НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
1,1-24
 
Гал. 1,1-24: 1 Павле, апостол не од људи, нити кроз човека (οὐδὲ δι’ ἀνθρώπου = нити човеком), него кроз Исуса Христа (ἀλλὰ διὰ Ἰησοῦ Χριστοῦ = него Исусом Христом) и Бога Оца, који га васкрсе из мртвих, 2 и сва браћа која су са мном, црквама галатиским. 3 благодат вам и мир од Бога Оца, и Господа нашег Исуса Христа, 4 који даде себе за грехе наше да нас избави од садашњега света злога, по вољи Бога и Оца нашега, 5 коме слава у све векове. Амин.
6 Чудим се да се тако брзо одвраћате од онога који вас позва благодаћу Христовом, на друго Еванђеље, 7 које није друго, него има неки који стварају забуну код вас и хоће да изврну Еванђеље Христово. 8 Али ако вам ми сами, или анђео с неба јави Еванђеље друкчије него што вам га ми јависмо, проклет да буде! 9 Као што пре рекосмо, и сад опет велим: ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што га примисте, проклет да буде! 10 Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Та кад бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов.
11 Дајем вам на знање, браћо, да Еванђеље које сам ја јавио није по човеку: 12 јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. 13 Јер сте чули моје некадашње живљење у јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божју и раскопавао је, 14 и напредовао у јеврејству већма од многих вршњака својих у народу своме, пошто сам одвише ревновао за предања отаца својих. 15 А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, 16 да јави Сина свога у мени, да га објавим међу незнабошцима, ја тад не питах тела и крви, 17 нити изиђох у Јерусалим к онима који пре мене беху апостоли, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск. 18 Три године после тога изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана. 19 Али другога од апостола не видех, осим Јакова, брата Господњег. 20 А што вам пишем ево Бог види да не лажем. 21 Затим дођох у земље Сирске и Киликијске. 22 А лицем бејах непознат црквама Христовим у Јудеји; 23 него само беху чули да онај који нас је некад гонио, сад проповеда веру коју некад раскопаваше. 24 И слављаху Бога због мене.
 
1,1
 
Апостол сам, не од људи, јер који ми то од људи може дати Вечну Истину, да је благовестим? Вечну Правду, да је спроводим? Вечну Љубав, да је расађујем? Вечни Живот, да га раздајем? истинитог Бога, да Га роду људском проповедам? чудотворну силу, да мртве васкрсавам? Свете тајне, да људе њима освећујем? свете врлине, да људе њима препорађам? божанске силе, да све смрти побеђујем и све ђаволе изгоним? небеске лекове, да људе од свих грехова лечим? Небеско Царство, да људе у њега уводим? Духа Светога, да људе охристовљујем, и од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола спасавам? Својим даровима и силама апостолство надмаша све људе; и људи, сви људи без изузетка, не располажу моћима и силама да човека начине апостолом, зато сам ја – апостол не од људи.
Људска природа ни у једноме човеку није јача од смрти, није јача од зла, није јача од греха, није јача од ђавола, зато се никаквим човеком не може постати апостол. Ма колико се напрезала људска природа у једноме човеку, или у свима људима скупа, она није у стању да створи Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, зато се ни кроз каквог човека не може постати апостол Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота. Христов апостол има, зна и благовести јединог истинитог Бога у свима световима, зато он има, зна и благовести божанске тајне свих светова: и небеског, и земаљског, и преисподњег; зато он има, зна и благовести све божанске силе, и помоћу њих побеђује све смрти, све грехе, све ђаволе, и дарује људским бићима Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот.
Све то нагони ме да вам одлучно и једном засвагда ставим до знања, да сам ја апостолне од људи, нити кроз човека, него?него кроз Исуса Христа, јер се благодат и апостолство добија од Господа Исуса Христа, јединог истинитог Бога. А Он то показа и доказа победивши смрт Својим васкрсењем из мртвих, и Својим вечним Богочовечанским животом после вазнесења Свог на небо. Јер као васкрсли Богочовек, Господ Христос непрестано дёла у небеском и човечанском свету. Сведок тога? Ја сам Павле, јер се мени васкрсли Господ Исус јави на путу за Дамаск, куда сам био кренуо да гоним хришћане, и позва ме на апостолство. И ја сам „апостол Исуса Христа“ Богочовека (2. Кор. 1,1), не никаквог човека. И Он ми лично дарова све Своје богочовечанске дарове и силе, те „јесам што јесам“ (1. Кор. 15,10). Јер Њиме, само Њиме ја и јесам апостол: Он не само живи у мени, него живи у мени место мене (Гал. 2,20), живи свим бићем Својим, свим божанским савршенствима и силама Својим, дела из мене и кроз мене на спасење безброј људи, те ја све могу у Њему који ми моћи даје (Флб. 4,13). Чујте, ја човек Павле све могу Богочовеком Христом. У томе је сва тајна мога апостолства. Као човек, ја Павле – сав сам слабост и немоћ; са Богочовеком Христом Господом, ја сав постајем сила и свемоћ (2. Кор. 12,9-11). Богочовек је једина истинска новина у роду људском: у Њему је човек постао свемоћан Богом кроз нераздељиво сједињење људске природе са Божанском. И Божанска природа преноси на човечанску све своје силе и савршенства, иако се природа Божанска не претвара у човечанску, и човечанска у Божанску. Отуда се благодатним духовним сједињењем човека са Богочовеком Христом човек обогаћује Богом, и свим оним што Бог у себи има. А да је Богочовек Христос – вечити Бог, Бог истинити, види се из Његовог свејединства са Богом Оцем: иако је постао човек, Господ Христос је и надаље остао у неизменљивом суштаственом јединству са Богом Оцем, и сав је „по вољи“ Бога Оца. И у Његовом делању као Богочовека, Бог Отац непрекидно дёла (Јн. 5,17). Бог Отац је најверодостојнији сведок, да је Исус Богочовек – од Њега дошао, да је истинити Син Божји и Бог. У Христу Богочовеку „пребива“ Бог Отац и „твори дела“ (Јн. 14,10): они заједно дају и апостолство апостолима. Ето, ја сам апостол „кроз Исуса Христа и Бога Оца, који га васкрсе из мртвих“. По свему, и по садржини и по суштини и по делатности, моје апостолство је сво од Господа Христа и Бога Оца. У таквом апостолству је моје Еванђеље, неизменљиво и савршено: од Бога Оца и од Његовог вечног Сина, Богочовека Христа.
 
1,2
 
Кроз ово Богочовеково Еванђеље ја сам и познат свима хришћанима који су са мном и око мене. Сви они држе исто Еванђеље и сведоци су моје апостолске делатности и живота. Ни ја ни они нисмо измислили ово Еванђеље, већ је оно по свему и у свему од самога Господа Христа – Богочовека. Зато у њему није допуштена никаква самовоља и самочинство. Ту је све са печатом Богочовештва и богочовечанске саборности. Сви су хришћани сведоци тога. И сви они и животом и смрћу стоје за то Еванђеље, и сведоче црквама Галатиским да је то Еванђеље – једино истинито.
 
1,3
 
Као што је алостолство од Господа Христа, а преко Њега од Бога Оца, тако је исто и благодат и мир: порекло им је, и сва садржина, од Христа Богочовека и Бога Оца. Шта је благодат? Благодат је збир свих божанских милости, божанских дарова и божанских сила, које је Једини Човекољубац, Богочовек Христос, даровао роду људском, извршивши помоћу њих спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, и непрестано вршећи помоћу њих спасење сваког човека посебно у Цркви Својој, све тако до Страшног суда. Сав Богочовечански домострој спасења није друго до „благодат Божја која спасава све људе“ (Тит. 2,11). Та благодат је по природи својој сва богочовечанска, јер је сва од Богочовека Христа, пошто је Он једини Спаситељ рода људског, и нема другог бића међу свима бићима на земљи, на небу, под земљом, које би могло бити Спаситељ роду људском. Зато што је Богочовек једини Спаситељ људи под небом, једина је и благодат која спасава – благодат богочовечанска. Ако би се све благовести које је Господ Христос донео нашем земаљском свету могле сабрати у једну Свеблаговест, онда је та Свеблаговест – благодат Господа Христа. Зато свети тајновидац и благовесник објављује да је та Свеблаговест, изузетно нова и новозаветна стварност у земаљском свету, пореклом и бићем сва од Господа Христа: „Благодат постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17). Са тог разлога се благодат и назива „благодат Исуса Христа“ (1. Кор. 16,23; 2. Кор. 13,13; Гал. 6,18; Флб. 4,23; 1. Сол. 5,28). Уствари, у тој благодати је сво Еванђеље Богочовеково; и обратно: у Богочовековом Еванђељу је сва благодат. Као што нема благодати ван Богочовека, тако нема Еванђеља ван благодати. Благодат је сва еванђелска, Еванђеље је сво благодатно (ср. Кол. 1,5-6). Еванђеље се може имати само благодаћу, и благодат се може имати само Еванђељем. Еванђеље је – „Еванђеље благодати Божје“ (Д. А. 20,24). А и једно и друго, и Еванђеље и благодат, може се имати само јединим истинитим Богом и Господом – Богочовеком Христом (ср. 2. Тим. 1,9-10). Отуда и целокупно хришћанство није друго до благодат Господа Исуса Христа (2. Тим. 1,9-10). Зато се само кроз Господа Христа прима „благодат на благодат“ (Јн. 1,16): њој нема мере, сва је бескрајна и безгранична, јер је сам Творац њен, Богочовек Христос, бескрајан и безграничан, пошто је истинити Бог (ср. Еф. 2,7; 1,7). Сва сила апостолства је у тој благодати, и сва сила свих светих апостола скупа и сваког посебно (ср. Д. А. 4,33; 14,26; 15,40; Гал. 1,15-16; 2,9). Сва вера хришћанска јесте живљење у благодати и по благодати (ср. Д. А. 13,43; 18,27; 20,32; 1. Кор. 1,4; 2. Кор. 1,12; Еф. 4,7); вером се улази у ову благодат (Рим. 5,2); спасење бива „благодаћу Господа Исуса Христа“ (Д. А. 15,11). Благодат је сила, свемоћна сила апостолства, а њу има и даје једино Господ Христос (ср. Рим. 1,5; 15,15; 1. Кор. 3,10). Богочовечанска благодат је по свему божанска, и зато у свему јача од свакога греха посебно и од свих грехова укупно. И та „благодат Божја изобилно се изли на многе благодаћу једнога човека Исуса Христа“ (Рим. 5,15): богочовечанским подвигом спасења Господ Христос изли ту благодат на род људски. У тој благодати је сила која побеђује смрт и све смртно и обезбеђује људима бесмртност и живот вечни кроз Исуса Христа Господа нашег (Рим. 5,21). Када свети апостол Павле хоће да објасни себе, своје апостолство, и силу и свемоћ свога апостолства, он изјављује: „По благодати Божјој јесам што јесам“ (1. Кор. 15,10). Служба апостолства је „служба благодати Божје“ (Еф. 3,2; ср. 3,7-8).
Желећи галатијским црквама „благодат од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа“, свети апостол Павле им у исто време жели и „мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа“. Какав је то мир? То је мир који настаје када престане рат са Богом и Господом Христом. А људи ратују са Богом, чиме? Гресима. Грех је човеково непријатељство према Богу, и рат са Богом. Но у исто време, грех је непријатељство човека самог према себи самом, и рат са самим собом. Рат који је човеку донео, и увек доноси, смрт, јер „грех сазревши рађа смрт“ (Јак. 1,15). Тако се непријатељство човеково према Богу изврнуло у човеково самоубиство. Али и грех и смрт имају иза себе творца свог – ђавола: јер је грех пореклом и суштином од ђавола, зато што „ђаво греши од почетка“ (1. Јн. 3,8). Грех је изум и творевина ђавола, а кроз грех и смрт. Отуда свети апостол Павле, желећи Галатима „мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа“, уствари им жели победу над грехом, смрћу и ђаволом, ослобођење од греха, смрти и ђавола. А ту победу, а то ослобођење даје само Једини Победитељ греха, смрти и ђавола – Господ Христос. И тиме ствара мир човека према Богу: човек живи у миру са Богом кроз побожан и свет еванђелски живот. Сав домострој спасења, извршен Богочовеком Христом, састоји се у тој победи над грехом, смрћу и ђаволом, и у том ослобођењу од тог троструког ропства. Црква Христова у свету, као Богочовечанско тело Христово, и има у себи те вечне божанске силе Богочовекове, и даје их вернима да побеђују у себи сваки грех, сваку смрт, сваког злодуха. Те вечне божанске силе у Цркви јесу: свете тајне и свете врлине. Живећи у њима и по њима, хришћани васпостављају мир најпре између себе и Бога, па онда између самих себе.
Зато што је Својим богочовечанским подвигом спасења дао роду људском тај прави и једини истински мир који ослобађа човека греха, смрти и ђавола, Господ Христос се и назива „мир наш“ (Еф. 2,14). Зато се Он с правом назива „Бог мира“ (Рим. 15,35; Флб. 4,9; 1. Сол. 5,22; Јевр. 13,20), „Господ мира“ (2. Сол. 3,16), а Његово Еванђеље – „Еванђеље мира“ (Еф. 6,15). У самој ствари, Господ Христос је једини истински миротворац у свима човечанским световима: јер Он крстом Својим помири са Богом све, било на земљи или на небу (Кол. 1,19-22). Једино Њиме, вером у Њега, животом по Њему, ми имамо мир с Богом, Свети апостол зато и благовести: „ми имамо мир с Богом кроз Господа Исуса Христа“ (Рим. 5,1). Тај мир по свему „превазилази сваки ум“ људски (Флб. 4,7), и с правом се назива „мир Божји“ (Кол. 3,15). Изузетност и јединственост тога мира наглашава сам Господ када на Тајној Вечери откоива и свету тајну богочовечанског мира, и говори: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји“ – ни греха, ни смрти, ни ђавола. „Ово вам казах да у мени мир имате“ (Јн. 14,27; 16,33): јер ван мене и без бене на вас војује грех, који вас сваљује у све смрти, а кроз њих у царство свих злих духова – пакао.
 
