TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
5,1-26
 
Gal. 5,1-26: 1 Stojte dakle čvrsto u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti. 2 Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete, Hristos vam neće pomoći. 3 A opet svedočim svakome čoveku koji se obrezuje, da je dužan sav zakon tvoriti (ποιῆσαι = činiti, izvršivati, ispunjavati). 4 Izgubiste Hrista vi koji hoćete zakonom da se opravdate, i otpadoste od blagodati. 5 Jer mi Duhom čekamo od vere nadu pravednosti. 6 Jer u Hristu niti šgo vredi obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dёla – ἀλλὰ πίστις δι’ ἀγάπης ἐνεργουμένη. 7 Dobro trčaste; ko vas spreči da se ne pokoravate istini? 8 To odvraćanje nije od onoga koji vas poziva. 9 Malo kvasca ukiseli sve testo. 10 Ja se uzdam u vas u Gospodu, da ne ćete drukčije misliti. A koji vas smućuje, poneće osudu, ma ko bio. 11 A ja, braćo, ako još propovedam obrezanje, zašto me još gone? Ukide se dakle sablazan krsta! 12 O da bi otsečeni bili oni koji vas bune!
13 Vi ste na slobodu pozvani, braćo; samo tu slobodu nemojte upotrebiti na življenje po telu, nego ljubavlju služite jedan drugome. 14 Jer se sav zakon ispunjuje u jednoj reči, u ovoj: „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog“. 15 Ali ako se među sobom koljete i jedete, gledajte da jedan drugoga ne istrebite. 16 Kažem vam dakle: Duhom hodite, i nećete izvršivati želje telesne. 17 Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela: ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono što hoćete. 18 Ako vas Duh vodi, niste pod zakonom. 19 A poznata su dela telesna, koja su: preljubočinstvo, blud, nečistota, besramnost, 20 idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, podvojenosti, jeresi, 21 zavisti, ubistva, pijanstva, prejedanja, i tome slično. Unapred vam kazujem, kao što i kazah napred, da oni koji tako čine, neće naslediti carstva Božjega. 22 A rod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpeljivost, blagost, dobrota, vera, 23 krotost, uzdržanje; protiv takvih stvari nema zakona. 24 Koji su Hristrovi, raspeše telo sa strastima i željama. 25 Ako Duhom živimo, Duhom i da hodimo. 26 Nemojmo tražiti lažne slave, izazivajući jedan drugoga, zavideći jedan drugome.
 
5,1
 
Sloboda u Hristu? To je sloboda od greha, od smrti, od đavola, koja živi Večnom Istinom, Večnom Pravdom, Večnom Ljubavlju, svim onim što je Hristovo, božansko, bogočovečansko. Stoga je Hristova sloboda jedina istinska sloboda koju biće ljudsko može imati u ovome svetu. Sve takozvane slobode su nazovislobode, ako nisu slobode od greha. Jer greh neizostavno porobljuje čoveka smrti i đavolu. A zar to ropstvo nije ropstvo najgore vrste, jer je svemračno, sveužasno, večno, i time sveropstvo? Robovanje grehu, ustvari je jedino istinski strašno i ubitačno ropstvo. A sloboda od greha, ustvari je jedina istinski stvarna, svespasonosna i sveradosna sloboda, jer je nikakva smrt ne može zarobiti. Jedino je sloboda Hristova jača od smrti, dok su sve ostale slobode bespomoćno roblje smrti. I jedino je sloboda Hristova jača od đavola, dok su sve ostale slobode posredne ili neposredne robinje đavola.
Zato do Gospoda Hrista u ovom našem zemaljskom svetu nije bilo istinske slobode. Tek On, Jedini Bezgrešni, odrobio je rod ljudski od greha; tek On, Jedini Besmrtni, odrobio je rod ljudski od smrti; tek On, Jedini Istiniti Bog, odrobio je rod ljudski od đavola. Sloboda od greha, sloboda od smrti, sloboda od đavola, to je trojedna sloboda, jedina istinska sloboda u svima ljudskim svetovima. Sav bogočovečanski podvig Spasiteljev sastojao se u tom oslobođenju, i u darovanju rodu ljudskom te slobode. Taj jedinstveni podvig oslobođenja roda ljudskog od sveubitačnog ropstva Jedini Čovekoljubac je izvršio vascelom Ličnošću Svojom i celokupnim životom Svojim, u kome vrhuni krst sa vaskrsenjem. Okusivši Bezgrešnog Gospoda – greh se raspade; okusivši bezgrešno telo Spasovo – smrt se umrtvi;[1] okusivši bezgrešnog Bogočoveka – svegrešni đavo se razbole na smrt, i sav se osmrti i usmrti.
Bezgrešni Osloboditelj jedini ima moći i vlasti osloboditi od greha svakoga čoveka. A svaki je čovek rob greha, jer nema čoveka bez greha. Bezgrešna usta Spasova objavila su: Svaki koji čini greh rob je greha (Jn. 8,34). Od tog ropstva oslobađa samo onaj koji je jači od greha; a jači je od greha samo onaj koji je jači od smrti, koja je plod greha; a jači je od smrti samo onaj koji je jači od đavola, koji je tvorac i otac i greha i smrti. Sve pak to u vascelom rodu ljudskom jeste samo i jedino Bezgrešni Gospod Hristos: Odrobitelj, Otkupitelj, Osloboditelj roda ljudskog od greha, smrti i đavola. Zato On i izjavljuje, da On jedini daje istinsku slobodu ljudima: Ako vas Sin oslobodi, zaista ćete biti oslobođeni – ὄντως ἐλεύθεροι ἔσεσθε (Jn. 8,36). On oslobađa Svojom istinom, Svojom ljubavlju, Svojim krstom, Svojom smrću, Svojim vaskrsenjem, svim bogočovečanskim silama Svojim, koje se liju iz Njegove Bogočovečanske Ličnosti kroz svetu Crkvu Njegovu, koja je telo Njegovo.
Sloboda u Hristu oslobađa čoveka od robovanja raspadljivosti, truležnosti, smrtnosti (Rim. 8,21), oslobađajući ga bogočovečanskim silama Hristovim od svega smrtnog, grehovnog, truležnog, osmrćenog, usmrćujućeg. U Hristu Isusu čovek se oslobađa „duha ropstva“ – πνεῦμα δουλείας (Rim. 8,15), koji je duh greha, duh smrti, duh đavola. Nad takvim čovekom nema više vlasti ni greh, ni smrt, ni đavo (sr. Jerv. 2,14-15). Blagodaću sjedinjeni sa Gospodom Hristom, mi više ne robujemo grehu (sr. Rim. 6,6). Oslobođeni Gospodom, mi Duhom Njegovim živimo u istinskoj slobodi pomoću bogočovečanske istine, ljubavi i pravde, jer gde je Duh Sveti – onde je sloboda (sr. 2. Kor. 3,17). Ali naša sloboda u Hristu uvek zavisi od našeg dobrovoljnog življenja u njoj i služenja njoj. Mi stojimo u Hristovoj slobodi, kada stojimo u Hristovoj istini i pravdi i ljubavi, i u svemu Hristovom; i mi živimo u njoj, kada živimo u onome što je Hristovo. Ali ta naša sloboda je u opasnosti jedino od nas samih: jer okrenemo li se grehu, i počnemo li služiti njemu, onda gubimo tu slobodu i ponovo padamo u ropstvo grehu; a njime – u ropstvo smrti; a kroz ropstvo grehu i smrti – u ropstvo đavolu. Zato: „Stojte čvrsto u slobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“. A u Hristovoj slobodi se čvrsto stoji, kada se čvrsto stoji u Njegovoj veri, u Njegovoj istini, u Njegovoj pravdi, u Njegovoj ljubavi, u Njegovom životu, u Njegovom Evanđelju, u Njegovoj blagodati, rečju: kada se svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom živi u njegovoj svetoj Crkvi njenim svetim tajnama i svetim vrlinama. Međutim vas hoće ponovo u jaram ropstva da uhvate lažni učitelji koji vam nude povratak na starozavetni Zakon kao na sredstvo spasenja od greha, od smrti, od đavola. Time oni posredno odbacuju Gospoda Hrista koji nam je Svojom svespasavajućom blagodaću darovao slobodu od robovanja slovu i zakonu. Jer gde je Spasitelj, tu je i spasenje; gde Njega nema, nema ni spasenja. Hoćete li da spasenje svoje prenesete na obrezanje, i da u obrezanju tražite spasenje, – izgubiste Spasitelja, a sa Njim i spasenje.
 
5,2
 
Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete, Hristos vam ništa neće pomoći. Jer On pomaže onima, i spasava one koji veruju da je On – Jedini Spasitelj roda ljudskog pod nebom i da nema drugog koji može spasti čoveka od greha, smrti i đavola. Čim te vere nemate, nemate ni spasenja. Ko god smatra da spasenje Hristom treba dopuniti i upotpuniti obrezanjem ili starozavetnim Zakonom, taj je već pao u ropstvo greha, u prokletstvo iskonsko. Jer samo vera u Hrista oslobađa od prokletstva starozavetnog i sveopšteg, pod kojim je rod ljudski bio dok nas Gospod Hristos nije oslobodio svojim krsnim podvigom i vaskrsenjem. Ovo vam kažem ja Pavle, koji sam pre vas bio najveći revnitelj i branitelj Zakona, i osetio svu njegovu nespasonosnost i bespomoćnost, i verom primio Gospoda Hrista – jedinog Spasitelja i jedino spasenje.
 
5,3
 
Obrezanje je sastavni deo starozavetnog Zakona. Priznate li obrezanje kao neophodno sredstvo spasenja, vi ste se time već dali u ropstvo vascelom Zakonu starozavetnom. Jer ako je obrezanje obavezno i neophodno, samim tim postaje obavezan i neophodan sav Zakon, i vi ste dužni sav Zakon tvoriti. A znate da niko nije mogao ispuniti sav Zakon, zato je svaki bio pod prokletstvom, svaki u nepodnošljivom jarmu greha, smrti i đavola. Tako i vi postajete ponovo robovi greha, smrti i đavola. U Zakonu je sve međusobno povezano. Vratite li se na obrezanje, morate se vratiti i na žrtvoprinošenje i na sve mnogobrojne propise starozavetnog Zakona. A tada, šta ostaje od vaše vere u Hrista? i imate li je? O, ne varajte se!
 
5,4
 
Izgubiste Hrista vi koji hoćete Zakonom da se opravdate, i otpadoste od blagodati. Izgubiste Hrista zato što hoćete da Ga Zakonom zamenite, i da se Zakonom opravdate. Hristos i Zakon? Zakon je samo jedan jedini zrak Sunca – Hrista. Za opravdanje vaše, i uopšte za opravdanje čoveka, roda ljudskog, potreban je sav Bogočovek Hristos, sa celokupnom Svojom Bogočovečanskom Ličnošću, životom, podvigom, sa svim onim što se naziva blagodat, jer je pad čovekov neizmeran, a neizmerna i sila greha i sila smrti i sila đavola. A vi hoćete da se opravdate Zakonom? I to posle tolikih svedočanstava i starih i novih, starih u Starom Zavetu, i novih – među današnjim neznabošcima, i sadašnjim Jevrejima koji uporno ostaju pri svome Zakonu, svedočanstava koja neoborivo potvrđuju da nema opravdanja ni u jevrejskom Zakonu ni u neznabožačkom vanzakonju, već jedino u veri Isusa Hrista Spasitelja i Boga. Želeći da Gospoda Hrista i Njegov bogočovečanski podvig spasenja ma čim ili ma kim dopunite ili ispravite, – „otpadoste od blagodati“, tojest od svega onoga što je Hristos i što je Hristovo. Jer blagodat i jeste sam Gospod Hristos sa svima Svojim božanskim darima i silama. Otpavši pak od blagodati, otpali ste od jedine svesile koja može čoveka, ljude, rod ljudski spasti od greha, smrti i đavola. A time ste otpali od svih onih božanskih sila Hristovih, koje kroz svete tajne i svete vrline oplođuju u duši čovekovoj božansku pravdu i pravednost, koje mu daju opravdanje pred Bogom. Ne mislite da je spasenje i opravdanje mala stvar, mali, jednostavan podvig. Ne, za spasenje, za opravdanje potrebno je učešće i delanje vascele Presvete Trojice Božanske: carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Samo tako prestaje i nestaje u vama carstvo crne trojice: greha, smrti i đavola.
 
5,5
 
Zato mi Duhom Svetim čekamo od vere u Hrista ne od Zakona onu svetu silu koja će u nama poroditi i usavršiti pravednost. Samo ta vera daje nam nadu u tu pravednost, koja se nikakvim zakonom ne može ni propisati ni ostvariti. Vama je neophodno da duh svoj blagodaću sjedinite sa Duhom Božjim, Duhom Svetim. Jedino tako duh čovečiji može naći svoj put iz greha u spasenje, iz smrti u besmrtnost, iz vremena u jedinu blaženu večnost. Od Duha Svetog je verom u Gospoda Hrista svetost i osvećenje naše, pravda i pravednost naša, i istina naša, i molitva, i smirenost, i ljubav, i krotost, i post, i sve svete vrline evanđelske i sve svete tajne. Zato je duhu našem On potrebniji od nas samih. Jer, šta je duh naš bez Duha Svetoga koga nam daje vera u Hrista Gospoda? Ništa drugo do strašilno priviđenje i jezivo neko snoviđenje. Sve je muka duhu čovečijem, sve, a pre svega on je sam sebi neuspavljiva muka. Bez Duha Svetoga nema duhu čovečijem izlaza iz samoubistvene muke i očajanja: on se stalno davi iz muke u muku, i nikako da se udavi; on stalno ponire iz smrti u smrt, i nikako da umre; on stalno traži sebe, i nikako da nađe sebe; stalno beži od sebe, i nikako da pobegne; stalno ište san kojim da uspava sebe, i nikako da pronađe. Muka na muku, smrt na smrt, nemoć na nemoć, očaj na očaj, besmislica na besmislicu, užas na užas, pakao na pakao, – eto to je duh čovečiji bez Duha Božija. Jedino se Duhom Svetim on razvija iz sile u silu, iz znanja u znanje, iz mudrosti u mudrost, iz savršenstva u savršenstvo, iz večnosti u večnost, iz blagovesti u blagovest, iz radosti u radost.
 
5,6
 
Zato u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dёla. Ne zaboravite nikada: Hristos je sve i sva, i ono što je od Njega. On je jedini istiniti Bog i Spasitelj, vera nas predaje Njemu, i On nam zbog vere u Njega daje i Svoju božansku ljubav i Svoju božansku pravdu i sve svoje božanske sile, koje zajednički obrazuju u nama novi, evanđelski, bogočovečanski, blagodatni život, koji svim strujama otiče u život večni. U Njemu su, i od Njega su sve svete vrline bogočovečanske: i vera, i ljubav, i nada, i molitva, i krotost, i smernost, i trpljenje, i ostale redom. I zato što se kroz našu veru u Njega izlivaju neposredno blagodaću iz Njega u nas, ove svete vrline su u nama i beskrajne i besmrtne i božanske. Šta radi naša vera u Njega? Ona kroz ljubav dёla. A naša ljubav? Ona kroz molitvu dёla, i raste, i množi se. A molitva? Ona kroz post raste i uspeva. I tako svaka vrlina dёla kroz sve ostale vrline, i raste kroz njih, i usavršava se pomoću njih, i donosi rodove preko njih. Svaka je u svima, i sve u svakoj. Jer su sve od Jednoga, i vode ka Jednome. Čim se neka otkine od ostalih, ona izumire, i umre: otkine li se vera od ljubavi, ona izumre; otkine li se ljubav od molitve, ona izumre; otkine li se molitva od posta, ona izumre; i tako redom: svaka bez ostalih – osuđena je na smrt. A svaka sa ostalima – uvek je sva besmrtna; tako i sve sa svakom. Kako ćeš proveriti svoju veru je li spasonosna? Ljubavlju. A ljubav? Molitvom. A molitvu? Postom. A post? Trpljenjem. A trpljenje? Nadom. A nadu? Verom. I tako, redom u krug: sve se vrline proveravaju svakom, i svaka svima. Jer sve one sačinjavaju jedan nedeljiv krug, jedan neprekidan lanac, jedan savršen prsten. Svaka se vrlina proverava ostalim vrlinama: svaka – svakom, i još: svaka – svima. Ali i obrnuto: sve se proveravaju svakom, jer sve sačinjavaju jedno telo duhovno. Kao što krug nema kraja, tako i vrline nemaju kraja, niti ikoja vrlina ima kraja, jer svaka i izvire i uvire u sve ostale, utapa se i pretapa se u njih.
 
5,7
 
Otuda svaka od njih nosi u sebi svu istinu evanđelsku, jer je sve skupa nose vascelu. Naše je duše život: stalno kružiti kroz sve svete vrline, hraneći se pomoću njih Večnom Istinom, koja je Hristos Gospod – Jedini istiniti Bog svih svetova (sr. Jn. 14,6; 1,17). U tom našem neprekidnom kruženju svetim vrlinama kroz svetu istinu Hristovu, šta nas ometa, šta sprečava? Naše gordoumlje i samoumlje, koje katkad, po dejstvu đavola, hoće da zameni naše hristoumlje i smirenoumlje. Primer? Eto vi, vaše samočino i samoglavo osvrtanje na Zakon i želja da pribegnete Zakonu, napuštajući Hrista i svespasonosnu veru u Njega. Dosad dobro trčaste putevima večnoga života koje vam propućuju svete evanđelske vrline i tajne; i u svesmernom hristoumlju svom vi se radosno pokoravaste spasonosnoj Istini – Sveistini Hristovoj. Ali lažni učitelji već su zaratili protiv vašeg smirenog hristoumlja i počinju vas sprečavati da se pokoravate jedinoj spasonosnoj Istini – Pobediteljki, jedinoj Pobediteljki trojedne laži: greha, smrti i đavola.
 
5,8
 
To odvraćanje od Istine, odvraćanje je od samog Gospoda Istine – Hrista Bogočoveka, koji vas Evanđeljem Svojim poziva spasenju, i daje vam spasenje, i osigurava vam spasenje, koje vam ne može dati, ni davši osigurati, nikakav Zakon. Pozivajući vas spasenju, Gospod i Spas naš poziva vas kroz spasenje životu, večnom životu u Večnoj Istini, u Večnoj Pravdi, u Večnoj Ljubavi, u Večnoj Radosti, u Večnom Blaženstvu. A sve što nije od Gospoda i Spasa, ne vodi ni spasenju ni večnom životu. Stoga je i opasno po vas, pa makar bilo malo, i najmanje.
 
5,9
 
Pazite, malo kvasca ukiseli sve testo. Obrezanje, to je mali kvasac. Ali u testu duše vaše, misli vaših, on može brzo narasti i uskisnuti sve biće vaše željom da se kroz obrezanje vratite na sav Zakon, na sve njegove propise. A to znači: da se vratite na nespasenje, ne bespomoćno robovanje grehu, smrti i đavolu. Lažno učenje je kao mali kvasac, koji svojom lažju može zatrovati svu vašu dušu, sav vaš um, i vi ćete biti nesposobni da ostanete unutar Istine, već ćete ispasti iz nje, i otpasti od nje, kao što je ispao iz nje i otpao od nje Laža, i otac laži – đavo (sr. Jn. 8,44). Nijedna laž nije mala, jer je i najmanja laž svojom najunutrašnjijom nevidljivom arterijom vezana za samo srce oca laži – đavola, i vodi, vuče ka njemu. Tako i laž lažnih učitelja da je obrezanje neophodno za vaše spasenje, i za spasenje uopšte. Pazite se, ne dajte se prevariti: vi znate svu istinu o spasenju. A ona je? – Hristos Gospod jeste Jedini Spasitelj, i spasenje je jedino u Njemu. To je temelj, to osnov na kome stoji sva zgrada vere naše, spasenja našeg, večnosti naše.
 
5,10
 
Ja se uzdam u vas, dok ste u Gospodu, da nećete drukčije misliti. Ako ste u Gospodu, onda – verom mislite, ljubavlju mislite, molitvom mislite, i misli vaše neće odlutati u zabludu, neće otpasti i ispasti iz Gospoda; one će se u Njemu uvek rađati i usavršavati i besmrtovati, da im nikakva smrt, koja bi im pristupila kroz kakvo lažno učenje, neće nauditi. A ko vas u tome ometa i smućuje, poneće osudu, ma ko bio. Vi ste hrišćani, zato svaka vaša misao neka se molitvom i verom preobrazi u hristomisao, i svako vaše osećanje – u hristoosećanje. Tako ćete od duše svoje načiniti tvrđavu, koju nikakvo lažno učenje neće moći osvojiti. I vi ćete biti sigurni u besmrtnosti svojoj i u istini svojoj, jer ste opkoljeni večnošću koju vam niko oteti ne može.
 
5,11
 
Znam šta Satana misli: misli uvek ono što je antihristovsko. Po tome ga i vi možete uvek poznati i raspoznati. Njegova je laž najčešće maskirana istinom. Ali vi ste zato da je proverite, i to sa sigurnošću proverite. Kako? čime? – Krstom. Sve što ne može odstojati krst Hristov, i silu krsta Hristova – od Satane je. Sve što ne voli krst Hristov, od đavola je. Sve što je protiv krsta Hristova – od đavola je po stoput. Zašto? Zato što je krst Hristov i znak i sredstvo i sila, jedini znak, jedino sredstvo, jedina sila pobede nad grehom, smrću i đavolom. Da, i đavolom! U svetu čovečanskom nema drugog načina, ni sredstva, ni sile, kojim ljudi mogu pobediti đavola, i njegove preteče: greh i smrt. Ko je protivu Gospoda Hrista, uvek je najpre protiv Njegovog krsta. Zato je krst Hristov – sablazan za Jevreje i bezumlje za Jeline, neznabošce (sr. 1. Kor. 1,23). I kad vam lažni učitelji dolaze, proverite njihovo učenje krstom, i silom krsta. Kada bejah u jevrejstvu, ja kao revnitelj Zakona gonih krst Hristov, i bejah za obrezanje, i za sve što iza njega sledi. Sada sam sav za krst Hristov, koji je na spasenje svima koji veruju, bili oni Jevreji ili Jelini (sr. 1. Kor. 1,18.24). Kako onda možete verovati lažnim učiteljima koji vam čak i to govore, da ja još propovedam obrezanje kao sredstvo spasenja. Ako je to tačno, zašto me onda Jevreji gone? Nema sumnje, oni me gone zato što sam sav za krst Hristov, a protiv obrezanja. Jer u krstu Hristovom je sve i sva što je neophodno za spasenje čoveka, svakog čoveka, bio on Jevrejin ili neznabožac. Da, jer je u krstu i na krstu sav Gospod i Spasitelj moj: Isus Hristos. Do Spasiteljevog raspeća krst je bio znak srama i stida i pokvarenosti: jer su na krst raspinjani najgori zločinci. Otkako je svesveti i bezgrešni Gospod raspet na njemu, krst je dobio sve božanske sile od Gospoda svesvetog i bezgrešnog, i zato postao znak slave i svetlosti i spasenja. Najsramnijem oruđu Gospod svemoćni i svebožanstveni darovao je najslavniju silu, svesilu spasenja – od greha, smrti i đavola; svesilu koja pobeđuje svaki greh i sve grehe, svaku smrt i sve smrti, svakog đavola i sve đavole. Takva je sila svemilostivog Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista. Protiv nje je sav đavo i svi đavoli, sav greh i svi gresi, sva smrt i sve smrti, i njihovo dobrovoljno ili nevoljno roblje – krstoborni ljudi.
 
5,12
 
Svaki koji pokuša da umanji silu i slavu krsta Gospodnjeg – protivnik je večne istine Božje i vašeg spasenja; svaki koji vas buni i odvaja od krsta Spasova – protivnik je vaše duše uporedo s đavolom; svaki vas kvari koji ma čim i ma kim hoće da umanji ili ukine značaj svetog krsta Gospodnjeg. O, da bi svi takvi otsečeni bili! svi koji se sablažnjavaju o krst Hristov, pa i vas hoće da porobe toj sablazni. Krstu Hristovom nije potrebno ni obrezanje ni neobrezanje. Krst odbacuje i jedno i drugo. To sablažnjava Jevreje; a oni hoće sada da i vas sablazne time. Ali u spasenju, i delu spasenja, ne pomaže ne samo obrezanje nego i samo uškopljeništvo, evnuštvo, pa makar bilo i najdobrovoljnije. A Evanđelje spasenja, jedino Evanđelje spasenja pod nebom jeste ovo, samo ovo: Raspeti i Vaskrsli Gospod i Bog Isus Hristos; Njega verovati, Njega ljubiti, Njime živeti i u ovom i u onom svetu kroza sve vekove.
 
5,13
 
Blagovest Hristova sva je poziv na božansku slobodu, koja oslobađa od svakog robovanja grehu, smrti i đavolu. Božanska sloboda Hristova uvek nosi u sebi božansku silu koja svemoćno i svepobedno oslobađa svakog hristoljupca od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola. U toj slobodi se dobrovoljno živi božanski svetim životom, jer se živi božanskom istinom, božanskom pravdom, božanskom ljubavlju. Življenje božanskom istinom uvek svemoćno savlađuje i odbacuje od vas svaku laž i zabludu; življenje božanskom pravdom uvek svemoćno savlađuje i odbacuje od vas svaku nepravdu; življenje božanskom ljubavlju uvek svemoćno savlađuje i odbacuje od vas i iz vas svako samoljublje i svaku samougodničku i grehougodničku ljubav. Božanska sloboda Hristova se stalno i uvek doživljuje kao božanska ljubav Hristova; jer jedna u drugoj živi, i jedna pomoću druge kreće se, postoji i biva. Ako oslabi ljubav Hristova u vama, znajte oslabila je sa njom i vaša sloboda u Hristu. Raslabi li evanđelsku ljubav vašu neka sebična želja, ona time raslabljuje i božansku slobodu vašu, i na vidicima vaše duše pojavljuje se ropstvo za vas. Jer ono mesto u vašoj duši iz koga se povuče ljubav Hristova, neminovno se porobljuje nečim grehovnim, smrtonosnim, zloljubivim. I najmanje samoljublje, koje se začne u vama, postepeno se pretvara u divljeg tiranina duše vaše i ubija božansku slobodu vašu kojom vas Hristos oslobodi. Sve što u vama nije za Hrista, od Hrista, po Hristu, ka Hristu, neizostavno vas vuče u ropstvo grehu, smrti i đavolu. Proverite sve što se kreće i miče i zbiva u vašoj duši, u vašem srcu, u vašem umu: proverite ljubavlju Hristovom. Ono što je protiv nje, ustvari je protiv vas samih, protiv duše vaše, protiv spasenja vašeg, protiv besmrtnosti vaše. Samoljublje ma u kom obliku, uvek je protiv vas samih najpre i najviše i najsmrtonosnije; i uvek manje škodljivo za druge negoli za vas same. I kroz najmanje samoljublje koje se pojavi u vama, greh vas zove i mami u svoj zagrljaj, u svoje ropstvo. Branite se od njega hristoljubljem, jer je hristoljublje jedino svepobedno i svemoćno oružje protiv svakog samoljublja. Samoljublje hoće da živi po telu, da ugađa svima slastoljubivim željama tela, i kroz to da vas porobi smrti i grehu, a preko njih nenasitom đavolu. A vi, oslobođeni Hristom svakoga robovanja grehu, smrti i đavolu, upotrebite sve oružje Hristovo kojim vas On naoruža podarivši vam božansku slobodu. Koje oružje? Molitvu, post, bdenje, ljubav, milostivost, trpljenje, istinu, pravdu, veru, – eto vam sveoružja Hristova, koje svemoćno savlađuje ne samo sve grehe i sva iskušenja, nego i same tvorce svakog greha i svakog iskušenja: duhove zla ispod neba, upravitelje tame ovoga sveta (sr. Ef. 6,12-18). A znak, a dokaz, a svedočanstvo da zaista živite u božanskoj slobodi Hristovoj od greha, smrti i đavola, i da je ne zloupotrebljujete za življenje po telu jeste: vaše služenje bližnjima ljubavlju evanđelskom. Služite li jedan drugome iz ljubavi evanđelske, onda će od vas pobeći svaki greh, svaka smrt, svaki đavo; pobeći kao od nepodnošljivog ognja. Jer je ljubav Hristova oganj koji spaljuje svaki greh, svaku smrt, svakog đavola. Jer je ljubav Hristova ne bamo Hristova vrlina i osobina, već i sama Hristova suština. Još više: kao jedini istiniti Bog i Gospod, Hristos je sav ljubav. jer – „Bog je ljubav“ (1. Jn. 4,16.8). Otuda, ko ima tu ljubav, ima Boga; i ko ima Hrista Boga, ima tu ljubav; ko u toj ljubavi živi, u Bogu živi, u Bogu besmrtuje, u Bogu istinuje, u Bogu večnuje, u Bogu blaženstvuje; sav je Božji u vascelom biću svom: sav u Bogu, od Boga, po Bogu, sa Bogom, ka Bogu.
 
5,14
 
Stoga su u ljubavi božanskoj svi zakoni neba; i više: svi zakoni koji su i za samog Boga zakoni. Ljubav je ustvari svezakon, obavezan za Boga i za sva stvorenja Božja. Otuda se sav zakon za anđele na nebu i za ljude na zemlji sadrži u božanskoj ljubavi Hristovoj. Stoga se sav taj zakon, sav taj svezakon, ispunjuje u jednoj reči, u ovoj: „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog“.
Božanskom ljubavlju ljubeći bližnjeg svog kao sebe samog, ti ćeš svakog čoveka osetiti kao svog bližnjeg, i u svakome videti besmrtnog brata svog. Jer božanska ljubav Hristova ima tu silu: da ti otvori dušu bližnjega tvog, i samu suštinu njenu – bogolikost, i u toj bogolikosti – božansko veličanstvo i lepotu i sjaj bližnjega tvog. I ti, ljubeći čoveka božanskom ljubavlju Hristovom, ljubiš u njemu sve ono što je bogoliko, božansko, bogočežnjivo, bogoljubivo, besmrtno, večno, bogočovečno. I na taj način, jedino na taj način, opitno doznaješ šta je čovek u suštini svojoj, dolaziš do jedino istinskog znanja o čoveku, do jedino istinskog čovekopoznanja. A kroz to – do jedino istinskog samopoznanja. Da, jedino ljubavlju Hristovom se dolazi i do istinskog čovekopoznanja i do istinskog samopoznanja. Jer njome ti opitno i stvarno upoznaješ i sebe sama kao biće bogoliko, bogočežnjivo, besmrtno i večno. Tu nema ni trunke samoljublja. Jer ljubeći bližnjeg „kao sebe samog“, i kroz bližnjega ljubeći sebe, ti ustvari ljubiš ono što je božansko, Božje i u tebi, što je besmrtno i večno, što je od Boga i uvek pripada Bogu u svima životima i u svima svetovima. Ko ljubi čoveka, taj poznaje čoveka. Ali pre toga i ispred toga ide ona evanđelska istina: Koji ljubi Boga – poznaje Boga (sr. 1. Jn. 4,7). Tako i: koji ljubi čoveka – poznaje čoveka. Mi smo ljudi jedan drugome bližnji samo Bogom, samo bogolikošću. Jedino preko Boga mi smo bliski jedan drugome. Bez Boga – mi smo udaljeni jedan od drugoga, odvojeni nepremostivim ambisima egocentrične samozatvorenosti i nesaglednim ponorima mračnih beskonačnosti.
Šta je to u našem ljudskom biću, sem bogolikosti, što bi nas ljude moglo učiniti bliskima i bližnjima jednog drugome, što bi nas suštinski vezivalo i ujedinjavalo? Da li telo? Ono je ilovača koja se raspada u sebi i od sebe, koja ni sebe ne može da drži u jedinstvu. Kako onda može nas držati u jedinstvu sa ljudima oko nas? Tako i duh u nama, bez bogolikosti, tako i um i savest i volja – sve su to bespomoćni usamljenici, koji se ničim ne mogu istinski i suštinski povezati sa ljudima oko sebe, i osetiti ih kao bliske i bližnje, kao jednu Božju porodicu. Svaki – kao suvo zrno peska; a svi – gomila ničim nepovezanih bezbrojnih zrna peska. Međutim, samo ljubav Hristova, sjedinjujući čoveka najpre sa Bogom preko bogolikosti, u isto vreme sjedinjuje ga preko Boga sa ostalim ljudima, kao sa bogolikim bićima, kao sa bogolikom braćom, besmrtnom i večnom braćom, koji su nam bližnji bogolikošću, i to večito bližnji kroza sve beskonačne vekove vekova.
 
5,15
 
Ali božanska ljubav Hristova, to je mučna i teška nauka, koja se s mukom nauči, i ustvari uvek uči: iskustvom, životom, praksom uči. Bezbrojne su vrste samoljublja, greholjubivog samoljublja, koje nas na bezbroj načina odvlači, otuđuje od božanske ljubavi Hristove, te mi ni u sebi ni u bližnjima svojim ne možemo jasno ni da vidimo ni da osetimo bogolika bića, besmrtna bića. Osim toga, bezbrojne su samoljubive ljubavi u svetu čovečanskom, ljubavi sebične, ljubavi samožive, osladostrašćene, ogrehovljene, obezbožene, obezbogočovečene. Svaka ljubav koja ne ljubi bližnjega svog radi onoga što je božansko, večno, bogoliko, besmrtno u njemu, jeste nazoviljubav, psevdoljubav, lažna ljubav. Takve su, u većoj ili manjoj meri, sve ljubavi u svetu čovečanskom sem ljubavi Hristove. Svaka ljubav koja hrani u čoveku ono što je samoživo, samoljubivo, sebično, prolazno, smrtno, ustvari je ubilačka ljubav. I takozvana najsvetija ljubav na zemlji – materinska ljubav, postaje ubilačka ljubav, ako nije zasnovana na božanskoj ljubavi Hristovoj i prožeta njome. Jer materinska ljubav bez božanske ljubavi Hristove, šta radi sa predmetom svoje ljubavi – detetom? Priprema ga za plen smrti, i grehu, i đavolu. Da, i đavolu! Jer ljubeći svoje dete kao svoje, a ne kao bogoliki dar Božji, kao besmrtno stvorenje i čedo Božje, ona ga ustvari osuđuje na smrt, i sprema za smrt, i time ubija. Jedino božanska ljubav Hristova daje i osigurava božansku besmrtnost biću ljudskom, svakom biću ljudskom. Zato je jedino i istinita, jedino i besmrtna, jedino i večita. Jedini Gospod Hristos ima i daje svakom biću ljudskom: večni život, večnu istinu, večnu pravdu, večnu radost, večno blaženstvo, zato On jedini i ima pravo zahtevati od ljudi da više ljube Njega negoli decu svoju, negoli roditelje svoje, negoli braću svoju, sestre svoje, ili ma kog drugog. Jer sva ta bića ljudska, i kao pojedinci i kao zajednica, ne mogu dati čoveku večnu istinu, večnu pravdu, večni život. To daje samo Gospod Hristos. Zato je ljubav prema Njemu – prva i najveća zapovest; a ostale ljubavi prema bližnjima dolaze uvek posle nje i iza nje, i dobijaju svoje biće i vrednost i besmrtnost i večnost samo od nje i iz nje. Otuda je ljubav prema bližnjima uvek na drugom mestu, i sačinjava „drugu zapovest“. Zato što je tako, ljubav Hristova se dugo uči: uči molitvom, uči postom, uči smirenošću, uči krotošću, uči trpljenjem, i svima ostalim vrlinama evanđelskim: jer se ona dobija pomoću njih, i održava pomoću njih, i hrani pomoću njih, i živi i besmrtuje pomoću njih. Stoga hrišćani nikada nisu dovoljno savršeni u ljubavi svojoj; jer je njihov uzor i ideal sam Gospod Hristos sa Svojom božanskom ljubavlju. Pravi hrišćani se neprekidno usavršavaju u toj ljubavi, rastu u sve njene beskrajnosti, i nikada ne mogu reći sebi: savršeni smo u ljubavi. Na tom putu usavršavanja bivaju zastajanja, malaksavanja, spoticanja, zbunjivanja, padanja i otpadanja. I to uvek, posredno i neposredno, po dejstvu zloduha mržnje, đavola. Jer je on u tome umetnički vešt i zao: da hrišćane navede da se kolju i jedu među sobom, pa čak i da se istrebljuju.
 
5,16
 
Jedan je spas od toga: hoditi Duhom Svetim, Duhom Božjim, Duhom Hristovim. Hodimo li Duhom Svetim, živimo li Njime – mi nećemo izvršivati želje telesne. Svi putevi Duha vode kroz istinu večnu u život večni, kroz pravdu večnu u život večni, kroz ljubav večnu u život večni; a sve telesne želje svima putevima svojim vode u smrt večnu, porobljujući nas gresima, slastima i strastima. Vi ste hrišćani Duhom Svetim: Njega primiste u svetom krštenju, Njime se zapečatiste (sr. Ef. 1,13), Njime ste Hristovi (Rim. 8,9-10), zato Njime hodite, jer koji su Hristovi „ne hode po telu nego po Duhu“ (Rim. 8,1). Mi hrišćani „ne živimo po telu nego po Duhu“ (Rim. 8,4).
 
5,17
 
„Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela: ovo se protivi jedno drugome“. – Šta, zar Duh Sveti, kao Treće Lice Presvete Trojice, nije i sam Tvorac tela čovečijeg, da se ono protivi Njemu? Ako je u čoveku samo duša od Boga, Duha Svetog, telo onda od koga je čim je protivno Duhu Svetom, ne od đavola li? No, to je besmislica. Ovde je reč ne o telu koje sačinjava veštastvenu stranu čovečijeg bića, nego o rđavim pomislima, rđavim željama, rđavim mislima, rđavim osećanjima, pomoću kojih se služi zlu i đavolu. Jer, šta je protivno Duhu Svetom u čoveku? Ne telo, koje je stvoreno Bogom kao dobro i bezgrešno, koje je stvoreno „za Gospoda“. To je ono što je nesveto, nečisto, grešno, smrtno, đavolje. To je ono što se u čoveku protivi Duhu Svetome, a ne telo samo po sebi, kao materijalna priroda. U stvari, šta je telo? Telo je samo organ duše; bez duše ono je neaktivno: niti oseća, niti misli, niti dejstvuje; mrtvo je. Duša je ta koja telesnim okom gleda i vidi; duša je ta koja telesnim uhom sluša i čuje; duša je ta koja telo kreće i telom dёla, radi, hoće, misli, oseća. Duša sačinjava duhovnu stranu čovečijeg bića, a telo – materijalnu. I jedno i drugo je od Boga, koji ih je stvorio kao jednu celinu, koja se naziva čovek. Samo u duši je izvor čovekova života; telo je oruđe života. U duši je izvor i svega bogočežnjivog u čoveku, ali i svega greholjubivog. I to u njenoj slobodi: ona bira između dobra i zla, između vrline i poroka, između Boga i đavola. Ona je ta koja je najpre kroz Evine oči pristala na greh, zavolela zabranjeni plod, i tek onda upotrebila ruke tela da ga otkinu i usta da ga okušaju. Takav je uopšte put greha: iz duše kroz telo u delo. Tako prvog greha ljudskog, tako svakog greha uopšte. Hotenje, želja pripada duši, volja, njena sloboda, koja se može i korisno upotrebiti i zloupotrebiti. Zlo koje duša želi, i jeste ono što se protivi Bogu i svemu Božjem, Duhu Svetom i svemu svetom. Zla volja je izvor svega protivljenja čovekovog Duhu Svetom, kao nosiocu svekolikih dobara Božjih. Duh Sveti je nosilac, davalac i nadahnitelj svake vrline, svega svetog, svega božanskog, svega dobrog; zato je greh, i svaki porok, i svako zlo protiv Duha Svetog. U prirodi je zla da se protivi dobru, kao što je u prirodi dobra da se protivi zlu. Kada hoćete da činite zlo, onda protiv njega ustaje ono božansko dobro koje je u vama; a kada hoćete da činite dobro, onda protiv njega ustaje zlo koje je u vašoj greholjubivoj volji. Vaše je da birate: ili dobro koje je od Boga Duha Svetog, i zato uvek božansko, čarobno, svepobedno; ili zlo koje je od đavola, i zato uvek ružno, gadno i čovekoubistevno, i svagda nemoćnije od Božjeg dobra. Ako dušu svoju dobrovoljno potčinite Duhu Svetom kroz svete vrline, postaćete nepobedivi, i nikakvo vam zlo neće moći nauditi. A kada čovek dušu svoju potčini greholjublju, onda gresi i poroci toliko porastu u njemu, toliko se slože, sjedine, ujedine u jednu organsku celinu, da prosto obrazuju čitavo telo, nedeljivo i jedno; i to telo „želi protiv Duha“, i to telo „protivi se“ svemu što je od Boga Duha Svetoga. Iza tog tela greha i poroka uvek se skriva tvorac greha i poroka – đavo. Razgrnite ma koji greh i ispitajte ga do kraja, na dnu njegovog bića uvek ćete naći đavola kao glavnu stvaralačku silu njegovu. Ali isto tako, razgrnete li ma koje dobro, uvek ćete u srcu njegovom pronaći neku božansku silu kao glavnu stvaralačku moć njegovu.
 
5,18
 
Ako vas Duh Sveti vodi, On vas uvodi u takva božanska tajanstva, u takve božanske beskrajnosti, istine, blagovesti, u takva božanska bogatstva, da je prema njima sav starozavetni zakon senka, tanana i suvišna, pa čak i nepotrebna, pošto je Sunce Pravde, Hristos, izašlo nebom našeg čovečanskog sveta i života. Da vas Duh Sveti vodi, vi se ne biste osvrtali na zakon Mojsijev, niti biste slušali lažne učitelje, koji hoće da vam obrezanje nametnu kao zakon spasenja. Znajte, čim sebe verom i smirenošću i ljubavlju potpuno potčinite Duhu Svetom i Njegovom presvetom Evanđelju, odmah ćete osetiti da vam starozavetni Zakon, na čelu sa obrezanjem, nije potreban za spasenje. Vama hrišćanima neophodan je za spasenje Spasitelj Hristos, u kome je sve i sva; Njega Duh Sveti blagodaću useljuje i nastanjuje u srcima vašim; i vi „niste pod zakonom nego pod blagodaću“ (Rim. 6,14); vas vodi Duh Božji (sr. Rim. 8,14.9.10), jer „ko nema Duha Hristova – nije Njegov“ (Rim. 8,9), nije hrišćanin.
Ako vas Duh Sveti vodi blagodaću kroz svete tajne i svete vrline, i u vama žive i delaju sve božanstvene sile, potrebne za spasenje i život večni, onda vam više nije potrebno rukovodstvo starozavetnog Zakona, koji je vršio, i završio, svoju ulogu voditelja ka Hristu. Živeći svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim, vi ispunjujete zakone Svetoga Duha, zakone božanskoga života, anđelskoga života, nebeskoga života, koji neizmerno prevazilaze sve što je u Zakonu starozavetnom. Ispunjujući evanđelsku zapovest o negnevljenju, vama nije potrebno ponavljati starozavetnu zapovest: „ne ubij!“ jer ko se ne gnevi, u korenu onemogućuje sve ono što bi ga moglo potstaći i povući ka ubistvu (sr. Mt. 5,21-22). Ko ispunjuje evanđelsku zapovest Duha Svetog o celomudriju, nije potrebno upozoravati ga na starozavetnu zapovest: „ne čini preljube!“ jer celomudrije je sveto i bestrasno raspoloženje duše i srca, od koga je daleko samo delo preljube (sr. Mt. 5,27-32). Tako dakle ako vas Duh Sveti vodi, vi ćete biti daleko od telesnih želja, i uvek ćete svoju hristovsku slobodu upotrebiti za življenje po Duhu a ne za življenje po telu. Življenje pak po telu, to je tvorenje telesnih dela.
 
5,19-21
 
A „dela telesna“ – τὰ ἔργα τῆς σαρκός (= dela tela) – poznata su; to su: preljubočinstvo, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, podvojenosti, jeresi, zavisti, ubistva, prejedanja, i tome slično“. A sva ta „dela telesna“ ustvari su dela naše zle, naše greholjubive, naše grehocentrične volje, ne dela same prirode tela. Zato je i lako osloboditi ih se; jer mi grešimo zato što hoćemo, a ne zato što moramo. Jer kad bismo grešili zato što moramo, ne bismo bili odgovorni, i nikakav sud nas ne bi osudio, a najmanje Božji. Isto tako, kada bismo tvorili svete vrline zato što moramo, zato što nam to sama priroda nameće kao neophodno, onda ne bismo zasluživali nikakve nagrade. Međutim, u našoj je vlasti: da volju svoju preobrazimo blagodaću Svetoga Duha, blagodaću koja je uvek neizmerno jača od svakoga greha i zla; samo je potrebno volju svoju verom i ljubavlju predati blagodati Hristovoj, da je ona preobrazi i preradi iz greholjubive u hristoljubivu, iz zlocentrične u dobrocentričnu, iz rđave u dobru, iz nesvete u svetu.
Sva pobrojana „dela telesna“ povezana su među sobom u jednu organsku celinu samom suštinom zla, koja je ista u svima njima, jer je sva od samog tvorca zla – đavola. Sva ta dela silom same prirode svoje vuku čoveka u svoje besmrtno carstvo zla – carstvo đavola, pakao. Zato oni koji čine ta dela, neće naslediti carstva Božjega. Jer sama priroda zla i đavola neće večna dobra i večna blaga carstva Božjega: kao što đavo neće Boga, tako ni zlo neće dobra Božjega.
 
5,22-23
 
Nasuprot delima telesnim stoje dela duhovna. Dela Duha Svetoga su suprotna delima tela. Kada se Duh Sveti blagodaću svetih tajni useli u srca naša, onda On oblagodaćenim duhom našim i voljom našom rađa rodove duhovne, oplođuje ljudsku prirodu našu božanskim dobrom, svetošću, istinom. A šta je rod Duha, plod Duha? Rod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje, i sve ostale svete vrline evanđelske. Da, svete vrline su od Duha Svetoga koji živi u nama kroz svete tajne krštenja, pričešća, pokajanja i dr. A Duh Sveti živi u nama kada Mu dobrovoljno predajemo i dušu svoju i savest i volju i um i sve svoje kroz dobrovoljne podvige svoje: podvige vere, molitve, posta, krotosti, smernosti, ljubavi, trpljenja … I kada mi ispunjujemo sebe Duhom Svetim i blagodaću Njegovom, i svetim vrlinama svojim rađamo duhovne, besmrtne plodove, nama onda nije potrebno nikakvo rukovodstvo starozavetnog Zakona. Rađajući večne rodove Duha, mi pokazujemo da je Duh Sveti životvorna i delotvorna sila našega duha, koji u Duhu Svetom ima i svoju večnu istinu, i svoju večnu pravdu, i svoju večnu ljubav, i svoj večni život, i svoje večno carstvo, i sve svoje večne vrednosti i sile. Našta će mu onda propisi starozavetnog Zakona? Oni mu nisu potrebni ni da po njima živi, ni da po njima bude suđen i cenjen.
Duh čovekov uopšte daleko je od svoje punoće i svoga savršenstva, i nesposoban je da ih postigne i ostvari, dok se ne sjedini sa Duhom Božjim, Duhom Svetim. Tek kad se počne ispunjavati Njime kroz svete tajne i svete vrline, on polazi putem svog prirodnog i bogonaznačenog usavršavanja; i ide tim putem postepeno, po meri svoga truda u svetom evanđelskom životu, životu „po Duhu“. Postepeno ispunjujući sebe Duhom Svetim, duh čovečji postepeno postiže punoću svoga bića, jer se bogati nepropadljivim bogatstvima Duha Svetoga. Uvek se osećajući siromašan duhom, hrišćanin se stalno trudi kroz svete podvige da sebe obogati Duhom Svetim, jedinim bogatim i vaistinu svebogatim Duhom. U samoj stvari, hrišćanin stalno prinosi duh svoj na žrtvu Duhu Svetom, stalno vrši samožrtveni podvig kroz svete vrline vere, ljubavi, posta, molitve, uzdržanja, krotosti, blagosti, dobrote, radosti; a Utešitelj Blagi uzvraća mu to stostruko i hiljadostruko, jer mu za te njegove nesavršene podvige i vrline daje svete, božanske, večne vrline: božansku ljubav, božansku blagost, božansku dobrotu, božansku radost, božanski mir. Jer savršena vera, savršena ljubav, savršena molitva, savršeni post, savršena smernost, i svaka savršena sveta vrlina jeste dar Duha Svetoga (sr. 1. Kor. 12,1-13), rod, plod Duha Svetoga. Božanski plod i rod na zemaljskoj njivi duha čovekova.
 
5,24
 
Znajući sve to, Hristovi ljudi neprestano žrtvuju sebe za darove Svetoga Duha, neprestano raspinju telo sa strastima i željama. Jer strasti i želje telesne i jesu u nama zle sile koje nas vuku u svako zlo, i porobljuju nas svakom grehu, svakoj smrti, svakom đavolu. Pravi hrišćanin je stalno na krstu, od krštenja pa kroz ceo život. Jer raspinje sebe svakom grehu i zlu, umrtvljuje sebe za greh i zlo. Kako? Pomoću svetih vrlina: pomoću vere raspinje sebe, umrtvljujući telesno umovanje i boreći se protiv lažnih bogova, koji hoće da mu otmu jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista; pomoću ljubavi raspinje sebe i umrtvljuje za svaku telesnu, nečistu želju i ljubav i pristrasnost; pomoću molitve raspinje sebe svemu što ga prikiva za zemlju i neda mu da se vine u nebeske svetove, gde večne istine i radosti žive; pomoću posta raspinje sebe i umrtvljuje za svako slastoljublje i zemljoljublje i teloljublje; pomoću smirenosti raspinje i umrtvljuje sebe za svaku gordost, oholost, naduvenost; pomoću uzdržanja raspinje, umrtvljuje um svoj – za rđave i nečiste pomisli, srce svoje – za rđave želje, volju svoju – za rđava htenja i dela, oči svoje – za nečisto i nedolično gledanje, uši svoje – za slušanje klevete, laži, praznih razgovora, telo svoje – za strasti, žudnje i uživanje u jelu. I tako redom pomoću svake svete vrline on raspinje i umrtvljuje sebe za svaki greh, za svako zlo, za svaku strast. Hrišćani ste, znate li kad? Kad ste već raspeli, umrtvili u sebi sve strasti i greholjubive želje. A pre toga, i bez toga, da li ste Hristovi? Proverite to ovom evanđelskom istinom: „Koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“. Mrtvo je telo tvoje, hrišćanine; mrtva i duša tvoja za svaki greh, za svako zlo, za svaku smrt, za svakog đavola. Sav si Hristov i duhom i telom, ako si Duhom Svetim ispunio i dušu i telo pomoću svetih tajni i svetih vrlina. I tada si ne samo hrišćanin, već savršeni hrišćanin, dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).
 
5,25
 
Hrišćani smo, ako Duhom Svetim živimo. Jer tada u duhu našem i u telu našem neće biti mesta ni za kakav greh, ni za kakvo zlo, ni za kakvu smrt, ni za kakvog đavola. Ako Duhom Svetim živimo, nema smrti u nama; sve je u nama živo za svaku Božju istinu i pravdu i dobro. Ako Duhom Svetim živimo, nema ničeg smrtnog u nama: a smrtan je samo greh, i sve što vuče u greh ili dolazi od greha. No mi možemo Duhom Svetim živeti, ako Duhom Svetim i hodimo; a hodimo Njime, ako svete zapovesti Njegove držimo, ako svete vrline Njegove tvorimo, ako nam sve biva po svetoj veri, po svetoj ljubavi, po svetoj krotosti, po svetoj smernosti, po svetom postu, po svetom uzdržanju, po svetom trpljenju. Mi kroz ovaj svet hodimo Duhom Svetim, ako hodimo Njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama. Tada um naš misli – Njime, srce naše oseća – Njime, savest naša sudi – Njime, volja naša hoće – Njime, čula naša delaju – Njime; jednom rečju: sav život i duha i tela našeg biva – Njime. U samoj stvari mi hrišćani nismo svoji već Božji. A postajemo sebi svoji, jedino Duhom Svetim. Jer On nas pomoću svetih tajni i svetih vrlina vraća nama samima, dajući našem bogolikom biću božansku pravednost, božansku svetost, božansku besmrtnost, božansku večnost. I tek tada duh naš oseća da je zaista svoj, besmrtno svoj, večito svoj, božanski svoj, sveto svoj, radosno svoj. Ne treba se varati: mi ne pripadamo sebi, sve dok pripadamo grehu. Jer pripadamo li njemu – pripadamo tuđincu; a preko njega – još svirepijem tuđincu: smrti; a preko smrti – najsvirepijem tuđincu bića ljudskog: đavolu, svemoćnom caru i gospodaru u carstvu greha i smrti – paklu.
 
5,26
 
Život čovekov se sastoji nesravnjeno više iz nevidljivih doživljavanja i zbivanja negoli iz vidljivih. I vrline čovekove delaju više nevidljivo nego vidljivo; a isto tako i gresi čovekovi. Jer od vrlina čovekovih, šta vidimo? Vidimo samo završetak njihov, samo dela njihova, samo plod i rod njihov. A sav put vrline u duši i telu čovekovom: njeno začeće, klijanje, nicanje, rastenje, oplođavanje, sazrevanje, njenu unutrašnju borbu sa iskušenjima, sušama, olujama, burama, nepogodama, nečistim dusima, – sve to mi ne vidimo. To važi i za greh, i njegovo rastenje i razvijanje u duši čovekovoj i telu. Da bi u duši čovekovoj porasla i sazrela jedna vrlina, naprimer, evanđelska ljubav, koliko unutrašnjih nevidljivih napora čovek mora da učini, i koliko borbi da vodi sa bezbroj nevidljivih neprijatelja te ljubavi; pa onda koliko spoljnih neprijatelja napadaju na nju, a čovek se iz sebe i u sebi bori sa svima njima, bori na život i smrt, i to skoro uvek nevidljivo za ljude oko njega, za bližnje. I još nešto: koliko je evanđelskoj ljubavi u tvojoj duši potrebno za njeno napredovanje, usavršavanje, sazrevanje, da je nevidljivo pomažu nevidljive duhovne sestre njene: vera, molitva, nada, krotost, smernost, blagost, dobrota, celomudrenost, bestrasnost; i nevidljiva duhovna braća njena: post, uzdržanje, trpljenje! I pored toga: koliko je nevidljive anđelske i svetiteljske pomoći iz onog sveta potrebno našoj nevidljivoj duši u ovom svetu, da bi u njoj rasla naša evanđelska ljubav ka svome božanskom savršenstvu!
Tako biva i sa grehom. Svaki greh u nama daleko je više nevidljiv nego vidljiv: raste u nama kroz nevidljiva duhovna zbivanja u našoj duši; i ko sve, i šta sve tu ne doprinosi njegovom porastu! Na prvom mestu: naleti i najezda nevidljivih zlih sila, koje stvaraju povoljnu duhovnu klimu za uspevanje grehova. Naprimer: u meni se začinje i pomalja gordost. Eno je klija, eno je niče, i već sa svih strana naviru neke crne magle koje je hrane, a kroz njih – ko zna kakva nevidljiva bića, crna i užasna! Eno kako se oko klice moje gordosti šunja slavoljublje, pa samoljublje, pa slastoljublje, pa vlastoljublje; i hrane je svojim crnim mlekom. A ko to od vas vidi, o ljudi! Mnogobrojne nevidljivosti kriju od vas greh moj, dok on raste i sazreva u meni. I tek kad grune kroz neko zlo delo, vi ga ugledate. A sve dotle, on je moja nevidljiva sila. Sem toga, koliko je grehova koji zanavek ostanu nevidljiva svojina čovekova! Svojina koja mu nevidljivo svu dušu potapa u smrt, i u carstvo zla i đavola – pakao! Zato postupaj sa svakim čovekom kao sa bićem više nevidljivim nego vidljivim. Jer je u svakom čoveku nesravnjeno više što ti ne vidiš nego što vidiš. Zato i ne sudi brzo i olako čoveka, nijednog! Jer nesravnjeno manje vidiš od njega nego što ne vidiš. Zaista je i veličanstveno i strašno, i uzvišeno i opasno – biti čovek. I mudrost je, koja odiše božanskom besmrtnošću i večnošću: ne tražiti lažne slave, izazivajući jedan drugoga, zavideći jedan drugome. Ljudi! ta vi ste u ovom svetu samo na putu ka svojoj večnoj postojbini, večnoj postojbini ili u carstvu Božjem ili u carstvu đavoljem. Trećega carstva nema u koje bi mogao odvesti vaš zemaljski put.
 


 
NAPOMENE:

  1. To umrtvljenje smrti osnovna je stvarnost za molitvenu misao Crkve: „Smrt se umrtvi okusivši bezgrešno životvorno telo Tvoje, Gospode!“ – Osmoglasnik: Glas 4, Kanoi voskresen, Pesma 4.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *