НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » ВЕРА ОБРАЗОВАНИХ ЉУДИ 

ВЕРА ОБРАЗОВАНИХ ЉУДИ 

 

ВЕРА ОБРАЗОВАНИХ ЉУДИ
Тумачење Символа вере
 

 
6. …И РАСПЕТОГА ЗА НАС ПРИ ПОНТИЈСКОМ ПИЛАТУ,ПОСТРАДАЛОГ И ПОГРЕБЕНОГ.
 
Пламен божанске љубави у вечности једнако пламти на огњишту Божјега родитељства и Божјега синовства. Ветрови времена тамо не допиру. Ћудљивости промена не додирују тај пламен, нити га повијају, нити га повећавају, нити умањују. Отуда је љубав божанска живот нестарећи, радост непомућена, моћ безгранична. С тим чудесним пламеном у рукама, и у срцу, и у свему бићу Своме сишао је Цар небески чудесним путем на чудесну мисију мећу људе. И рекао је блажене речи. Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтјело да се већ запалио! (Лк. 12, 49). Нека је само једна искра тога светога огња пала на срца ваша, довољно је, да вам осветли дуги пут ка вечном огњишту. Не утуљујте је, него је кријте и чувајте као најдрагоценије наслеђе, о образовани, ви који носите образ Божји у себи.
Син Божји Јединородни, Премили, преклонио је небеса и сишао на земљу нас ради и нашега спасења ради. Није се спустио са престола на престо, него са престола на студен камен. Много се намучио нас ради и нашега спасења ради. Кад само толико кажемо: много се намучио – па је доста за наш стид и за славу љубави Његове. Али се мора више казати, да би истина била потпуна. Месија рода људског поднео је клевете, злобе, замке, пљувања, шамарања, исмевања, шибања. И тиме није све речено. Осуђен је с разбојницима, распет на крст, пострадао, издахнуо у мукама, погребан био. Препуну чашу мука није одбио, нити је трнов венац себи с главе скинуо, нити је тешки крст с леђа Својих збацио. Тако је Он венчао веру праву, православну, са страдањем, и љубав са жртвом.
Знате ли, образовани, зашто су Свети Оци унели име Понтија Пилата, богоубице, у наше Вјерују? Не сумњајте, да је тако благоизволео Дух Божји Свети, који је надахњавао мудрошћу Свете Оце. А Дух Божји Свети благоизволео је тако, да би верни тачно и заувек знали, у кога Христа верују. Јер су се јављали, и Јављаће се, лажни христоси, лажне месије, у свету, да обмањују и збуњују. Стога је Дух Свети, Човекољубиви, Свепровиђајући, хтео да заувек закрили христоверне од сваке обмане и сваке забуне. Стога је Он кроз уста Светих Отаца у Никеји тачно определио, на кога се Христа мисли, кад се говори о Месији и Спаситељу света. Мисли се, образовани, једино и искључиво на онога Исуса Христа, који Је распет за време Понтија Пилата, намесника римског цара у то доба. Тај Христос једини је прави Христос, једини нелажни Месија, једини човекољубиви Спаситељ. Сви остали, који су се представљали и који се буду представљали свету под тим великим именом, до ивице времена, до Дана Суднога, јесу лажни христоси.
Још је име Пилатово споменуто због тога, да се личност Спаситеља света покаже и потврди као личност историјска а не маштом измаштана. Кад се спомене име Понтија Пилата, онда се тиме опредељује и време и место појаве Христа Господа у свету. Јер се зна тачно, чак и према историчарима римским, незнабожним, христоборним, када је и где Понтије Пилат био намесник кесарев. Не знате ли слабост људску, ви образовани? По слабости својој многи премноги су склони, да одричу свога добротвора а да не сумњају у свога злотвора. По тој слабости неки су људи до сада – а таквих ће бити и од сада – сумњали у личност Христову као личност историјску, док никад нико није посумњао у историјско постојање једнога човека званог Понтије Пилат, човека који је у време римског кесара Тиберија био кесарев намесник у граду Јерусалиму. Споменом имена Понтија Пилата, дакле, хтели су Свети Оци Никејски нагласити историчност личности Христове која се у одређено време и на одређеном месту јавила и живела у овоме свету.
Још је име Пилатово унето у Вјерују, да би се показала неправда незнабожаца. Закони римски сматрани су једним од најсавршених дела, које су незнабожни народи створили. Међутим Човек Невиности осуђен је на смрт у време власти тих многохваљених римских закона над светом и од правног представника тих закона, Понтија Пилата, намесника римског кесара. У примени на Праведнику над праведницима то „савршено дело“ незнабожаца показало се савршеном ништаријом. Један очит разлог више, да се сам Бог небески морао спустити у свет, да спасе свет од свеопштег мрака незнабоштва. Отуда спомен Пилатовог имена у Символу Вере звучи као вечна осуда не само извршиоца незнабожачких закона него и самих тих закона.