1,4-5
 
Зло нашег човечанског света је несравњено и веће и јаче од целокупног рода људског, јер је суштином својом од врховног злодуха – Сатане, и његових мрачних сарадника – палих анђела, ђаволa. А људски греси, сви уопште, својим најунутрашњијим нервом, свагда невидљивим, увек су од ђавола, и њихове страхотне злосиле. Кроз грехе Сатана влада родом људским, а главна му је сила смрт. Смрти не би било да није греха; смрт је змија, а грех је њена жаока, кроз коју она точи у људска бића отров свој; и смртношћу трује природу људску. Због тога су људи беспомоћно робље греха и смрти. Преко људи, земаљски свет је и сам постао роб свакојаког зла. Земљаним телом својим органски везани са земљом и свим што је на њој, људи преносе све своје, и добро и зло на земљу и сва створења што су на њој. Човеково је зло постало зло целе земље, целе природе, целокупне твари: зато „сва твар – πᾶσα ἡ κτίσις“, потчињена човековом греху, злу и смрти, „уздише и тугује“ растргана овим троглавим чудовиштем, и чезне да се ослободи мука које јој је човек наметнуо (ср. Рим. 8,19-22). Нашавши у роду људском безбројне капије отворене, сва зла из сатанског света нагрнула су у земаљски свет и потопила га, зато је свети тајновидац, сагледавши свет у целокупности његовој, са болом објавио страшну вест: „сав свет лежи у злу“ (1. Јн. 5,19).
Од тако злог света, у коме је зло неизмерно јаче од сваког бића људског, може спасти само Једини Добар, Једини Безгрешан – Господ Христос, Богочовек. Ради тога Он „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога“: даде себе Богочовека, ушавши као човек у само срце смрти и греха, и изнутра их разоривши Божанством Својим. Смрћу Својом Господ је ушао у царство смрти, ад, али је блеском Божанства Свог умртвио ад, јер је Његова човечанска душа, са којом је сишао у ад, и у смрти била нераздељиво сједињена преко Његове Ипостаси са Његовим Божанством. Тако је у Њему Богочовеку човек победио смрт и ад, и сва њихова зла, и престао бити роб њихов. Све је то Господ Исус учинио „по вољи Бога и Оца, коме слава у све векове“, јер иако је постао човек, Господ Христос је занавек остао Бог, увек једносуштан, једновољан, једноприродан са Богом Оцем. Одневши тако победу над злом света Својом смрћу и васкрсењем, Господ је уистини победио зло света, „зли свет“, „свет који у злу лежи“, и извео род људски на пут Свога Божанског Добра, и повео га Црквом Својом у Царство Небеско путем Своје Вечне Божанске Истине, Вечне Божанске Правде, Вечне Божанске Љубави, Вечног Божанског Живота, и уводи људе у Небеско Царство помоћу светих тајни и светих врлина. Но у свету, и после Спасове победе над злом, има много добровољних љубитеља и подвижника зла, од којих следбеници Христови имају муке и невоље. Али их побеђују свепобедном силом Господа Христа који је објавио остварену благовест: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16,33).
 
1,6-7
 
Шта је Еванђеље? Еванђеље је све што је Господ Христос, сишавши с неба на земљу, донео с неба као Бог, и учинио за нас као Богочовек, и дао нам као Спаситељ у Своме Богочовечанском телу – Цркви. Ето, то је Еванђеље. Другим речима: Еванђеље је сав Бог, сва Истина Божја, сва Правда Божја, сва Љубав Божја, сав Живот Божји, сва савршенства Божја, објављена и дарована нам оваплоћеним Богом и Господом Христом. Назвавши Своју науку Еванђељем = Благовешћу, Господ Христос речју Еванђеље обухвата све што је Он као Богочовек учинио за спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Све што је Он, и све што је Његово, и јесте благовест за род људски: и рођење Његово, и крштење, и преображење, и страдање, и крст, и смрт, и васкрсење, и вазнесење; и свако дело Његово, и свака реч Његова, и свака мисао Његова, и сваки покрет Његов, и сваки поглед Његов – јесте благовест. Јер кроза све то Он нас испуњује божанским силама Својим, обожује нас, и тако спасава од смрти, греха и ђавола, и дарује нам живот вечни и блаженство вечно. Богочовек Христос, сав у свој пуноћи Своје Богочовечанске Личности, и јесте једино истинско Еванђеље, једина истинска Благовест за род људски. Да, једина истинска Благовест, јер је једини Он победио нашу смрт; – зар ико може бити благовест за род људски, ако није победио нашу смрт? Да, једина истинска Благовест, јер је једини Он победио наш грех; – зар ико може бити благовест за род људски, ако није победио наш грех? Да, једина истинска Благовест, јер је једини Он победио ђавола; – зар ико може бити благовест за род људски, ако није победио ђавола? Да, једина истинска Благовест за род људски, јер је једини Он подарио роду људском: васкрсење, живот вечни, истину вечну, правду вечну, блаженство вечно; речју: подарио јединог истинитог Бога, и сва савршенства и блаженства Његова.
Због свега тога, нико други од људи нема права да своју науку, и себе, назове благовешћу. Сваки други човек, ма ко био, ма где живео, и ма када постојао, не може бити благовест за род људски, јер је неминовно сам роб смрти, греха и ђавола. За јадни род људски нема благовести сем победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. А то даје једино и само Богочовек Христос. Зато је Он – једино Еванђеље, једина Благовест за род људски. Све што на земљи није Он и није од Њега, уствари је горковест; и још: горчина; и још: отров, смртоносни отров. А из Њега, Бога и Господа Исуса Христа, и из свега Његовог непрестано се лије Божанска Истина, Божанска Правда, Божанска Љубав, Божански Живот, све божанске милине, зрачи Једини истинити Бог, и у Њему једина истинита Истина, Једина истинита Правда, једина истинита Љубав, једини истинити Живот.
По свему, од почетка до краја, Еванђеље Христово је Еванђеље јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, јер је Еванђеље јединог истинитог Богочовека. Зато на земљи нема нити може бити другог Еванђеља. Али, исто тако ни на небу не може бити другог Еванђеља. Еванђеље Христово је у исто време и Еванђеље за небеске светове, за свете анђеле Божје. Зато се оно с правом назива: „вечно Еванђеље“ (Откр. 14,6). А кад људи ма кога или ма шта друго проглашују за Еванђеље на земљи, они то чине у греховном бунилу и лудилу. Јер је грех мрачна духовна сила која залуђује човеков ум, помрачује савест, квари срце, те човек нити нормално види, нити нормално расуђује, нити нормално осећа. Живећи у човеку, грех мисли човеком, грех осећа човеком, грех дёла човеком. А када кроз грехољубље и сластољубље и самољубље грех захвати целог човека и овлада њиме, онда се ум његов потпуно изопачи и иструли (ср. 2. Тим. 3,8). Такав човек онда измишља лажне спасиоце рода људског, лажне месије, лажне пророке, лажна еванђеља, или злонамерно изврће Еванђеље Христово, прилагођава га себи, својим жељама, својим схватањима, својим идејама, својим страстима, својим сластима. Такав човек, такви људи и јесу они људи „који свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (1. Тим. 3,7), јер им неда грех који живи у њима и разлива лаж по уму њиховом, по срцу њиховом, по мислима њиховим, по савести њиховој, зато што је грех у суштини увек лаж, којој је у природи да мрзи истину и да одвраћа од ње и да хули на њу.
Свако одвраћање од Еванђеља Христова није друго до одвраћање од јединог истинитог Бога – Господа Исуса Христа и Његове Истине, која је једина у свима световима, иста и за анђеле и за људе. Христово Еванђеље је једино „Еванђеље спасења“ (Еф. 1,13) и к њему позива људе „благодаћу Христовом“ сам Бог Отац. А од јединог истинитог Бога, и од јединог истинитог Еванђеља одвраћа, ко? Несумњиво ђаво, и његови вољни и невољни подвижници. Умножавајући назовиистине кроз изопачене умове самољубивих и гордих људи, ђаво и ствара забуну код многих односно Еванђеља Христова, еда би изврнули Еванђеље Христово, и тако онемогућили спасење заводљивима, лишивши их божанских благодатних сила, помоћу којих људи једино и побеђују грех, смрт и ђавола, и осигуравају себи живот вечни кроз истину вечну. Нема језивије страхоте за људе него извртати Еванђеље Христово, изопачавати га, или одвраћати од њега, зато што је оно једино „Еванђеље спасења“ и у њему једино спасење рода људског. Ко год изврће Еванђеље Христово, непријатељ је спасењу, једином спасењу рода људског, а најпре свом, па онда свачијем.
 
1,8
 
И анђео престаје бити анђео ако изврће Еванђеље Христово, а камоли апостол да не престане бити апостол ако то учини. Нема сумње, апостоли престају бити апостоли ако изврћу Еванђеље Христово. Све је у Еванђељу божански савршено, неприкосновено, свевредносно, свеспасоносно, јер је све од свесавршеног и свебезгрешног Бога и Господа Исуса Христа. Па ко смо ми апостоли, ко сте ви – анђели с неба, да друкчије јављамо Еванђеље Христово него што га сам Господ Христос објави! И преко мене непосредно објави. Та знате ли, да у страху и трепету великом, ја не смем ни слова да додам ни јоте да изменим од онога што ми сам Господ Исус откри о Еванђељу Свом. Ко сам ја? Црв. А ви? Црв до црва. Како бих се онда усудио да изврћем Еванђеље Спасово? Та то је једина Вечна Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина Вечна Свевредност у свима човечанским и анђелским световима. Стога: „проклет да буде“ и апостол, и анђео с неба, и сваки човек, и сваки створ, који „друкчије јави Еванђеље него што вам га ми јависмо“. Нема благослова роду људском сем у Еванђељу Христовом. Изван њега, и без њега, све само проклетство до проклетства. Јер без Еванђеља Христова: проклетство је не само грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек, сва бића и све ствари, јер се све гуши у смрти, у сатанизму, у ђаволизму: све непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у Христу и кроз Христа Бог и Отац Небесни „благословио нас је сваким благословом духовним“ (Еф. 1,3), и скинуо проклетство са природе људске (ср. Гал. 3,13).
 
1,9
 
Зато, зато, зато – као што вам пре рекосмо кад бејасмо међу вама, и сад опет велим: ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што га примисте, проклет да буде! Ви примисте Еванђеље од мене, а ја од Господа Христа. У њему нема ничег мог, ничег људског: од почетка до краја у њему је све Христово, Божје, Богочовеково. У то сте се уверили и ви сами, посматрајући живљење моје и дела моја, кроз која дела сила свемоћног Богочовека. Као што је Господ Христос, Богочовек, савршени Бог и савршени човек, те се Његовом двоструком савршенству ништа не може ни додати ни одузети, тако је и Његово Еванђеље савршено у свему и по свему. Одузме ли ко нешто Еванђељу Његовом, одузео је себи спасење и живот вечни: унаказио је душу своју унаказивши Еванђеље Спасово. Не само то, него је унаказио једини извор спасења људског, одузео људима једино средство којим се могу спасти од смрти, греха, и ђавола и стећи живот вечни у блаженству вечном. Стога, проклет да буде! Мисли ли ко да ишта недостаје Еванђељу Христовом и да га људи могу допунити по своме нахођењу и додати му ишта по својим жељама, равно је безумљу. Зар човек да исправља и поправља Богочовека? зар човек да допуњује Еванђеље Богочовека? Ко се дрзне да то учини – руши палату спасења људског. Стога, проклет да буде! Унакаженог Христа проповеда кроз унакажено Еванђеље сваки који ишта дода или одузме свесавршеном Еванђељу Христовом. А ја нећу престати говорити вам, као што сам вам говорио када сам први пут код вас био, и сада говорим, и увек ћу говорити и на земљи и на небу кроза све векове и вечности: Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр. 13,8). Тако је и Његово Еванђеље исто јуче и данас и вавек. А у њему је увек исти јуче и данас и вавек: Истина Божја, Правда Божја, Љубав Божја, Дух Божји, дарови Божји, савршенства Божја, кроз које се добија и изграђује спасење људско, спасење сваког човека посебно и свих људи скупа. Зато проклет да буде сваки који Вечном Еванђељу Христовом ишта одузме или дода, или га измени и унакази. Људи – немирни и немоћни скакавци! Шта су људи, да би исправљали и поправљали Бога и Господа Исуса Христа и Његово Свето Еванђеље? Сетите се, први Светлоносац кад је покушао да исправи Бога, претворио се у Мраконосца, у Сатану, у ђавола! А шта ли тек постаје човек који у гордоумљу свом поправља Господа Христа и Његово свесавршено Еванђеље! Човек – исправља Богочовека! Безумље над безумљима, како ти је име ако не човек? Без Богочовека, човек, сваки човек у роду људском од првог до последњег, сав је слабост и немоћ и смрт и грех и пакао и ђаво. Само Богочовеком и помоћу Богочовека човек постаје свемоћ и бесмртност и анђео и рај и бог по благодати. И ви људи усуђујете се исправљати, мењати, преиначавати Еванђеље Христово! Знајте, то је увек био, и остао, главни посао ђавола. А ви, радећи тако, сарађујете ђаволу. И тиме навлачите на себе сва проклетства свих светова.
 
1,10
 
Говорећи ово, зар ја сад људе наговарам или Бога? Нити наговарам људе за нешто своје, нити помишљам да ма шта своје предлажем свесавршеном Богу и Господу и задобијам Га за неки свој предлог. Ништа своје немам, и нећу, само да Христа добијем и да се у Њему нађем – на сву вечност! Или тражим да људима угађам? Та шта су људи? Језива поворка губавих робова смрти, греха и ђавола. И зар да од њих тражим бесмртност и истину и живот и правду и вечност? Зар да од трулих робова смрти тражим спасење од смрти? Зар да од сладострасних крпеља греха тражим спасење од греха? Зар да од безумних лакеја ђаволових тражим спасење од ђавола? Не, не, не! Јер кад бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов. Христу Богу служи се: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, смиреношћу, милосрђем, трпљењем, и осталим светим врлинама еванђелским. А ђаволу се служи, чиме? – неверјем, безверјем, безбожношћу, мржњом, очајањем, гордошћу, неуздржањем, мрзовољом, леношћу, охолошћу, завишћу, пакошћу, похотом, самољубљем, сластољубљем, саможивошћу, себичношћу, и осталим страстима, пороцима и гресима. Ја не бих био слуга Христов, када бих угађао људским слабостима, и гресима, и сластима, и страстима, и жељама, и измишљотинама. Служећи Истини Христовој, ја уистињујем и оистињујем своје биће Вечном Истином, и сам постајем вечан; служећи Љубави Христовој, ја ољуботворавам душу своју Вечном Љубављу, и сам постајем блажен у живљењу свом овога и онога света; служећи Правди Христовој, ја се сав испуњујем Вечном Правдом и жртвујем себе за њу непрестано, и кроз то жртвовање непрестано васкрсавам себе у живот вечни; служећи васкрслом Господу Христу, ја побеђујем све смрти у свима световима, и постајем бесмртан божанском бесмртношћу. Слуга сам Христов, свепослушни слуга свему Христовом, и тиме се спасавам од свих лудила људских, која сластима, страстима, гресима, смртима, ђаволима пустоше и упропашћују нехристове и ванхристове људе.
 
1,11-12
 
Људи, сви људи свих времена без изузетка, када би решили да измисле Еванђеље спасења, не би то никада могли учинити. Но и када би измислили Еванђеље спасења од греха, смрти и ђавола, како би могли наћи у себи силе која ће то Еванђеље остварити: победити смрт, грех и ђавола? Те им силе уопште недостаје, нити је могу пронаћи у себи. Пред смрћу, пред ђаволом, пред грехом људи су потпуно немоћни и беспомоћни, како сви људи скупа, тако и сваки човек понаособ. Само је Богочовек Христос ту свемоћан и свепобедан: Он једини у роду људском побеђује смрт, грех и ђавола; Он и они који су с Њим и у Њему. Стога Он једини и има и даје Свето Еванђеље спасења; и оно је васцело по Богочовеку, ни најмање по човеку.
Нека ово буде ваше свезнање: Еванђеље које сам вам јавио није по човеку већ по Богочовеку; јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривањем Исуса Христа. Све што је човеково, заудара на смрт, на грех, на лаж, на трулеж, зато у мом Еванђељу нема ничега од човека, ничега по човеку, и у њему све мирише на бесмртност, на светост, ни истину, на вечност, на небо, на рај, на Бога, на Богочовека. У моме Еванђељу све је божанско све вечно, све спасоносно, све свевредносно, све божански истинито, божански праведно, божански непогрешиво, божански свето. Разгрните ма коју реч у њему, у свакој је Бог Логос = Бог Реч, Бог Мудрост, Бог Логика. А у свима Његовим речима, у свима Његовим истинама, у свима Његовим делима – сав Бог и Господ, једини истинити Бог и Господ у свима световима: Богочовек Исус Христос. Да, моје је Еванђеље сво од Богочовека, и по Богочовеку; и ја га непосредно од Њега примих откривењем. А човек? Та сваки човек је тако патуљачки мали и ништаван, да не може ни наслутити Еванђеље спасења, а камоли имати га, па га и другоме дати. Хтети добити Еванђеље спасења од човека, хтети га научити од човека, то је: хтети добити бесмртност и живот вечни од лешине. Од безумне вере у човека, у његову моћ и силу и мудрост, пате сви многобошци, па и ви Галати, некадашњи многобошци, идолопоклоници и човекопоклоници. Само, уразумите се и прогледајте, па сагледајте човека у васцелом бићу његовом. Где је та сила у њему која може победити смрт и дати живот вечни? Нема је, нема, нема, нити је може бити у ма ком човеку ма ког времена. А кад је то очигледна истина, како се онда уздати у човека, у његову моћ и силу и мудрост, и веровати у њега? Такво човекопоклонство је лудило; вера у човека је лудило, јер одводи у сваку смрт, у сваку немоћ, у сваки грех, у сваки пакао. Ниједно божанство није тако лажно као човек, и тако немоћно као човек, и тако беспомоћно као човек. И како онда човеком заменити Богочовека, тог јединог истинитог Бога и Господа? Очигледна је стварност данашњице, јучерашњице, а и сутрашњице: чим људи човеком замене Богочовека, човекопоклонством богопоклонство, њихове се све творевине на крају свих крајева завршавају сломом, тону и пропадају у амбисе безбројних смрти, ужаса и очајања.
 
1,13
 
Ако је ико био против Христа и Његовог Еванђеља, био сам ја; ако је ико желео да уништи Христа и Његово Еванђеље, желео сам ја; ако је ико гонио Цркву Христову и раскопавао је, гонио сам је и раскопавао ја. И то не из пакости, не из злобе, не из лакомислености, не из зависти, не из човекоугодништва, не из сујете, не из славољубља, већ из ревности за предање отаца својих:
 
1,14
 
за истине Богом откривене преко Мојсија и осталих светих предака мојих. Ревновао сам не из плиткоумља, већ што сам свестрано био изучио предање отаца наших, и осећао их као истиниту реч Божију. Неуморан у томе, ја сам напредовао у јеврејству већма од многих вршњака својих у народу своме. У пламеној ревности за јеврејство своје ја сам све жеље своје стопио у једну жељу, у једну свежељу: да из љубави према својој вери уништим Христа и Његово Еванђеље. И ја сам не само живео, него дисао претњом и смрћу на све што је Христово. И почео сам смишљено, плански и немилосрдно да гоним Христове следбенике и њихово Еванђеље.
 
1,15-16
 
Али, све је то пало, и бесповратно пропало, када угледах васкрслог Господа Исуса у неисказаној светлости који ми се изненада јави на путу за Дамаск. Тада? Тада сам свим бићем осетио: да је сва истина у васкрслом Господу Исусу, сва правда, сва бесмртност, сва сила, сва моћ, сав Бог, сва вечност, све вредности, све оно ради чега стоји и постоји и човек, и земаљски свет, и сви светови. Тим јављањем, и многим другим јављањима својим мени недостојном, Господ Христос ме је освојио заувек, за све животе и за све вечности. Он ме је не само научио Своме Еванђељу и улио га у мене, већ је са свима Својим божанским силама, божанским свесилама, ушао у мене, уселио се у мене вером мојом у Њега (ср. Еф. 3,17), љубављу мојом за Њега, и ја више не живим, него у мени живи Христос (Гал. 2,20). О! та шта ћу ја себи, када је ту чудесни Господ Христос? Тек са Њиме и кроз Њега ја сам осетио свеслатку радост живота и постојања, радост што сам човек. А дотле? Не, нећу ништа своје! ни себе нећу без Њега! нећу живот без Њега, нећу истину без Њега, нећу љубав без Њега, нећу правду без Њега, нећу бесмртност без Њега, нећу вечност без Њега, нећу свет без Њега, нећу човека без Њега, нећу небо без Њега, нећу рај без Њега, нећу Бога без Њега! О, и истина, и љубав, и правда, и бесмртност, и вечност, и небо, и рај, и свет, и човек, и Бог – све су то тамнице, тамнице, тамнице, ако у њима нема сладчајшег Господа Исуса да вечном сладошћу заслади њихово биће, њихово срце: срце истине, срце љубави, срце вечности … И да божанским смислом осмисли њихово биће и постојање. Без чудесног Господа Христа: и истина је мука и проклетство, и правда је мука и проклетство, и вечност је мука и проклетство, и сав живот је мука и проклетство, сав живот на земљи, сав живот на небу, сви животи колико их има у видљивим и невидљивим световима. А то, све то ја сам занавек осетио „откривењем Исуса Христа“: Он ми је открио и вечну природу истине, и вечну природу правде, и вечну природу вечности, и вечну природу човека и свих светова видљивих и невидљивих. А у свему томе и кроза све то – оно најважније и најглавније: вечну природу Јединог истинитог Бога и Господа. И у мене слабог и бедног човека Он је свемилостиво уселио сву Своју божанску љубав, и истину, и правду, и вечност. И ја сам прогледао свим очима душе и ума и срца и савести и тела, и угледао, занавек угледао и увидео: да је Христова истина – Једина Истина, једина Свеистина; Христова правда – Једина Правда, једина Свеправда; Христова љубав – једина Љубав, једина Свељубав; Христова вечност – једина Вечност, једина Свевечност; Христово Еванђеље – једино Еванђеље, једино Свееванђеље. И у њима – једини прави живот и људи и анђела, и Бога. Да, и Бога. Јер њиме живи и сам Бог = Господ Исус Христос. Све је то искључиво Његово, а постало је и наше, откако је Он, наднебесни Бог, постао човек, и живео међу нама на земљи као Богочовек, и остао такав у Цркви као Богочовечанском телу Свом. Очовечивиш се, Он је природи људској дао све Своје божанске силе и савршенства. И једино Њиме и у Њему природа људска је нашла свој вечни божански смисао, и циљ, и живот, и бесмртност, и вечност.
Све сам то доживео кроз откривење Господа Исуса Христа: и ево, све је то у мени живо и делатно. Бог ме призива благодаћу Својом, да јави Сина Свога у мени – Господа нашег Исуса Христа, Бога: да јави у мени Њега, вечнога Бога, не само Његову Истину, јер Он као Богочовек – и јесте сва Истина, јер Он – и јесте сва Правда, јер Он – и јесте сва Љубав, јер Он – и јесте сва Вечност. Васцело чудо Његовог јединственог човекољубља и састоји се у томе што је Он, бескрајни Бог и Господ, постао човек, и што се по смерности Својој, а ради вере наше, благодаћу усељује сав у нас људе. Па и у мене недостојног. А кад је Он у човеку, је ли онда ишта друго потребно човеку? Са Њиме, ја имам све и сва што ми као људском бићу треба за живот у овоме свету, и за вечни живот у свима световима кроз које Он води. За вечни живот имам сву вечну истину = Њега Богочовека; за вечни живот имам сву вечну правду = Њега, сву вечну љубав = Њега, све вечне божанске силе = Њега. Нашта ми онда људи? Зашто бих ја питао људе, питао тело и крв о истини, о правди, о животу, када је са мном и у мени једини истинити Бог и Господ = Он: Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6). Као Бог истинити и живи, Господ Христос ми је при првом јављању дао све то, и ја сам одмах свим бићем својим осетио да ми ништа више не треба сем Њега и Његовог Еванђеља. Зато ни тада не питах тела и крви, не питах људе,
 
1,17
 
не изиђох ни у Јерусалгш да питам апостоле који пре мене постадоше апостоли, него отидох у Арабију, да у посту и молитви усамљеничкој васцелог Христа пронесем кроз сво биће своје: кроз сву душу, и сво срце, и сву савест, и сво тело. Ништа ми није било потребно сем Њега: свесавршеног, свеблагог, свемилог, свеслатког, свеистинитог, свеправедног, свебесмртног, свевечног, сведовољног, свебожанственог. И још: да тамо у Арабиској пустињи и даље примам откривења од Господа Христа. Зато ми нису били потребни људи, нити икоји човек, да ме уче Евађељу Христовом, или нечему што ја нисам могао добити путем непосредног откривења од јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. Насамо са Богом мојим: у коме је све што треба људском бићу у свима световима.
 
1,18
 
Дотле нисам познавао апостола Петра; тада изиђох у Јерусалим да се упознам са њим. Иако сам Еванђеље примио непосредно с неба од самог Господа Христа, ја сам знао по откривењу да се моје Еванђеље ни по чему не разликује од оног које су на земљи пре мене примили његови старији апостоли који су Га као ученици пратили још за Његова живота на земљи. Ја остадох петнаест дана у Петра, као брат у брата, као апостол у апостола, и ми свестрано расмотрисмо и видесмо да је у нас једно и исто Еванђеље, иста вера, иста истина, исте свете тајне, исте свете врлине, исти живот, све исто: јер и он и ја добили смо све то од једног и истог Бога и Господа – Исуса Христа. И не само он и ја, него
 
1,19
 
и сви остали апостоли, од којих тада видех само Јакова, брата Господњег. У том заједничком светом Еванђељу ништа није „по човеку“, ништа од људи, од нас апостола, или других, који би измислили Еванђеље или што у њему, него је све и сва у нас од Господа Христа.
 
1,20
 
Да је тако, сведок је сам свеистинити Бог у Светој Тројици. У Јерусалиму ја ништа не добих од Петра и Јакова што нисам већ био добио од васкрслог Господа Исуса; нити они ишта рекоше против Еванђеља које ја проповедам, нити што супротставише. Да се тако нешто догодило, они би имали начина да то доставе свима хришћанима, па и вама Галатима.
 
1,21
 
После боравка у Јерусалиму ја одох у Сирију и Киликију (ср. Д. А. 9,30), да тамо благовестим истину и радост о Христу. Јер Господ Христос није Спаситељ само за мене, него и за свако друго људско биће, и за све људе уопште. Радост спасења – то ме је носило на својим крилима из места у место, из града у град, из земље у земљу. Нема граница спасењу Христовом, јер нема граница злу које Сатана кроз грехе и страсти сеје по људским душама широм целе земље.
 
1,22
 
У то време ја не бејах лично познат црквама Христовим у Јудеји, које су биле организоване од Јевреја који се из јеврејства обратише Христу. Али оно што је било главно о мени и у мени они су знали:
 
1,23-24
 
да сам ја онај који је некад лично гонио следбенике Христове, а сада проповедам веру коју сам некад раскопавао и хтео да уништим. И слављаху Бога због мене: што ја, некадањи гонитељ Цркве Христове, постадох апостол њен; што ја који некад гоњах оне који исповедаху васкрслог Исуса, постадох и сам исповедник те најрадосније истине за све људе свих времена. И заиста, нико као ја не слави Бога због тога што ме Он исцели од духовног слепила, те прогледах, и угледах једину истину земље и неба: чудесног Господа Исуса, у коме је сва истина свих небеса и свих светова, сва правда, сва доброта, сва љубав, сва милина, сва лепота, сав живот вечни, сва блаженства вечна, све вредности вечне, све радости вечне. И све то даровано нама, људима, од Јединог Човекољупца – Спаса Христа, тог јединог бића под небом и на небу, и на земљи, ради којега човеку и вреди живети не само један живот на земљи него и безброј хиљада живота у свима Божјим световима и Божјим вечностима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *