О ТАЈНИ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ И ЊЕНИМ СВЕТИМ КАНОНИМА
Биће и живот Цркве, њено јестаство и битовање, налази се у њеном сједињењу и јединству са Христом, њеним Господом и Спаситељем, богочовечанском Првином, Темељем и Главом Цркве, и у Њему и са Њиме – са Светом и Животворном Тројицом, Јединим Живим и Истинитим Богом. Наше и лично и заједничко хришћанско биће, живот и спасење јесте само у сједињењу и јединству са Црквом као Телом Христовим, оживљаваним, одушевљаваним и надахњиваним Духом Светим Утешитељем, по благој вољи Бога Оца.
Тако је рекао, учио и чинио сам Господ Христос (Јн. 14, 6. 16. 17. 26; 17, 1-3. 17-26). Тако су говорили, учили и чинили и Његови Свети Апостоли и њихови наследници Свети Оци Цркве. “Старајте се да чувате јединство Духа свезом мира: Једно тело, један Дух, као што сте позвани у једну наду звања свога. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама. И свакоме се од нас (у Цркви) даде благодат – по мери дара Христова”, вели Апостол (Еф. 4, 3-7). И још: “Чаша благослова коју благосиљамо (=у Евхаристији=Литургији Цркве) није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо (=у Евхаристији=Литургији Цркве) није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб – једно тело смо многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (1Кор. 10, 16-17).
Наведена места, као и многа друга ненаведена, јасно показују да је јединство Цркве и наше јединство у њој: у јединству Свете Тројице, јединству вере, крштења, Духа благодати, литургијског општења= причешћа Христом Богочовеком.
Исти истину – а Истина је увек иста – о јединству и јединствености Цркве Христове, и нашем међусобном јединству и њој, сведоче и Свети Оци Цркве, нарочито велики Јерарси – богослови, Архипастири стада Христовог: Свети Игњатије Антиохијски, Свети Атанасије Александријски, Света Три Јерарха Васељенска, и сви остали нови Јерарси до Светог Фотија и Светог Саве, Св. Григорија Паламе и Св. Владике Николаја Жичког и Свјатјејшчег Патријарха Павла. Навешћемо само реч Св. Јована Златоуста, изречену народу у беседи на претходне речи Апостола Павла у Посл. Ефесцима 4, 3-7, ако и на следеће речи истог Апостола, где велики Црквоградитељ Павле говори да: сви смо ми у Цркви Христовој од Бога позвани, и као органи у телу распоређени, тако складно сједињени, те сви живимо и деламо “за усавршавање светих, за дело служења, за сазидање (=изграђивање) Тела Христовог… тако да, истинујући у љубави (άληθεύοντες έν άγάπη), узрастемо све у свему у Онога Који је Глава – Христос” (ЕФ. 4, 11-16).
“Љубав изграђује (1Кор. 8, 1) – вели у својој беседи Св. Златоуст – и она чини да се међусобно сљубљујемо, и сједињујемо, и складно спајамо. Ако, дакле, желимо да добијемо Духа (Светога) од Главе (Христа), држимо се једни других. Јер има два начина раздељивања од тела Црквеног (τοΰ αώματος τοΰ ‘Εκκλησιαστικΰ): један је – да охладнимо и замрзнемо љубав, а други је – када се усудимо да нешто недостојно чинимо самоме телу (Цркве). Јер у оба случаја одвајамо себе од пуноће Цркве (χωριζομεν έαυτούς τοΰ Πληρώματος – Еф. 4, 19). Ако смо (у телу цркве) постављени да друге изграђујемо, онда они који не изграђују, него још пре тога Цркву цепају (σχίξοντες = стварају шизме = расколе), шта све неће доживети? Ништа тако не може цепати (διαιρείν = раздељивати) Цркву као властољубље, Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену (οί τό πλήρωμα χατατέμνοντες τό ‘Εκκλησιαστικόν), онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту – Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. А ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)![1]
Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221. г.) све нас православне Србе овако: “ Преблаги Бог, Који нам бескрајну милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објасним ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којег постави Дух Свети (1Кор. 3, 11) преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је права (=православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана… Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф. 4, 13; 2Тим. 3, 17)… Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (=јеретика), него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (=Свете Тајне и свештенослужитеља) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељном Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф. 2, 230; 1Пет. 2, 4-6)”.[2]
Даље Свети Сава говори како “многу јерес – и расколе – у разна времена и раздобља ђаво – измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (=кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике – и расколнике – ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечистиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудрене слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече”. (Беседа о Правој вери, 10, тамо, стр. 100).
Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: “Верујемо у Једну, Свету, Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву! “ Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумњиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана: “Самим актом вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву ми потврђујемо њену “онострану” природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр. 11, 1; Јн. 17, 14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Христово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему” (Еф. 1, 23)… Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непромењиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде тело (Јн. 1, 14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој, и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонски догмата може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обрнуто, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве”.[3]
Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе, Божанској и човечанској, али да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божији и Син Човечији – Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска – Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатно канонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанска. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство – Свештенство и Св. Евхаристија = Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечном, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединство Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светих Тајни Црквене Епископоцентричне = Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословеног Царства Свете Тројице момо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.
То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију.[4]
Ево зашто сви Свети Канони Цркве – Апостолски, Саборски (Васељенских и Помесних) и Светих Отаца – највише и најчешће говоре о κοινωνία = заједница (израз је новозаветни ДАп. 2, 42; 1Кор. 1, 9; 10, 16; 2Кор. 13, 13; 1Јн 1, 3-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно – канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евхаристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединство и општење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не “канонада” или “рафали” мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина Љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт. 23, 4. 13. 15).
Свети Канони Цркве су, као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви: Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн. 6, 63. 68). Али, као што и Реч Божија бива “оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских” (Јевр. 5, 12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону (о чему ћемо опширније говорити касније, у одељку о Црквеној Икономији, где ћемо и навести цео тај канон).
Протестантске бројне секте и фракције чине из Светог Писма таква слична секташка пабирчења, лицитирања и злоупотребе, тако да испада да је Свето Писмо најкривље за њихове поделе и расцепе, за секташење и разбијање хришћана и Цркве. Слично чине и данашњи неразумни “зилоти” Старокалендарци у Грчкој, и однедавно у Румунији, Бугарској, Србији, са Светим Канонима, који су од 1924, а нарочито од 1945/48. године, до данас у име “канона” створили десетине раскола и секти у Грчкој и другим православним земљама, па и на Западу, па су се однедавно појавили на терену и Српске Православне Цркве.
Иако је то код нас малобројан група, питању разлога њиховог отцепљења од Светосавске Цркве Христове, ако и оних у Грчкој од Јеладске Цркве Христове, и тиме расколништво и једних и других од Васељенског – Икуменског Православља (Оίκουμενική ‘Oρθοδοξία),[5] посветићемо овде већу пажњу због наивних, безазлених и необавештених људи, међу којима они врше своју зилотску, секташку пропаганду, и нападно врбују неупућене и невине душе, најчешће незнавене и непостојане појединце. Пре тога, изнећемо краћа обавештења о ранијим сличним расколима и сектама у историји Православне Цркве кроз векове.
НАПОМЕНЕ:
[1] Омилија 11, 4 на Посланицу Јеврејима (Migne, Pg 62, 85). Златоуст цитира овде Св. Кипријана Картагинског (пострадао као Епископ за Христа, у Картагини 258. г.), који је у своме малом али капиталном делу De Unitate Ecclesiae Catholicae= О Јединству Католичанске /=Саборне/ Цркве, гл. 14, изрекао наведене речи.
[2] Свети Сава, Жичка беседа о Правој вери, 2-3. 12 (превод ј. А. Јевтић у зборнику Бог Отаца наших, изд. Ман. Хиландар, 2000, стр. 94-95 и 101).
[3] Ова реч о. г. Флоровског надахнута је Св. Григоријем Богословом, Беседа 31, 6: “Јер није исто веровати у нешто, и веровати о њему. Јер оно прво је Божанство, а ово друго је сваке ствари” (PG 36, 140). Горње речи је писао Отац Георгије Флоровски и чланку Очев Дом, 1926. г. (изашао најпре у српском преводу о. Јустина Поповића, Хришћански живот, 1926, бр. 3-6, а затим 1927. на руском у часопису Путь, Париз).
[4] У свим расколима и сектама, па и у расколима тзв. Старокалендараца, по неизбежном закону духовном, нема праве Теологије, понајмање Еклисиологије и јеванђељске Сотириологије. То се лако може запазити већ по првом сусрету и у разговору са члановима разних група и групица тзв. “Старокалендараца”, а тако исто у свим њиховим књигама, брошурама, часописима (које смо имали у рукама, в. Библиографију на крају, и потрошили доста времена на њих). Код њих уопште нема православног Бибилијског и Светоотачког богословља, него само стерилно понављање фраза и “цитата”, навођења “изјава”, цитирања “канона” као безживотних формула туђе Јеванђељу и Цркви казуистике и јуриспруденције. На пр. у књизи старокалендараца из Патраса Ламброса – а Ктенас – а, Иза сцене… (види на крају Литературу) једно поглавље носи назив Еклисиолошко – ‘Εκκλησιολογικον, али када га прочитате видите да у њему нама ни Е од Еклисиологије, а и да не говоримо о томе како нема ни речи о Великој и Свеобухватној Тајни Христа – Тајни Цркве, него углавном фарисејски “мудраши” и западно-рационалистичка казуистика. Његова и њихова “теологија” још није изашла из “вавилонског ропства” западне схоластике (и то оне декадентне 16-19. века), без обзира што се они вербално позивају на “Предање”, “Каноне”, “Свете Оце”, и одмах оптужују све православне богослове за сваковрсни “Екуменизам” (па фанатично одбијају и Православни Икуменизам, в. ниже), јер је, по њима, сваки Екуменизам “предстража Јевреомасонства”, а з ату тврдњу позивају се на – “Протоколе Сионских мудраца”! – О Екуменизму и Икуменизму говорићемо касније.
[5] О православном, тј. католичанско-саборном схватању правог Икуменизма видети више при крају овог рада, III део, одељак 3: О икуменизму.
