НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
4,1-31
 
Гал. 4,1-31: 1 Али велим: док је наследник дете ништа се не разликује од роба, иако је господар од свега; 2 него је под стараоцима и управитељима све до рока који је отац одредио. 3 Тако и ми, кад бејасмо млади, бејасмо под стихијама света заробљени; 4 а кад се наврши време, посла Бог Сина свога, који је рођен од жене и рођен под законом, 5 да искупи оне који су под законом, да примимо посинаштво. 6 А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава! Оче! 7 Тако ниси више роб него син; а ако си син, и наследник си Божји кроз Христа.
8 Али тада, не знајући Бога, служисте боговима који то нису по природи својој. 9 Но сад, познавши Бога, или боље: познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и убоге стихије, којима опет изнова хоћете да служите? 10 Ви гледате на дане и месеце, на времена и године! 11 Бојим се за вас да се нисам узалуд трудио око вас.
12 Браћо, молим вас, будите као ја, јер сам и ја као ви. Ништа ми ви не учинисте нажао. 13 А знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље. 14 И напасти моје која беше на телу моме ви не презресте, нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божјега, као Христа Исуса. 15 Какво бејаше онда ваше блаженство! Јер вам сведочим да бисте, да је то било могуће, извадили очи своје и дали мени. 16 Тиме ли вам постадох непријатељ што вам истину говорим? 17 Они не ревнују добро за вас, него хоће да вас одвоје, да ви ревнујете за њих. 18 А добро је ревновати свагда у добру, и не само кад сам ја код вас. 19 Дечице моја, коју опет у мукама рађам док Христово обличје не постане у вама (ἄχρις οὗ μορφωθῇ Χριστὸς ἐν ὑμῖν = док се Христос не уобличи у вама; док се Христос не образује у вама); 20 хтео бих да сам код вас, и да изменим свој глас, јер сам у недоумици односно вас (ὅτι ἀποροῦμαι ἐν ὑμῖν = јер не знам шта бих с вама).
21 Кажите ми ви који хоћете да будете под законом, не слушате ли закона? 22 Јер је писано да Авраам имаде два сина, једнога од робиње а другога од слободне. 23 Али онај од робиње, роди се по телу; а онај од слободне, по обећању. 24 То је речено у преносном смислу: јер су те две жене два завета, један од горе Синајске, који рађа за робовање, а то је Агара; 25 јер Агар је гора Синај у Арабији, и она одговара садашњем Јерусалиму који робује са децом својом; 26 а горњи Јерусалим слободан је, и он је мати свима нама. 27 Јер је писано: Развесели се, нероткињо која не рађаш; кликни и повичи ти која не трпиш порођајне муке; јер остављена има много више деце него она која има мужа. 28 А ми смо, браћо, као и Исак, деца обећања. 29 Но као што онда онај који се роди по телу гоњаше онога који се роди по духу, тако и сада. 30 Али шта говори писмо? Отерај робињу и сина њезина, јер син робиње неће наследити са сином слободне. 31 Тако, браћо, нисмо деца робиње него слободне.
 
4,1-2
 
Својом препородном и преображајном силом благодат Христова изједначује све људе у Христу, даје им богочовечански дух и обличје, и међу њима нема ни роба ни слободњака, ни Јеврејина ни Грка, већ су сви једно у Њему. Али до доласка Господа Христа у свет, и Јевреји под Законом и незнабошци под стихијама света, не разликују се у суштини међу собом, јер су подједнако робови греха. Наследник, све док је непунолетан, не разликује се од роба иако је господар од имовине свога оца, јер не управља њоме, него је под туторством и старатељством старалаца и тутора. Јеврејски народ, иако наследник по обећању, због своје грешности налазио се под старатељством и туторством Закона, јер се показао непунолетан и недорастао да упражњава наследничку власт над имовином Оца Небеског.
 
4,3
 
Али исто тако и незнабошци, робови греха, робовали су греху обожавајући место Творца разне стихије овога света: сунце, месец, звезде, људе, животиње, и друга створења и твари. Нарочито их је обожавање људи као богова одвело обожавању људских духовних сила и њихове делатности: обожавању разума, страсти, философије, науке, уметности. То обожавање човека у разним видовима било је ништа друго до робовање разним неистинама и обманама и преварама „по казивању човечјему“, „по стихијама света“ (Кол. 2,8). То духовно детињство, непунолетство, незрелост, држало је у заробљеништву греха и Јевреје и незнабошце: и једни и други подједнако робље греха, смрти и ђавола. Јевреји кроз своје грехе, незнабошци опет кроз своје, детињски су поробљавали себе смрти, а преко ње ђаволу и његовом царству зла. Заробљеници смрти, то су сви људи, били Јевреји или незнабошци, до оваплоћења Бога Логоса. Заробљеници смрти, беспомоћни као нејака деца у нераскидљивим оковима смрти.
 
4,4-5
 
И то све тако док се не наврши време. „А кад се наврши време“ господарења греха, смрти и ђавола над родом људским, да се људи не би потпуно огреховили, осмртили, ођаволили, „посла Бог Сина свог“ да освети, осмисли време и спасе људе. Јер шта је смисао и циљ времена? Да се освети и преобрази у вечност, да постане увод и уводитељ у вечност. А оно може постати то, ако се испуни Вечним Богом. Једино сједињујући се кроз Богочовека Христа са вечношћу божанском време постиже своје божанско назначење и циљ, јер и само постаје саставни део богочовечанске вечности у Цркви; и у светој тајни Цркве и чудесног богочовечанског домостроја спасења налази своје освећење и преображење (ср. Еф. 1,10). Падом својим у грех, жена је прва обесветила време, обесмислила га, унела ђаволску стихију у њега, опоганила га, и оно је постало као неко обиталиште смрти, ђавола и свакога зла. Син Божји, Господ Христос рађа се „од жене“, која претставља сав род људски, сву природу људску, да искупи и спасе све људе, као потомке те прве жене, једне и једине родитељке васцелог рода људског, који је „семе женино“ (1. Мојс. 3,15), „семе Давидово“ (Рим. 1,3). Он се рађа „под законом“, да спасе и оне који су „под законом“, Јевреје, изабрани народ Божји, да они не би уобразили да њима није потребно спасење, и да се Спаситељ родио само за незнабошце, неизабране народе Божје. Поред тога, као изабрани народ Божји, Јевреји су одговорнији за царовање греха и смрти у свету него незнабошци, пошто су имали Закон и дарове од Бога које незнабошци имали нису.
Бог Логос се рађа на наш земаљски свет ради усиновљења људи Богу: „да примимо посинаштво“. Јер Бог је и саздао род људски, са крајњим и јединим циљем, да Му људи буду синови (ср. Еф. 1,5). Кроз грех и смрт и ођавољење људи су се удаљили од Бога, и толико одродили од Њега да су изгубили своје божанске, боголике одлике и постали „деца ђавола“ (1. Јн. 3,10). Син Божји се рађа као човек, да би људи вером у Њега постали синови Божји (ср. Гал. 3,26), и тако постали оно ради чега их је Бог и створио. И они то постају Господом Христом, једино Њиме, зато што је Он, Богочовек, као истинити Бог имао силе да природу људску спасе од греха, смрти и ђавола, и као истинити човек – да то спасење преда људима у светој Цркви Својој, у Богочовечанском телу Свом. Постајући синови Божји вером у Јединородног Сина Божјег, Господа Христа, људи постају Његови сутелесници и заједничари Његове свемоћне благодати (ср. Еф. 3,6), којом савлађују сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и добијају снаге да још овде на земљи живе вечним животом и ради вечнога живота.
 
4,6
 
Васцели богочовечански подвиг Господа Христа има један циљ: „да примимо посинаштво“. А са посинаштвом Богу, ми као синови Божји, примамо од Бога као од Оца све дарове, сва богатства, сва блага Божја. Па и несравњено више од тога: примамо највише што се може примити у свима световима, и што се може замислити и пожелети: примамо саму Пресвету Тројицу. Јер кроз Христа постајемо потпуно Њени, и Она потпуно наша. Ми – деца Њена, ми – синови Њени! Сва душа наша отворена за сва божанска савршенства, за све божанске тајне, за све божанске свете силе, за сву Божанску Свету Тројицу. Више нисмо затворени под грех, под смрт, под проклетство, да не бисмо могли примити Тросунчаног Бога и Господа у себе, у срце своје. Очишћено вером у Господа Христа, наше срце постаје храм Духа Светога; загрејани љубављу према Господу Христу и Небеском Оцу, ми отварамо синовска срца своја к Богу да се Њиме испуне. И ви, некадањи незнабошци, вером у Јединородног Сина Божјег постајете синови Божји. „А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава! Оче!“ Ради Сина Дух Свети се даје свима који вером у Сина кроз крштење постају синови Божји. Својим очовечењем Господ Христос је сву природу људску, која је у основи иста и код Јевреја и код незнабожаца, у начелу обожио, и тиме осветио, и тиме оспособио да постане прималиште и обиталиште Светога Духа. А Дух Свети, уселивши се у срца ваша вером и љубављу и крштењем, и осталим светим тајнама и светим врлинама, разлива по целом бићу вашем осећање, сазнање и убеђење да сте и ви синови Божји, и све се то слива у клик вашега духа, испуњеног Духом Светим: Ава! Оче! Све ваше претставе о Богу, све ваше мисли о Богу, стапају се у радосно, мило, усхићено осећање – свеосећање, мисао – свемисао: да је Бог – наш Отац, а ми – деца Његова, синови Његови. Иза свега и сврх свега остаје једно, свеобухватно осећање и сазнање: Бог је твој Отац, а ти Његов син. Дух Свети који ради Сина Божјег обитава у вама, у вашим срцима, излива у срца ваша божанску љубав и све остале свете врлине и свете силе (ср. Рим. 5,5); и ви Духом Светим – духовно мислите (ср. Рим. 8,5), а Духом Светим и осећате, и волите, и делате, и живите. Дух човечји без Духа Божјег, шта је? Привиђење, утвара, необјашњива загонетка, језива тајна, неуловљива сенка, усплахирени слепи миш, плен демонa, игралиште страшилa. А са Духом Божјим, Духом Светим, Духом Сина Божјег Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, дух човечји шта је? Радост над радостима, усхићење над усхићењима, савршенство над савршенствима: јер га Дух Свети води из савршенства у савршенство, водећи га из једне свете тајне у другу, из једне свете врлине у другу, док га потпуно не обожи, не обогочовечи, не испуни светим и светлим богомислима, богоосећањима, богоблаговестима, богорасположењима, која се непрекидно преображавају из силе у силу, из савршенства у савршенство, и тако кроз овај земаљски живот, а после њега и кроз онај у свима божанским вечностима свију Божјих светова.
 
4,7
 
Све је то истина над истинама, и нека то не чуди твоју мајушну мисао људску: јер си постао син Божји. А поставши син Божји, ниси више роб, него си као син Божји и „наследник Божји кроз Христа“. Наследник Божји! – има ли ишта веће, и више, и узвишеније, и вредносније, и драгоценије од тога за тебе, човека, некадањег беспомоћног роба греха, смрти и ђавола? Шта је то што би људи могли пожелети као нешто боље и узвишеније и драгоценије од онога што им Господ Христос даје очовечивши се и вером пруживши им васцелог Бога, са свима савршенствима и богатствима? Христом постајеш наследник свега Божјег, – има ли ишта веће од тога, ишта славније, богатије, бесмртније, вечније? Ко ти то други може дати? Нико, јер нико није то што Господ Христос, те нико и нема оно што Он има и што Он даје. Да, то је једини Бог у свима световима који из неисказаног човекољубља као Једини прави Човекољубац даје човеку, роду људском све Своје: сву пуноћу Свога Божанског бића (ср. Кол. 2,9-10; Еф. 3,19). Без Христа, и до Христа, шта си, и шта си био? роб – не само стихија овога света, него још и горе, још и најгоре: роб страсти, роб грехова, роб зала, роб смрти, роб ђавола. О, човече без Христа, твоје је ропство неисказано и свеужасно; ти си неодробљиво заробљен! Јер ко те од људи могао, и може, ослободити тога ропства: ко од мудраца, ко од учењака, ко од војсковођа, ко од царева, ко од тирана? Нико! нико! нико! Па не само то, него и сви људи скупа, сав род људски, од Адама тја до последњег човека на земљи, када би се решио да тебе једног ослободи од смрти, да ли би могао? Сигурно да не би, јер је смрт јача, неизмерно јача од свих људи свих времена и раса. Један је у роду људском јачи од ње, само један: Богочовек, Господ Исус Христос. А са Њим и у Њему и кроз Њега сви они који верују у Њега, и вером у Њега постају наследници свих Његових божанских моћи и сила, па и Његове божанске моћи над смрћу: победа над смрћу, над грехом, над ђаволом. Можеш и ти, и са тобом сви хришћани скупа, потрошити све душе своје да бисте мишљу прозрели и сагледали и обухватили она божанска богатства и блага која Господ Христос даје људима и има за њих и у овом и у оном свету, па ипак нећете моћи ни издалека наслутити њихов сјај и неизмерност и сладост и радост (ср. 1. Кор. 2,9). Какво величанство постаје човек са Христом! божанско величанство! божански престолонаследник! Гле, Господ Христос – истинити човек, са истинитим човечанским телом, вазнесен на небо, седи вечито с десне стране Богу Оцу на престолу свебожанске славе! А Он је савазнео, и непрестано савазноси са Собом и држи крај Себе све оне који верују у Њега: „изабрани род, свети народ, народ добитка, народ Божји“ (1. Петр. 2,9.10).
То је вера наша, то је визија наша, то је бесмртна стварност наша, то је вечни живот наш. „Јер је наше живљење на небесима“ (Флб. 3,20). Зато „тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол. 3,1-2). Ви „умресте с Христом стихијама света“; иако живите у телу на земљи – „ваш је живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима (ср. Кол. 2,20; 3,4). Да, то је вечни живот наш, који почиње још овде на земљи, обавезно овде на земљи. Ето, ради тога је чудесни Господ и дошао међу нас, и постао као један од нас, да нас Собом и у Себи узнесе изнад свих смрти и светова! о, и изнад свих небеса, изнад свих Херувима и Серафима, на вечни престо вечне славе Тросунчаног Божанства! То је једино истинско човекољубље! – и нема другог! То је Једини Човекољубац – и нема другог! Свако друго човекољубље, није ли самозванство, неистина, лаж? И авај – људождерство! Јер се човекољубљем не може назвати ништа што оставља човека робом смрти. Нити се човекољупцем може назвати ико који човека оставља робом смрти.
Док човек вером у Богочовека Христа не постане син Божји, он занавек остаје роб смрти, роб греха, роб ђавола, па макар био не знам какав философ, или војсковођа, или научник, или мудрац, или геније, или све то скупа заједно. Јер све то без Христа само је мука на муку, оков на оков, тамница на тамницу, ропство на ропство, терет на терет, ужас на ужас, варка на варку, страхота на страхоту, смрт на смрт, пакао на пакао. Проклети били! јер ме чине, посредно и непосредно, многоструким робом смрти, смрти, смрти – смрдљиве, страшне, наказне, језиве, одвратне, свепагубне, свељудождерске, сверазорне! А бити такав робчовек – зар је у томе икакво задовољство, и радост, и утеха? Па то је проклетство над проклетствима, језива поворка црних проклетстава. Да, проклетство је над проклетствима бити човек а не веровати у Христа. О! убијте у мени по стопут, по хиљадопут свако самосазнање и самоосећање, само ме не одвајајте од чудесног Господа Христа! Ни под којим условом нећу да сам човек без Њега, нећу да сам биће које има свести и самосвести, осећање и самоосећање, јер све то без Њега – пакао је, пакао је, и само пакао! Самоосећање човеково, самосазнање – чист је пакао без Христа, и проклетство. Тек у Христу, и са Њим, оно се постепено ослобађа своје проклете паклености, и благодаћу Његовом преображава у рај, по коме бујно ниче и расте и успева неувенљиво и миомирисно цвеће бесмртности: божанске мисли, божанска осећања, божанске жеље, божанска расположења, божанска дела. Испуњујући Христом Богом душу своју кроз веру у Њега и љубав к Њему, човек постепено претвара биће своје у рајско биће; и онда је радост над радостима и блаженство над блаженствима бити човек. Јер бити Христов човек уствари и значи бити истински човек.
 
4,8-9
 
Пакао је сваки човек без вере у Христа, јединог истинитог Бога у свима световима. Не верује ли у Христа, човек је увек роб лажних богова: лажних богова око себе или у себи. Јер човек: или обоготворава бића и ствари око себе, или обоготворава своје мисли, своје идеје, своје страсти у себи. А за све те богове којима човек робује свесно и несвесно, провера је једна: смрт. Проверите их смрћу: ако не могу да је победе, онда су то лажни богови, лажни сви од реда, од првог до последњег. Све што није јаче од смрти, а проглашује себе за бога, лажан је то бог, несумњиво лажан. И сваки који није јачи од смрти, а предлаже себе за бога, или сматра себе богом, или хоће да собом замени истинитог Бога, лажан је то бог, лаже и себе и све око себе. Људи несумњиво служе лажним боговима, ако не служе једином истинитом Богу – Господу Христу. Јер сви такозвани богови нису то по природи, тојест немају у себи оно што истинитог Бога чини истинитим Богом, а то је: Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечна Свемоћ, Вечно Блаженство. Ко то има – тај је истинити Бог, и тиме је јачи од смрти. А по чему можемо знати да то неко има? По томе, ако нама људима да – Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Блаженство. А то роду људском даје само Господ Исус Христос – Богочовек. Зато је Он једини истинити Бог рода људског, посведочен непобитно свеопштим искуством рода људског. Ту нема ничег измишљеног, већ све сама богочовечанска стварност, опипљива за све људе, за свако људско биће: опипљив је и очигледан је и Живот Вечни и Љубав Вечна и све што Богочовек Христос као једини истинити Бог даје људима поставши човек и боравећи у телу Свом – Цркви (ср. 1. Јн. 1,1-3; 5,20.11-12; 4,9).
Богочовек је човечански очигледно и стварно показао и доказао да је истинити Бог, али је и божански свеубедљиво показао и доказао да је у исто време и истинити човек. Зато мимо Богочовека нема истинитог Бога. И Јеврејство, без Месије Богочовека – мртва је сенка, неостварено обећање, непотврђена и непосведочена вера победом над смрћу. По слабости и немоћи Јеврејство се изједначује са незнабоштвом када одбацује Месију Богочовека, или када хоће да Богочовека потчини слабим и убогим стихијама својим, да Га преправи и дотера по слици и прилици својој. А то чините и ви, некадањи незнабошци у Галати, подајући се саблазнима, на које вас маме јеврејски обредољупци и законски буквалисти. Све у овоме свету добија свој смисао, прави смисао, само у светлости онога света, у светлости Вечности, коју је Господ Христос снео с неба на земљу поставши човек.
 
4,10
 
Тако, и дани и месеци и времена и године добијају свој прави, вечни смисао једино у Христу и Христом. Све је то човека ради, а човек – Богочовека ради. Ето вам сигурног еванђелског, богочовечанског мерила за то. А не прихватите ли ово једино истинско и сигурно мерило,
 
4,11
 
бојим се за вас да се нисам узалуд трудио око вас: јер ће узалуд бити мој труд око вас, ако вас нешто или неко опет одвуче од јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. А одвуче ли вас од Њега, авај – одвучени сте у неистину, у лаж, у смрт, у пакао. И опет постајете робље и плен греха, смрти и ђавола. А ко ће вас онда избавити? Та ви знате да од тога избавља само Он – Једини Победитељ смрти и Васкрситељ, Господ Христос. Зашто се онда враћате на слабе и убоге стихије, ви свебогати и свемоћни богаташи, ви свемоћни синови Божји, ви свебогати наследници Божји? Та те ће вас стихије осиромашити и оголити: отеће вам и бесмртност и живот вечни и сва блага вечна, божанска, небеска! Опомените се, тргните се, ви сте над амбисом свесмрти, свегреха, свепакла! Још мало, још мало, па ће вас искушења и саблазан стровалити у пакао, из кога нема повратка, сем кроз мучни и тешки подвиг покајања и самоиспаштања крвавог и знојавог. Не дајте се поново у ропство смрти, јер вас у њега вуку сви лажни богови; а од њега вас спасава само једини истинити Бог и Господ – Исус Христос Богочовек.
 
4,12
 
Браћо, мислите ли да сте пронашли нову истину и нов пут спасења, када хоћете да приступите Закону Мојсијевом. Молим вас, погледајте на мене, и узмите мене за пример: ја сам био велики ревнитељ Закона, а то је оно што ви сада хоћете да будете; али сам ја, познавши Христа, истинитог Месију и Спаситеља, одбацио Закон, и сав пошао за Спаситељем ради спасења душе своје, – стога будите као и ја. Користите се мојим искуством. Но ако и даље останете упорни у тој жељи да следујете Закону Мојсијевом, знате ли коме ћете учинити нажао? Не мени, већ себи. Да, себи: јер ћете себе лишити Спаситеља и спасења; изгубићете Господа Христа, јединог Спаситеља рода људског под небом. Изгубивши Њега, ви ћете изгубити: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, Царство Небеско; изгубићете јединог истинитог Бога у свима световима, и тиме Јединог Победитеља смрти. А каква вам је онда корист, макар задобили све светове? Јер сви ти светови, шта су човеку који нема истинитог Бога, него мука на муку и јад на јад и леш на леш! То је најстрашније што вам се може десити: изгубити Христа Спаситеља. А шта је страшније за човека него – немати јединог истинитог Спаситеља, и тако остати бедни роб греха, смрти и ђавола?
 
4,13
 
Благовест о једином Спаситељу ја вам први донесох: и показах и доказах вам не само речима него и чудесима, да је Исус Христос заиста једини Спаситељ људи у нашем земаљском свету. Ту истину ви свим бићем и осетисте и примисте, иако сам вам је проповедао будући болестан телом. Зашто ви, због слабости и болести тела мог, не одбацисте онда ту благовест и истину? Зато што сте увидели да Господ свеспасоносни кроз слабост моју показује сву силу Своју: обелодањује и дарује вам сва божанска блага Своја и све божанске силе Своје. И још зато што сте осетили да је болест моја на мени по промислу Божјем: да ме опомиње да се не погордим што се преко мене објављују и дарују вама тако неисказана блага Божја и силе Божје; да ме потсећа на милу немоћ моју, и на пролазност и смртност тела; да не уобразим да је ишта од тога моје, већ да најпре ја, а и ви после мене и због мене, знамо да је спасење само од Спаситеља, и све што спасење доноси: победу над грехом, смрћу и ђаволом, васкрсење, вечни живот, вечну истину, вечну љубав, вечно блаженство, вечни рај.
 
4,14
 
Због свега тога ви не презресте ту напаст моју, нити ме попљувасте, него ме примисте као анђела Божјег: јер само анђео Божји могао вам је донети такву невиђену благовест и показати вам небо на земљи, Бога међу људима, Победитеља смрти међу робљем смрти, безгрешног Богочовека у царству греха. И ви сте осетили да нисам ту главно ја већ Он – Господ и Спаситељ, и све оно што Он оличава и доноси преко мене ништавног, болесног, сиромашног. Човек? Зар човек, икоји човек, а камоли ја – болестан човек, може људима давати такво здравље, и духовно и физичко, пуно вечне истине, вечне правде, вечне љубави, пуно неба, Бога, бесмртности, вечности? Загледани у чудесне божанске дарове које вам је једини Бог и Господ, Исус Христос Богочовек – нудио и давао преко мене болесна, ви ме не само примисте као анђела Божјег него као Христа Исуса. Толико сам ја постао неприметан за вас, ја – Савле и Павле, јер вам ништа своје нисам давао, већ само оно што је Његово, а кроз све то Њега самог – чудесног и незаменљивог? Господа Христа, Спаситеља и Богочовека. У томе је и неисказана радост моја што ја себе не проповедам већ Њега – јединог Спаситеља, и што себи не живим већ Њему, и што себе нећу и не желим већ само Њега: да сав будем у Њему и Он у мени. Радост над радостима је за мене: што ја не живим већ у мени живи Господ Христос; и ви ме примисте као Христа Исуса. И с правом, јер вам ништа своје нити нудим нити дајем; јер сам давно умро себи, давно је умро Савле, да би у мени могао живети вечни Бог и Господ – Исус Христос.
 
4,15
 
И због свега тога, какво бејаше онда ваше блаженство! Ваистину неупоредиво и посве изузетно блаженство на земљи: познати јединог истинитог Бога и Спаситеља, добити кроз Њега спасење и живот вечни и све божанске силе и радости. Уствари, то једино и заслужује да се назове блаженством човековим у свом свету. Све друго, упоређено са тим, није ли проклетство? Проклетство је и савест човекова без Бога, јер раније или касније она неизоставно постане роб саблазни, лакеј греха, плен смрти. Тако и душа човекова без Бога, тако и ум, тако и воља, тако и истина човекова без Бога, и правда човекова без Бога, и добро човеково без Бога, и живот човеков без Бога – све само проклетство до проклетства. Насупрот томе, блаженство је савест човекова када је испуњена Христом Богом; блаженство је и душа, и ум, и срце, и воља, када су испуњени Христом Богом; блаженство је и истина човекова, и правда, и добро, и живот, и смрт, и све што је човеково – када је испуњено Христом Богом: блаженство за блаженством, непрекидна поворка бесмртних блаженстава. Осетивши то у Христу кога сам вам проповедао, и видевши да вам то блаженство дајем, ви сте ме толико заволели, да сте били готови дати ми очи своје. Еванђељем Христовим ја сам вам дао други вид, друге очи: духовне и бесмртне и свевидеће; њима видите јединог истинитог Бога, и вечну Истину, и вечни живот, и сва небеска блага: видите невидљиво! кроз видљиво видите невидљиво, као душу и срце свега видљивога (ср. 2. Кор. 4,18).
 
4,16-17
 
И ја који вам Христом Исусом казах сву истину неба и земље, тиме ли вам постадох непријатељ што вам истину казах, и што вам и сада истину казујем? Да, и сада вам без околишења казујем сву истину, сву без остатка. Шта је истина? Богочовек Христос, и све што је у Њему и од Њега. А ја вама само то и говорим. Ништа људско, ништа човечије, већ само и једино оно што је Богочовечије. А у томе не може бити ни трунке неистине. Све сама истина од врха до дна. А све што није од ње, и што је против ње, и што удаљује од ње, ето – то је неистина, то лаж, то сам ђаво: јер је лажа и отац лажи, и као такав не стоји унутар Истине, сав је испао из Ње и отпао од Ње, и зато у њему нема истине (Јн. 8,44). А они који хоће да вас одвоје од Једине Истине, Свеистине, и јесу деца лажи, деца оца лажи, лажни учитељи; њихова ревност је на зло њима, и на погибао вама. И станете ли ревновати у њиховим лажима, шта ће остати од ваше вере у Христа Спаситеља? шта ће остати од вашег спасења? шта од ваше неспасене душе? Смрт, смрт, смрт. Не варајте се: и грех има свој огањ, свој жар, којим се душе грехољубаца запаљују и распаљују у пожар. Захвати ли вам тај пожар сву душу, сву савест, ко ће га угасита, ако не Једини Спаситељ од греха, смрти и ђавола – Господ Христос, кога хоћете да се отуђите, заведени од лажних учитеља?
 
4,18
 
Знајте више свега што се треба знати: нужно је свагда ревновати у добру, да се оно не би угасило у вама. Јер нам је Господом Христом дато божанско добро, да би оно прожело и захватило и оплодило све биће наше: квасац божански у три копање брашна нашег бића – уму, срцу, вољи. Све то треба да ускисне божанским добром, да сташе, да постане свакодневна храна, хлеб живота који силази с неба и даје вечни живот свему човековом: и срцу и уму и вољи и живљењу. Ђаво пак неуморно ревнује у злу; ви се браните од њега непрекидно ревнујући у добру, у Христовом добру. Сву вољу своју унесите у добро, и тиме је ојачајте, охристовите, обогочовечите. Не учините ли то, лажни вас учитељи могу ласно саблазнити и претворити у неразумне ревнитеље зла. Стојте и умом и вољом и срцем у Христу Исусу, да вам паклена сила зла кроз лажне учитеље не украде сва Христова добра. Јер ђаво само то и ради: невидљиво обилази срца људска и „краде посејано у срцу“ човечијем, посејано Христом семе небеских истина (ср. Мт. 13,19; Лк. 8,12). А кад украде из срца вашег оно што је посејао Небески Сејач – Христос, шта онда остаје у вама осим неистине, смрти и греха?
 
4,19
 
Хришћанинов живот је непрекидни подвиг: подвиг охристовљења, подвиг обогочовечења. У чему је он? У томе: да Господ Христос постане у теби не само жива истина и жива правда и жива љубав; не само да Његове истине живе у теби, и расту, и множе се; него да Он сав буде у теби пуноћом Своје Богочовечанске Личности, да лик Његов буде на свему твоме и у свему; да ти више не живиш, него да у теби живи Христос: да душом својом постанеш сав христолик; да се Христов лик огледа у свему твоме, и буде на свему твоме. А Христово се обличје образује у нама, како? Помоћу светих тајни и светих врлина. Свака од њих мала Христов лик у нама, док га оне заједнички, све скупа живећи у нама, потпуно не измалају, те се у нама добије живо, вечно живо обличје Богочовека Христа. Почиње се светом тајном крштења: она најпре живопише лик Спасов у човеку хришћанину. После се тај лик одржава, и употпуњује, и усавршава кроз остале свете тајне и свете врлине: причешће, исповест, веру, љубав, молитву, пост, кротост, и друге редом, и то све тако, целог живота тако – „док Христово обличје не постане у вама“, док се Христос не образује у вама. Да, Христос се образује у вама место свега другог, и место тебе самог. Јер без лика Христовог у себи човек је чудовиште и страшилиште. Зато све старање скрените на то: да се Христос образује у вама. Дате ли место греху и гресима, страсти и страстима, они ће постепено и неприметно образовати у вама, знате ли чији лик? – Ђаволов. Јер је сваки грех кичица којом ђаво у души твојој мала
себе, док кроз многе грехе и страсти потпуно не измала себе у теби, и тако ликом својим замрачи и заклони лик Божји који ти је дат Богом при стварању. А ви Галати, некадањи незнабошци, знате како страшну и огромну силу има ђаво над душом људском све док је Господ Христос не посети и не испуни.
 
4,20
 
И ја сам сада у недоумици односно вас, хтео бих да сам код вас, да вас лично и усмено упозорим на опасност која прети вери вашој од лажних учитеља, а кроз веру прети и самом Господу Христу који је вером и љубављу у вама. О, шта кажем? Прети не Њему, јер Њега никакав грех ваш не може убити ни уништити, само Га може уклонити из вас, лишити вас Њега, пошто Он ни у коме не обитава на силу. А ви без Њега? без лика Његовог, шта сте? и шта ћете бити? О, та ви ћете се опет вратити у свој пређашњи пакао, у свет без Христа, у живот без Христа. А то, зар није пакао, и царство свакога зла и свакога греха и свакога ђавола?
 
4,21
 
Ако хоћете да докучите божански, промислитељски смисао старозаветног Закона, његових догађаја и личности, онда побожно зароните у његове дубине, зађите иза завесе видљивога у божанска тајанства невидљивога. И тада ћете, уз помоћ Божју, за ваше смирење и смиреноумље, разумети духовни смисао историских збивања и догађаја. Узмите овај историски догађај:
 
4,22-23
 
Авраам је имао два сина, Исмаила и Исака; Исмаила од робиње Агаре, Исака од слободне Саре. Исмаил се родио од робиње по телу, по природним законима телесног рођења; а Исак се родио од Саре по обећању, дејством натприродне благодати Божје, по сили духовног дејства Божјег у утроби нероткиње престареле Саре, по обећању које је Бог дао Аврааму. Само обећање Божје је овде делотворно и стваралачко, пуно свемоћне силе свемоћнога Бога.
 
4,24-26
 
Али ова два историска догађаја имају свој преносни, духовни, шири смисао свеисториски, свевременски, свечовечански: јер прасликују два Завета, Стари и Нови. Ове две мајке, две жене: Агара и Сара, праслике су двају Завета: Агара – Завета датог на гори Синају, који рађа децу за робовање. Јер Синај, који се зове и Агар, јесте гора у Арабији где живе потомци Агаре. Она прасликује земаљски Јерусалим, коме је дат закон Синајски; овај Јерусалим робује са житељима својим, попут Агаре која је била робиња и рађала робове а не слободне. Сара пак, слободна и мати слободног сина и по обећању, сина рођеног на натприродан начин, јесте праслика горњег Јерусалима и његове слободне деце, тојест мати свих хришћана. Јер и ми се хришћани рађамо духовно натприродним дејством благодати Духа Светога; и као деца Божја и синови Божји, ми смо слободни небеском слободом: слободни од греха, смрти и ђавола. Јер где је Дух Свети, онде је и слобода од свега тога.
 
4,27-28
 
Богонадахнути Исаија Духом Светим открива нам тајну, свету тајну Христове Цркве, која Духом Светим рађа духовну децу, чега је била праслика Сара рађајући Исака по дејству свемоћног обећања Божјег. Пре доласка Господа Христа и пре силаска Светога Духа Црква је била нероткиња, али од тада: она без икаквих порођајних мука, дејством Светога Духа, радосно и блажено рађа безбројну духовну децу, којима нема броја. Стога смо и ми, сви хришћани, као Исакдеца обећања. Јер се рађамо од Бога Духом Светим, не по природним законима телеснога рађања већ по натприродном дејству благодати Божје, свемоћне, свепрепородне, свеосвећујуће, свеобожујуће, свечудотворне. Сваки је хришћанин – дете Божје, син Божји, и тиме натприродно чудо Божје у овом земаљском свету. Зар није чудо, дивно чудо Божје: родити се од Бога, постати син Божји – вером у Христа, Јединородног Сина Божјег? Све је ту натприродно: вера те сједињује са наднебесним Богом и Господом, преноси те на небо, рађа те и чини грађанином неба, те је твоје „живљење на небесима“, где Христос седи с десне стране Оца (ср. Флб. 3,20; Кол. 3,1-3).
 
4,29
 
И баш зато што је у нас хришћана све натприродно, божанско, небеско, људи чулнога ума и чулнога схватања не могу то да разумеју и схвате, те гоне и прогоне и хришћане и хришћанство. Ви, некадањи незнабошци, а сада – небески житељи и синови Божји, слободни грађани небеског Јерусалима, зар хоћете да се вратите у Агарино ропство, да робујете чулном схватању и света и човека и живота? Прогледајте на све очи душе: вас старим невидљивим мрежама лове они који живе „по телу“, и делају „по телу“; штавише, они гоне нас хришћане, јер наш живот „по духу“, по Светом Духу, они не разумеју, виде у њему неки грех, неку страхоту. Али ваша сила и моћ је сва у Богу, Господу Христу, Победитељу греха, смрти и ђавола; не бојте се никог од људи!
 
4,30
 
Ено, и Свето Писмо вам казује да сте ви под неприкосновеном заштитом Божјом: ослобођени Господом Христом од сваког духовног ропства, ви сте синови Божји, и као такви – наследници Божји, сунаследници Христови; нико вас не може поробити греху и смрти и ђаволу ако ви то нећете, ако и ум и душу и срце своје вером, љубављу и надом пренесете у Господа Христа, којим увек и свагда и сада и кроза све векове и вечности можете побеђивати све и свакога који се дрзне и насрне на вашу духовну слободу коју од Господа Христа добисте. По наређењу Божјем, Авраам је отерао робињу Агару и сина њеног, и тиме извршио велико историско претсказање и пророштво; да син робиње не може бити наследник са сином слободне, тојест да нехришћани и ванхришћани не могу наследити Божја обеђања, која су одређена и уготовљена за синове Божје, вером у Христа, синове слободе од сваког робовања греху и злу.
 
4,31
 
Радост бесмртна и вечна радост нас хришћана је у томе што нисмо деца робиње него слободне: тојест нисмо деца земаљског Јерусалима, већ деца небеског Јерусалима – Цркве, која је наша духовна мати, мати наше бесмртности, наше вечности, наше слободе.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *