпуној=саборној) Цркви Божијој: да је она тамо где је Христос и где је Дух Свети. Јеретици, секташи, и ови тзв. “Старокалендарци” (који себе гордељиво називају “истинити хришћани”, слично другим протестантским секташима, који имају сијасет имена са префиксом “истинит”, нпр. “истинита Црква Христова”, итд.), не верују у Цркву Бога Живога и Истинитога, не верују у присуство Христово у њој и у дејство Духа Светога у њој (Мт. 28, 20; Јн. 14, 16-17. 26; 15, 26-27; 20, 21-23). Јер да верују у присуство и дејство Духа Утешитеља у Цркви, као живом Телу Живога Христа, не би се, као фарисеји, држали људских мудровања и језуитске казуистике, па да благодат Божију мере својим “правилима”, аршинима, “количинама воде”. Зато таквима и поручује Св. Кипријан, у истом тексту, овим речима: “Тако дакле, пошто је сваки позван да прими плату (Мт. 20, 1-16), зашто људским тумачењима (humana interpretatione) умањивати оно што Бог даје свима подједнако? “ (Писмо 69, 14, 2).

Дакле, Свето Крштење је ваљано и пуноблагодатно кад се обави било трикратним погружењем, било трикратним обливањем, у Име Свете Тројице, али је црквени поредак на Истоку кроз векове препоручивао и налагао да се оно обавља погружењем, и та пракса је и до данас не само важила, него је и држана и практикована у свима Православним Црквама, па и у Српској. Било је у доба турског ропства, честих ратова, комунистичких прогона Цркве, заиста чешћег крштавања обливањем, по нужди и невољи и журби, али ни тада није пуноћа благодати Духа Светог никада довођена у питање, ако верујемо да “Благодат Божанска свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује”, како ли сва Црква кад Епископ у Литургији рукополаже или бива рукополаган. Понављамо, да од времена како је пропао комунизам, сведоци смо да је у многим нашим Епископијама, манастирима, парохијама, широм Српске Цркве, васпостављено крштавање трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем, где год је то било могуће, нарочито при групним, саборним крштењима (на Косову и Метохији, у Црној Гори, у Херцеговини, Шумадији, Хиландару, Дечанима, Жичи, Ћелијама, Каони), па су и бројне крстионице по Србији за то изграђене. Ко има уши да чује, и очи да види – томе не треба више говорити и писати o томе.

Истина, неки Свети Канони кажу да они који су крштени обливањем или кропљењем у постељи, као слаби и болесни (то се називало “клинично крштење”, тј. “крштење у постељи”), не могу бити свештеници, али и то није речено зато што они тобоже “немају благодат” Светог Крштења, него што им је вера била слаба, па се нису раније крстили, него су то учинили тек у болести, у опасности да не умру некрштени, те се такви хришћани могу, ако остану живи, надаље показати слабоверни и непоуздани за свештеничко служење. Али, и ту је мудрост Светих Отаца Цркве рекла и ово (у 12. канону Неокесаријског Сабора из З14. г.): “Ако неко, болујући, буде крштен, не може бити узведен у чин презвитера. Јер није му вера од слободне воље, него од нужде. Осим можда због његове после тога (показане) ревности и вере, и услед немања људи (за свештенике)”. Дакле, ни при тзв. клиничком кршењу обливањем није доведена у питање пуноћа благодати тако обављеног Светог Крштења, јер, ето, и такав може постати свештеник (наравно без поновног крштавања).

За све оне пак, који крштене поново крштавају, као што то раде псевдохришћани, и данашњи антицрквени секташи “Старокалендарци”, овако говори Св. Василије Велики: “Они који посвећене покушавају поново крштавати, такви поново распињу Господа, распињу Га по други пут, исмевају Божанске Тајне, ругају се светињама, руже Духа Светога, и крв свету (Христову) ниподаштавају као профану”.[29]

2. О Црквеној ИКОНОМИЈИ. Постоји у Цркви од давнина мудра и спасоносна примена акривије и икономије, и то је увек чињено, по примеру Светих Отаца, из пастирских разлога, ради спасења људи и очувања јединства Тела Цркве, или пак ради зацељења рана од раскола и разједињења на богочовечанском Телу Христовом. Реч акривија (ακριβεια) значи тачност (а не строгост), док реч икономија (οικονομια) значи буквално: домострој, домоизградња и домоуправа, и она у Цркви долази и примењује се из Божанске Икономије (=Домостроја) спасења, остварене у Христу. То је Икономија спасења Христом Богочовеком и Спаситељем рода људског и свега света, у Цркви Његовој, као плоду=делу=телу тог Божанског Домостроја. A у том телу=делу спасења је Он Глава Цркве, Началник и Савршитељ вере наше и спасења нашег, Архипастир и Велики Архијереј.[30] Тако да Црква Његова, Једина Света Саборнокатоличанска и Апостолска, Црква Православна јесте Христократија и Христополитија, Христоуправљање и Христоживљење (a не ни Монархија, ни Демократија, ни уско схваћена Jeрархија, или уско схваћена Теократија).

Примена, дакле, икономије у Цркви (која се може превести као снисхођење, по примеру Христовог снисхођења, смирења и умањења – κενωσις – Фил. 2, 7-8 – ради нашега спасења), бива домостројитељно, домоградитељски, тј. Црквоградитељски, јеp је Црква Дом Божији и на њу се односи сва Божанска Икономија Христова – (Еф. 2, 20-22;4, 11-13; 1Тим. 3, 15-16), a доморушилачко и доморазорно, тј. не Цркворазорно и Цркворушилачко, како то чине све јереси, секте и расколи кроз векове. Нажалост, такво цркворазорно деловање имају и расколници тзв. Старокалендарци, и у Грчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретну и историјску (ону што исповедамо у 9. члану Симбола вере), и слични су фарисејима који нису веровали Христу, од Бога им посланом Месији, него им је било важније: да ли се Он држи “форме закона” и “заповести Мојсијевих”, тј. буквалног слова, a не Животворног Духа Божијег, Који “дише где хоће” (Јн. 3, 8), a пo речи Христовој “тако је и сваки који је рођен (=крштен) од Духа” (Јн. 3, 8). Јер у Цркви, где је од Педесетнице Дух Свети, Христом и Оцем, Сам присутан и делатан, нема више фарисејског “телесног мудровања”, него “живи у њој Дух Божији, Дух Христов”, те тако “синове Божије – у Цркви – води Дух Божији (Рм. 8, 6-14). Такви синови Божији, a не робови, били су, и данас су, Оци Цркве руковођени и надахњивани Духом Светим, a они нису јеврејски фарисеји и књижевници, него Пастири и Учитељи Цркве и “икономи (=распоредитељи) тајни Божијих”.

Један од таквих је несумњиво и Велики Архипастир, Богослов, Литург и Канониста Православне Цркве, Св. Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске. Да погледамо, зато, шта он каже o Црквеној икономији.

Св. Василије каже да, приликом примања натраг у Цркву јеретика, расколника, и секти или парасинагога, Оци су често чинили велику икономију, тј. христољубиво и човекољубиво снисхођење, да би зацелили ране нанете Црквеном организму, тј. допринели спасењу заблуделих душа (које су, значи, на неки начин ипак остале везане са Црквом). Тако је примењивана широка икономија, чак и према извесним мање јеретичким фракцијама, па су обратно у Цркву примани без прекрштавања, a некад и без новог миропомазања, него је од њих тражена само писмена изјава да се одричу своје јереси (јерес је овде, погубна по спасење, ширена заблуда, прелест, превара, обмана, a не просто лично мишљење) и да прихватају праву веру и заједницу Католичанске Цркве. O томе разликовању јереси, раскола и парасинагога (=групашења), као и o примени икономије према њима, опширно говори Св. Василије у својој 188. Посланици Амфилохију Иконијском (названа и / Канонска Посланица), из које је узето његових првих 16 канона, од којих наводимо Канон 1:[31]

“По питању Катара, o томе је и раније речено, и ти си добро подсетио, да треба следити обичаје сваке области, јер су o њиховом крштењу различито мислили они који су тада o томе расправљали. За крштење пак Пепузијана (=Монтаниста)[32] сматрам да нема ниједног разлога (за признавање њиховог крштења), и чудим се, како је велики Дионисије (Александријски – 3. век) као каноничар то превидео. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ни у чему не одступа од вере (Православне). Зато c једне (групе) они назвали јереси, друге расколи, a треће опет парасинагоге (=противцрквено групашење). Јереси чине они који су сасвим одвојили и отуђили од саме вере (Цркве). Расколи пак су они који су се разишли међу собом из разлога неких излечивих (=поправљивих) црквених питања. Док су парасинагоге скупине (=окупљања, зборашења) које бивају од непокорних презвитера или Епископа или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво (=старешинство) и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Католичанску (=Саборну=Православну) Цркву – то је онда парасинагога (као “паравојска”). А раскол је кад се неки по питању покајања (=примања натраг покајника) различито односе према припадницима Цркве”.

“Јереси су, наставља Св. Василије, на пример: Манихејска, Валентинијанска, Маркионитска и самих тих Пепузијанаца (=Монтиниста), јер је овде разлика директно у самој вери у Бога. Зато стари Оци изволеше да одреде да се крштење јеретика сасвим одбаци; оно пак расколника, пошто су они још из Цркве (ετι εκ της ‘Εκκλησιας οντων), прихвати; a оне који су у парасинагогама, пошто се достојним покајањем и обраћењем исправе, треба опет присајединити Цркви, тако да често и они који су у (црквеном) степену отишли са непокорнима, пошто се покају, буду примљени у исти степен (тј. чин у црквеном клиру). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, безаконо и бестидно придајући назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато су достојни осуде, било као они који боготворе људе, било као они који, упоређењем са људима, вређају Духа Светога – и подлежу вечној осуди, пошто је хула на Духа Светога неопростива (Мт. 12, 31). Каквог, дакле, има разлога признати њихово крштење кад крштавају у Оца и Сина и Монтана и Прискилу? Јер нису (стварно) крштени они који су крштавани у оно што нама није предано (у црквеној вери). Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију. Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију, но ми се не морамо држати подражавања некој грешци, јер неправилно и неумесно (το ατοπποω) само по себи је очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања”.

Катари (=Новацијани) пак, пише даље Светитељ, и они су расколници, премда су стари (Оци), велим за Кипријана (Картагинског) и нашег Фирмилијана (Кесаријског), сврстали их све у један ред: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер почетак је (њиховог) отцепљења био због раскола, али одступници од Цркве (даље) нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је нестало преношење (η μεταδοσις) благодати, чим се прекинуло прејемство. Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца дар рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовни дар. Они пак који су се отцепили и постали лаици, не имадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, нити могаху другима давати благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато (нам Оци) заповедише да, они који од њих долазе у Цркву, бивају очишћавани истинским крштењем Цркве, као они који су крштени од лаика. Но пошто уопште би угодно некима из Азије (тј. западног дела данашње Мале Азије) да се, ради икономије многих (οικονομιας ενεκα πολλων=ради снисхођења многима), прихвати њихово крштење, онда нека и буде прихваћено.[33]

“Али треба (добро) да схватимо, завршава Свети Отац, злодело (το κακουριγημα=лукавсшво) Енкратита, који, да би себе учинили непријемљивим у Цркву, смислише да предухитрују (тј. спречавају друге) својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Зато сматрам да, пошто ништа (од Отаца) није o њима јасно речено, треба да одбацујемо њихово крштење; те макар да га је неко од њих и примио, треба их крстити кад приступају Цркви. A ако ли ово може бити препрека за општу (=широку) икономију τη καθολου οικονομια = снисходљиво примање многих заједно), онда се треба држати обичаја и следити Оцима који су наше ствари мудро уредили(τοις οικονομησασι τα καθ ημας).[34] Jep ce бојим да, ако c њима будемо чинили тако да они оклевају да се крсте (у Цркви), таквим строгим предлогом не спречимо оне који желе да се спасу. Ако ли пак они признају наше крштење, нека нас то не теши (=не зауставља) јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности правила (ακριβεια κανονων). На сваки начин треба одредити да они који од њиховог кршења приступају Цркви, треба да се (најпре) миропомажу од верних (=православних свештеника), а онда тако да приступају тајнама (=Евхаристији=Причешћу). A знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њиховог реда (приступили Цркви), примили на Епископски престо, тако да не можемо разликовати (=одвајаши) од Цркве оне који су (били) спојени са њиховим редом, јер смо, примивши Епископе, тиме на неки начин установили правило o општењу (της κοινωνιας=3aједnuштвy) са њима (=Енкратитима)”.[35]

Није потребно посебно коментарисати овај овако јасан текст 1. канона Св. Василија Великог. Из њега се јасно види како су Свети Канони Цркве настајали по пастирској, сотириолошкој потреби; како су били истовремено и строги и снисходљиви, сходно пастирској нужди и бризи Цркве, а у сваком случају били су Црквоградитељски. Нису ни могли бити другачији, кад су за своје творце имали такве духоносне Оце какав је био Свети Василије: строг у животу и вери, и истовремено мудар и тактичан и снисходљив према другима, чак и према јеретицима, до неке мере и неког времена; према расколницима био је снисходљив још више, још дуже, још стрпљивије, а све ради изграђивања Цркве, тј. јединства свих у Христу Спаситељу свих људи (сетимо се почетка овог нашег текста, тј. Златоустовог тумачења Еф. 4, 1 1-16). Ова ће Василијев особина бити надаље прихваћена и стваралачки подражавана од свих Отаца и правих Пастира Цркве до данас. Неће ваљда сада нови “зилоти” оптужити Светог Василија за “неотеризам”, за “одступништво” и “издају”, за “екуменизам” и др. сличне глупости малих и тесногрудих људи са уским видицима, какви су они?

Ако пажљиво погледамо историју Старокалендарског раскола, коју смо досад изложили, видећемо да тај раскол има елемената и јереси, и раскола и парасинагога (што је важно за случај њиховог примања натраг у Цркву и том приликом примену Црквене икономије према њима). Ниједног, међутим, од тих елемената нема код Јелинске Новокалендарске и других Православних Цркава, па ни Српске, од којих су се они оделили или се одељују. Питање је, дакле: Зашто они нису применили икономију по питању промене календара у Јеладској Цркви, кад ту нема никакве јереси, ни раскола (јер нису због тога у расколу са Православном Црквом)! Јереси пак има код Старокалендарског раскола (или тачније у њиховим расколима, јер их има више), зато што сви они скоро од почетка поричу саму Цркву Христову у Јелади, Србији, Русији, које су све у пуном благодатно-канонском општењу и заједници са Васељенском Црквом Православном. Они падају у јерес, зато што поричу благодат и спасоносност Светим Тајнама и истинску светост Светитељима ових Цркава. Они то поричу и међусобно једни другима, искључујући се, анатемишући се безброј пута, а притом не придајући стварни значај тим “анатемама”, док призивају и бацају на Новокалендарце раније наводне “анатеме”, као што је нпр. фалсификована “анатема” у тексту Писма и Синодске одлуке Патријарха Јеремије из (1583. и 1593. г.).[36]

Елементи раскола и парасинагоге код Старокалендараца видни, су, дакле, у њиховом отцепљењу – шизми од канонске Цркве (која им дозвољава да остану са Старим календаром, али без раскола), и такође у битном канонском питању њихових хиротонија (како смо видели), пре свега Епископских (а o свештеничким да и не говоримо, јер ту тешко да је било икаквог уважавања канонског поретка и предања Цркве). Ина ово ће морати Црква да обрати пажњу при примени икономије, кад они буду приступали Црквеном јединству.

И још нешто: Старокалендарски расколници сви одреда оптужују све Православне Цркве, њихове Патријархе, Епископе, клирике, теологе, због било ког њиховог јавног поступка, речи, геста, због учешћа у екуменском дијалогу, у верским сусретима или присуствовања на неком скупу са прелатима других хришћанских конфесија; због често само узгредних изјава, написа, фотографија итд. Они траже од Православних да све то “осуде и анатемишу”! При свему томе, они сами изричу такве тешке речи и оптужбе, клевете, лажи, бласфемије (=хуле) на Цркву, на Патријаршију, Архипастире, Свештенослужитеље Христове у Цркви, – и нико од њих, из њихове средине, не тражи да се такве њихове неодговорне речи, осуде, клевете, хуле, написи, чланци, књиге, поступци, осуде од стране Старокалендараца, или да се такви бескрупулозни људи подвргну епитимији, одстрањењу, некој црквеној санкцији, тј. да поднесу последице за своје бесловесно светогрђе према Цркви. (Но, они знају да ће дотични тада прићи некој другој зилотској фракцији, и тамо чак бити похваљени или унапређени).[37]

Зар овакве и сличне безумне речи (има код њих и горих и бескрупулознијих) могу да толеришу хришћани уопште? У ког ли то Бога ти људи верују? Неко ће нам озбиљан и разборит рећи: не треба на све те глупости, лажи, клевете и хуле ни обраћати пажњу. И то је тачно. Али, зашто онда обраћати пажњу и на поједине неодмерене, несувисле, чак и неправославне изјаве појединих представника Православних Цркава изречене узгредно и брзоплето, поготово у наше време инфлације “дипломатског” језика, а често и демагогије? Ми као синови Цркве Христове, одговорни за спасење људи, нарочито оних око нас, садашње и дојучерашње браће наше, можемо то “зилотима” Старокалендарцима “одбити на глупост”, али хоће ли то њима бити од користи, или ће бити још дрскији и безобзирнији према Цркви? Ако, и када, расколници из секти Старокалендараца буду приступали канонској Заједници Цркве Христове Православне, свакако да могу бити покривени великоблагодатном мајчинском Црквеном икономијом Бога Човекољубца. Али, ако се ти људи не поврате на основни библијски стpax Господњи и на хришћанско смирење и љубав, – узалуд ће им бити и икономија, јер ће је они схватити као покриће (као “слабост” нашу, по речима Св. Василија), a можда им буде и додатни подстрек за њихову језичавост и свадљивост, за дрскост и тврдовратост, за цркворазарање уместо Црквоизграђивања.

Но узалуд је, мислимо, много говорити o Црквеној икономији “онима који не знају нити прихватају само биће и стварност Цркве Христове, и у њој присуство и дејство Духа Светога, a камоли тражити да имају понашање у њој као у Дому Бога Живога (1Тим. Ј 15). Уосталом, Јеладска Црква је примењивала и до сада према њима широку икономију кад год се неко од њих враћао у јединство Цркве. (Недавно је Архиепископ Атински рекао да је “Црква отворена за њих, и да проучава начине поновног пријема у своје наручје тих верника. Требали би да они имају поверења у Православне Архипастире као истинске Оце, који нису “екуменисти”, него остају верни на бранику Православне вере. Нарочито Јерарси који пастирствују на ширем простору Атике, где се и налазе већина старокалендарских манастира, треба да се потруде за њихову инкорпорацију (ενσωματωση) у канонску Цркву”. – ‘Ορθοδοξη Μαρτιρια, бр. 108, 2000).

Широкогруду Црквену икономију примењује Православна Црква и према појединцима и групама и из њених редова, кад дају олако, површно и неодговорно, јефтине изјаве (екуменске, дипломатске, чак и “синкретистичке”), богословски непромишљене и недомишљене до краја. Али то не значи да Црква не зна за спасоносну меру праве и спасоносне икономије. Зато ћемо навести још само Речи двојице Светих Отаца o Црквоградитељској икономији и њеној правој мери. Свети Григорије Богослов, у своме познатом Слову o Св.. Атанасију Великом – помињемо два Велика Оца Цркве, оба примери мудрог и спасоносног споја и примене и акривије и икономије – каже за Атанасија и себе: “Довољно и достојно смо икономисали (οικονομησαμεν = cниcxoдљивo поступали), нити туђе прихватајући, нити своје кварећи, што је особина рђавих економа; него смо на светлост износили наш плод (=резултат пастирског рада и богословља), и са пажњом га одгајивали, и пред очи свију га износили, као увек усавршавано (τελειουμενον=довођено дo узраста савршенства)”.[38]

Светоотачка Атанасијева и Григоријева примена икономије Цркви односила се, као што је познато, чак и на слабости неких у вери, тј. делом и на јеретике, какви су били у време Св. Атанасија многи међу Источнима, неки чак и противници никејског израза једносуштни (ομουσιος), a присталице израза ομοιουσιος; (=истоветни по суштини), као што је био нпр. Василије Анкирски, кога је Св. Атанасије називао “братом у вери”; a такође и према неким, у време Св. Григорија, Духоборцима, које је Св. Григорије називао “браћом нашом”.[39] У поменутој Беседи o Св. Атанасију Григорије Богослов јасно говори за Св. Атанасија и себе: да су, примењујући икономију=снисхођење према слабима у вери, они истовремено старали се да остану православни у свему: “εω οροις μειναι της ευσεβειας=остајати у границама Благочешћа=Православља” (исто 21, 13;РG 35, 1096).

Кратко правило православне Црквене икономије изрекао је Свети Јован Златоуст и поновио Свети Марко Ефески: “ενθα ου μη παρανομητεον =Икономисати тамо где се неће безаконовати”.

3. О ЕКУМЕНИЗМУ. Што се тиче Екуменизма, “зилоти” Старокалендарци су пред његовим именом и самом појавом у паничном страху, и бране се од њега само голим одбијањима, осудама, “анатемама”. Права Црква Христова, међутим, на тај изазов одговара јеванђелски одговорно и сотириолошки делатно, тј. види у појави Екуменизма, макар често и погрешно оријентисаног, трагање западних хришћана за изгубљеним јединством, и зато учествује и сарађује у екуменском дијалогу, и ради сведочења Истине пред светом. Јер, по речи Светог Апостола Петра: “Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом (а не са дрскошћу] на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше Наде (1Петр. 3, 15). Црква Живога Христа Спаситеља, Наде наше, зна да је његова божанска жеља и молитва: “Да сви једно буду” – по Јединства Свете Тројице (Јв. 17, 3. 11-23), јер је Црква заиста Свете Тројице. И такав став њен није од јуче, нити је повезан са календарским питањем, ни са новијим “Екуменским покретом” како тврде тзв. Старокалендарци.

Било би преопширно овде да само набројимо све дијалоге Православних богослова, Отаца и Учитеља Цркве кроз векове, са јеретицима и групама одељеним од Цркве. Јер Црква Христова никада није престајала да води јеванђелску бригу o јеретицима; они на неки начин остају “маркирани” својим односом са Црквом, зато се могу и васпоставити у заједништво Цркве, некад акривијом, а некад и икономијом=снисхођењем. Свети Сабори и њихови Канони врло често управо њих, јеретике и расколнике, имају у виду, јер се многи од Канона односе на васпостављање прекинутог општења – κοινωνια – са Црквом. Ово се односи поготову на оне који нису били вође јереси, него су поведени и заведени у јерес, или су пак рођени у тој групи људи, или народа. Примера тих односа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје Цркве, и само незналице то могу порицати. Колики су само били апостолски подвизи једног Василија Великог да се васпостави већ у 4. веку настао скоро потпуни расцеп између Истока и Запада? И подвизи толиког броја великих црквених људи, Пастира и Богослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве: у време Аријанизма (сав 4. век је испуњен тиме), Несторијанизма (позната трпељивост Св. Кирила Александријског и прихватање “формуле сагласности” 433. г.), Монофизитства и његових огранака Моноенергизма и Монотелитизма (5-7. век), Иконоборства (8-9. века), Римско-Франачке шизме и отцепљења; па после тога дијалога са Англиканцима, Протестантима, и више пута у ранијим вековима, и недавно, обнављани дијалог са Монофизитима – Антихалкидонцима (из времена Светог Фотија чувене су његове 2 Посланице Јерменима; па разговори са њима у Византији у 12. веку, и у Руској Цркви у 19. веку).

Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Православља, живи сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега света и свих људи, нису одустајали да, попут Апостола Павла, сведоче Христа и пред онима који су проповедали “другога Христа” или “друго Јеванђеље” (2Кор. 11, 4; гал. 1, 6-9), јер су били поборници Јединства Цркве Христове, јединства свих у Христу, у којем јединству Божијем је једино спасење, како вели Св. Игњатије Антиохијски (Посланица Ефесцима 13, 14, 20; Посланица Смирњанима, 8) Они су били људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумњи и подозрења, искључивости и мржње, какви су мање – више сви “зилоти” (а ови данашњи су у томе понајужи, најтеснокрудији, најограниченији).

Ако се уплашени, “зилоти не по разуму” боле и саме речи Екуменизам (они је скоро никад не спомену без неког епитета), Православни синови Цркве се не боје ни једне речи такве, него гледају да и од јеретика злоупотребљене речи спасавају и дају им спасоносни садржај и смисао. Зато слободно говоримо одавно, да постоји и Православни Икуменизам, и постоје, не од јуче, Православни икуменисти, тј. људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха да су Васељенски), људи не искључивости, него укључивости, свеобухватности (orthodox principle of inclusiveness), како је говорио још као млад Св. Николај Жички, или људи саборности, како је говорио отац Јустин Ћелијски. Јер Православни су истински Католици=Саборници, и Православна Црква је Саборно-Католичанска Црква, мали Квасац да закваси сво тесто васељене и целокупне творевине (Мт. 13, 33).

Да не бисмо ишли далеко уназад и наводили раније Оце (Атанасија, Василија, Кирила, Фотија), навешћемо пример новијег Светог Оца Православља, Светог Марка Ефеског. Ево његових “екумен(и)с(тич)ких” речи на Фераро-Флорентинском сабору (1438-9. г.), приликом поздрава папи Евгенију IV:

“Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута… Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твојем наручју; исцели саблажњене; заповеди да се свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него… и сада преко ових служитеља Твојих који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио када си одлазио на страдање и молио се: “Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно” (Јн. 17. 11).[40]

Свети Марко Евгеник је веровао у ову Првосвештеничку молитву Христову Богу Оцу за јединство свих Хришћана у Цркви, подобно јединству Свете Тројице, јер је Црква жива слика Свете Тројице. Свети Марко је то исто поновио и на отварању Сабора у Ферари 1438. г., када се опет обратио папи Евгенију речима љубави и поштовања, које извиру из праве вере ревности за њу (а не, као што мисле “зилоти” Старокалендарци: да се тобож љубав, или ревност љубави према Православљу, испољава мржњом и проклињањем папе и других разједињених од Цркве): “Ево, подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветог нашег пастира и Патријарха… Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли све то предзнак доброга и Богу милога свршетка” (исто). Митрополит Ефески Свети Марко веровао је, дакле, у све могуће добре плодове екуменских сусрета и разговора – дијалога.[41] Тиме он није мање волео и штитио Православље, нити је љубазним речима упућеним Римском папи признао му новачења у вери (Filioque) или неканонски примат власти у Цркви, јер је јасно изјављивао: “Ми папу сматрамо једним од Патријарха, али кад би био православни” (Р. О. т. 17, 320).

Да дођемо ближе нашем времену, и наведемо речи Источних Патријарха, у познатој њиховој Посланици из 1848. г., која је свесрдно поздрављена и прихваћена од свих Православних Цркава, а које речи звуче итекако православно екуменски:

“Усрдно нам заповеђена од заједничког Учитеља братска љубав: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35), чији су рукопис и договор Папе прве поцепале.., та љубав делује и данас у душама христоименитих народа и нарочито у њиховим вођама (Епископима). Јер смело исповедамо и пред Богом и пред људима, да молитва Спаситеља нашег Богу и Оцу Његовом за општу љубав и јединство хришћана у Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у коју и верујемо, да сви једно буду, као што смо ми једно (Јн. 17, 22) – делује у нама”.[42]

Друга, од свеправославног значаја, Окружна Посланица Цариградског Патријарха и Синода из 1895. г. такође говори православним екуменским језиком: “Свако хришћанско срце треба да је испуњено жељом за сједињењем Цркава, a нарочито сва православна икумена (συμπασα η ορδοδοξος οικουμενη), надахњивана истинским духом благочешћа (ευσεβειας= православне побожности), сагласно божанском циљу оснивања Цркве од Богочовека Христа, Спаситеља нашег, c правом жели сједињење Цркава у једном правилу вере и на темељу апостолског и светоотачког учења, где је Крајеугаони Камен сам Исус Христос” (Еф. 2, 20).[43] И ова Посланица је упућена Римском папи (Лаву XIII, 1878-1903. г.) поводом његовог позива Православнима да се присаједине Риму. Одговор је био у духу Православног Икуменизма – на римоцентрични екуменизам. O Православном Икуменизму почетком 20. века говоре и две Посланице великог Патријарха Цариградског Јоакима III (1878-84. и 1901-12) од 1902. и 1904. године, на које су се тада позитивно одазвале све Православне Цркве, и даље се одзивала на тај изазов времена.[44]

Слично је, и можда са још већом љубављу, одговорио на “екуменски” позив истог Римског папе и Свети Нектарије Пендапољски – Егински у своме двотомном делу “Историјска студија o узроцима расцепа”,[45] пуном љубави, али и ревновања за истину, но без мржње и анатема.[46]

Зна се да су грчки “Старокалендарци” подељени односно Св. Нектарија Егинског, од прихватања до анатемисања, као што су српски “зилоти” подељени по питању Светог Николаја Жичког. Једни би хтели да је Николај “хтео да оснује зилотску Цркву” и Зато је, наводно, “још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са Београдском патријаршијом”, те зато “у Америци отишао код Заграничних Руса”,[47] а други, попут већ спомињаног “монаха – зилота” Данила, јавно га руже и клеветају.[48]

Одговарамо на те лажи и клевете само ради недужних и необавештених слушалаца и читалаца: да је Николај управо спречавао “зилотске” крајности још у богомољачком покрету пре рата у нашој земљи, а у Америци је суздржавао “букача” јеромонаха Арсенија (Тошовића) из Џорданвила да не ствара раскол у Српској Цркви. Са Патријаршијом пак у Београду је нормално општио, као и са патријаршијским Епископом Дионисијем. A кад је отишао Русима, отишао је не “ради прекида општења”, него да предаје и буде ректор у Богословији Св. Тихона, и то не код Руса Заграничне, него код Руса Америчке Цркве (Митрополије Евлогијеве, која је далеко “екуменистичкија” од Заграничне, мада и РЗЦ “зилоти” ГОХ оптужују за “екуменизам”). Владика Николај је са свима Русима имао добре, нормалне православне црквене односе, као и са свима осталим Православним Црквама Старог и Новог календара подједнако.

Што се пак тиче Николајевог односа према Екуменизму, Светитељ је као православни Епископ и богослов, учествовао у екуменским сусретима и дијалозима између два рата, а после Америци био је присутан на скупу Светског Савета Цркава у Еванстону 1954. г.[49] Свети Николај је позитивно оценио тај скуп и нарочито учешће и став Православних, а затим је поводом тог скупа ССЦ написао и ово: “Јединство Цркве не може се постићи узајамним концесијама, него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од Апостола и формулисана на Васељенским Саборима; другим речима: враћањем сви хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа oд Христа. A то је Православна Црква… Кад су у питању начела вере и појам Цркве, Православни немају ни права ни потребе да мењају свој став… Православна Црква не признаје ни десничарске (=зилотске), ни левичарске (=протестантске) категорије”.[50]

Што се пак тиче става Оца Јустина према Екуменизму, тачно је да је објављена његова књига Православна Црква и Екуменизам[51] али треба одмах рећи да он у њој има у виду неправославни, јеретички римски и женевски, тј. римокатолички и протестантски Екуменизам, док је сва његова теологија o Цркви (а нарочито његова 3. књига Догматике, написана после тога), изразити пример православног сведочења o свеобухватности=саборности Православне Богочовечанске Саборно-Католичанске Еклисиологије, тј. o Православном Теохуманизму (насупрот плитком хуманизму Запада и таквом истом Екуменизму), o свечовечанском и свекосмичком литургијском Cвeјединству свих створења и свега света у Христу Богочовеку – у Небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице.

Па ипак и у споменутој књизи Отац Јустин пише на почетку: “Екуменизам је покрет који из себе роји многобројна питања. И сва та питања, у ствари, извиру из једне жеље и увиру у једну жељу. И та жеља хоће једно: Истиниту Цркву Христову. A Истинита Црква Христова носи, и треба да носи, одговоре на сва питања и потпитања која Екуменизам поставља. Јер ако Црква Христова не решава вековечна питања човекова духа, она није ни потребна… Међу бићима човек је најсложеније и најзагонетније биће. Зато је Бог и сишао на земљу и зато постао човек… Са тог разлога је Он и остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, a она – тело Његово. Она – Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свима Својим благовестима и са свима Својим савршенствима” (стр. 7).

Овим Отац Јустин показује да је Богочовечански јединствени догађај и стварност: Црква=Христос, спасење и за савремена екуменска трагања и лутања, једина Нада палога света и човечанства. Његова, при крају књиге, критика је против “хуманистичког Екуменизма”, тј. римоцентричног – папоцентричног Екуменизма (свођење Цркве на личност папе Римског) и женевско-протестантског схватања Екуменизма (тј. спајање свих непотпуних и дефектних Црквених заједници, по тзв. branch theory=теоријa грана, у један савез, конгрегацију, конфедерацију” итд. без обзира на мање или више непотпуну или криву веру и апстрактно схватање Светих Тајни и Свештенослужења).[52]

Такође, Отац Јустин је у тој књизи назвао Екуменизам речју свејерес, a ми подсећамо да је тај исти израз “свејерес” (παναιρεσις) употребио већ Патријарх Цариградски Герман II (1222-1240. г. – онај који је Светом Сави издао Томос o Аутокефалији Српске Цркве) за латинске заблуде – јереси његовог времена.[53] Но треба имати у виду да је томе претходио IV Крсташки рат и окупација Православне Цркве у Византији од латинске Јерархије (осим малог Никејског царства), као и одржавање папског “разбојничког” сабора у Латерану 1215. г. (где је изабран за Цариград Латински “Цариградски Патријарх” Тома Марозини!). Па ипак је Патријарх Герман II са Латинима водио тада дијалог у два наврата, у Нимфеу и Никеји (1233-34. г) и тражио одржавање Васељенског Сабора, као што су то тражили касније и Оци исихасти (Свети Патријарси Цариградски Калист и Филотеј; Паламин ученик Јосиф Вријеније, и његов ученик Марко Ефески) Отац Јустин, који студирајући у Енглеској (1916-19), није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима, али је знао да је то чинио Епископ Николај, па га је, и поред тога, још за живота сматрао и називао Светим. Знао је такође и за екуменско сведочење свог познаника и по богословљу сродника о. Георгија Флоровског, али ни у њега није сумњао, као што није сумњао и у младог и “најдубљег богослова”, како га је сам назвао, Јована Зизиуласа, када га је овај као лаик посетио у Манастиру Ћелијама.

Знамо добро Преподобног Оца Јустина изблиза, знамо да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Патријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) – како безочно лажу српски “зилоти” – па ни онда кад је Патријарх Герман био један од “председника ССЦ” (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[54] Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се “раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује” (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног “Америчког раскола”, као и против “Македонског раскола”). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао нама млађим теолозима кад смо говорили, и писали, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини – Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије – Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.[55]

4. O КАЛЕНДАРУ. Као што је познато, раскол “зилота” Старокалендараца у Грчкој настао је поводом промене календара у Јеладској и Цариградској Цркви, при чему Света Гора, иако део Цариградске Патријаршије, није прихватила ту промену, али није ни отишла у раскол. “Зилоти” ГОХ су се, видели смо, отцепили у раскол од ове две Православне Цркве због њиховог преласка на “измењени (додавањем 13 дана) Јулијански календар”, који су притом задржали стару Пасхалију (промена календара је учињена 10/23. марта 1924. г., o чему смо већ говорили напред, стр. 40). Ова одлука o промени Старог на тзв. Нови календар, који, “није Григоријански, него измењени или реформисани Јулијански” (мада назив није толико битан, c обзиром да је задржана стара Пасхалија), била је ствар Синода – Сабора Грчке и Цариградске Јерархије. Тај став су испоштовале остале Православне Цркве и нису због тога прекинуле канонско јединство и литургијско општење=заједницу са њима, као ни са осталим Црквама које су касније прелазиле на Нови календар. Било је јасно већ и из тога, а и из претходне сагласности Православних Цркава (изражене више пута, а и на Конгресу у Цариграду 1923. г.),[56] да календарско питање није догматско, па ни канонско питање, нити да је, чињеном изменом календара, доведена у питање одлука Светог Првог Васељенског Сабора у Никеји o заједничком празновању Васкрса.[57]

(Питање календара у Православљу и његове измене /без промене пасхалије/ у Цариградској и Јеладској Цркви, са тада насталим расколом “зилота” Старокалендараца, као и став Српске Цркве o свему томе, укратко је изложио Њ. Светост Патријарх Српски Г. Павле у “Гласнику СППатријаршије”, за новембар 1982; текст штампан недавно и у посебној књижици Београд 2002. – Због читаоца који нису имали у рукама овај Патријархов текст, ми ћемо овде то питање укратко размотрити).

По питању празновања Пасхе – Ускрса, познато је да је у прва три века Цркве било неуједначено њено празновање. Наиме, већина Цркава празновала је, као и ми данас, Васкрсну Пасху (=увек у Недељу), која је падала обавезно после јеврејске Пасхе, док неки хришћани у Антиохији и извесне Малоазијске Цркве, углавном оне из традиције Св. Јована Богослова, празновале су Крсноваскрсну Пасху (=почев од 14. Нисана, у било који дан седмице да падне; због чега су их звали “Тесаресдекатите” = “Четрнаестодневни”, па се дешавало да се она поклапала са јеврејском Пасхом). Но та разлика у слављењу Ускрса није прекидала црквено општење и заједништво у Светим Тајнама свих правоверујућих Цркава у свету.[58]

Било је настојања да се тај спор реши (нарочито током 2. половине 2 века), али се није успело са уједначењем празновања Ускрса. Нарочито су настојали Епископи Рима: Аникита (155-166) и Виктор (189-198) да Малоазијским Црквама, пре свега Смирни и Ефесу, наметну датум и начин празновања Ускрса Римске и већине Цркава (тј. Васкршњу – Недељну Пасху), зато што су бројни хришћани из Мале Азије долазили у Рим и ту живели, држећи се и даље свога обичаја празновања Крсноваскрсне Пасхе, што је Римској Цркви стварало извесне проблеме. Римски Епископ Виктор је чак запретио “одлучењем” тим Малоазијским Црквама, (које су их подржавале) тј. прекидом општења са њима, али су многи Епископи, нарочито Св. Иринеј Лионски († пострадао 202), устали против тога става и Виктора Римског оштро укорили.[59]

Ево како o претходном (тј. пре Виктора) покушају усклађења заједничког празновања Ускрса, у време Св. Поликарпа, Епископа Смирнског (око 112 † 165. г.), и Аниките, Епископа Римског (155-166. г.), пише Св. Иринеј Лионски (у 2. половини 2. в.). У писму Виктору Римском, Св. Иринеј каже му да су и Епископи Римски пре њега (међу којима набраја Сотира, Аникиту и др.) били у миру са Епископима из Азије, иако се нису слагали у датуму празновања Пасхе. Па додаје Иринеј: “И када је блажени Поликарп (Смирнски) дошао у Рим, у време Аниките, мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (=празновање Пасхе) свађали међу собом, јер нити Аникита није могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег, и са осталим Апостолима са којима се дружио, свагда држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако они општише=заједничарише међу собом (εκοινωνησαν εαυτοις) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију (Литургију), очигледно из поштовања; и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (=празновали) и они који то нису”.[60]

Ова разлика у празновању Ускрса усаглашена је, рекосмо коначно на Св. Никејском Сабору З25. г., где је преовладала пракса већине Цркава, а одлука o томе поштована је и држана у свим Црквама до данас (док није папа Григорије 1582. г., променивши календар, променио и уређено од овог Сабора празновање Пасхе). Зато и кад је измењен календар, Цркве Цариградска и Грчка, кад су прешле на Нови исправљени (са тропском годином више, иако не сасвим тачно, усклађени календар), обавезале су се да држе стару праксу израчунавања Васкрса углавном по Старом календару; дакле, да поштују одлуку Никејског Васељенског Сабора.[61]

“Зилоти” Старокалендарци оптужују све нас Православне да смо одступили од те одлуке Никејског Сабора тиме што “саслужујемо са Новопасхалцима”. Наиме, Финска Православна Црква, из својих пастирских разлога, примивши Нови календар, празнује Васкрс сходно израчунавању датума по Новом календару (када се може догодити да се Пасха Цркве поклапа са Јудејском). То веома смета овим нетрпељивим “ревнитељима за Пасхалију”, а није им сметало, видели смо напред, кад су примили Епископску хиротонију од Руске Заграничне Цркве, која саслужује са Новокалендарцима и Новопасхалцима (случај Румунског Епископа Теофила Јонеску у Детроиту, и парохија у Холандији које држе Ускрс израчунаван по Новом календару – в. напред стр. 55-56). “Зилоти” су то тада сматрали као нужну “пастирску икономију” Руске Заграничне Цркве. Зашто онда ту исту пастирску икономију не допуштају Васељенској Православној Цркви према браћи у вери и јединству благодати – Финској Цркви? Је ли икономија само њихова привилегија, а Цркви поричу право на њу?

Нема сумње да је питање нове Пасхалије у Финској Цркви тема за будући Свеправославни Сабор, а не ствар коју ће сваки по своме ћефу, лаик – клирик – Епископ, потезати као разлог да са том Православном Црквом прекине општење, или са онима који опште. Јер, свакако, питање богослужења у Цркви, црквеног дневног, седмичног и годишњег круга, тј. Хеортологиона покретних и непокретних празника, јесте питање освећења времена, а то значи, освећења “венца године Благости Господње”. Али ово освећујуће дејство Духа Светога у Цркви кроз богослужење, иако бива у времену и простору, ипак не значи поробљење Цркве времену и простору, него је, попут Свете Педесетнице: и кружење и превазилажење кружења – залаз у Есхатологију и продор Есхатона у време и простор.

Битно је да је Финска Црква, и поред те разлике у празновању Васкрса, у пуној благодатној заједници и канонском јединству са свима Православним Црквама (и Новог и Старог календара), и то је далеко значајније него “зилотско” расколништво због тога. Јер, као што ни у прва 3 века, разлика празновања Ускрса није прекидала општење и заједништво Правоверних Цркава Божијих, тако ни овде, евентуални прекршај саборски одређенога и од свих прихваћенога правила o заједничком празновању Пасхе, не узима се тек тако олако као довољан разлог за прекид општења и заједнице у благодати Духа Светога у Светим Тајнама Цркве Христове.[62]

Живот живе, Духоблагодатне Цркве Божије, показаће пут решења и тога и осталих у међувремену искрслих питања и разлика, као што је Дух Свети у Цркви показао и Светом и Великом Фотију пут и начин у онако тешком и сложеном времену и сплету околности односа Цариградске и Римске Цркве. Сетимо се такође како су се мудро, црквоградитељски понашали и Фотијеви ученици, Света Браћа Кирило и Методије, Просветитељи Словенски, у тадашњим деликатним односима Цариграда и Рима. И све Духом “богомудро устројили народу Словенском”.

Али, Старокалендарски “зилоти” још нас нечим страшно бомбардују и стално нам потурају “пред очи и савести”: страшне “анатеме”, које су наводно бачене на све који прихватају Нови календар. То cy, веле они, оне “анатеме” које су бачене од стране Сабора у Цариграду, држаних 1583. и 1593. г. у време Патријарха Јеремије II (Транос, †1595). Међутим, те фамозне “анатеме” против Новог календара изречене наводно на тим “Саборима”, једноставно не постоје, него су у ствари измишљене, тј. накнадно унети фалсификати у два светогорска рукописа, у које су одлуке поменутих Сабора Преписане (у 19. веку – o чему види расправу: X. Пападопулос, Библиографија, бр. 4)

Чињеница је да је 1583. г. Патријарх Цариградски Јеремија II упутио једно Писмо (које је потписао и тада присутни Александријски Силвестар) Јерменима, који се жале да им из Рима хоће да наметну Нови календар и нову Пасхалију (коју је папа Григорије претходне 1582. г. увео). Патријарх Јеремија одговара Јерменима да у Риму нису требали, ни смели, да мењају Пасхалију, коју су одредили Оци Првог Васељенског Сабора. Он притом вели да ни њихово додавање 10 дана календару “није астрономски тачно” (!?), и саветује Јерменима да све то не прихвате. У том тексту Патријарховог Писма Јерменима из 1583. г.[63] нема чак ни изричите осуде Новог календара као календара, a поготово нема било какве “анатеме”.

Постоји и друго Писмо Патријарха Јеремије упућено Митрополиту Филаделфијском у Венецији, 6. јула 1593. г. (Τομος Αγαπης, стр. 540-541; Гедеон I, стр. 38-40), као одговор на његово питање: да ли могу да у Венецији Грци и Латини празнују заједно Пасху, како хоће да наметне папа преко млетачког Дужда и Сената? Патријарх одговара да нипошто не прихвата то “новачење Пасхе које су увели Италијани”, тј. “Блажењејши папа Старога Рима”, јер “наша Црква нема обичај да уводи новачења(νεωτεριζειν) ни на који начин”; јер, вели, “знате и сами добро да раскол и раздељење двају Цркава (το σχισμα και η διαστασις των δυο Εκκλησιων) није се збило за време наше Патријаршије, па да смо дужни, као они који cy cједињено разјединили, да сада то разједињено такође сједине, него је пре много времена Римска Црква учинила новачења (ταις καιωοτομιαις οιστρηλαθεισα) и то, не само да остаје непромењено, него и разни додацима повећава растојање=расцеп” (исто, 39-40). И у овом тексту – као што видимо, нема никакве “анатеме”.

Трећи текст је Одлука ширег Сабора држаног под Патријархом Јеремијом (12. фебруара и током маја 1593. г.)[64] уз учешће и Александријског Мелетија (Пигас †1601), који је заступао и двојицу осталих Источних Патријараха (Јоакима Антиохијског и Софронија Јерусалимског), а у том Синоду – Сабору је учествовао и 41 Архијереј цариградске Патријаршије. Овај Сабор 1593. г. је у ствари одлучио признавање Патријаршије Руској Цркви, и зато се Патријарх у писму обраћа руском цару Теодору Јовану, те се текст на ту тему углавном и односи. На крају текста Синод – Сабор је додао прво 8, да онда још 12 правила – канона, од којих 8. канон напросто понавља 1. канон Антиохијског Помесног Сабора (из З41. г.), којим се наређује држање одлуке Никејског Сабора o празновању Ускрса и забрањује мењања исте. Другим речима, и на овом Сабору само је одбачена Григоријанска промена Пасхалије, а никаква “анатема” није изречена ни бачена, на било кога, или на било шта.

Њу су накнадно фалсификовали и у текст унели “зилоти”, назвавши ту одлуку Сабора Σιγγιλιον,[65] што показује да фалсификатор не зна чак ни црквена акта и протокол (јер “Сигилион” је грамата c печатом давана за неки манастир).

Толико o тим фамозним и застрашујућим “анатемама”. Напред смо већ рекли: да чак и ако постоје дотичне “анатеме”, њихов значај би био јако преувеличан; сличне “анатеме” немају и не могу имати трајнији, свеправославни значај. Зато o тим одлукама из 1583. и 1593. г. каже Цариградски Патријарх Василије са Синодом од 12 Архијереја свога трона (17. 2. 1927): “Мада је се наша Црква (Цариградска) у мучним временима, као што је био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешки Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадашњу календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге o пастви због тадашњих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме заувек забрањује ма каква календарска измена, као нешто што искључују Св. Канони, јер, као што је речено, таква “канонска забрана не постоји, а уколико постоји, она се не односи на сам календар по себи, већ на чување канонских одлука /Никејског Сабора/ односно Пасхе. “ (Посланица 17. фебруара 1927; “Хришћански живот” 1927, бр. 10-12, стр. 249).

“Зилотима” тзв. Старокалендарцима, свеједно да ли грчким или српским, очигледно да главни разлог за раскол и одвајање од Цркве није само питање Старог или Новог календара, него ће пре бити питање њиховог страха пред новим појавама и догађањима у Цркви.[66] Они су фарисејски назадни, конзервативни, и то је основни разлог њиховог страха од новога. Да су истински доживљавали Педесетнички, Духовски догађај Цркве, знали би да има конзерватизма доброг и лошег, као што има новина напредњаштва, прогресивизма лошег и доброг. Да су познали и живели, боље и дубље, драматичну историју Цркве, тј. њен живи благодатни, подвижничко-литургијски живот и наше узрастање у њему, рашћење у њеном есхатолошком усмерењу и путовању ка Царству Божијем, не би се тако грчевити држали само за “старо”, него би прихватали и “ново” у њој. Јер је Црква живи и мудри Јеванђелски Књижевник “научен Царству Небескоме (Μαθητευεις τη Βασιλεια των ουρανων), и Јеванђелски Домаћин, који износи из ризнице своје ново и старо” (καινα και παλαια) (Мт 13, 52).[67]

НАПОМЕНЕ:

[1] Г. О. Х. у Грчкој стварно означава: Старокалендарце, за разлику од далеко бројнијих и неупоредиво већинских Новокалендараца (преко 10.000.000) јер је сва Грчка Црква прешла на Нови, “исправљени Јулијански” календар, док су Г. О. Х. само раштркана група, секта, тачније речено неколике секте, како смо претходно видели.

[2] Знамо да ће нам њихов секташки менталитет одмах “цитирати” Ап. Павла из Тит. 3, 10: да се “треба клонити човека јеретика”, али неће споменути и друге речи великог Апостола свих народа Павла: “Свима сам вио све да какогод кога придобијем” (1Кор. 9, 19-22 и 10, 32-33).

[3] Исту такву заставу, мањих размера, са словенским натписом, донели су “зилоти” недавно и оставили сестрама у манастиру Стјенику (па је приликом њиховог исељавања остала). Taj срамни секташки “реквизит” нема никакве везе ни са Православљем, ни са монаштвом. Али то значи да су несрећни Есфигменци главни инспиратори раскола међу Србима. “Зилот” Атанасије Крстић из Смедерева, хвалећи Есфигмен: “што је баш овај манастир остао данас једина тврђава истинског православља на Светој Гори, док су сви други светогорски манастири [зар и Хиландар?! ], нажалост, поклекли у борби са јересју екуменизма” (брошура О Крштењу, стр. 9; в. у Библиографији на крају), узалуд подсећа на “Есфигменску повељу” Ђурђа Бранковића, јер су истински Православци Немањићи, Лазаревићи и Бранковићи помагали скоро све Светогорске манастире (Ватопед, Симонопетру, Светог Павла и др.), па неће бити да им је успело само са Есфигменом!

[4] Грчки “Старокалендарци” стално истичу (и њихови српски трабанти то често понављају), како су били “прогоњени” за своју “верност Старом календару”, што је и било у Грчкој у пар наврата, мада нико од њих није дао живот за то (а и да јесте, зар нема секти и секташа који “страдају” за своје идеје и тврдоглавост, илити фанатизам, као нпр. разноразне протестантске секте, старије и новије). Када су, недавно, обмануте и заведене сестре из манастира Стјеника код Чачка, по сили закона морале да напусте узурпирани манастир Жичке Епархије, СПЦркве, оне су, чим су изашле из манастира и прешле преко моста (изван манастирске порте), добро инструиране од Акакија (који се сакрио у шуми), одмах почеле да хистеришу како, ето, “страдају за веру”! Оне су затим, у ствари Акакије и дружина, издали о томе “Обавештење за јавност” (11-12. октобра 2003), у којем су написали сијасет лажи и клевета, како су тобож биле “малтретиране”, а у ствари су, по канонској одлуци Жичке Епископије, морали да ослободе манастир, јер он припада Светосавској Жичи, а не Акакијевој секти тзв. “Старокалендараца”. Нису ваљда “зилоти” очекивали да и манастир Светог Ђакова Авакума одведу у раскол безразложне и непознате његовој Мученичкој Србији секте?!

[5] Читаоци су већ могли приметити да ми у овом тексту реч зилот (ζηλωτής=ревностан, ревнитељ, али и: суревњив, љубоморан, завидљив) често стављамо под наводнице. To чинимо зато да би скренули пажњу да има зилота и “зилота”, како најбоље говори и показује Апостол Павле (ДАп. 22, 3; Гал. 1, 14). И он је некад “ревновао” и “преревновао”, и “по ревности” био чак “гонитељ Цркве Божије”, док није схватио да су то све “трице и кучине – само да Христа задобије” (Фил. 3, 6. 8). Зато је саветовао (суревњивим Коринћанима: “Кад већ ревнујете за духовне ствари, тражите (=трудите се, ревнујте) да изобилујете у онима које су за изграђивање Цркве” (1Кор. 14, 12). Јер, на жалост истога Павла и нашу, има их “који не ревнују добро за вас (у Цркви), него хоће да вас одвоје (од Цркве за себе), да њима ревнујете” (Гал. 4, 17). Павле употребљава овде, за погрешно, цркворазорно ревновање глагол έχχλείω=издвајам, одвајам, искључујем (затварам изван, спречавам некога да уђе), што је управо супротно садржају, смислу и значењу речи Εκκλησία=Црква као позвани, сазвани С а б о р. Црква је, дакле, по Павлу: с – а – 6 – и – р, а не р – а – с – т – у – р, не секта, раскол, сепарација! Код ових пак новопечених “зилота”= “ревнитеља” (и грчких и српских) пре свега има, по Апостолским речима, “међу њима самима суревњивости /ξήλος=зависти/ и неслоге и раздора”, “горке ревности и свадљивости у срцима њиховим”, тако да се само “хвале, а лажу против Истине” (1Кор. 3, 3; Јак. 3, 14). To јест, и кад имају “ревност за Бога, али је немају по разуму, јер не познајући Правду Божију, и настојећи да своју правду утврде, не покорише се Правди Божијој” (Рм. 10, 2-4), која Правда – Истина Божија јесте Христос Божији, Христос Оваплоћени у Цркви, Христос као Црква Божија.

[6] Данила су неки снимили на касетофону, и са траке, између осталога, јечи успаничени ментални и душевни галиматијас, попут оваквих реченица: “Поједине српске Владике и професори – школовани су код јеретика, значи изгубили су благодат”! (целивам “У “логику”). – “Имам информацију да је Јустин (Поповић) задњих 6 месеци прекинуо заједницу са Српском Црквом”! (лаже бескрупулозно). – “Лажу вас кад вам кажу да Српска Црква неће прећи на нови календар”! (вероватно је то дознао од “Кризне Групе”, али она хоће СПЦ “конзервативном”, а овај “прогресивном”!). – “Сви Срби треба да изађу из лажне цркве и да приме истинско крштење”! (ваљда као он и шака “зилота”). – “Воз који води Патријарх Павле или Васељенски Патријарх, или боље рећи сам Рим, води у пропаст, а Српска Црква је само један вагон тога воза”! – “Старац Пајсије (Светогорац) је један преварант”! – “Ватикан је масонско гнездо, у њему су студирали Амфилохије, Атанасије, Артемије”! (у Ватикану уопште нема студија, а у Берну и Риму је као постдипломац био само Амфилохије, који је затим далеко дуже боравио у Грчкој, и докторирао, и тамо добро изблиза упознао “зилоте” Старокалендарце, и закључио: “Сви они имају секташки и јеретички менталитет”). – “Иринеј Буловић је на списку, мислим на плати, у масонском клубу; спреман сам да то сведочим и на суду, па ком обојци ком опанци”! – “Није мени Јустин Поповић правило Цркве, него Васељенски Сабори! “ – “Владика Николај је хтео оснује зилотску Цркву”! – “Бугари имају 200-300.000 зилота! Румуни 2.500.000! Грчка 1 – 000.000! “ (видели смо напред да их у Грчкој нема више од 50-70.000, али “зилотска” према Цркви заслепљује очи – 1Јн. 2, 11). Итд. и сл. – Ово наведосмо да људи здраве и присебна духа виде са ким имају посла у ово смутно време, кад Србијом ионако разноразне секте (потпомагане од разних сорошоваца из Америке, која је и секте упрегла у своју “тотал(итар)ну демократију”).

[7] Раније Марјан Теодосијев, Бугарин из Ниша (који “неће више да буде Бугарин”, па кажу да је и презиме променио); дошао у Црну Реку 1994, замонашен 1996, зађакоњен 1998, па је Црну Реку напустио 2001. и отишао код Акакија (Станковића) у Врдник, где је поново крштен и замонашен. Са њим је у то време био и отац му Никола, па су одатле обојица отишли у Есфигмен.

[8] Рафаило за благослов монашења Немање није питао ни Протат, ни Хиландар, ни надлежни за ту келију манастир Пантократор, чији је игуман потом протестовао Хиландару, мислећи да је то било по благослову Хиландара, јер је Рафаило раније живео у Хиландару, па се вратио у Банат, а овога пута је био само у посети Светој Гори.

[9] Драгана Николић; избегла са мајком из Зенице у Србију, и била неко време у манастиру Сланцима код Београда, а затим дошла као искушеница у Стјеник 2000. г. код усамљене игуманије Јулијане, и по њеној смрти замонашена, по благослову покојног Владике Стефана, али ипак на брзину, од о. архим. Венијамина из Овчарског Преображења и одмах постала игуманија. Око себе је убрзо окупила, уз своју мајку (која има стан у Чачку), још две – три монахиње и 4 искушенице.

[10] Дошао нам је у руке један његов текст – Отворено писмо (види на крају у Библиографији), и у њему се, уз остало, види колико су том човеку анатеме опсесија, јер он ради њих чак фалсификује и Св. Писмо, као нпр., кад у свом Писму, без стварног разлога и повода, учитава у текст Прича Соломонових 29, 24-25 непостојећу у тексту реч анатема: “Ако ко анатему постављену чује и не објави”, где израза анатема нема у тексту (ни јеврејском, ни грчком, ни словенском, ни српском), него је само реч о клетви и заклињању из 3 Мојс. 5, 1-4, чиме аутор показује не само непознавање Библије, него и јару жељу да анатеме “објављује”, тј. произноси, шири око себе. Он такође не зна ни Свете Оце, а кад их “цитира”, чини то неизворно, неаутентично, тако да се не може проверити да ли је то дотични Светитељ стварно рекао (и ако јесте – којом приликом?), или му је то неки “зилот” приписао (или од другог “зилота” преписао). Као пример незнања, тачније: суманутог безумља, наводимо неке “бисере” из мутног и смушеног Отвореног писма Евсевијевог: “СПЦ је у јереси, у литургијском јединству са јеретицима, и под анатемом Цркве” [које? – не каже, осим ако не мисли на своју секту! ]. – “СПЦ је упрегнута у исти јарам с неверницима (2Кор. 6, 14), оре њиву кнеза овога света и кротко ходи ка недалеком циљу – да буде “једно стадо и један пастир” [не каже да је то Христова реч и молитва, Јн. 10, 16, за коју јoш ваљда не жели да се оствари! ]. – “Реци/те/ Србима да су им сви епископи Црквом и Духом Светим невидљиво осуђени и извргнути из Свештенства” [он је “мандатар” Духа Светога, па “видљиво” изриче невидљиве “пресуде” Св. Духа – тачно као секта Монтаниста!]. “Реци Србима и да чак Српска Црква формално иступи из ССЦ, то никако неће бити довољно да (п)остане Православна – мора и да савршено прекине молитвено општење са јеретицима светског “православља” и да јавно осуди сва безакоња и све безаконике”. – “И остаће над СПЦ подигнут мач Божји свих анатема Цркве што стоје над новојеретицима васељенским и скврнитељима Предања”. – “Мистериозни кнезови [јевреомасони], који из сатанске таме вуку конце свих кључних збивања у нашем тужном свету, чине то пo лукавству свог оца врло, врло вешто. Православни који не реагују… против црквопредатељних безакоња својих епископа, саучествују у том делу”. – “Ово се чини са православнима данас – јудеомасони их кувају као жабу, и нема никог да им викне да су у огњу, a ови сами огањ више не осећају”. – “Да ли мој лавеж имало омета караван цркава “светског православља”, што се постојано креће у антипасхи екуменизма ка своме цару, антихристу? “. – “Нека ми опросте врла и племенита Господа Епископи српски што њихова расуђивања и учења не примам, но се слепо и безумно држим другог расуђивања и учења. To је, признајем, “ревност, али не по разуму”,, [не каже да је то реч Ап. Павла, Рм. 10, 3] – ваистину не по разуму разбојничких [sic! ] екуменистичких “епископа”, “теолога” и “светитеља”. – “Јеретички “православни” псевдоепископи, а међу њима много је и српских, данас себе сматрају Црквом”. – “По којем је разуму /та/ ревност за “борбу изнутра” [мисли “из Цркве”], упркос изричитој речи отачкој [sic! ]: “Бог је допустио апостасију. Немојте покушавати да је зауставише својим немоћном руком, већ бежите од ње, сачувајте се од ње – то вам је довољно”. [Ове, иначе дефетистичке речи, изгледа да су Игњатија Брјанчанинова, али њега је у Свете недавно убројала Московска Патријаршија, а Евсевије њу не признаје! ]. – “Нека би и тебе, заједно са каменом вере твоје, превео Благи, преко страшног бездана антихристове јереси”… итд. и сл. – Ево још једне сумануте речи овог “навјеститеља” доласка “антихристове јереси”: “И још реци Србима да су пред Правдом Вечном проклети сви ови архијереји који су у име Српске Цркве 1993. и потом, објавили исповедили! – да “ратови на територији бивше СФРЈ нису (били) верски ратови”. (Ово му је скоро дословни препис из књиге фамозне “Игуманије Магдалине из Козане”, насловљене: “Последњи је час: Антихрист 666 је стигао” /Козана, 1993, стр. 190-1/, где она горњу изјаву приписује Патријарху Павлу, уз додатно и обавезно “проклињање”!). – Тако, ето, говори овај нови апокалиптичар и фаталиста, српски Заратустра, у “Богом попуштеној “свеправославној” сили прелести” (стр. 12 Писма), којом је прелешћу изгледа он сам опседнут овом у свом релативно малом тексту, пуном “анатематологије”, тј. хулитељног безумља (Откр. 13, 6). Жао нам је због оваквих речи, али нека читаоци сами просуђују: да ли овај човек уопште верује у живо присуство и дејство Духа Светога Утешитеља у Православној, Јединој Светој Саборнокатоличанској и Апостолској Цркви Христа Богочовека? Или је Дух Свети, по њему, тако слабашан да Га из Цркве “занесе (по њему: “одува”) сваки ветар науке (јеретичке) и обмане људске” (Еф. 4, 14)? Ми из Цркве сведочимо, њему и свету, да: “He примисмо Духа ропства опет за страховање, него примисмо Духа усиновљења, којим Кличемо: Ава, Оче! И Овај Дух сведочи духу нашем да смо деца Божија – наследници Божији, а сунаследници Христови” (Рм. 8, 15-18). А Божанска благодат Духа Светога – Док смо Христу, Глави и Темељу и Првини Цркве, верни=правоверни – немоћи, наше исцељује и недостатке надокнађује, како исповедамо при свакој хиротонији у Светој и Божанственој Литургији (чију силу скоро сви “зилоти” потцењују и презиру.

[11] Правилно еклисиолошки треба рећи лаик (λαЇκός) jep је то сваки хришћанин, као члан Лаос – а=Hapoдa Божијег, док израз мирјанин, “световњак” (=човек у свету, али не “светски” човек, јер је и он црквено лице), означава само контраст монаху, који није “у свету”, него се повукао из света у самоћу (μοναχός). (Јесу ли ови “зилоти” монаси, или световни=у свету?).

[12] Есфигменски игуман (или преводилац) не каже како то “икономија” има “надлежност”? Ко одлучује о тој “њеној надлежности”! Има ли живих људи у Цркви, или сам чин, еx operae operato, одлучује о икономији или акривији! Овде, дакле, имамо типичну схоластичку “теологију” о Св. Тајнама: ex operae operatо! Добар пример како зилотизам не успева да избегне латинске схоластичке, јеретичке замке, зато што нема еклисиолошке, тј. православне црквене критеријуме, него рационалистичку теологију попут Константина Иконому – а (игуман га наводи, а преводилац преводи као “Економ”\), или Андруцоса, кога аутор цитира. (Недостаје им још само цитирање Хараламба Ваоилопулоса!).

[13] Непосредни даљи наставак Акакијевог текста гласи: “Чињеница је да је у круговима официјелне Србске цркве ова папистичка новотарија широко распрострањена Може се чак рећи да је СПЦ већ десетине година, сем занемарљивих изузетака, кропљење босиљком, а у “бољем случају” обливање, било – и јесте – једини начин – форма којим се крштавало” (стр. 40).

[14] Акакије је можда хтео да каже: протестантских? (мада оне нису помесне, али јесу eкуменистичке, у погрдном значењу). Зато што Православне Цркве јесу Екуменске, јер је свака од њих Саборнокатоличанска и Васељенска=Екуменска, при чему Православни Икуменизам није само географски, него и историјски, и пре свега свеобухватни=свецелосни=благодатни. Додајмо томе да је Православни Цариградски Патријарх назван Екуменски још од Св. Јована Посника (585-595. г.), дакле давно пре овог женевског или римског Екуменизма (в. ниже о Православном Икуменизму).

[15] Тако је, негде после Косовског погрома Срба, покушао у манастиру Јошаници да избегле монахиње са Косова и Метохије; пре неку годину је салетао студенте у ДУ, окупљане око “Српских двери” и удружења “Св. Јустин Философ”, и обећавао им материјалну помоћ око штампања часописа и др., али ако пређу у њихову секту сада се често појављује у неком манастиру “Покајници” близу Румуније и тамо држи “старокалендарске сеансе”.

[16] Све ове податке имамо из њихове централе у Грчкој. – Његова кућа у Параћину, и чак ова два стана у Чачку, као и остале три куће: на Фрушкој Гори, Авали и у Смедереву већ су наведене као “цркве у Источној Европи – Србији” у овогодишњем 2. 004. г. џепном календару ГОХ Флоринијанаца (Еκκλησία Г. О. Х. ‘Еλλάδος ‘Еγκόλπιος ‘Нμεροδείκτης 2004, стр. 94-95 са адресама и телефонима. Ако се тако олако обичне куће проглашавају за “цркве” има ли онда разлике између секте ових тзв. Старокалендараца и секташа Суботара, Јеховиста и осталих убациваних са стране лешинара, који, уместо безбожника, лове јадне Србе за “чинију лећа” или неки сорошевски долар?

[17] Чује се однедавна и за неког “Протосинђела Гаврила” (Јанко Вујанић, рођен у Липолисту у Мачви, био у Аустралији), да је скоро “рукоположен” од неког “Епископа Епифанија” у Украјини за “Епископа Шабачко-ваљевског” и да треба да, или већ борави, у новооснованом манастиру Очаге (на путу Шабац – Лозница), који иначе припада канонској Епархији СПЦ Шабачко-ваљевској. – Ово треба проверити.

[18] То су Акакије и дружина подметнули неуким и до неурачунљивости неодговорним сестрама манастира Стјеника код Чачка да потпишу (кад су их навратили да се одметну од СПЦркве у секту тзв. “Старокалендараца”, на Крстовдан 2003), и то као први разлог дословно навели: “Антиканонско постављење “патријарха” Германа од стране титокомунистичке богоборне власти” (стр. 1. њиховог Обавештења, достављеног Жичкој Епископији). Уз ово су додали и још 1 разлог отцепљења, за који те јадне сестре вероватно никада нису ни чуле ни знале, a тo је: “евхаристијско општење са отпадницима од Светог Православља сергијанцима – Московска патријаршија”. Реч је o томе: да је Руска Мученичка Црква била раскомадана од бољшевичке секте “Живоцрковника” (реформатора Православља попут Протестаната), а Патријарх Руски Тихон био затворен и ускоро измучен умро, па је Митрополит Сергије (Старогородски), уз сагласност огромне већине Руских Јерараха прихватио (1927) сарадњу са Бољшевичком влашћу, и тако спасао Цркву од даљег погрома; он је касније постао Патријарх, а његови су наследници Алексије, Пимен и садашњи Алексије II, сви признати од свих Православних Цркава (осим групе Епископа, ‘избеглих у иностранство, тј. Руске Заграничне Цркве, док су остали загранични Руски Јерарси признали Сергија и Московску Патријаршију). Неки су “зилоти” у Русији, тзв. “Катакомбна Црква”, и “Карловчани” из дебеле ладовине Краљевине Југославије, одбили да признају “Сергијанце” тј. канонску Московску Патријаршију са Местобљуститељем Сергијем, и то сада ови “зилоти” спомињу као “сергијанство”, научени од групе ГОХ и РЗЦ. Та иста РЗЦ потом се, видели смо, неканонски умешала у грчки Старокалендарски раскол и забрљала; но сада, кад су постали све изолованији, траже повратак у јединство са Мајком Црквом у Русији (која је имала велико стрпљење и није их судила ни рашчињавала), као што смо напред помињали, a то ће бити велики ударац за све секте “Старокалендараца”.

[19] А претпоследњи им је разлог: “наплаћивање Светих Тајни од стране клира СПЦ симонија”, што је само још један доказ њиховог безобразлука и “лова у мутном” код незналица; јер, симонија (назив по Симону Магу, ДАп. 8, 18-21) је заиста забрањена Канонима, али она значи куповину благодати, тј. плаћање новцем за хиротонију, док свештеничко узимање – примање награде од верника за свештенодејства јесте јеванђељски Господњи и Апостолски благослов: “ко Јеванђеље проповеда од Јеванђеља да живи “који врше свету службу од светиње се хране” (Лк. 10, 7; 1Кор. 9, 13-14; Гал. 6, 6; 1Тим. 5, 17-18). Било би, заиста, интересантно дознати одакле “наплаћује” Акакије и дружина “зилота”? своје трошкове пропаганде и остале работе на простору од Врдника до Коринта и назад?

[20] Тако дословно пише ГОХ “зилот” Л. Ктенас, Иза кулиса…, стр. 8.

[21] Како злобно и злонамерно мисли и пише прекрштавани /А/Какије, на стр. 40. брошуре.

[22] Св. Атанасије, Окружница 39; Синопсис Св. Писма, 76 (PG 26, 1440 и 28, 432).

[23] Грчки оригинал у ВЕПЕΣ, Атина 1955, т. 2, стр. 217; српски превод Еп. Атанасије: Дела Апостолских ученика, Требиње – Врњци 1999, атр. 137. – Интересантно је да тзв. Старокалендарци ово дело из апостолског времена сасвим не знају, или игноришу, а често наводе тзв. “Апостолске установе”, дело редиговано у 4. веку у полуаријанској средини и зато убрајано међу “Псевдоклементине” и одбачене од Шестог Васељенског Сабора у 2. канону. Мимо тога што “Старокалендарци” немају ни једно озбиљно и студиозно написано историјско-патролошко дело, које би показало познавање историје и праксе древне Цркве, они су изгубили и разборити критеријум за расуђивање: шта је у историјском животу Цркве главно, a шта узгредно; шта је заиста Апостолско предање и Канон вере, a шта историјске перипетије црквеног, свагда живог догађања, на путу Цркве ка Отаџбини – Царству Божијем. Иста је ствар и са њиховим неосећањем Светих Канона, схватаних ван контекста: кад су настали, зашто су донети, да ли су увек примењивани и примењиви. Нећемо много o томе овде говорити, јер ће они и ово схватити као наше тобож “потцењивање” или „негирање” стварног и спасоносног значаја Црквених Канона. Ми смо њихово поштовање и држање потврдили у своме Епископском исповедању, и нема потребе да то овде понављамо.

[24] Кад би “зилоти” звали историју Св. Иполита и како се одвојио од папа Зефирина и Калиста (2І8-223. г.), због њиховог прикривеног Савелијавизма, и постао паралелни Епископ (“антипапа”), па како су и он и Калистов наследник (Калист није црквено суђен, ни осуђен) Понтијан (230-235г.) били прогоњени за Христа од римског цара Максимина (235. г.) и затворени у Сардинији, где су обојица мученички скончали, а Црква им је обојици пренела свете мошти у Рим и свечано сахранила! – онда не би говорили, мислили и писали: да је у Цркви све што је било напредно – суђено и анатемисано!

[25] Наведени превод и изд. Дела Апостолских ученика, стр. 440.

[26] Зато је Православна Црква признавала западно крштење обливањем, и такво гa је признавао и Свети Сава Српски, јер није Латине прекрштавао, него их је примао само са Св. Миропомазањем (в. Доментијан и Теодосије, Житија). – A ево шта каже и Еп. Далматински Никодим Милаш: “Православна Црква не одбацује крштење које је обављено обливањем, јер тиме још није уништена сила Тајне, него га само допушта у ванредним приликама (Правила ПЦ са тумачењима, књ. I, стр. 119, Нови Сад 1895). Чињеница је да су Православне Цркве током векова мењале праксу признавања или не “латинског крштавања”, али то је било ствар примене акривије или икономије, из пастирских paзлога који су врло важни кад је реч o доношењу, тумачењу и примењивању Светих Kанона. Јер, Св. Канони нису световни непроменљиви “закони”, него пастирско средство Цркве за изграђивање a не разграђивање Тела Христовог (они нису, како каже дечја песма наших дана: “правила, правила да би ме удавила”!).

[27] Видели смо напред (стр…..) да и српски “зилоти” тзв. Старокалендарци, признају такво крштење у постељи, и не понављају га. Али, онда је бесмислено то што збуњују прости свет по Србији, говорећи да “нису крштени”, те их поново крштавају – и речима Св. Отаца, поново распињу Христа. (В. ниже напомену бр. 133).

[28] Јасан доказ да ни крштење обливањем није понављано.

[29] Св. Василије, О Светоме Духу, 15 PG 32, 129; исто говори и Св. Јован Златоуст, Омилија 9, 3 на Посланицу Јеврејима. PG 63, 79.

[30] У Новом Завету, и код Св. Отаца Цркве, Икономија=Домострој Божији у Христу јесте у ствари сам Христос у Оваплоћењу као Црква, као васпостављена вечна Заједница Бога и Божијег народа. (в. нпр. Св. Игњатије, Ефесцима, 20, 1-2; Св. Златоуст, Омилије на Посланице Ап. Павла; Св. Максим Исповедник, Одговор 60. Таласију и др.) – Према томе и, примена Црквене икономије је примена, остваривање Христове Икономије=Домостроја спасења, a не само проста и површна dispensatio, “разрешење” нечега, јер израз οικομομω значи: τα εω οικω διοικω = распоређујем, уређујем, изграђујем оно што је у дому, тј. с водим ка савршенству (Суида, Лексикон).

[31] Наводимо и сам почетак те Василијеве 188. Посланице Амфилохију, да би читаоци видели са каквом се слободом, али и смирењем, опходио Свети Василије према канонском Предању Отаца пре њега: “Речено је: “Безумник, кад упита o мудрости, то ће му се за мудрост примити” (Приче 17, 28); питање пак мудрога, као што се види, и неразумнога умудрује. Ово нам се, по милости Божијој, догађа сваки пут кад добијемо писмо трудољубиве душе твоје (тј. Амфилохијеве), јер због самог (твог) питања постајемо за себе ученији и разборитији, и упознајемо много шта што пре нисмо знали, те старање o одговору (теби) постаје и нама учитељ. Тако смо и сада, и не помишљајући никада раније на особит начин o питањима која си нам поставио, принуђени да та питања тачно и марљиво размотримо, и да се подсетимо ако смо штогод o томе од старијих (Отаца) чули, и да од себе добавимо оно што је сродно и сагласно са оним што смо научили”. – Из наведеног текста је јасно да су Канони=Црквена правила настајали из црквене праксе, претходне и тадашње (кад су писани), a она није свуда била иста, као што се види и у наставку ове Посланице, тј. на почетку Василијевог 1. канона, који даље наводимо (у преводу). Апсолутизовати форму сваког Канона за сва времена, значи умртвити живот Цркве и порећи живо присуство у њој Самога Христа (Мт. 28, 20) и надахњујуће дејство у њој Животворнога Духа Утешитеља. Значи, потчинити богочовечански живот Цркве мртвоме слову (=текстовима), попут фарисеја, a не живоме Духу Божијем у живоме Телу Христовом (2Кор. З, 6-7).

[32] Видели смо напред који су то и какви расколници (стр. 12).

[33] Овде је јасно да је код Св. Василија икономија примењивана различито, сходно месним предањима и обичајима Цркава, па ту праксу Св. Василије поштује, иако би, по њему, требало поступати по акривији. (To исто вели Св. Василије и мало ниже за Енкратите).

Ова његова слобода, са одговорношћу Јерарха и Богослова, та, дакле, православна црквена широкогрудост, није била својствена само Василију Великом, него и другим Оцима пре и после њега, али је ваљда и због овакве мудрости и црквоградитељства ауторитет Св. Василија постао тако велики у Цркви кроз векове. Треба се сетити да је он у себи обједињавао: Архипастира, теолога, борца против јереси, вођу монаштва, канонисту и, изнад свега, Литургичара и Црквоградитеља. Зато му у Цркви певамо: “Јавио се јеси непоколебиви темељ (βασις = основание) Цркве, дајући свима људима неотуђиво господство (ασυλον την κυριοτηντα = некрадомое господство), потврђујући га твојим догматима, Василије Свети Небојављени” (Кондак, гл. 4, 1. јануара). Кад би “зилоти” схватали шта у Цркви значи ово неотуђиво господство деце Божије, не би се играли и поигравали Црквом.

[34] Ево још једног доказа да Св. Канони, отуда и Сабори, по Св. Василију, нису гвоздени закони инквизиције, нити папине буле и интердикти, него флексибилни и витални мелеми за излечење рана и спасење оболелих хришћана. To зна и наш народ кад говори: “Кад се сучели закон и благонаравље, треба поступити по овом последњем” (нар. пословица).

[35] Задњи пасус текста Св. Василија јасно показује да Црквена икономија може да надиђе нормалну акривију (тачност): да не понови непотпуно крштење, него да Миропомазањем прими из раскола чак и Епископе у њиховом чину ради присаједињења народа Цркви, у којој се Духом Светим оживљава и надопуњује умртвљено и непотпуно. Тако, Св. Тајне нису изнад Цркве, оне и њихова “форма” нису критеријум црквености него је Црква извор, критеријум и печат њима.

[36] О њој опширније ниже (4. О Календару). – Мада, ако је та “анатема” стварно и изречена тада, она није имала, и нема, Свеправославни значај, јер је та одлука била временског значаја: Да би се сузбила опасност наметања папске уније преко Григоријанског календара.

[37] Ево, на пример, шта пише један од старокалендарских писаца – теолога o Новокалендарцима у Јеладској Цркви. На питање: “Koja је суштинска разлика између хришћана који следе Светопредањски календар, и хришћана који следе Нови календар? “ – Лампрос Ктенас каже: “Одговор на ово питање је исти који бих могао дати када би ме неко питао: Koja је суштинска разлика између побожнога и безбожнога, између православнога и злославнога (=јеретика), између крштенога и некрштенога. Или боље, то је онај одговор који бисмо дали ако нас упитају: Koja је суштинска разлика између оног човека који има благослов Цркве Божије, и оног човека који има проклетство и анатему Цркве Божије. Ако смо у стању да знамо која је суштинска разлика између тих двају лица, онда лако схватамо и разлику која постоји између двеју Цркава, Старог и Новог календара” (Л. Ктенас, Иза сцене… стр. 56). Није ништа бољи ни други “зилотски” старокалендарски писац, Ставрос Карамицос – Гавруљас, који пише: “Новокалендарци – Екуменисти немају исту веру са нама Православнима (ГОХ)… Ми немамо никакво општење са оскрнављеним олтарима њиховим… Јеретичке изјаве и прогласи Екумениста – Новокалендараца превазишли су у злослављу (=јеретичности) и надмашили све јеретике претходних векова”! (Агонија… стр. 15). (Да не понављамо овде све бласфемије српског “зилота “ Евсевија”, које читалац може видети на стр. 75, н. 116).

[38] Беседа 21, 34. PG 35, 1124. – Овде Св. Богослов и Архипастир јасно говори о расту, узрастању Цркве и њеног живота, тј. свију нас у Цркви, “из пуноће у пуноћу”, говори дакле о ономе што Ап. Павле каже: “Докле сви не достигнемо у јединство вере и познања Сина Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” – то је Пуноћа Цркве (Еф. 4, 13; 1, 23). – За Старокалендарце нема тога раста, нема историје Цркве, нема драматичне дијалектике односа Бога и људи, Бога и рода људског. Све је у некој прошлости, све је било; нема ничега да бива, да се догађа… – Одлуке Сабора и Отаца, догмати и канони, сведочанства су и записи живог искуства са Богом Живим. Али, то искуство није завршено, није једном за свагда дато, него се увек изнова доживљава, преживљава, и изражава (=реинтерпретира). Старе формуле оживљују не у конзервативном понављању, него у подвижничко-благодатном доживљају у Цркви. Није довољна само догматска једномишљеност, разумско-психолошка сагласност са догматима и кановима, ако нема живог благодатног општења и погружења у саму Тајну Цркве, у заједницу са Једино Светим са Свима Светима. Зато Свети Апостоли и Свети Оци нису престали да живе, и учествују и делују у великој Тајни Цркве, парекселанс у њеној Литургији – Евхаристији. Кад служимо Свету Литургију ми саслужујемо са Светим Оцима Христу, Духом Светим’ то је ваша саборна=црквена заједница и пуноћа, o којој говори Апостол Павле у Еф – З. 14-19.

[39] Св. Атанасије, O Саборима, 41, 1-2; Св. Григорије Богослов, Опроштајна беседа на Другом Васељенском Сабору.

[40] Св. Марко Ефески, Беседа папи Евгенију, 1 (Patrologia Orientalis, t. 17, 198-9; такође Acta Graeca I, 28-29). О свему опширније в. јером. Иринеј (Буловић), Теологија дијалога по Св. Марку Ефеском, Теолошки погледи, бр. 1, 1975, стр. 5-35.

[41] Види и даље Р. О. т. 17, 200-2;Acta I, 31.

[42] Ова знаменита Посланица Источних Патријарха, потписана од сва 4 Православна Источна Патријарха и њихових Синода, послата је папи Римском Пију IX (1846-78); преведена је на скоро све словенске језике и на српски (грчки оригинал издан посебно у Цариграду 1848. и код Ι. Καρμιρης, Τα Δογματικα και Συμβολικα μνημεια, т. 2, Атина 1853, стр. 913)’. Имала је великог одјека међу Православнима (посебно код А. Хомјакова и Н. Милаша).

[43] Код Ј. Кармириса, тамо, 2, стр. 933; српски превод у БХ Источник, Сарајево, Св. 12, децембра 1895, стр. 442-459.

[44] Ако позната, пренаглашена Посланица Цариградске Патријаршије из 1920. г. (коју је саставила тада једна комисија не најбољих теолога у Цариграду, која је хтела да одговори на тада формирану “Лигу народа, /претеча ОУН/, па су реч лига /енгл. league, од лат. Iigo=везати, спојити/ нетачно превели са “Κοινωωια των εθνων”, те отуда и често нетачно и неумесно спомињање у тој Посланици речи “κοινωνια των ‘Εκκλησιων (уместо: “. Лига Цркава која Лига је постојала и у Краљевини СХС – Југославији), што је и литургијски израз κοινωνια =заједништво, општење, причешће, – ако, дакле, тај текст из 1920. г. није најбоље израз пуни православни став o истинском Икуменизму, то не значи да су Православни априори против сваког Екуменизма, као жеље и тежње за јединством свих у Христу, у Светој Тројици – у Цркви (Цркви Символа вере), јер је то молитва и жеља самога Пастира Христа (Јн. 17, з. 11-23). – Међутим, од стране “зилота” у расколу, баш као и од стране неких екумениста из Цркве (нарочито неких из Цариградске Патријаршије), ова је Посланица из 1920. г. пренаглашена и придаје joj се значај већи но што га стварно има. Својеврсни пандан њој су споменути текстови Патријарха Јеремије, из 16. века, који су такође пренаглашени, и даје им се предимензионирано значење.

[45] Објављивана већ од 1895. г. у часопису ‘Ιερος Συνδεσμος, а затим и посебно 1911-12. г. у Атини. О свему опширно може се видети у нашем раду Свети Нектарије Егински као историчар Цркве, у Бог Отаца наших, изд. ман. Хиландар 2000, стр. 256-315.

[46] A ево речи Св. Нектарија o односу праве вере и љубави: “Догматске разлике, будући да се односе на главнину вере, остављају слободну и неповређену главнину љубави. Догма се не противи љубави, а љубав снисходи догмату, јер љубав све покрива, све трпи “(Kop. 13, 4-7). Хришћанска љубав је непроменљива, зато ни неправилна вера неправославних не може да измени осећај љубави према њима. Врло је могуће да се љубављу привуче себи нека неправославна црква која са погрешних позиција оцењује неко догматско питање. Љубав не треба да буде жртвована због неке догматске разлике… Епископ (пастир) који не воли и неправославне и труди се и за њих, он дела из лажне ревности и нема љубави, јер тамо где је љубав, тамо је истина и светлост. Питање вере не треба да умањује осећање љубави. Учитељи мржње ученици су ђавољи, јер из једног извора не може извирати и слатка и горка вода” (Μαθημα Ποιμαντικης, Атина 1972, 2. изд., стр. 210-211).

[47] Како лажно тврде Акакијевци у Обавештењу за јавност, изданом тобоже од “Сестринства манастира Стјеника” (11. октобра 2003), а у ствари тај памфлет, пун лажи, клевета и мржње, писали су Акакије и дружина.

[48] У наступима на ТВ и другде по ДОС – овој Србији, у којој, као у овој комунистичкој и неокомунистичкој Милошевићевој, свако може да пљује и ружи све што је Србима најсветије.

[49] О томе постоји његов извештај, објављен у Сабрана дела, књ. 13, 42-46.

[50] Сходно и Св. Григорију Богослову (PG 35, 1096). – Опширније в. наш рад Христологија Св. Николаја, у зборнику: Св. Владика Охридски и Жички Николај, Жича – Краљево 2003, стр. 5

[51] Изд. ман. Хиландара, Солун 1974. на српском и грчком (недавно се појавио и руски превод, Москва, 1997). – Треба знати да ова књига није писана посебно на ту тему, него је склопљена на брзину из још недовршених рукописа Оца Јустина, који је тада радио на завршној 3. књизи своје Догматике, која даје далеко потпунију и богатију слику Јустинове Еклисилогије.

[52] Донекле је побољшани стадијум те теорије изражен у текстовима ССЦ тзв. ВЕМ (Baptizme – Eucharisty – Мinistry=Крштење – Евхаристија – /Свештено/Служење), за које “зилоти” Старокалендарци мисле да је “усвојен” од Православних, док у ствари тај “радни текст” једне од комисија ССЦ не представља никакав обавезујући докуменат за било кога, најмање за Православну Цркву, јер га ниједна ПЦ није усвојила, нити ће га прихватити у садашњој форми. Такође ПЦркве нису прихватиле ни нацрт текста на тему Уније, сачињен у Баламанду 1993, који је затим коригован у Арицију 1998. г., и потом сасвим одбачен као неприхватљив за ПЦ од Међуправославне делегације у Балтимору – САД 18. Јула 2000. (о чему види чланак O римокатоличком Екуменизму, у Видослов, ман. Тврдош – Требиње, бр – 22, Божић 2001, стр. 69-82, конкретно стр. 79). – Али, шта вреди све ово кад “зилоти” не читају ништа озбиљно, осим својих пропагандних брошура, којекакве новинске пашквиле или непроверене вести. Тако нпр. Ненад – ”Сајла” Тодоровић, из Параћина, безочно тврди како “Патријарх Павле помиње папу на проскомидији”!? – на основу вести у некој хрватској новини” (вероватно усташкој)! A његов колега по зилотском лагању, Евсевије Петровић, такође безочно тврди да је “Цариградска Патријаршија увела папу у диптихе”!? – вероватно опет на основу неке сличне “новине”; као што исти тврди да “прошлог лета /2.000. г. / бејаше Јован Патријарх (sic!) Фински у Београду”. Ове српске, као и грчке ГОХ, “сеоске аброноше” живе од трачева и потхрањују свој успаничени зилотизам пашквилама и вестима “рекла – казала”. Зато и може Акакије (Станковић) да каже једном монаху да су такве њихове “новине” важније од Псалтира!

[53] Види његова Писма Кипарским монасима у С. Лагопатис, Герман II Патријарх Цариградско-Никејски, Триполис 1913 (на грчком).

[54] Тако нпр. Старокалендарац Кипријан Куцумпас у својој књизи “Православље и Екуменизам” (његови чланци у две књиге, Атина I 1998, и II, 2001. г.; ова сваштара преведена је и на руски; a лаж је на крају II књиге, стр. 199), лаже како је о. Јустин, после ступања СПЦ у ССЦ (1964) “престао помињати Патријарха Германа”! Kao прво: о. Јустин није помињао на Литургији Патријарха Германа, него свог Епископа Јована Шабачко-Ваљевског, a овај је помињао Патријарха, какав је већ ред у Православној Цркви, што je, на крају, исто. Затим, ако је о. Јустин критиковао Патријарха Српског Германа, и Цариградског Атинагору, и Руског Пимена, то није био и прекид општења, него пројава његове слободе, савести и одговорности у Цркви као свештенослужитеља и теолога. Ако ли пак српским εθελοτυφλοις ”зилотима” у њиховој εθελορησκια (в. Кол. 2, 20-23) нешто значи, нека погледају нашу критику, писану тада (28. 1. 1975) и достављену Патријарху Герману (в. зборник Живо Предање у Цркви, изд. Видослов – Врњачка бања, 1998, стр. 344-350).

[55] Отац Јустин је био дугогодишњи познаник и пријатељ са о. Георгијем Флоровским, великим православним теологом 20. века и учесником у Екуменском дијалогу на Западу (са њим је заједно постао Почасни доктор Православне Академије Св. Владимира у Њујорку, коју је изузетно ценио, као и Богословски институт Светог Сергија у Паризу) и никад није посумњао у његово екуменско сведочење Православља на Западу (иако се није сасвим слагао са мишљењем Флоровскога o “границама Цркве”). A ево како о. Флоровски дефинише свој православни икуменски став: “Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан, права Црква, то јест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Светога Писма и од Саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве као непотпуне, и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta)”. (Ecumenism. A Doctrinal Approach, Collected Works, XIII). – Видети и наш чланак: Православни Икуменизам, из 1970 (објављен у Светигора, бр. 65-66, 1997, стр. 30-36; Видослов, бр. 13/1998, стр. 48-56; и у зборнику Живо Предање у Цркви, 1998, стр. 330-343; као посебна књижица изд. београдских студената, Књижевна реч, 1998).

[56] За тај Koнгpec смо већ рекли да није добро организован ни вођен, и да на њему нису биле све Православне Цркве, али треба такође рећи и то да он није ни осуђен, ни поништен, него је схваћен само као конференција=саветовање Цркава учесница, чије одлуке нису биле аутоматски обавезујуће, него само за оне Цркве које их прихвате.

[57] Види цитирану Енциклику Јеладске Цркве, напред, стр. 43, н. 62. – Види такође и њој претходећу, a сличну по ставовима, Посланицу Цариградског Патријарха Василија од 17. фебруара 1927, у којој Патријарх вели да је у Цариграду 1923. године констатовано да “не постоји никаква канонска сметња за исправку нашег Црквеног календара према датама астрономске науке”, и зато “решено је да се према тим датама исправи Јулијански календар, којом се исправком не мења нимало поредак празновања Празника наше Св. Православне Цркве, нити уопште додирују канонске одредбе o празновању Св. Пасхе”. Посланица додаје: “Никада ниједан сабор, било Васељенски или Помесни, није сматрао да календарско питање има карактер и значај догмата и основних канонских одлука Цркве, те да његово преиначење неопходно захтева одлуку Васељенског Сабора.

Први Св. Васељенски Сабор није изрекао мишљење или забрану односно календара. Његов се канон (=одлука) оснива не на некој календарској, већ на астрономској пролећној Равнодневици, чије тачно време компетентна је да одреди наука. Исправком календара ни најмање није додирнута ова одлука Св. I Сабора”. (Посланицу је превео и у, “Хришћанском животу” /бр. 10-12, 1927, стр. 248-250/ објавио о. Јустин Поповић, уз извесне своје примедбе “са уредничког стола”).

[58] Како “зилоти” Старокалендарци, у својој заслепљености не само не виде, него и погрешно оцењују стварну историју Цркве Христове, види се из коментара њиховог писца Л. Ктенас – а (Иза сцене…, стр. 37), где он за период живота древне Цркве (пре Никејског Сабора) каже ове бесловесне речи: “Пре сазива I Васељенског Сабора Црква календарски представљаше једно богомрско стање (μια κατασταση θεομισητη), као ово које данас представља заједница (κοινωνια, овде значи: друштво) Хришћана у Грчкој, подељена на Старокалендарце и Новокалендарце. To јест, представљало је трагичну слику (τραγικη εικονα) коју представља данас духовно подељена грчка породица”. – Старокалендарски “зилот” једноставно клевета Мученичку Цркву прва 3 века, оптужујући је, и хулећи Духа Светога у њој да је имала “богомрско стање”, зато што се тада у неким Црквама различито празновао Ускрс. Али “зилот” не каже да је у тој Цркви постојало богомдато и Богу мило јединство вере и Евхаристије, које су нерасудни “зилоти” у Грчкој разорили, и себе довели и “трагични и богомрски” положај раскола и парасинагога (видели смо их данас има у Грчкој, међусобно анатемисаних! – што је само доказ да су изван заједнице Цркве Апостолске и Светоотачке, и ондашње и данашње).

[59] Писма Иринејева сачувана код Јевсевија Кесаријског у Црквеној Историји. Види и наш рад: Учење Светог Иринеја Лионског o Цркви, Православљу и Евхаристији, “На путевима Отаца”, књ. 2, Београд 1991, стр. 37-72.

[60] Јевсевије, ЦИ 5, 14-17. – На ово ће се Свети Иринеј осврнути и у свом великом делу “Против јереси” (IV 23, 7), где вели да ће Бог “судити оне који стварају расколе, јер су празни од љубави Божије, и гледају своју корист, а не јединство Цркве, и због малих и ситних разлога [=календарских] расецају и раздељују велико и славно тело Христово (Цркву). Они, колико је до њих, уништавају Цркву; говоре o миру, а стварају рат; заиста, цеде комарца a камилу гутају (Мт. 23, 24). Никакав толики успех они не могу (тиме) постићи, колику штету наносе расколом” (грчки текст ΒΕΠΕΣ, т. 5 стр. 155).

[61] Треба, међутим, рећи, како стручни за то астрономи тврде, да израчунавање датума Пасхе по Старом календару не може бити ни трајно ни стриктно спровођено, јер су нужне повремене корекције, услед кретања пролећне Равнодневице, која током времена мења календарски датум, тј. не пада, и неће падати увек, 21. марта.

[62] O овоме видети на крају, у Закључку, заиста апостолски и светоотачки став Св. Јована Златоуста. – Упореди такође и речи Светог Атанасија Великог: “Јер ми треба да према Циљу (=смеру) Светих Отаца живимо и владамо се, и њих да подражавамо, знајући кад од њих одступамо – бивамо отуђени и од њихове заједнице (κοινωνιας=oпштења)”. (Писмо Драконтију, 4). – У истој Посланици Светитељ додаје: “He треба служити времену, него Господу” (ουπρεπει τω καιρω δουλευειν, αλλα τω Κυριω – PG 25, 535).

[63] Објављен од Доситеја Јерусалимског у Τομος Αγαπης, стр. 538-540; и Мануил Гедеон, Κανονικαι Διαταξεις, I, 34-38.

[64] Објављен такође у Τομος Αγαπης, стр. 541-547; и K. Сатас, Биографија Патријарха Јеремије, Атина 1872, II, 28; и К. Деликавис, Πατριαρχικα εγγραφα, т. 3, 10-12.

[65] Γ. Ευστρατιαδου, Η, πραγματικη αλιθεια περι του Εκκλισιαστικου Ημερολογγιον, стр. 119-122.

[66] Ово је признао и јари Старокалендарац Александар Каломирос, по занимању лекар, који је “ревновао” против свега новога: Календара, Екуменизма и др. (нажалост је завршио у изолацији, и /само/одлучењу од свих: умро је у парасинагоги сам са једним свештеником!). Он је, дакле, писао: “Питање (појаве Старокалендараца) није било: који је од два Календара исправан. Познато је да су оба Календара нетачна. Нити су Старокалендарци инсистирали на старом Календару, нити су Новокалендарци довели нови Календар из разлога астрономске тачности. Разлог због којег је одлучено увођење новог Календара у Јелади није био ни астрономски ни теолошки. Радило са само o једном од многих уступака потчињене Држави Јерархије њеном господару, који joj је то тражио да би олакшао своје трговачке размене” (Κατα ‘ενοτικων, Атина 1964, 35). – Каломирос је сматрао (у истој књизи, стр. 34) да је Грчка Јерархија примањем Новог календара “учинила први званични корак према Папи” римском. Да ово неће бити тачно говори низ чињеница, које је читалац, верујемо, и сам до сада запазио у нашем излагању. A као најопипљивији факат јесте постојање и Цариградске и Јеладске Цркве као Православних, а не “папских” Цркава.

[67] За “зилоте” и “конзерваторе” тобоже “Црквеног Предања и Канова” Црква Бога Живога више личи на ово што по нашим црквама и манастирима настоје да раде разне “археолошке службе” за “заштиту црквених и културних споменика”: да по сваку цену задрже и сачувају оно што је преостало, или да “конзервирају” оно полупорушено или лоше крпљено, или пак да “надограде” оно што појединима од њих, наводно “стручним за археологију и историју уметности”, падне на плитку памет из кратког, књишког знања и памћење. Али Православље није археологија (као што је то за Јевреје – ср. Св. Игнатије…), него, као што већ рекосмо, нови живот у Христу по “закону Духа живота у Христу Исусу, који ослобађа од закона греха и смрти (=пропадљивости)”. (Рм. 8, 2).

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8

« ПРЕТХОДНА СТРАНА 1 ... 5 6 7 8 СЛЕДЕЋА СТРАНА »

ФОРУМ