I ДЕО – РАСКОЛИ У ЦРКВИ КРОЗ ВЕКОВЕ
У Цркви је и раније, у првим вековима, било јеретика и јереси, секташа и секти, раскола и парасинагога. Поменућемо само неке раније расколе и расколнике, који су слични данашњим “зилотима” Старокалендарцима.
1. У другој половини 2. века био је познати Монтан из Фригије у Малој Азији, и његова секта Монтаниста. Био је раније жрец Цибалин, а по преласку у Хришћанство и примању крштења, убрзо је почео себе сматрати за пророка, за “орган Светога Духа”, како је говорио, а уз њега су се убрзо појавиле и “пророчице” Прискила и Максимила (удате, па напустиле своје мужеве да би се “посветиле пророштву”), због чега су их звали Монтанисти, Прискилијани или Пепузијани (по њиховом центру Пепуза у Фригији). Монтанисти су били строги по питању морала (мање свога, више код других), наизглед аскете, а критичари скоро свега у Цркви; покајање за грехе слабих или палих хришћана нису признавали. Њима се у 3. веку у Африци придружио и познати адвокат, латински теолог Тертулијан (онај што је говорио да су “све јереси дошле од филозофа”), мада је он био нешто умеренији од њих, али је завршио живот изван заједнице Цркве. Од Монтаниста касније су настали Масалијанци и Павликијанци, а од ових последњих балкански богумили (које је, као што је познато, Стефан Немања протерао из Србије као вагабунде и џабалебиће, јер су, поричући Цркву, црквено крштење, брак и децу, заводили прост свет; Свети Сава их је обраћао саветима на покајање, а не “прогонима”, као су тврдили комунистички “историчари”). Сви су они током времена ишчезли са историјске позорнице Цркве.
2. Половином 3. века појавио се у Картагени познати секташ Донат (270†355), који је прекрштавао пале за време гоњења хришћана, не признајући дакле благодат крштења. Успео је и да постане Епископ у Картагени, где је деловао као “пророк”, и сматрао себе да је “очистио грехе и грешке Цркве Картагинске”. Затим је почео да прекрштава све оне који су били крштени у Цркви, тј. кад их је “преобраћао” у своју секту онда их је изнова крштавао, јер је своју групу сматрао за “изабрани остатак”, док је остале сматрао “лажним хришћанима”. (Управо овако мисле данашњи “зилоти” Старокалендарци). Треба признати да је био у своје време утицајан, али је својим “протестима” против наводне “упрљаности” Цркве није успео да се одржи, него је пропао, и секта му се постепено угасила и нестала. (Напомињемо да данашњи “зилоти” Старокалендарци такође прекрштавају оне који им из Православне Цркве приђу, о чему више касније).
3. Треба поменути и секташа Новацијана (полов. 3. и почетак 4. века) и његову секту Новоцијана или “Катара” (од καθαροί=чисти, тачније: чистунци). Живео је у Риму, био аскета и доста интелигентан. Кад је 251. г. За Епископа Римског биран Корнилије, он му је био конкурент, па кад није изабран, успео је да га 3 италијанска Архијереја произведу за Епископа и устоличе, те је настојао да придобије и друге. Није праштао тешке грехе, није примао пале хришћане – да “не упрља Цркву! “, а и своје је присталице називао καθαροί=чисти,[1] За њега су били важнији “догмати (наравно, како их је он схватао) и морал“, а не благодат Светих Тајни и светих Истина у Цркви.
Слични су му и данашњи “зилоти” Староаклендарци. Запажено је да он, као ни они, у својим делима и поступцима не дају за право место Духу Светоме као Божанском Лицу Свете Тројице, без Кога нема Цркве, ни Св. Тајни, ни спасења. У оба случаја секташи подређују Светога Духа својим прописима и “канонима”. Против Новацијана, и његових сарадника из Картагене Новата и Фелицисима, писао је Св. Свештеномученик Кипријан, Епископ Картагенски, који је Новоцијаново схватање називао “стојичким ригоризмом” уместо Јеванђеља Христове Цркве. Управо у одговор њима и њиховом схватању Цркве, Св. Кипријан је написао своје капитално дело De Unitate Ecclesiae Catholicae = О Јединству Католичанске /=Саборне/ Цркве, где доказује да је “Црква у Епископату и Епископат у Цркви”; да је “Епископат један у Цркви”; и такође: “где је Епископат, тамо је Дух Свети”, а “где је Дух Свети тамо је Црква”. Већ је споменута његова позната реч: да “ни крв мучеништва не може опрати грех цепања Цркве”, тј. раскола и шизме.[2]
4. Новацијанова секта Катара=чистунаца проширила се и на Исток, и било је њених присталица у Цариграду током 4. века. Зато је Свети Први Васељенски Сабор у Никеји (325. г), у своме 8. канону, рекао да се ови и други секташи примају натраг у Цркву не поновним крштењем, чак ни поновним рукоположењем, ако су клирици, него “да се на њих руке положе, и да остану у клиру”, али под условом да се држе вере и догмата Цркве и буду у општењу и заједници са свима члановима Цркве. Како неки од њих нису то прихватили, него су остали у расколу, њима се у Цариграду обраћао и Св. Григорије Богослов, као Архиепископ Цариградски (379-381. г.), називајући их, због њихове осионости и искључивости, “новим фарисејима” који не признају Христа Човекољубца, Који и “седамдесет седам пута” опрашта грехове. Свети Григорије тим поводом карактеристично кратко указује на меру “ревновања” (ако је новим “зилотима” стало до јеванђелске спасоносне мере): “Подједнако је зло и немудро: и попуштање /без граница/, и осуда која не прашта”. Због њиховог секташког зилотизма и искључивости према грешнима, Св. Григорије сету Новацијана=Катара назива “Новацијанова човекомржња” (μισανθρωπία).[3] Свети Други Васељенски Сабор, на коме је и Св. Григорије учествовао (38І у Цариграду), такође је одлучио својим 7. каноном да се расколи и секте, међу њима и Новацијани = Катари, па чак и неки дотадашњи блажи јеретици (фракције Аријанаца, Македонијеваца и др.), не примају поновним крштењем, него само Св. Миропомазањем, о чему говори и 1. канон Св. Василија, који ћемо навести касније. (Секташи “Старокалендарци” све изнова прекрштавају, миропомазују, рукополажу, монаше! У име којих то “Светих Канона”? – то само они знају).
5. Антиохијски раскол (који неки западни историчари Цркве, а под њиховим утицајем и неки лоше обавештени источни, погрешно зову “Мелетијев раскол”,[4] а у ствари је то био Павлинов раскол, а Западни су одржавали баш Павлина, а не Светог Мелетија), настао је 362. г. и њега је створила мања група у Антиохији присталица “Никејаца”, али уских и једностраних, на челу којих је био презвитер Павлин, рукоположен за Епископа у Антиохији од Еп. Лукифера Каларијског З62. г., иако је у Антиохији већ постојао православни Епископ Св. Мелетије (који је, истина, постављен од сабора “Источних” Епископа, који нису прихватали уске Никејце, због тога што је међу њима било и јеретика Савелијанаца, попут Маркела Анкирског). Хиротонија Павлина обављена је без сагласности Источних Епископа, надлежних за Антиохију, и такође без сагласности Св. Атанасија Великог и Сабора Исповедника држаног тада, 362. г. у Александрији, на којем су Сабору признате за православне обе групе у Антиохији: и “Источна” Мелетијева и “Никејци” Павлинови, јер су обе православно веровале у Свету Тројицу (само што су “Источни” више наглашавали Три Ипостаси=Личности у јединственој Тројици, док су “Никејци” више истицали јединство суштине, a недовољно јасно наглашавали Божанске Личности). На челу огромне већине православних у Антиохији био је Св. Мелетије Антиохијски, који је више пута прогањан од царева Јулијана и Валента због Православља (док Павлин, као већ стар и вођа незнатне групе, није прогањан), и са Мелетијем су се дружили и општили велики Кападокијски Оци, и он је председавао потом Другом Васељенском Сабору З81. г. у Цариграду. Њега је затим у Антиохији наследио Епископ Флавијан, који је рукоположио Св. Златоуста за презвитера, a Павлин је пред своју смрт рукоположио себи за наследника Евагрија, који је у време Св. Златоуста био на челу тог раскола у Антиохији. Иначе, “Павлиновци” су, као упорни расколници, већ имали и извесних догматских слабости, које је у своје време Св. Василије Велики (†378. г.) критиковао и писао против њих. По смрти Евагријевој, крајем 4. века, ова Павлинова група је нестала као раскол, јер је народ пришао великој Саборној Православној Цркви Светих Мелетија – Флавијана – Златоуста.
Антиохијски раскол је јасно показао да наизглед “догматски” разлог за отцепљење од Цркве и сам може постепено одвести у антицрквено и безмало јеретичко збориште, тј. у раскол.[5] Додајмо томе још и то: Антиохијским Павлиновим расколницима није помогло ни то што их је дуго времена подржавала Римска Црква папа Дамас), Александријска (папе Петар и Тимотеј), и неке Цркве из Македоније. Истинита Црква Христова, као Заједница – κοινωνια – Духа Светога, кад – тад победи.[6] И то треба да добро схвате сви расколници у Православљу, ако заиста желе спасење у Цркви Христовој.
6. Било је и других раскола у Цркви, нарочито у време борби са јересима: Аријанством, Духоборством, Несторијанством, Монофизитством, Иконоборством, али овде нећемо говорити о оним одвајањима православних јеретика по питањима њиховог кварења и извртања праве, богопредане вере – “вере једном предане Светима” (Јуд. 1, 3). Јер тада су у ствари јеретици издвајали се из црквеног општења и заједнице у вери и благодати, те су Оци на Саборима само констатовали њихово искључење из Католичанске, Саборне Цркве Христове.[7] Бивало је, међутим, некада да се, уз почетно одвајање због јереси, касније, кад јерес прође и буде ускоро побеђена, догоди и одвајање неких клирика од законите Црквене јерархије из разлога који више нису били због јереси, него због неслагања око неког канонског или моралног питања.
Такав је случај био са Преподобним Теодором Студитом – Исповедником Православља у периоду другог Иконоборства (813-842. г.) – који се, после победе првог Иконоборства на VII Васељенском Сабору (787. г.), два пута одвајао од својих канонских и православних Патријарха: Св. Тарасија (784-806. г.) и Св. Никифора (806-815. г.), по питању склапања незаконитог брака из прељубе (познати “михијански спор”) цара Константина VI (780-798), кога је, без сагласности Патријархове, венчао у противканонски брак презвитер – економ Јосиф. Патријарх Тарасије овог Јосифа није одмах рашчинио, бојећи се да цар из освете не поврати тек савладано Иконоборство (а било је још склоних иконоборству, што се и показало ускоро – 813. г.), и то је био разлог игуману Студитском Теодору да прекине општење са њим. Касније, по доласку на власт царице Ирине (798-802. г.), Патријарх Тарасије је свргнуо Јосифа, па је Студит тада обновио своје општење. За време пак новог цара Никифора I (802-811. г), на царево тражење нови Патријарх Св. Никифор не окрене Иконоборству. Преподобни игуман Сакудионски и Студитски Теодор и овога пута је прекинуо општење с Патријархом Никифором.
Пошто се расколници “Старокалендарци” често позивају на Ст. Теодора Студита[8] задржаћемо се укратко на овим његовим “расколима” од својих Патријараха.
Свети Патријарси Тарасије и Никифор, у случају поменутог презвитера Јосифа, применили су црквену икономију (“мало попустити у акривији, да се не изгуби далеко веће”; “снисходити донекле икономијом, да не буде веће штете” – РG 99, 1852-3), но зилотима Студитима, које је тада предводио игуман Теодор, то није било по вољи. Иако је Св. Тарасије рукоположио Теодора за јеромонаха (да би по жељи стрица му Платона постао игуман), и Теодор низ година био са Тарасијем у литургијском општењу, ревносни игуман (коме је цар Константин VI, отпустивши закониту супругу, прељубом узео рођаку Теодоту за жену), прекинуо је општење са Св. Тарасијем[9] и то исто потом поново учинио и са Патријархом Св. Никифором.[10]
Међутим, и сам Св. Теодор је некад примењивао икономију (што се види на Писама 39 и 49 – РG 99, 1048 и 1085-98). Такође, у свом опширном Писму 49 Навкратију монаху (РG 99, 1084-89) он признаје да су и Свети Оци привремено примењивали икономију, чак и у извесним догматским питањима, и наводи пример Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, који је “икономисао” (=снисходио) да се не отцепе Епископи Истока (окупљени око Јована Антиохијског) мада су они (тада) у диптисима Цркве спомињали Теодора Мопсуестијског, који је био јеретик, све док су се (ти Епископи) држали правилно главних догмата побожности” (додајући да пример наводи пре њега и Св. Евлогије Александријски /581-608/ у свом спису О икономији – РG 90, 1085). Свети Теодор такође наводи како је и Св. Апостол Павле, иако је био против обрезања, ипак, због Јевреја у Јерусалиму, обрезао Тимотеја (ДАп. 16, 3); и такође како је Св. Василија привремено примењивао икономију према Духоборцима чак по питању исповедања пуне вере у Светога Духа.[11]
Затим, у истом 49. Писму Св. Теодор говори како треба “привремено икономисати речи и начине – у расуђивању, и истина, у закону, а не у безакоњу” (РG 99, 1088). Исто тако у своме опширном 40. Писму Навкратију (РG 99, 1049-57) Свети Студит, за Василијем Великим (чију Посланицу Амфилохију, тј. 1. канон, цитира), признаје поделу на јереси, расколе и парасинагоге, и такође, као и Св. Василије, и он не тражи поново крштавање и миропомазање повратника из раскола и парасинагога (као што то траже фанатизовани “Старокалендарци” и у Грчкој и код нас у Србији, као што ћемо касније видети) Свети Теодор чак детаљно, мада опрезно, саветује својим ученицима како се може по икономији – και τουτο κατ’ οικονομιαν – и молити заједно, и јести за истом трпезом, са онима који су се тада били помешали са јеретицима иконоборцима, али не могу са њима служити Литургију, нити им давати Свето Причешће.[12]
Ово наведосмо да се покаже како велики игуман Студитски Свети Теодор није био тако узак, нерасудан и неразуман “зилот”, како би га хтели секташи “Старокалендарци”. Он је био велики борац за праву веру и Праву=Православну Цркву, зато је и остао у памћењу Цркве као обновитељ монаштва, духовни учитељ и богослов – поборник светих Икона. Св. Теодор се зато брзо помирио својим Патријархом, како раније са Св. Тарасијем, тако и касније са Св. Никифором, о чему сведочи и он сам, и после њега Методије Исповедник, Патријарх Цариградски (који је иначе осудио Теодорово писање против Патријарха Никифора).[13]
7. У случају пак овог Св. Патријарха Методија (843-847) и затим Св. Патријарха Фотија (858-867 и 878-886) имамо међу монасима Студитима[14] појаву олаког одвајања – раскола од својих Епископа. У случају одвајања од Св. Методија то је било зато што је он био снисходљив (тј. примењивао икономију) према повратницима из Иконоборства, а код Св. Фотија зато што је дошао (од лаика – професора) за Патријарха после свргнутог зилотског Патријарха Игњатија (847-857 и 867-877). Због овога је Фотијев Прводруги Сабор у Цариграду (861. г.) држан у храму Св. Апостола, донео о томе 3 позната канона (канони 1З – 15), на које се најчешће позивају расколници “Старокалендарци”, те ћемо их поближе размотрити. Наиме, како рекосмо, у претходно време јереси Иконоборства, монаси, нарочито Студити, најчешће су прекидали општење са својим Епископима, присталицама Иконоборства (који су, ређе искрено, а више политичко-дипломатски, били уз цареве иконоборце), не чекајући притом Саборску одлуку и суд о таквим Епископима. Овакво понашање у време Иконоборства против Епископа јеретика чак похваљује 15. канон. Прводругог Сабора (кога ћемо навести), али притом не осуђује ни оне монахе и клирике који, у време јереси, нису прекидали општење са таквим својим Епископима очекујући о томе суд надлежног Сабора православних Епископа.
Међутим, када је време Иконоборства прошло, а то је време Патријараха Методија (843-847. г.)[15] и затим Фотија, неки монаси и клирици и надаље су олако прекидали општење са својим Епископима, и конкретно Студитски монаси са Патријарсима Цариградским Св. Методијем и Св. Фотијем (који су и сами претходно исповеднички страдали за Православље од иконобораца). Ово зло је било нарочито учестало у време Св. Фотија (за време прве патријаршије 858-867. г.), када су незадовољни калуђери, присталице Патријарха Игњатија (847-857 и 867-877), који је иначе био поднео писмену оставку и повукао са се трона, а Св. Фотије изабран тек после скоро годину дана чекања и нормално хиротонисан за Патријарха. Ови монаси су притом одлазили у Рим и жалили се Римском папи на Фотија, клеветајући га а неумерено хвалећи Римског Епископа (признајући му чак и дотада непостојећи примат над целом Црквом), зато што је он у претходном периоду Иконоборства подржавао Православље и православне монахе на Истоку. Овоме се успротивио Св. Фотије и на Прводругом Сабору Епископа З61. г. у храму Св. Апостола, донео 3 споменута правила: Свете Каноне 13-15, које зато треба читати и тумачити као канонску целину, те их доносимо овде заједно:
Канон 13: “Пошто је свелукави (ђаво) посејао семе јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да је оно мачем Духа (Светога) из корена сасечено, пошао је другим путем веште обмане, покушавајући да безумљем расколника раздели тело Христово (Цркву); зато, спречавајући и ову његову замку свети Сабор, одређује убудуће да, ако неки презвитер или ђакон презре (=осуди) свога Епископа због неких тобож преступа, пре Саборског разматрања и испитивања, и пре потпуне осуде овога, те се усуди да одступи од општења са њиме и не буде, по Предању Цркве, спомињао име његово у светим Литургијским молитвама (=диптисима), такав подлеже рашчињењу и лишењу сваке свештеничке части. Јер који је постављен у чин презвитера а приграби себи суд Митрополита, и пре суда сам осуди свога оца и Епископа, такав није достојан ни части ни звања презвитера. А који пак следују таквоме (у расколу), ако су то неки од свештеника, да се и они лише своје части, а ако су монаси или лаици, нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину везу са расколницима и поврате се своме Епископу”.
Канон 14: “Ако неки Епископ, изговарајући се неким преступом против свога Митрополита, пре Саборног разматрања (и пресуде), одступи од општења са њиме и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (=Св. Евхаристији), – за таквога свети Сабор одређује да је рашчињен, ако је само одступио од свога Митрополита и створио раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога Епископа, нити Епископ свога Митрополита”.
Канон 15: “Оно што је одређено за презвитере и Епископе и Митрополите, још више приличи и односно Патријараха. Тако, ако неки презвитер или Епископ или Митрополит усуди се да одступи од општења са својим Патријархом, и не спомиње, као што је наређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (=Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога свети Сабор одређује да буде извргнут из сваког свештенства, ако се само докаже да је такво безакоње учинио. И ово је пак одређено и потврђено за оне који само под изговором неких преступа одступају од својих Предстојника и стварају расколе и руше јединство Цркве; док они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (αιρεσιν τινα… κατεγωσμενην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (тј. јавно) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од названога Епископа, него ће бити удостојени части каква пристоји православнима. Јер нису осудили Епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве, него су се старали да Цркву ослободе од раскола и раздељења”.[16]
Како овај 15. Канон највише призивају, бољерећи злоупотребљавају, “зилоти” Старокалендарци, користећи га за сваки свој лакомислени прекид општења са Црквом, због наводних, од њих умишљених “јереси”, које приписују Патријарсима и Епископима Православних Цркава (чак ако се, нпр., сликају са неким неправославним прелатом, приликом верских сусрета, који су сусрети данас, истина, учестали, али каквих је било кроз векове, само што није било штампе, фотоапарата, телевизије), зато ћемо се мало задржати на њему.
Познато је да је Св. Фотије и Прводруги Сабор (861. г.) највећи број својих канона (7 од 17 колико их је Сабор донео) посветио манастирима и монасима, тада нажалост неуреднима и непослушнима својим предстојницима Цркве.[17] Чак су опоменути и Епископи који подижу манастире на штету своје Епископије. Канони се затим дотичу и злоупотреба појединих свештеника, и посебно оних који подижу или подржавају “богомоље по кућама”, често без контроле Епископа (канони 9-12).[18] Следе затим наведени канони 13-15, из којих је јасно да се односе на стање настало током Иконоборачке јереси, када је још и било догматског разлога за одвајање монаха и свештеника од Епископа, или Епископа од Митрополита, или некога од њих од свога Патријарха. Али, наведени 15. Канон не осуђује ни оне који се нису одвајали чак ни због јереси, ишчекујући надлежни Саборски суд Цркве. Међутим, када је ово време јереси прошло, многи су под разноразним недогматским изговорима прекидали литургијско општење и стварали расколе у Цркви. Фотије овде, као што рекосмо, има директно у виду поједине монахе (пре свега Студите) и клирике Цариградске Патријаршије, који су се обраћали Римском Епископу и, нажалост, тамо су од тадашњег надменог и претенциозног папе Николе I (8-867. г.) били примани и услишавани, потхрањујући тиме његове прохтеве и претензије да одлучује и o Цариградској Цркви (тада су појавили познати лажни документи Donatio Constantini и Псевдоисидорове декртеалије o тобожњој “супер – власти” Римског Епископа над целом Црквом).[19] O свему овоме, мада врло пажљиво да га не увреди, пише сам Св. Фотије у Писмима I и II истиче папи Николи I, тих истих година (860-861. г.) као и у писаној нешто касније, али отвореније и оштрије, Окружној Посланици Источним Патријарсима (867. г.).[20]
Није овде место за опширни говор o свему томе, него ћемо само укратко, за необавештене читаоце, навести: да је – после претенциозног одбијања папе Николе I да Фотија призна за Патријарха Цариградског, јер је папа хтео да искористи прилику (после перипетија Цариградске Патријаршије у време Иконоборства и надаље), да наметне своју врховну власт над целом Црквом и на Истоку, као што ју је наметнуо на Западу – Свети и Велики Фотије почео је подсећати папу Николу да не подржава расколе у Цариграду, и такође је почео указивати на разлике и новотарије које је у међувремену увела Римска Црква (а што Студити, па ни Св. Теодор, нису приметили, иако је већ Трулски Сабор 692. г. на неке од њих указивао). Ова новачења су била како у вери, тако и у канонском и богослужбеном поретку Цркве. Како је папа Никола остао упоран у рушењу црквеног реда и јединства, Фотије је на сазваном од њега Васељенском Сабору 867. године у Цариграду, уз учешће и Источних Патријаршија, осудио и рашчинио папу Николу.
Пре тога је Св. Фотије постепено улагао доста напора да папи Николи покаже братску љубав и црквену ширину, o чему сведоче његова два поменута писма Папи (1. Писмо 860. г., тј. пре Прводругог сабора, a 2. Писмо после тог Сабора, у јесен 861. г.,). После тога, као што је познато, дошло је до раскола између Рима и Цариграда, који западни историчари и теолози називају “Фотијевом шизмом”, a у ствари се ради o Римском расколу, или се може рећи o двосмерном прекиду односа Рима и Цариграда и o међусобним суђењима и рашчињењима. Ипак, из тог “раскола” на крају је изишао као догматски и канонски победник Свети Фотије Равноапостолни, јер је он саборски потпуно оправдан од обе Цркве, мада је у време своје друге патријаршије (878-886. г.) он свој став у нечему ублажио. Тај сукоб и привремени раскол је веома поучан, као и његово превазилажење од стране обе Цркве, Римске и Цариградске. Од овог врло бурног догађаја – у тада јединственој и још увек истоверујућој Цркви – могли би много доброга да науче расколници тзв. Старокалендарци, ако им је стало до праве Цркве и истинске Црквености. Зато ћемо се на томе мало дуже задржати.
У своме 1. Писму папи Николи (Писмо 288. изд. Laourdas – Westering) Св. Фотије говори да је “од свих κοινωνια (=општења – заједништва) најбоља κοινωνια της πιστεως=заједница вере, и то је највећи узрок истинске љубави”. Такође и у 2. Писму (Писмо 290. изд. Laourdas – Westering) он почиње сличним речима: “Од љубави заиста нема часније ни драгоценије тековине”. Изложивши у 1. Писму своје Исповедање Православне вере (по устаљеном обичају да то чини сваки новоизабрани Црквени поглавар и o томе обавештава остале Патријархе), он ипак наводи неке разлике које већ тада постоје у Западној Цркви, као што су: пост у суботу, рукоположење ђакона директно за Епископа, као и поједине разлике у богослужењима и празницима, додајући да “оно што неко није примио као закон, то и не држи зато што није ни примио, и од њега се зато неће тражити одговорност”.[21]
Овим Св. Фотије очигледно признаје легалност разних локалних црквених предања и обичаја, не сматрајући то разлогом неопштења или прекида заједништва. И додаје: “Оно у чему није поречена вера, то није одступање од заједничке, католичанске (=свеопште) одлуке (ψηφισματος), јер се код разних (Цркава) држе другачији обичаји и озакоњења” (PG 102, 59 и 605). Даље у истом 2. Писму Фотије спомиње разлике у литургијској пракси и црквеним молитвама и, како изгледа, већ тада разлику у епиклези (τας των λειτουργιωνετεροτητας, τας ευχες, τας εν ταις επικλησεσι), али одмах додаје: “али се кроз њих (=кроз те разлике) – o чуда! – заједнички хлеб (Св. Евхаристије) претвара у тело Христово и заједничко вино (Св. Евхаристије) бива крв Онога Који нам ју је са водом излио као искупљење из Свога ребра”(Јв. 19, 34)! И даље продужује Св. Фотије: “Разлика и измењеност овога што наведосмо, не спречава да оно над чиме се оне врше (тј. Св. Тајне) прими, ни увећано ни измењено, једновидну и боготворну благодат Духа Светога” (την ενοειδη και θεοποιον χαριν του Πνευματος απληθυντως τε και απαραλλακτως θποδεξασται – PG 102, 602 – подвлачење наше).
Очигледно је из наведеног текста да учени, донедавни професор а сада Васељенски Патријарх, Фотије добро познаје и праксу Западне Цркве и да конкретно има у виду различите Евхаристијске анафоре, које на Западу и у Риму нису биле истог облика и обрасца са оним, од древности устаљеним у Византији, трима Светим Литургијама. Све пак споменуте разлике нису спречавале евхаристијско-канонско јединство и заједништво Цркве Истока и Запада. Значајно је такође да Св. Фотије, у наставку истог 2. Писма папи Николи, спомиње и напред наведене одлуке Прводругог Сабора 861. г. и подсећа Римског Епископа на “држање Црквеног благопоретка и канонске исправности” (της εκκλησιαστικης ευταξιας και κακονικης ευθυτητος), те тражи да убудуће не прима “без препоручних писама оне који одавде (из Цариграда) долазе у Римску Цркву”, да би се тако “очувао канонски благопоредак и утврдило братољубље” (η κανονικη εταξια διαφυλτοιτο και φιλαφρλφια κρατυνοιτο).[22]
Патријарх Фотије свим овим жели, c једне стране, да спречи калуђерску недисциплину, беспоретке и расколе, које су у Цариграду углавном они донедавно стварали, и c друге, да Римском папи ограничи узурпирање права мешања у питања Цариградске Патријаршије. Овај захтев ће Св. Фотије поновити и касније – у 1. Канону Великог Сабора у Св. Софији 880. године.
У својој пак Окружној Посланици Источним Патријарсима, написаној почетком 867. г., поводом бруталног упада латинских папиних и франачких мисионара у тек покрштену од Св. Фотија из Цариграда Бугарску, где су западњаци почели наметати своје новотарије и истискивати православне свештенике и праксу Цркве Истока. Фотије од тих новотарија наводи: обавезно наметања целибата свештенству (уз ружно подсмевање православном ожењеном свештенству, што Фотије назива Манихејством), и затим порицање Св. Миропомазања вршеног од свештеника, јер су латински Епископи вршили поновно миропомазање већ помазаних новокрштених хришћана у Бугарској, што Патријарх Фотије карактерише као “излагање великом подсмеху натприродне Божанске Тајне хришћанске” (PG 102, 725).[23]
Но највећа и најоштрија реакција Св. Фотија у овој Посланици била је против франачке измене саборног и васељенског Символа вере додавањем у њега јеретичког израза Filioque (y Риму новотарија Filioque још није била уведена, али је од папе Николе толерисана), што он назива Македонијевом јересју, и даље нашироко побија исту.[24] Kao што је познато, Источни Патријарси су послали своје представнике и одржан је Васељенски Сабор јула – августа 867. године у Цариграду, који је осудио и рашчинио папу Николу I и јерес Filioque, a и новотарије насилно увођене у Цркви у Бугарској (очигледно зато што оне нису остале само локални обичаји Римске Цркве, него су наметани свима). Одлуке овог Сабора подржали су и неки Епископи Запада (Келна, Тревира и Равене). Нажалост, услед нагле промене политичких и црквених прилика у Цариграду, уништена су акта овога Васељенског Сабора (који Епископ Далматински Никодим Милаш сматра Осмим Васељенским Сабором), али је остала његова Окружна Посланица као сигурно мерило за оцену црквених односа Истока и Запада.[25]
Нови цар Василије Македонац (867-886) да би, после незаконитог узурпирања престола, стекао присталице и у Цариграду и на Западу, збацио је Св. Фотија и повратио за Патријарха Игњатијa представника “зилота”, a затим је одржан малобројни паподулски сабор у Цариграду 869-870. г., на коме је на известан начин признат Папски примат и право апелације, али није прихваћен додатак Filioque y Символ вере. Тако су “ревнитељи” калуђери Студити, па и њихов заштитник Патријарх Игњатије, пали на испиту одбране канонског поретка Православља, и њихов “зилотизам” се показао кратковид, и не црквоградитељски, него цркворушитељски. Ништа није помогло што се овај псевдосабор позивао на “Васељенске и Помесне Саборе и на Предања Отаца” (као што се позивају и данас цркворушитељи расколници “зилоти”).[26] На том лажном сабору 869-870. г. било је осуђено све што и је и најмање од Фотија “речено против папа Николе и Адријана”, и наравно сам Патријарх Фотије је осуђен и “анатемисан”. Али је историја Цркве, боље рећи Дух Свети у њој, ускоро показао његову правду и Православност.
Наиме, пошто су се он и Игњатије измирили пред Игњатијеву смрт, сам Игњатије је указао цару да поврати Фотија (а и цар се био променио према Фотију и поставио га за учитеља своје деце), те се тако 878. г. Свети Фотије опет вратио на свој престо (а његова се величина видела одмах и по томе што је, иначе честитог по животу и монашком подвижништву, али човека уског по Црквеним видицима, Игњатија, годину дана по престављењу, унео у Црквени календар), Равноапостолни Фотије је и по други пут славно патријарховао на престолу Велике Цркве Христове, и за време ове његове друге патријаршије коначно смо крштени сви Срби, и од њега смо, преко Свете Браће и њихових Ученика, наследили и верност Православљу и слободарску ширину духа Православнога.
Иако је враћен на неправедно му одузет Патријаршијски престо, Фотије је ипак, одмах по доласку, тражио и Саборску рехабилитацију, па је сазвао одржани у Светој Софији Велики Сабор од 380 Епископа (новембра 879. до марта 880), где су били и представници Источних Патријараха и новог Римског папе Јована VIII (872-882), иначе одраније пријатеља Светог Фотија, и човека “православног у вери”, како сведочи сам Фотије (PG 102, 375-6). Овај нови папа није прихватао додатак Filioque y Символ вере и затим се сагласио са одлукама овог Великог Сабора у Светој Софији. A те одлуке су биле: потпуно поништење претходног псeвдосабора из 869-870. г., пуно оправдање Светог Фотија и његово канонско васпостављање, као и још две донете важне одлуке – једна догматска: “да се забрањује додавање у Символ вере израза Filioque, и друга канонска: да се не смеју новачити нити проширивати, ни у садашњости, ни у будућности, постојеће почасти првенства (=примат части), и то изричито: ни престола Римске Цркве, ни њеног Председавајућег=папе.[27]
Догматска одлука овог Сабора, кога је, као што рекосмо, прихватио и папа Јован VIII, важила је за обе Цркве, Цариградску и Римску, као и канонска одлука (канон 1): да се не примају одлучени или свргнути Епископи, клирици и лаици једне Цркве у другу, и да одлуке Фотијеве важе за Јована, и обратно, чиме је истински укинут раскол Рима и Цариграда (који није био решен капитулацијом “зилота” пред Латинима на претходном псевдосабору). Свети Равноапостолни Фотије није на овом Великом Сабору потезао питања постојећих мањих разлика у литургијско-канонској пракси двеју Цркава, али је саборски осудио јерес Filioque (o чему је написао и посебно богословско дело Мистагогија o Светом Духу, у коме хвали православност папе Јована VIII – PG 102, 280-400), и ограничио ширење постојећег примата части Римског Епископа.
И да закључимо: црквоградитељско, икономијско понашање и деловање Св. Патријарха Фотија (који на светопредањски, стваралачки начин подражава и продужава црквоградитељство Великих Отаца Цркве, нарочито Св. Атанасија и Св. Василија), показује пример апостолско-светоотачког деловања и на догматском и на канонском пољу Цркве, у врло сложеној тада историји црквеног бића, живота и рада. Зато је Фотије остао у сазнању Православне Цркве као велики јеpapx – богослов, и велики Пастир – канониста (не приписује му се узалуд састав Номоканона), велики Мисионар у крштавању Словена и велики градитељ, чувар и васпоставитељ Јединства Цркве правој вери, заједничкој Св. Евхаристији и канонском поретку. Велика фигура овог Васељенског Патријарха исправила се и успоставила пред опасношћу мењања вере (кроз јерес Filioque) и измене канонског поретка (кроз ширење првенства части Римске Цркве у примат власти над целом Црквом) у јединственој Цркви Истока и Запада, и тако, благодаћу Духа Светога, спречила цепање Цркве за читава два века.[28] Промислом Божијим су спречени ускогруди и кратковиди “зилоти”, Студитски или свеједно који други, да не буде Цркви нанета страшна штета извитоперења њеног апостолско-светоотачког, литургијско-саборног етоса и итоса, њеног Kaнoнa вере и Канона молитве. Доба Светог Фотија и његов светоотачки, еклезијални, истински еклисиолошки начин делања и понашања у Цркви треба да буде пример свима и данас: како се чува и Православна вера и опет одржава Црквено јединство, без ситничарења у обичајима и пракси, која не штети вери и не раскида општење и заједништво у једноме Духу Светоме.
Нажалост, дошао је наслућивани већ у случају папе Николе I велики Западни раскол (11-13. век), који је створен самовољним, најпре шпанским и франачким на Западу, па затим и латинским у Риму, мењањем црквеног саборног Символа вере и увођењем кривоверја (Filioque) и других новотарија, те је, услед све већег наметања растућег папског гордељивог примата (раније непостојећег у том виду) над целом Црквом, касније се Западна Римска Апостолска Патријаршија, презиром љубави и јединства и заједништва Праве вере и Св. Евхаристије – што је презир Светотројичне κοινωνια Духа Светога (2Кор. 13, 13) – отцепила од Источних Апостолских Патријаршија, те је то надаље резултирало у многобројне расколе, јереси и секте Реформаторско-Протестантске (којих данас има преко 300!). Да подсетимо притом, за оне који то не знају, да је Источна Саборно-Католичанска, Васељенска Православна Црква Дуго и предуго имала и показивала јеванђелско и христолико стрпљење, можда и пречесто примењивала црквену икономију према латинском Западу, како пре 1054. године, тако и дуже време после тога (сетимо се окупације Кипарске Цркве од Латина, па и саме Свете Горе поч. 13. века). Јер раскид општења није наступио одмах и свуда са прекидом односа и бацањем међусобних анатема Рима и Цариграда 1054. године, него је односа и општења било још негде све до злочиначког, фаталног за јединство Цркве, IV Крсташког рата и бруталне окупације Источне Цркве од стране папске (која ће то, уместо да исправи, санкционисати на Латеранском сабору 1215. г., што је наш Свети Сава добро осетио и схватио, и зато је онако поступао како је поступио).[29] Но то питање није засад тема овога рада.
8. У време после инвазије западних крсташа (од 1204-1261) и агресије Латинске Цркве на Источну Православну, имамо један раскол у Цариградској Патријаршији, познат под именом раскол Арсенијеваца (1261-1310. г.), који у много чему личи на данашњи раскол тзв. Старокалендараца. Наиме, византијски цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282. г.) успео је у Никеји (Цариград је још увек био под Латинима) да преузме власт од династије Ласкара. Мада је у почетку обећао Патријарху Арсенију Авторијану (1254-60. и 1261-65. г.) да ће предати власт младоме Калојовану IV Ласкарису кад одрасте, он то није учинио, него га је и ослепио, због чега је Патријарх Арсеније одлучио цара од Цркве. Овај сукоб Патријарха са царем обновио се и после повратка цара и Патријарха у Цариград (кад је ослобођена престоница 1261. г.), и Патријарх Арсеније је два пута подносио оставку.[30] Царев духовник Јосиф разрешио је цара од Патријарховог одлучења, и моћни Михаило VIII Палеолог је тражио збацивање Арсенија, што се и збуде, те Синод изабере за Патријарха Јосифа I (који се, по смрти жене, замонашио и живео у манастиру Галисиотском), и Јосиф буде Патријарх Цариградски такође у два наврата (1267-75. и 1282-83. г.). Јосиф је био човек светог живота и Црква га је унела у календар Светих (слави се 30. октобра). Међутим, збачени Арсеније и његове присталице, нарочито монаси из Мале Азије, a затим и у Цариграду, не признају тада ниједног Патријарха, па ни Јосифа, нити лица од њих рукоположена, нити њихове Свете Тајне (слично, дакле, данашњим расколницима “старокалендарцима”), те тако настане раскол у Цркви, који је (због скоре смрти Арсенијеве 30. септембра 1273. г.) назван Арсенијански раскол, и народ и клир се поделио између “Арсенијеваца” и “Јосифоваца” (било је чак призивања на “суд Божји” бацањем у ватру папира са именима, али су у ватри, наравно, оба папира изгорела). Арсенијевци нису признавали ни следеће Патријархе и њихову јерархију, па чак ни Патријарха Св. Атанасија I (1289-93 и 1303-9. г.), као ни такве Светитеље какав је био Св. Теолипт Филаделфијски Исповедник (1250-1322. г.), познати учитељ исихастичке молитве Св. Григорија Паламе.
Овај се раскол компликовао још и тиме што је Михаило VIII Палеолог настојао[31] да, милом или силом, оствари сједињење Источне Цркве са Римском Црквом, по цену жртвовања православног учења и вере у Духа Светога, a и канонског поретка Цркве, тј. да призна јерес Filioque и папски примат (са правом апела и спомињања папе у целој Цркви, што је формално и учињено на сабору у Лиону 1274. г., али су тамо били само цареви представници, без правих представника Цркве Цариградске и Источних Патријаршија). Интересантно је да је Арсеније, као игуман раније (1253. г.), у делегацији цара Јована Ватаца, са још два Епископа са Истока, био у Риму код папе Инокентија IV (1243-54. г.) и тада пристајао да се прихвате “три главе” као услов за унију (примат, право апела и спомињање папе у диптисима), и затим је као Патријарх писао писмо папи Александру IV (1254-61. г.), ословљавајући га важећим титулама, али и тражећи да се сазове Васељенски Сабор који једини може да реши питање раскола између Запада и Истока. Арсеније је, међутим, био већ смењен кад је цар Михаило решио да оствари унију са папом. Но тадашњи Патријарх Св. Јосиф I (1267-75. и 1282-83. г.) није био за безусловну унију, него је тражио сазив Васељенског Сабора.[32] Кад је y Лиону 1274. г. формално склопљена унија (рекосмо: са 3 царева представника, без учешћа Патријарха Цариградског и Источних), Св. Патријарх Јосиф није унију прихватио, те га је цар сменио, a за Патријарха је изабран фартофилакс Јован Век (1275-82. г.), који је такође у почетку био против уније, али је у затвору попустио и пристао.
По смрти цара Михаила (11.12.1282. г.), његов наследник Андроник II (1282-1328) напусти наметнуту унију;[33] Јован Век буде смењен и за Патријарха буде изабран Григорије Кипарски (1285-89), који на Сабору у Цариграду осуди Века и унију; после њега за Патријарха дође већ споменути Свети Атанасије I (1289-93 и 1303-9). За све ово време расколници Арсенијевци били су такође против уније, као и остали православни – који нису признали Јована Века и престали су да га у црквама спомињу, јер је прихватио латинску јерес (дакле, погрешио је у вери, што је стварни разлог за прекид општења), – али Арсенијевци нису признавали, не само унијату Века, него ни пре ни после њега православне Патријархе, међу њима и r Јосифа и Св. Атанасија, сматрајући да је Арсенијево раније смењивање било неканонско.
Арсенијевци су, дакле, као данашњи Старокалендарци, узели само канонско питање као довољан разлог за црквени раскол. То су тако фанатично заступали, да су порицали благодат и Јерархији и Светим Тајнама код свих који су после Арсенија настављали служење спасењу народа Божијег у Цркви. Говорили су, попут фарисеја (и данашњих Старокалендараца): “μη αφη, μη θιγης” = He додирни не опипај! (Кол. 2, 21. г. Пахвмер, Историја, PG 143, 854AB). Против раскола Арсенијеваца писали су и говорили савременици тог раскола, истакнути православни Јерарси и теолози – Св. Теолипт Филаделфијски и Јован Митрополит Ефески.[34] Њихови текстови, посебно студија Јована Ефеског, испуњена је навођењем Светих Канона и светоотачких докумената и примера (Василија Великог, Златоуста, Максима Исповедника, Теодора Студита, Фотија), који управо показују да само догматски разлог вере (тј. јерес) може бити узрок одвајања од Јерархије која дотичну јерес заступа, док канонска питања и проблеми, чак и кад је учињена неправда, нису довољан разлог раскола и цепања Цркве. Задивљујућа је ширина црквених видика и пастирске мудрости ових и осталих тада Јерараха Цариградске Патријаршије, и благодарећи тој ширини коначно је (1310. г.) раскол Арсенита решен тиме што су, применом Црквене икономије (коју су назвали снисхођење, буквално: састрадавање: συμπαθεια) примљени у Црквену заједницу сви расколници. То исто желимо, и Бога молимо, и нашим “зилотским” Старокалендарцима, и српским и грчким, да им се, милошћу Божијом и снисхођењем Мајке Цркве, догоди што пре. Амин, Боже дај!
Навешћемо само једно место из текста Јована Ефеског, ради наших расколника Старокалендараца, који сматрају да су Канони јачи и старији од Цркве и Христових Јерараха у Цркви, те да су “Канонима” овима у Цркви везане руке, тако да не могу да учине било шта мимо “слова” Канона за спасење људи у Цркви у свету: “Архијереји су добили дејство и благодат у Цркви, и заиста су служитељи Христови и економи (=управитељи) тајни Духа Светога, и као такви економи знају како да са расуђивањем економишу; (=решавају) црквена питања и ствари, па ако треба неке каноне обуставити од извршења, ради користи општег тела Цркве, они их обустављају од извршења (подвлачења наша) (και δεη κανοας αργησαιπρος το συνοισον του κοινου σωματος της Εκκλησιας, αργησουσι) ако опет треба додати, они ради истог узрока додају. И не само да не бивају осуђени, кад такве ствари икономишу они који су Архијерејску моћ добили од Духа Светога, него и много бивају хваљени и веома многи им се диве” (тамо, стр. 393).[35]
9. Изоставићемо овде расколе у време исихастичких спорова (14. век) и око унијатског псевдосабора у Ферари – Фиренци (15. век), јер То cy биле поделе, односно отцепљења по догматским питањима вере, а проговорићемо само o још два каснија раскола, слична овима Старокалендарским. Наиме, у 17. веку у Православној Руској Цркви настао је раскол и секта тзв. Старовераца (или “Старообредника” или “Староправославних”), зато што нису прихватили исправку црквених богослужбених књига (у којима је, услед непажљивог преписивања, било доста грешака), коју је исправку најпре започео Патријарх Руски Никон (1652-66. г., умро 1681). Међу расколницима је најзначајнији и најватренији био протопоп Авакум, који је осуђивао исправљање књига (вршено према грчким црквеним књигама, са којих су словенске књиге и превођене), и који је отишао толико далеко у порицању Цркве, да је Патријарха Никона називао “Антихристом”! (То, нажалост, чине и неки “зилоти” данас). Њихови следбеници убрзо су се распали на 2 групе: једни су признавали свештенике (тзв. “поповци”), а други нису (звали су се “безпоповци”); затим нису признавали Свете Тајне Цркве; очекивали су скори долазак Антихриста и смак света! (колико сличности са извесним данашњим “зилотима”!). У својој безумној искључивости многи од њих завршавали су самоспаљивањем, и то групно! Наравно, кад се руска Црква тада обратила Православним Источним Патријарсима они су ове расколнике осудили, а извесни грчки теолози са Истока, а и у Русији, писали су озбиљне критике овог расколничког фанатизма, тј. до болести скрупулозног фарисеизма: држања само својих “старих” обреда, којима су, као и старим а погрешним текстовима књига, придавали значај непроменљивости.[36]
Нажалост, овај и овакав њихов фанатизам и апокалиптизам, својствен је мање – више свим сектама и секташким менталитетима, и њему следују у наше дане углавном и данашњи фанатици Старокалендарци” (попут монаха у манастиру Есфигмену, крај Хиландара у Светој Гори, који су на врх манастира, чак више од крста на манастирској цркви, истакли црну заставу са мртвачком главом и натписом “Ορθοδοξια η θανατος! “ Православље или смрт\ И још су стављали бурад пуну бензина око зидина манастира, да га “дигну у ваздух” ако би неко покушао да их одатле истера!).[37]
10. У Руској Цркви имамо још један, и то двоструки раскол, настао после Бољшевичке револуције и ранохришћанског страдања ове Мученичке Цркве. Наиме, негде 1922. г. уз помоћ безбожних бољшевика организована је тзв. “Жива Црква”, једна секта потпуно разуларена и реформистичка, нешто попут протестантских модерних секти, која је покушала да разори организацију распете Руске Цркве, и у коју су милом – силом привучени извесни клирици и Епископи. Насупрот њима, оформила се друга група, сасвим супротна овој, тзв. “Катакомбна Црква”, која се повукла у тајност и илегалност, не признајући руску канонску јерархију и нарочито Митрополита Сергија (Старогородског), који је био принуђен (1927. г.) да тактизира са безбожном и бруталном Совјетском влашћу, да би спасао Цркву од разорења и раскомадавања. “Живоцерковници” су убрзо пропали, док је “Катакомбна Црква” трајала подуго (по некима, она још постоји), чак и под Патријархом Алексијем и Пименом, мада није лако установити ко су заправо они и колики их је стварно број. Нажалост, њима је на неки начин, као и грчким “Старокалендарцима”, a да би контрирала Московској Патријаршији, пружила руку Руска Загранична Црква из САД, која је такође, али из сигурне залеђине са Запада, одбацивала Патријарха Сергија због тзв. јереси “Сергијанства”. Тако је било до пре годину – две дана, кад су у Руској Заграничној Цркви увидели да – “не једе се све што лети”, и да је Мученичка Руска Црква, ова садашња Московска Патријаршија, изашла жива и читава, чак и оснажена из пакла бољшевичког богоборства и црквоборства. Зато су однедавно у преговорима o присаједињењу Мајци Руској Цркви (очекује се васпостављање пуног канонског и благодатног општења почетком 2004. године). Но на ово ћемо се још вратити. Толико о расколима кроз историју Православне Цркве, из којег кратког прегледа читаоци су могли видети сличност са њима садашњег тзв. Старокалендарског раскола у Грчкој и код нас, на излагање којег сада прелазимо.
НАПОМЕНЕ:
[1] Јевсевијe Кесаријски (4. в.), Црквена историја, IV, 43, 1.
[2] Св. Кипријан, De Unitate…, гл. 14, и Epistola 66, 8.
[3] Беседа 39, 18-20 (PG 36, 358-360), прев. Еп. Атанасије, Празн. беседе, Требиње – Врњци 2001.
[4] Интересантно је да и Св. Теодор Студит (Писмо 40. РG то, 1053) наводећи, за Св. Василијем, раније јеретике и шизматике, спомиње “Мелетијине” као расколнике (којих, наравно нема код Св. Василија), н додаје: “мада они нису јеретици”. По среди је или необавештеност, или западни утицај; осим ако Св. Студит мисли на “Мелитијанце” у Египту, који су, у 1. половини 4. века, били уз Аријанце, а против Св. Атанасија Великог.
[5] О томе јасно говори Св. Златоуст у својим Беседама у Антиохији, a нарочито у 11. Омилији на Посланицу Јеврејима (PG 62, 79-88), коју читаоци могу видети на српском језику у новом броју Видослова, бр. 31, 2004.
[6] То је доказао и Други Васељенски Сабор 381. г., којим је, како рекосмо, председавао Св. Мелетије, док је Павлин у то време отишао у Рим, где су га подржавали, уз Рим, и Милано и Александрија, које су све три велике Црквене катедре тада биле уз Павлина a против Мелетија и Другог Васељенског Сабора! Но убрзо су сви они морали признати овај Сабор (са његовим председавајућим и учесницима са Истока) као глас Католичанске – – Саборне Цркве Христове, и, наравно, усвојити његове Васељенске одлуке.
[7] Такође изостављамо и неке мање и краткотрајније расколе по догматским или канонским питањима (раскол Александрије и Источних на III Васељенском Сабору 331. г., који се завршио већ 332. г.; затим Акакијевски раскол, крајем 5. века, и др.).
[8] Старокалендарци нарочито често наводе цитате из Писама Теодора Студита, понајвише светогорски “монах – зилот” Теодоритос (Μαυρος, кога знамо као одметника од свог духовника о. Епифанија Тиодоропулоса у Атини, и Кипријан (Κουτσουμπας, вођа тзв. ’Ενισταμενων. Али, по обичају свих “зилота” и расколника, они не гледају на историјско-црквени контекст: кад и коме и којим поводом су написана Писма и други текстови, и шта је било пре и после тога? Уопште је карактеристично за све секташе: неосећање историје Цркве и динамичности црквеног живота и богословствовања кроз историју, на путу ка Царству Небеском (попут путовања Израиља кроз пустињу ка Земљи Обећаној). Ову динамичност, да не кажемо “дијалектичност”, Православља назвао је Св. Григорије Богослов “свагдашњем идењем по затегнутом конопцу” (‘οπθοδοξειν εστι το αει σχοινοβατειν).
[9] У своме Писму 38, писаном после смрти Св. Тарасија, 809. Г (РG 99, 1044-45; ми користимо боље, критичко издање Писама Св. Теодора: Theodori Studitae, Epistulae, rес. G. FAtouros, І – ІІ /СFНВ Vol. 31., Веrlin 1991), Теодор Студит као да оспорава васељенскост VII Васељенског Сабора (787. г.) којим је председавао Св. Тарасије, свакако не због Саборске догматске осуде Иконоборачке јереси и потврде православног иконопоштовања, него зато што је тај Сабор икономијом, тј. снисходљиво примио Епископе Иконоборце натраг у Цркву, и што тај Сабор, наводно, није признао Римски папа као Васељенски (него само као “локални сабор”), и што на њему “није било представника Источних Патријараха”, што свакако историјски ни једно не стоји. Чињеница је, међутим, да VII Васељенски Сабор тада још није био прибројан претходним Васељенским Саборима, због чега ће Св. Фотије, у Окружници Источним Патријарсима 867. г., тражити да дођу на од њега сазвани Васељенски Сабор, који би, уз осуду папе Николе I и новотарија Римске Цркве, прибројао и Свети VII Сабор уз претходних Шест (о Светом Фотију види ниже у овом тексту).
[10] Треба признати, пред Богом и Црквом, да су оба Света Патријарха била више у праву и сагласнији канонско-пастирској (=сотириолошкој) пракси Цркве, неголи строги игуман Студитски Теодор, на чијих појединих писама се види претерана “ревност”, уз олако изрицање тешке речи, нарочито о саборској оикономији одлуци Патријарха Никифора, док је, напротив, исти Игуман нештедемице хвалио Римског папу на сва уста и преувеличавао његову улогу у Цркви, не спомињући никакву новоуведену кенотомају (=новотарију) у Римској Цркви, а већ их је и тада било доста (в. Писма 33 и 34 Св. Теодора папи Лаву III: 795-816. г. РG 99, 1017-28), а што ће се пар деценија касније показати штетно по целу Цркву, тако да је Св. Фотије морао да то исправља и директно сузбија (о чему види ниже). У сваком случају, Православна Црква је, и тада, и касније до данас, ипак више следовала Патријарсима Тарасију, Никифору, Фотију, неголи Теодору Студиту, а сву четворицу њих Црква има и поштује као Божије и своје Светитеље! Ово значи да ни лична светост, било чија, није изнад Цркве, него унутар Заједнице – κοινωνια – Цркве, која је Заједница Светих(κοινωνια των αγιων) и Заједница у Светињама (communio in sacris), сходно Апостолско-литургијском возгласу (2Кор. 13, 13=канон Св. Евхаристије).
[11] О томе сведочи Писмо 236, 6 Св. Василија, у којем објашњава зашто је снисходио духоборцу Евстатију Севастијском, око чега је морао и Св. Григорије Богослов да га брани.
[12] G 99, 1053-56; такође и у Писму 46. PG 99, 1088-89. – Да ли је Св. Студит знао за Каноне 45. Апостолски, 33. Лаодикијски итд. који забрањују συμπροσευχη (=молитву заједно) са јеретицима, што стално истичу “зилоти”, или је то по среди зилотско екстремно тумачење и промењивање Св. Канона, ван контекста живота и историје Цркве, води у отуђење од дубоког сотириолошког смисла и садржаја Св. Канона.
[13] Види М. Γεδεων, Πατριαρχικοι Πινακες, σελ. 185; Св. Теодор Студит, Писмо 71 (књ. II, 1. РG99, 1116)као и непотписан али значајан текст “О Светим Патријарсима Тарасију и Никифору (РG 99, 1849-53). У Писму 286 (књ. 11, 18. РG 99, 1173-6) Свети Студит, и сам Исповедник за Свете Иконе, хвали Св. Никифора Патријарха, такође Исповедника у изгнанству за Св. Иконе, изразима сличним онима којима је раније хвалио папу Римског (у Писмима 33-34, која смо споменули). – Треба нагласити, ради пуне истине, да Теодор Студит ипак није признавао Римском папи ништа више од првенства части, јер је говорио да су наследници Св. Апостола свих 5 Православних Патријараха, тј. заступао је познати византијски принцип Пентархије у Цркви: “Петоврхна моћ Цркве (το πεντακοπιφον κρατος της ‘Εκκλησιας), која има критеријум божанских догмата” (Писма 478, РG 99, 1417). О томе опширније в. Аеп. Атински Хризостомос (Пападопулос), Το πρωτειον του ‘Επισκοπου Ρωμης; 2. издање Атина 1964, 152-157. За време овог Архиепископа Јеладска Црква је увела исправљени “Нови” календар, али не да “угоди папи”, како мисле “зилоти”, јер је овај Архиепископ написао дело против Папског примата и др. важне православне списе.
[14] Монаси Студити тога времена мислили су да је довољно то што су претходно имали за Св. Теодора, па да то буде и њима “гаранција” исправности њиховог “зилотизма” те су настојали да имају “потпуну контролу Црквеног стања” (Π. Χριστου, ‘Ελληνικη Πατρολογια, t. 5., Солун 1992, стр. 377) Тачно као данас “зилоти”! Међутим, Црква је давно раније одбила право чак и Исповедницима, који су били у тамницама за Христа и преживели гоњење за веру, да одлучују о ономе што је у надлежности Епископа и Сабора. Тако су, нажалост. и неки монаси у Светој Гори, попут Есфигменаца и усамљених “зилота”, узели себи право да одлучују о Црквеним питањима која су ствар Сабора Епископа. Шта тек рећи о тзв. Српским новопеченим “зилотима”, који никакав озбиљан разлог немају за своје разорно расколништво и секташење у мученичкој Српској Цркви?!
[15] У време Св. Методија, фебруара 843. г., у Прву Недељу Великог Поста, коначно је осуђено Иконоборство и тада је уведена прослава Торжества Православља у ту Недељу, када се чита Синодик Православља. Овај, дакле, догађај Црква дугује једном смиреном Патријарху, а не “зилоту” него умереном Патријарху икономисти.
[16] Подвлачење наше. – Ово је наш нови превод са грчког и словенског (ускоро излази превод свих Св. Канона, пошто Милашев превод Правила ПЦ, језички већ застарео, није лако наћи); код Н. Милаша, Правила ПЦ с тумачењима, књ. 2, Нови Сад 1896, стр. 287-290. – Овај Св. Канон “зилоти” Старокалендарци нарочито често цитирају, и исто тако често злоупотребљавају за свако своје отцепљење од Цркава Православних и од Епископа који нису проповедали неку осуђену јерес, али јесу у дијалогу са Екуменским покретом за јединство Хришћана (о томе ниже). Поједине изјаве или мишљења таквих још нису разлог, сходно овом Св. Канону, за отцепљење од Цркве, која има стрпљење и за такве, као и за “зилоте”.
[17] Управо је овај Прводруги Фотијев Сабор својим тадашњим Канонима зауставио оно што ће се касније на Западу догодити и распространити, тј. спречио је да Монаштво изађе из оквира Православне Еклисиологије: потврдивши Св. Канонима древно предање и праксу Цркве да монаси и манастири потпадају директно под руководство месног Епископа, те да не представљају никакву надепископску/надлитургијску структуру, каквом су касније постали монашки “редови” Запада, који су потчињени само “генералима” у Риму, у ствари Папи, као једином пуноправном Епископу у целој Западној Цркви, чиме је битно поречена Епископоцентрична (=Евхаристиоцентрична=Христоцентрична) структура Цркве и све Црквене организације, па дакле и Монаштва и Манастира који су по Св. Василију само као посебне Парохијске заједнице унутар сваке Епископије.
[18] Грчки “зилоти” Старокалендарци, a од недавно и њихови трабанти у Србији (Акакије са Фрушке Горе и дружина), подизали су и подижу и данас (или обичне зграде проглашавају) сијасет разних “исихастирија” (=манастирчића), који се никоме у Цркви не потчињавају, тако да живе “дивље”, ван било какве монашке заједнице, послушања и смирења.
[19] О свему овоме читаоци могу наћи једноставно изложене податке у документованом Животопису Св. Фотија Великог код оца Јустина (Поповића), за 6. фебруар, Житија Светих за фебруар, Београд 1973, стр. 83-115. Такође видети нашу студију: Свети Нектарије Егински као историчар Цркве, у зборнику Бог Отаца наших, изд. Ман. Хиландар, 2000, стр. 291-298.
[20] За Писма Св. Фотија (у PG 102, 585-617 и 721-741) користимо овде много боље и потпуније издање свих Фотијевих Писама: В. Laourdas – L. G. Westrnik, Photius Epistolae et Amphilochia, Laipzig 1983/85, vol. 111, 115-152 и vol. III, 40-53.
[21] Рекосмо да је већ Трулски Васељенски Сабор 692. г. забранио нека новачења у Римској Цркви: 13. Каноном обавезни целибат и 55. Каноном пост у суботу. Римска Црква то није прихватила и своју праксу је наставила, што показује доба Св. Фотија, али због тога ипак није прекидано општење међу Црквама, па ни ревнитељи Св. Канона Студити нису на то указивали, нити општење са Римом прекидали. Зашто су онда “зилоти” само због календара прекинули општење са Црквом? – Наводимо овде карактеристичан o томе већи одломак из Фотијевог 2. Писма папи Николи: “Ако постоји заједница (κοινωνια) у најглавнијим стварима (ενκαιριωτατοις), она је јако потребна и не треба да буде новачена (ακαινοτομητος), док у осталим (мање важним) стварима не треба да се много испитује различитост (πολυπραγμονειν ετερουηυα). Јер заиста треба све оно што је свима заједничко, нужно држати и чувати, а пре свега оно што се тиче вере, где и најмање скретање јесте грешење смртним грехом. Но има и нешто посебно што неки држе, па је штетно преступање (само) овима којима је дато да то држе; овима пак који то вису примили, није за осуду ако то не држе. A што је неко од Отаца посебно изложио, или је неки помесни Сабор одредио, то није сујеверно схватање ових који то држе, док овима који то нису (од Отаца) примили, па то и не држе, није опасно” (PG 102, 604). И мало даље: “Тако, ово у чему није вера негирана, то и није отпадање од опште и Саборске одлуке” (102, 605). И опет мало даље: “Када неки други држе друге обичаје и законе, онда не треба ни чуваре истих окривљавати, нити оптуживати оне који то нису (од пре) примили” (102, 605).
[22] PG 102, 617; последња реченица недостаје у изд. Migne – а, али је рукописи имају, као и новије критичко издање.
[23] Управо поновно миропомазање (а често и поновно крштење) врше све одреда фракције Старокалендарске секте, и то не само над прилазећим њима Новокалендарцима, него и кад неко од њих пређе из једне фракције у другу, чиме се заиста “изругују вад Светим Тајнама”! како вели Св. Фотије. Свети пак Канони децидно одређују над ким се и када врши Св. Миропомазање (Канон 1. Св. Василија).
[24] PG 102, 721-741. У Мистагогији o Св. Духу, коју је касније написао, Фотије филиоквисте назива “нови духоборци” и у тој јереси види “Полусавелијанизам” (PG 102, 389).
[25] В. Eп. H. Милаш, Осми Васељенски Сабор, “Хришћански живот”, Срем. Карловци 1925; В. Φειδας, ‘Εκκλησιαστικη ‘Ιστορια, т. 2, Атина 1994, 112.
[26] Овај Сабор је себе називао “Осмим Васељенским” и овако се клео у “верност” Предању претходних Сабора и Отаца: “Хотећи да идемо правим и царским путем Божанске правде, треба да одлуке τους ορους) Светих Отаца као свагдасветлеће бакље држимо. Зато, дакле, предате нам у Католичанској и Апостолској Цркви установе (θεσμους=одлуке, одредбе) од Светих и Свехвалних Апостола и од Православних Васељенских и Помесних Сабора, или од неког богоносног Оца, Учитеља Цркве, исповедамо да то држимо и чувамо. Јер држимо Предања која примисмо, било речју или писмима, од претходних прослављених Светих, Јасно нас учи велики Апостол Павле” (2Сол. 2, 15). (Канон 1). (Σ. Μιλια, «Αγιων Σινοδων συλλογη, т. 3, изд. Света Гора, 1986, стр. 427/925). – Кад се грчки старокалендарски “зилоти”, а поготово српски незнавени и само приучени скоројевићи “зилоти”, позивају на “Свето Предање, Саборе, Оце, Каноне” онда их треба питати: Ко је ту критеријум стварне Верности Светом Апостолско-Светоотачком, Саборном Предању: они, или Црква? Исто питање важи и за Протестанте: Ко је критеријум Светог Писма?
[27] Μηδεν των προσοντων πρεσβειτων τω αγιωτατω θρονω της Ρωμαιων ‘Εκκλησιας, μηδε τω ταθτηςπροεδρω το σθνολον καινοτομουμενων, μηδε νυν, μηδε εις το μετεπειτα. Mansi 17a – 18a, 515-517; σ Μιλια, Αγοων Συνοδον συλλογη, т. Β’, 2, фототип. изд. Св. Гора 1986, стр. 971/475; такође 1. канон Сабора 879-888. г. код Н. Милаша, Правила… књ. 2, 193; српски превод Саборске догматске одлуке у Житија Светих за фебруар, стр. 112.
[28] Зато c правом пише Св. Нектарије Егински за Фотија да је спасао Цркву “од опасности да од Једине, Католичанске и Апостолске Цркве постане Црква Римска, или тачније папска, проповедајући не више догмате (и поредак) Светих Апостола, него догмате (и поредак) папе”. (Историјска студија о узроцима шизме /на грчком/, Атина 1912, књ. 1, 10-11).
[29] Пуни раскол и отцепљење Римског Патријархата од Источних Цркава наступио је у ствари тек са IV Крсташким ратом (1204. г. и фаталним Латеранским концилом 1215), када је брутално погажено само биће и организам Православне Цркве Истока. Било је то доба (почетком 13. века) Апостолских подвига нашег Светог Саве, који зато и организује аутокефалну Српску Архиепископију у Српским и Приморским Земљама. Али Свети Сава и његови наследници, Архиепископи и Патријарси у доба Немањића, затим Патријарх Пајсије у 17, Патријарх Арсеније у 17-18, Патријарх Димитрије у 20. в., нису продубљивали тај раскол, него су одржавали људске и хришћанске контакте и релативне односе и са Римом и са читавим Западом. Само заслепљени, и мрзовољни према свима који нису као ови, “зилоти”, могу од тих хришћанских односа да измишљају “издају” “апостазију” и друге психолошке и патолошке страхове, којима се храни и брани њихова, a не Црквена, угрожена вера, у ствари њихово маловерје у Духа Светога у Цркви.
[30] После прве оставке Арсенијеве био је изабран накратко за Патријарха Никифор II (1260-61. г.), a после друге оставке Арсенијеве Патријарх Герман III (1265-66. г.).
[31] Да би спасао обновљено Византијско царство од новог похода западних крсташа, јер су западни владари, нарочито моћни Сицилијански краљ Карло Анжујски, a и папе, желеле да поврате Латинско царство у Цариград.
[32] Збачен због неприхватања одлуке Лионског концила, Св. Патријарх Јосиф је написао цару Михаилу своју Апологију, у којој вели: “He треба да буде папи Римском као Архијереју нити првенства, нити му дати право апелације, нити га спомињати у свештеним диптисима, докле се год држи новотарија у Цркви Старог Рима, насупрот предањима Светим Отаца”. – Текст необјављен, у рукопису Vindob. theol. 281. pp. 1-48; В. Εκκλησιαστικη ‘Ιστορια, Атина 1994, т. 2, 594.
[33] Овај побожни цар Авдроник II (1282-1328. г., за духовника је имао споменутог Св. Патријарх Атанасија I: 1289-93 и 1303-9. г.), био је противник уније, а постао је таст српском краљу Св. Милутину (1282-1321). – За Св. краља Милутина пише “зилотски” јереј Атанасије Крстић из Смедерева (у брошури O Крштењу, в. Библиографију на крају) како му се “мајка Србија није одужила на прави начин” (лаже, јер у СПЦ има храмова посвећених Св. Милутину), а он, ето, јесте “посветом” њему парохије у Смедереву! Затим дотични “зилот” испољава своје незнање историје, којим хоће да оправда своје расколништво од СПЦ, уз обавезну јару противност Латинима, наводећи како Св. Милутин “не само што је ратовао против јеретика Латина, већ је одбијао било какво општење са њима, не пославши чак ни изасланике ради било каквих договора, у вези компромиса око уније са папистима” (стр. 8 брошуре). Међутим је “побркао лончиће”, јер је у време склапања Лионске уније краљ био Урош I, а Милутин је дошао за краља тек у пролеће 1282. г. и тада је ратовао са Михаилом VIII, али у савезу са Карлом Анжујским са Сицилије (вероватно испуњујући обавезе Српске државе из уговора са Западним силама од 3. 7. 1281 – г. којим је требало бити васпостављено Латинско царство у Цариграду, а и да прошири своју државу), када је заузео Скопље и део Македоније. Дошло је до контраофанзиве Михаилове (нарочито после Сицилијанске вечерње 31. 3. 1282), а по смрти Михаиловој (11. 12. 1282) ту борбу са Милутином је наставио православни Андроник II, док није склопио мир са Милутином и договорио да уда кћер Симониду за њега. Милутин је и 1308. г. склопио савез са Карлом од Валоа, уз којег је био Авињонски папа Климент V (1305-14), да би се опет васпоставило Латинско царство, али је услов био да Милутин прими унију! Но Свети Краљ, примивши у аудијенцију Папске легате, није пристао на унију, јер на то није пристајала ни Српска ни Византијска Црква, а он је био верни син Православне Цркве. Милутин није био “зилот”, каквим га хоће кратковиди “зилоти” тзв. Старокалендарци. Уопште треба peћи да велики Немањићи, способни државници и дипломати, а тако исто и верни Православци, нису ни издалека били тако искључиви у односима са Римским папама и Западном’ Црквом, како их хоће ови слепци “зилоти”, који у историју обично транспонују своје ограничене видике и своје страхове. Данашњи “зилоти” су заиста слични расколницима Арсенитима по овоме фарисејском: “He додирни, не дотакни, не окуси! “ (Кол. 2, 21).
[34] Св. Теолипт је изговорио две сјајне беседе: 1) “Да треба избегавати оне који се одвајају у раскол од православних хришћана”, 2) “Критика и истовремено молба да се обрате они који избегавају општење са православним хришћанима и одвајају се од Цркве” (Ιω Γρηγοροπουλου, Θεοληπτου Φιλαδελφιας του Ομολογητου, Βιος και εργα, τομοι A – B, изд. “Τερτιος”, Κατερινη 1996, t. 2, 305-345). – Јован Хилас, Митрополит Ефески, написао је око 1303. г. изврсну догматско-канонску студију против расколника Арсенита: “Логос састављен из разних Апостолских и Саборских Канона и речи Светога Писма, који доказује да, када је Црква православствујућа (ορθδοξουσης της Εκκλησιας), неразумно одступају од ње они који се сада цепају од ње, и да, ако се не сједине са њом, велику ће осуду имати у дан Суда, због тога што неће да се измире, када је Црква благодаћу Божијом тако православна, због чега су они постали узрочници саблажњавања и погибли многих” (Ј. Darrо – uzes, Documents inedits d’Eccllesiologie Bizantine, Paris 1966, pp. 348-413).
[35] Памтимо добро Преподобног о. Јустина Новог (Ћелијског) како је био готов да за један Свети Канон да и живот свој, и истовремено: да надиђе све Каноне да би се cпасла једна душа! Као Апостол Павле: Свима је био све, да како год неког спасе” (1Кор. 9, 22)
[36] Тако исто један грчки “зилот” Старокалендарац пише: “Свештени Канови су Богонадахнути, неизменљиви и вечити – οι “Ι. Κανονες ειναι Θεοπνευστοι, αναλλοιωτοι και αιωνιοι”. (Л. Ктенас, Иза сцене… стр. 82-83). – Међутим, не поричући Црквени (а не надцрквени) значај и важност Св. Канона, поставља се разложно питање за такве буквалисте: како Оци и Сабори, каснијим Канонима замењују неке претходне (нпр. канонски преглед или ревизија=пре – разматрање претходног канонског предања Цркве на Трулском VI Вас. Сабору? Како неки Канони, иако cy y канонским зборницима, нису никада на Истоку примењивани (нпр. 3-4 Картагенског, 3-5. и 10 (селективно) Сардичког Сабора)? Како се смањује време трајања неких Канона каснијим Кановским правилима (нпр. епитимијни Канони Св. Василија Правилима Јован Постника)? – Када би “зилоти” заиста знали Свете Оце, знали и за једно њихово духовно упутство: да неке од Светоотачких речи, правила, примера “поштујемо тако што их не извршавамо”! Јер, “има послушања које је – непослушање; непослушања које је – послушање”. И још један савет Светог Апостола: “Циљ је заповести љубав од чиста срца, и савести добре, и вере нелицемерне. Од чега неки одступише, кренуше у празнословље. Желећи да буду учитељи закона, не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде. А знамо да је закон добар, ако га ко правилно употребљава” (1Тим. 1, 5-8).
[37] Нажалост, такву исту црну заставу са мртвачком главом, само мањих размера, донели су недавно и српски “зилоти” Акакијевци да је “поклоне” обманутим од њих и заведеним (дотле да пристану да се “поново крсте”) сестрама у манастир Стјеник, код Чачка, које су, због напуштања Цркве и покушаја узурпирања овог Св. манастира Светосавске Жичке Епископије, удаљене из Стјеника (5-6. октобра 2003), а манастир је предат Студеничком братству, и тамо данас живи неколико Студеничких монаха.