Пострадалог и погребеног, рекли су Свети Оци Никејски. Питаћете: зашто су морале и ове речи доћи, кад је већ речено – распетога? Кад је неки човек распет на крст и ексерима прикован, ко може сумњати у његово страдање? И кад издахне на крсту, није ли нешто сасвим природно и обично, да он буде погребен? Словесни у то не сумњају. Словеснима је то и природно и јасно. Али бесловесне гризе сумња. Они мисле, да себе узвисе понижавајући Христа. И судећи Судију свога мисле, да умакну од осуде. Јављали су се неки бесловесни људи, који су тврдили да Господ на крсту није осећао болове. Говорили су, да је Христос био само привидан човек, и да као такав није могао ни осећати муке и страдања. Као да нису чули за ропац Сина Божјег у Гетсиманији: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова (Мат. 26, 39)! И као да њихово окамењено срце није у стању да задрхти пред Његовим узвиком бола на крсту: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (27, 46)! О неправедници, зар не верујете у страдање највећег Страдалника? Зар одричете бол од кога је земља уздрхтала и сунце помрчало? Зар се ваше срце окаменило пред болом, од кога се камење расцепило? Ово ће камење сведочити против вас у Дан Расплате, у Страшни Дан.
Блажена су два мужа, Јосиф и Никодим. Гле, они се потрудише око мртвог тела Господњега. Скидоше га с крста са страхопоштовањем, пажљиво га обавише платном с мирисима, и чесно сахранише у гроб. А Јевреји доћоше и гроб утврдише и запечатише. И измолише стражу од Пилата, да стражари код гроба, да не би неко украо тело умрлог Христа. Тако је све било; и словесни тако верују. Али је било бесловесних, који су понављали бајку, да тело Господње није било потпуно погребено но само прикривено. Из те бајке пустоловни књижевници испредали су бајке, неистините и неправедне.
Све те неистине и неправде против Спаситеља света унапред је провиђао Дух Божји Свети, који је обасјавао и надахњивао Свете Оце у Никеји. Зато их је Он и побудио, да поред речи, распетога – ставе и речи: пострадалог и погребеног. Да бисте ви, образовани, и потомци ваши, за вазда знали истину о Господу Спаситељу своме. И да бисте се истином могли борити против неистине.
Овако су изразили Свети Оци веру нашу у Господа Спаситеља, Искупитеља и Препородитеља рода људског, из љубави пострадалог за грешнике. Ова је вера објављена свима и понуђена свима. Но њу не могу примити неблагодарни, саможиви, самодовољни, бездушни. Како би је примили они, који затрпаше земљом образ Божји у себи, и од себе направише гроб душе своје? Ваистину, неће гробови ући у вечно Царство Божје. Него ће трулеж бити предата огњу неугасивом.
Ово је вера благодарних душа. Живећи у овој долини чемера и ужаса, они чине добро не очекујући враћања. Они су познали трновиту њиву овога света, те улажу све старање, да њихов траг не буде један трн више. Они ћуте кад чују заједљив прекор: сви су трње, зар ћете ви бити руже! И плачу у потаји за браћом својом, која се ревносно труде, да траг свој у овоме свету обележе трњем. Једно трње драго је срцу њиховоме, једно једино – но, по коме је нежна нога Божјега Сина корачала, и на коме су се руже расцветале. Благодарна срца гледају они те руже, и опасују се мирисом њиховим – о, јединим, подношљивим и животворним мирисом усред запаха буђе и смрти.
Благодарне душе гледају и виде и много друго трње украј пута Христовога. Оне виде трње горчине, врт свете Матере Спаситеља света, сав натопљен сузама, но сав раскошно расцветан у беле руже. И гледајући виде многе друге мање вртове праведника и за правду страдалника, трновите стабљике окићене разноврсним цвећем. И дишући осећају, да све то цвеће личи на Христа и мирише мирисом Христовим, здравим, животворним. И осећање благодарности према небеском Вртару навире у срца њихова, и прелива се. И оне се труде свим силама да свој живот и живот пријатеља својих учине цвећем, калемом Христа Распетога.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, благодарних Христу Господу до смрти. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја, до Дана Суда Христовога, на коме ће се цвеће примити, а бесплодно трње бацити у огањ. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате лица њихова засијаће као сунце, и личиће на Бога. И биће названи благословеним.
Љубав. Крст. Смрт.
 
 

 
 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *