НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
3,1-29
 
Гал. 3,1-29: 1 О неразуни Галати! ко вас је опчинио да се не покоравате истини, вас којима је Исус Христос пред очима насликан, разапет међу вама? 2 Ово једно хоћу од вас да знам: да ли примисте Духа кроз дела закона или кроз чујење вере? 3 Тако ли сте неразумни? Почевши Духом, сад телом завршујете? 4 Зар узалуд толико пострадасте – ἐπάθετε? И кад би било само узалуд! 5 Онај дакле који вам даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то делима закона или чујењем вере? 6 Као што Авраам верова Богу, и прими му се у праведност (ἐλογίσθη αὐτῷ εἰς δικαιοσύνην = и урачуна му се у праведност), познајте тако и ви да су синови Авраамови они који су од вере. 8 А Писмо, предвиђајући да ће Бог вером оправдати незнабошце, унапред објави Аврааму: „У теби ће се благословити сви народи“. 9 Тако се они који су од вере благосиљају с верним Авраамом. 10 Јер који су год од дела закона, под клетвом су, јер је писано: „Проклет сваки који не остане у свему што је написано у књизи закона да то чини“. 11 А да се законом нико не оправдава пред Богом, јасно је, јер „праведник ће од вере живети“. 12 А закон није од вере, него „човек који то твори живеће у томе“. 13 Христос нас искупи од клетве законске, поставши за нас клетва, (јер је писано: „Проклет сваки који виси на дрвету“), 14 да на незнабошце дође благослов Авраамов кроз Исуса, да обећање Духа примимо кроз веру.
15 Браћо, по човеку говорим: ни човечјега потврђена завета нико не одбацује нити му што домеће. 16 А Аврааму и семену његову речена бише обећања. Не вели: „и семенима“, као за многа, него као за једно: „и семену твоме“, које је Христос. 17 Ово пак велим: завета, који је од Бога раније потврђен за Христа, не уништава закон који је постао после четири стотине и тридесет година, да укине обећање. 18 Јер ако је наследство од закона, онда већ није од обећања; а Бог обећањем дарова то Аврааму. 19 Шта ће онда закон? Ради преступа додаде се, док не дође семе коме је обећање дато, и поставили су га анђели руком посредника. 20 Но посредник није једнога, а Бог је један.
21 Је ли онда закон противан обећањима Божјим? Боже сачувај! Јер да је дат закон који може живот дати (ζῳοποιῆσαι = животворити), заиста би од закона била праведност. 22 Али Писмо затвори све под грех, да би се обећање дало кроз веру Исуса Христа онима који верују. 23 А пре доласка вере ми бесмо чувани под законом, затворени за веру која се имала показати . 24 Тако нам закон би вас питач ка Христу (παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν = водитељ, руководитељ ка Христу), да се вером оправдамо. 25 А пошто дође вера, нисмо више под васпитачем. 26 Јер сте ви сви синови Божји вером у Христа Исуса: 27 јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28 Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу. 29 А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.
 
3,1
 
Шта је истина у нашем земаљском свету? Исус Христос распети. Да, распети: јер је крст – врхунац Божјег промишљања о земаљском свету. Крстом је Богочовек Христос сишао кроз смрт у пакао, разорио државу смрти, разоружао ђаволе; крстом је кроз васкрсење отворио небеса роду људском, вазнео се на небо савасрксао са Собом и савазнео природу људску, и тако извршио спасење света. Зато је сва истина Христова у Његовом свеживотворном крсту. Не покоравати се тој истини, тој јединој свеистини у свима световима људскога духа, мисли, осећања, живота, није друго до осудити себе, човека, на вечити бесмисао, на вечито робовање безумљу, неразумљу, ђавоумљу. Јер шта је Разум света, Логос света, Логика света? Једино оваплоћени Бог Логос, Богочовек Исус Христос: зато што је крстом и васкрсењем, погребењем и вазнесењем, животом и учењем, уопште Својим Богочовечанским домостројем спасења, спасао род људски од греха, тог стварно јединог безумља у роду људском и у природи људској, тог јединог лудила и бесмисла и неразума. Јер шта је грех? Грех је мрачна, разорна и страшна демонска сила, којом ђаво сеје смрт по животу људском, и тако га обесмишљује, обезумљује, обезлогосује, одузима му божански, логосни и логични смисао и разумност и логачност и циљност. Што је Божје, грех претвара у бесмислено, у безумно, у глупо, и тако лишава и свет и човека у свету оног божанског смисла, ради кога они једино и постоје, и у коме једино и имају свога смисла и свога оправдања. Греху је једина радост – заводити људе да се не покоравају истини: Христу распетом. Успе ли у томе, грех је успео у свему, и његовој радости нема краја у мрачној бесмртности његова бића. А безбројна су маскирана лукавства, којима грех, а преко њега ђаво, покушава да људе одврати од Христа распета. Кроз сва своја христоборна лукавства грех само једно ради: стрмоглављује људе у понор лажи, у понор смрти, у понор сатанизма, ђаволизма, мефистофелизма. И тако их одваја од једине Истине, од једине Свеистине – Христа Господа распета. О неразумни Галати! ко вас је опчинио да се не покоравате Истини – Господу Исусу распетоме? Та опомените се: проповеђу Његовог Еванђеља међу вама, чудесима именом Његовим пред вама, ми Га насликасмо пред вашим очима, и то распета, насликасмо и у вашим душама; и ви осетисте и увидесте, да је Он заиста Божанска Истина и Смисао и Логос и Логика света – Божанска Свеистина, Божански Свесмисао, Божански Свелогос, Божанска Свелогика. А сада, ко вас то опчини и заведе да се не покоравате Њему? Сигурно, сигурно, сигурно – грех! а преко њега онај свелукови обесмислитељ света, и светова: врховни дух зла и уништења – Сатана. Не варајте се, Сатана грехом мисли, грехом осећа, грехом дела, грехом живи, грехом умује, грехом расуђује, грехом бесмртује, грехом вечнује. Грех је и његова истина, и његова правда, и његова логика, и његова радост, и његова бесмртност, и његов живот, и његово добро, и његово срце, и његова љубав, и његова вечност. А суштина греха, у чему је? У непријатељству према Богу и свему Божјем, у ратовању са Богом и свим Божјим. О неразумни Галати, знајте и срцем и умом, и савешћу и разумом: грех је све оно што одводи од Христа распета. А одводећи од Њега, неминовно уводи у смрт, у пакао, у вечно царство Сатанина зла и његових црних анђела. Спасавајте се од греха хитно, самопрегорно, као од пожара! Чиме? Вером у распетог и васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља греха, а преко греха – смрти, и преко смрти – Сатане и свих ђавола његових.
 
3,2
 
Откако је Господ Христос извршио Свој богочовечански домострој спасења, знате ли, о неразумни Галати, шта је главни посао Сатане и анђела његових? – Одвраћати људе од вере у Христа распета. Зашто? Зато што распети Господ вером дарује човеку, сваком човеку, све Своје божанске силе, помоћу којих човек побеђује сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Имаш ли веру у распетог Господа, ти све имаш, све што је потребно људском бићу за свети, божански живот у свима световима и у свима вечностима, почевши од нашег земаљског света и од наше земаљске вечности. Да, од наше земаљске вечности, јер време нам је дато на земљи да њиме стекнемо живот вечни. И од нашег живота у времену и простору на земљи, зависи сва наша вечност на небу. Реците, зар време није важно као и вечност, пошто је оно увод у вечност? Наш је позив: да време живота свога на земљи претворимо у вечност кроз – богочовечност. А то можемо учинити само вером у Богочовека Христа, јединог истинитог Бога и Господа. Та богочовечанска вера, шта нам даје? Сва богатства неба и све божанске дарове и силе. И то даје? Духом Светим, који ради човекољубивог крсног подвига Христовог сиђе у свет, и занавек остаде на земљи као душа у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. И ви познасте Духа Светога, и примисте Га кроз веру у Господа Исуса. А вери се научисте чувши је од нас, од наше проповеди Еванђеља. Примисте Духом Светим који је „Дух истине“ (Јн. 15,26; 16,13), Дух вечне Истине – Христа Господа, да вас Он утврди у тој вечној Истини, у тој Свеистини, да Њиме живите, и тако спасавате себе од сваке лажи, од сваке духовне смрти, од сваког греха.
Ово једно хоћу од вас да знам: да ли примисте Господа Христа и Светог Духа Његовог са свима божанским даровима, кроз дела старозаветног Закона или кроз веру коју усвојисте чувши је од мене, апостола Христова? Несумњиво кроз веру. И та ввра постаде слух душе ваше, савести ваше, којим чујете заповести Христове, и стално слушате Његову вечну истину и вечне дарове, и примате их у срце, у савест, и живите по њима и од њих. Упоредите оно што људима даје старозаветни Закон са оним што даје вера Христова, па ћете одмах осетити сву судбоносну разлику између њих, и увидети да вам једино вера Христова Духом Светим дарује све божанске силе и небеске дарове. Но да ли сте то осетили, то увидели? Ако нисте, постарајте се хитно да вера Христова постане вид и слух ваше душе, вашег срца, ваше савести, вашег разума, па ћете сагледати сву ову спасоносну истину. Неко опасно искушење проходи ваше душе, нека страшна саблазан и сеје по вама потајно семе безумља, неразумља. Сагледајте себе са свих страна и по свима безданима вашег бића, шта је у вама, шта је са вама, где сте?
 
3,3
 
Тако ли сте неразумни? Почевши Духом Светим кога од Христа примисте крштењем и осталим светим тајнама и светим врлинама, ви сад прелазите на телесне ствари и хоћете да телом завршите! Тело? – Та тело не помаже ништа (Јн. 6,63), а ни дух људски не помаже ништа, без Духа Светога, без Духа Христовога. Сваки дух људски, и анђелски, свака душа људска Свјатим Духом живитсја, оживотворава се, оживљује, и живи, а камоли тело! Духом Светим точе се благодатне струје које напајају сваку твар ка оживљењу. Духом Светим се добија све што је Христово: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и Вечно Царство Пресвете Тројице. Све се од Христа Њиме и кроз Њега даје хришћанима. Све божанске силе, сви божански дарови дају се једино Духом Светим (ср. 1. Кор. 12,3.4). У Цркви „све чини“ – πάντα ἐνεργεἰ Дух Свети, кроз све свете тајне, кроз све свете врлине, кроз сва света чудеса (ср. 1. Кор. 12,11). Он благодаћу Својом извршује спасење у нашим душама, испуњујући наше васцело биће Спаситељем; и Спаситељ, који је Духом Светим у нама, спасава нас од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Духом Светим бива и наше очишћење, и наше освећење, и наше охристовљење, и наше обожење, и наше отројичење: све и сва што нас приводи Христу, што нам даје Христа, што држи у нама Христа, што нас чини Христовима и у овом свету и на сву вечност. Зато је за нас хришћане најважније: Духом Светим се непрекидно испуњавати помоћу светих тајни и светих врлина, јер се само тако може бити Христов и у овом и у оном животу. А ви, почевши Духом, сад телом завршујете.
 
3,4
 
За веру у Христа ви примисте Духа Светога, да бисте Њиме из духа свог, из душе своје, из срца свог, потиснули све старе мисли, сва стара схватања, све старе навике, све старе обичаје, све старе богове. И ви сте то постигли силном борбом и великим страдањем, јер вас је морало веома болети – одвајати се од старих светова својих, рушити их, спаљивати их, у гробље их претварати, и посахрањивати све своје некада миле богове, сласти и страсти. Борба са сваким грехом је мука и страдање, са сваком страшћу, а камоли са сваком духовном смрћу, и са сваким духом зла у сваком идолу. Много је тешких борби у људском животу на земљи, али је најтежа и најкрвавија и најсудбоноснија борба човека са самим собом при мењању богова. У свакој од тих борби ви силно пострадасте. Зар узалуд толико пострадасте? А биће узалуд, ако се сада вратите на старе богове, на старе грехе, на старе смрти, и поново себе сахраните у гробове, из којих вам више неће бити васкрсења.
Вера у Христа, ви сте увидели, то је непрекидно страдање за Христа, јер је то непрекидна борба за живот вечни, борба до смрти, до крвавог зноја са сваким грехом, са сваком страшћу, са сваким духом зла испод неба који хоће да вам украде живот вечни, дарован ван Христом и Духом Светим. Да бисте се могли одржати у тој борби, и однети победу, ви сте наоружани свеоружјем Божјим: светим тајнама и светим врлинама. Али у свима тим окршајима, хрвањима, гушањима са гресима, са страстима, са сластима, са демонима, са смртима, мора се много страдати, много удараца задобијати, много рана и модрица. И у тим борбама ви много страдасте. Зар узалуд толико пострадасте? А биће узалуд, ако сада одбаците свепобедно оружје Божје, а латите се старозаветних жбанова и обрезања. О, онда сте битку за живот вечни изгубили! онда сте се безумно предали у ропство, коме? Смрти, духовној смрти, и то не једној, већ хиљадама смрти, свих врста смрти. А преко њих, предали сте се лудо у ропство – Сатани и мраконосних анђела његових. Прените се! у шта падате? у какве поноре? Живот вечни ћете изгубити, Христа Исуса, јединог истинитог Бога и Господа ћете изгубити, а са њим – Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство. И онда ваша страдања не само да су била узалуд, него су вам на страшан пораз ваш, на духовну осуду вашу, на погибију душе ваше, на вечну смрт вашу и на вечни пакао ваш.
 
3,5
 
Станите! отворите све очи душе своје и погледајте себе од врха до дна, и око себе десно и лево; међу вама чудесни Господ Христос непрекидно и сада чини чудеса Духом Светим. Колико се њих чудесно исцељују молитвама! колико њих верни васкрсавају из многих духовних гробова, из безбројних смрти! колико је међу вама душа васкрслих из мртвих! колико и дандањи савести васкрсава из мртвих међу вама! А сетите се шта бејасте, и какви бејасте, пре но што веру Христову примисте и Духа Светога добисте! Мртвац до мртваца, леш до леша, гроб до гроба. А Дух Свети отвори наше гробове, васкрсну ваше мртваце, оживе ваше лешеве, и непрестано чудодејствује међу вама и у вама, водећи вас из врлине у врлину, и проводећи душе ваше из радости у радост ка Царству Небеском. Но ко вам даде Духа Светога? Господ Христос. Зашто? За веру у Њега, у Његово Еванђеље, које чусте од мене. Не добисте ви Духа Светога за дела јеврејског обредног закона, већ једино и само за веру у Христа. Загледајте добро у природу и силу те вере. Шта она чини у вама? Непрекидно чудо, непрекидно чудотвори: јер вам непрекидно и душу и савест и срце и вољу и разум испуњује оним што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно, преображавајући вас и прерађујући вас у бића вечна, у бића богочовечна, у бића праведна.
 
3,6
 
Вера у Христа увек чини чудо са човеком, и побуђује човека да и сам радосно учествује у том чуду над собом, учествује свом душом и свим срцем. Духовно сједињујући човека са Христом, вера разлива по бићу његовом све божанствене силе Христове, и Његову Правду и Љубав и Истину, и човек постепено преображава себе у биће праведно, и тиме оправдано пред Богом: јер једино као праведно биће, које је победило грех и смрт и лаж и ђавола, и спасло се њих, човек постаје оправдан пред Богом, и његов живот добија беспрекорно оправдање пред Богом. Спасење, праведност, оправдање постиже се само Христом, само вером у Христа који је имао доћи, као што ви и ми постижемо то исто вером у Христа који је већ дошао. „Верова Авраам Богу, и прими му се у правду“ (1. Мојс. 15,6; Рим. 4,3). Верова Авраам у спасење оваплоћеним Богом Христом, верова тако силно и јако, да је том вером и сагледао дане богочовечанског подвига Христовог на земљи, због чега и сам Господ Христос вели за њега: Авраам је био рад да види дан мој, и виде, и обрадова се (Јн. 8,56).
 
3,7
 
Та вера је оно што Авраама чини великим пред Богом; суштина његове вере је иста са нашом; та вера усињује Богу; она је усинила Авраама; и они који су од те вере синови су Авраамови, духовни синови Авраамови. И то су прави синови Авраамови, а не они што су по телу деца Авраамова. Тако познајте и ви да су синови Авраамови они који су од вере, а не од закона старозаветног.
 
3,8
 
Да је тако, потврђује и сам Мојсије, и сам Закон: јер је Бог још онда објавио Аврааму да ће се у тој и таквој вери његовој у Месију – Христа, благословити сви народи (= τὰ ἔθνη) на земљи, а не само изабрани народ, Јевреји. А ту ееру Авраам је показао пре него што је Закон био дат Богом преко Мојсија. Та вера је обавезна за спасење сваког људског бића уопште. И као што је она била обавезна за спасење Аврааму, тако је обавезна и за вас, хришћане из незнабожаца, а не закон о обрезању, и остало што улази у тај закон. Том вером Авраам постаде благослов за све народе; ради те вере његове Бог га и благослови тим свеобухватним благословом спасења. И Бог, који је у свом премудром божанском плану спасења рода људског унапред био одредио да ће се и Јевреји и незнабошци спасти вером у оваплоћеног Месију, објави Аврааму: „У теби ће се благословити сви народи“ (ср. 1. Мојс. 12,3; 18,18; 22,18; 26,4). А благослов, у чему је? У спасењу од греха, смрти и ђавола. А то спасење је једино у Спаситељу Христу. Јер је грех – проклетство рода људског, а преко њега смрт и ђаво. Вера у Спаситеља Христа даје спасење, и кроза њ благослов. Она га је дала Аврааму, она га даје свима који је имају.
 
3,9
 
Тако се они, из свих народа, који су од те вере, рођени духовно од ње, благосиљају са верним Авраамом, са Авраамом, родитељем те вере у Месију – Христа, а не са њим као са телесним праоцем. Из сваког народа спасавају се они који верују у Христа као што је Авраам веровао: заједничари исте вере – заједничари су истог спасења, истог оправдања, истог благослова.
 
3,10
 
Који се год уздају у дела Закона Мојсијева, под клетвом су. Зашто? Зар је Закон рђав? зар је он проклетство? Не, Закон је од Бога: „закон је свет и заповест света и праведна и добра“ (Рим. 7,12); и такав Закон не чини човека проклетим, него показује човеку да није у стању испунити све његове прописе зато што је грешник, показује да су сви људи под грехом, а на греху је проклетство Божје (ср. Рим. 3,10-19; 5,20). Светлошћу својом Закон осветљује људе и обелодањује им њихову грешност, и показује им да су неспособни да се сами ослободе од греха (ср. Рим. 7,7-13). Зато што је свет, Закон том светошћу својом баца светлост на грех, раскрива природу греха и показује како је грех страховит и ужасан и проклет, како је грех „одвише грешан“ – καθ’ ὑπερβολὴν ἁμαρτωλὸς (Рим. 7,13-14). Пошто су сви људи грешници, пошто су „сви под грехом“ (Рим. 3,9), и нема ни једнога који би испунио све што је написано у Закону, зато је на свима проклетство. Тога ради је и речено у Закону: „проклет сваки који не остане у свему што је написано у књизи Закона да то чини“ (5. Мојс. 27,26; ср. Јерем. 11,3). И хришћани који желе повратак на Закон Мојсијев, самим тим желе да се врате под проклетство, које тај Закон изриче на свакога који није у стању да испуни све прописе његове. А живот и искуство показују да то нико није у стању да испуни.
 
3,11-12
 
Зар ни старозаветни праведници? Ни они. Јер они су постали праведни не испуњењем Закона већ вером, и то вером у будућег Месију, који је имао доћи. Таквом је вером Авраам постао праведан и отац свима народима који се имају спасти Месијом; и кроз ту веру, и ради те вере изливен је благослов на њега и на сво његово потомство: на све народе. И Давид, и пророци, и сви старозаветни праведници постали су праведници том вером у Искупитеља, и силом те вере којом су живели свето и праведно. Та вера им је дала праведност, и та праведност их је оправдала пред Богом. А да се Законом нико не оправдава пред Богом, јасно је, јер је свети пророк Божји Духом Светим изрекао и написао: „Праведник ће од вере живети“ (Авак. 2,4; ср. Рим. 1,17; Јевр. 10,38). Од какве вере? Од вере у будућег Месију. Од вере, не од Закона. Зашто? Зато што Закон заснива и тражи спасење, оправдање – на извршењу свих прописа Закона. А пошто нико од људи није у стању да изврши све прописе Закона, то су сви људи под клетвом. Да би човек живео, треба да их врши, и све изврши. Јер је Богом речено у Закону преко Мојсија: „Држите уредбе моје и законе моје; ко их врши, живеће кроз њих“ (3. Мојс. 18,5; ср. Језек. 20,11-13.21; Рим. 10,5). Грешност природе људске је огромна и страховита, те су људи немоћни да испуне Закон Божји; отуда су сви под клетвом, јер је на греху проклетство Божје.
 
3,13-14
 
Узевши на Себе грех света, Господ Христос је у исто време узео на Себе и проклетство греха, да би Собом спасао свет и од једног и од другог. Шта је главно у проклетсрву греха? Смрт. Добровољно умревши за род људски, безгрешни Господ – Богочовек Христос Својом крсном смрћу спасао нас је смрти као проклетства: искупио нас је, дао је себе Безгрешна за нас грешне. Као човек умро, као Бог спасао нас и искупио: јер је сва тајна Господа Исуса у томе што је Он Богочовек, што је Он Бог – постао човек, и као Богочовек извршио спасење природе људске, и кроз спасење дао јој сва божанска блага. Све што је човеково, има своју вечну вредност и вечни смисао само у Богочовеку. Само и једино у Богочовеку дат је прави, истински човек, човек савршен и довршен: јер је човек само Богом човек, или тачније: само Богочовеком човек, само у Богочовеку човек. Ко је прави, вечни човек? Само Богочовек. Јер једино у Богочовеку човек је сав од вечне истине, од вечне правде, од вечне љубави, од вечног живота. Без Богочовека, човек је, на крају свих крајева, проклетство, и збир свих проклетстава; са Богочовеком, човек је благослов, и збир свих благослова Божјих. У чудесном Господу Исусу, нарочито у Његовој многозначајној смрти за род људски, Бог нас је благословио сваким благословом (Еф. 1,3), и ослободио људе проклетства које је било на њима.
Какво је све проклетство било на роду људском до овлаплоћења Господа Христа који га је изобиљем благослова свога богочовечанског подвига скинуо, објашњава свети Златоуст: Адам је био подвргнут великом проклетству, а Господ Христос великом благослову. Адаму би речено: да си проклет у делима својим (1. Мојс. 3,17; 4,11); тако и онима што су живели после њега: проклет ко немарно ради дело Господње (Јерем. 48,10), и још: проклет сваки који не остане на свима речима овога закона (5. Мојс. 27,26), и још: проклет сваки онај који виси на дрвету (5. Мојс. 21,33). – Ето колико је проклетстава. Од њих нас је ослободио Христос, поставши за нас клетва (Гал. 3,13). Као што је Он и понизио себе да би нас узвисио, и умро да би нас учинио бесмртнима, тако је и постао клетва да би нас испунио благословом. Шта се може сравнити са овим благословом, када се преко клетве даје благослов? Није Он сам имао потребу за благословом, него га даје човеку. Као што ја, говорећи да је Он понизио себе, не разумем неку промену у Њему него Његово снисхођење из разлога домостроја спасења, тако и говорећи да је Он добио благослов, ја разумем не то као да је Он имао потребу за благословом, него опет показујем Његово снисхођење из разлога домостроја спасења. Тако дакле, благослов се односи на Његову човечанску природу. Васкрснувши из мртвих, Христос већ више не умире (Рим. 6,9) и не подлежи клетви; или, боље рећи, Он и пре тога није подлежао клетви, али ју је примио на себе, да би избавио од ње човекa.[1]
Зашто је, по Мојсијевом закону, проклет пред Богом сваки који виси на дрвету? То објашњава Мојсије у закону: Ко згреши тако да заслужи смрт, те буде осуђен на смрт и обесиш га на дрво, нека не преноћи тело његово на дрвету, него га исти дан погреби, јер је проклет пред Богом ко је обешен (5. Мојс. 21,23). То значи, оваква смрт била је знак крајње порочности, због чега је осуђен на такву смрт био проклет пред Богом. Није сваки који виси на дрвету, вели блажени Јероним, проклет пред Богом, него онај који је учинио грех достојан смрти, те убијен зато и обешен на дрвету. Није он проклет стога што виси на дрвету, него стога што је пао у такав грех, да је заслужио да буде распет.[2]
Господ Христос, примивши крсну смрт, иако безгрешан, примио је на себе проклетство те смрти, и Својом незаслуженом смрћу уништио проклетство које је било на роду људском. Пошто је онај који виси на дрвету проклет, вели свети Златоуст, то је онај који је имао да разреши ту клетву требао бити слободан од ње, и примити на себе ту клетву незаслужену место оне заслужене, стога је Христос и примио на себе такву клетву и њоме уништио ону заслужену. И као што невин човек, који се реши да умре место осуђенога на смрт, избавља овога од казне, тако и Христос учини. Пошто Христос није подлежао проклетству за преступање Закона, то је Он и примио на себе проклетство које смо ми заслужили а не Он, да би све ослободио од заслуженога, јер Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 5,39). Као што, дакле, онај који је умро место оних који су имали умрети, ослобођава ове од смрти, тако и Онај који је примио на себе проклетство – ослободио је од проклетства.[3]
Невини Господ Христос постао је за нас клетва на тај начин, што је примио на себе проклетство првороднога греха и свих грехова свега света (Јн. 1,29), са свима страшним последицама греха: немоћима, мукама, страдањима, смрћу, које и сачињавају тужну и неминовну казну за грех. Спаситељ је, иако безгрешан, те као такав слободан од проклетства за неиспуњење Закона, поднео све муке и казне које због греха леже на роду људском, и тиме нас искупио од проклетства греха. Сви су народи били под проклетством, вели свети Јустин Философ, јер су сви били подложни гресима и пороцима. Господ Христос је примио на себе проклетство свију, за сав род људски поднео понижење и смрт, да би Својом смрћу и васкрсењем победио смрт.[4]
Нас је тајна научила и ми верујемо, изјављује свети Григорије Ниски, да је људска природа спасена кроз сједињење са Логосом. Јер Онај који ради нас постаде грех (2. Кор. 5, 21) и клетва (Гал. З,1З), како то вели апостол, и узе на себе немоћи наше, по речи пророка Исаије (Ис.53,4), не остави при себи неизлечене: грех, клетву и немоћ, него смртно би прогутано животом (2. Кор. 5,4); распет по немоћи, жив је по сили (2. Кор. 13,4); клетва би претворена у благослов.[5]
По светом Максиму Исповеднику, кроз Адамов преступ проклетство је легло на сву земљу и на сав људски род. Да би твар примила благослов Бога Оца, Син Божји постаје клетва и грех, уништавајући клетву и узимајући грех света на себе. Две су клетве биле на човеку: једна је плод људске слободне воље, тојест грех, а друга – смрт, која је с правом била додељена природи због добровољног греха. Бог, творац природе, у осуђеној природи добровољно узе на себе клетву, тојест смрт, и живећи у човеку по вољи греха клетву уби својом властитом смрћу – крстом.[6]
Грех се разгранао кроз сву природу људску, и у сваком човеку сазрео смрћу, зато су сви људи, сви народи били под грехом, и стога под проклетством греха – смрћу. Господ Христос, узевши на себе природу људску, и тиме јој давши све благослове божанске, Својом крсном смрћу излио је благослов Свој на сав род људски, на све људе, на све народе. И тај благослов доступан је свима људима кроз веру у Христа Спаситеља. Ту нема изузетка: и изабрани народ и незнабошци могу том вером у Богочовека примити све дарове Светога Духа, који у свакоме оплођују, израђују праведност, бесмртност и живот вечни. Тако и на незнабошце долази благослов Авраамов кроз Господа Исуса, јер је Господ Исус дошао на свет ради спасења свих људи, и умро за спасење свих. Објашњавајући ове апостолове речи из Посланице Галатима (3,13-14), свети Кирил Александриски вели: Смрт Христова постаде спасоносна за свет, јер Он постаде клетва подневши смрт и бивши обешен на дрвету, да би грех уништио, да би благослов Авраамов био на свима народима у Христу Исусу, тојест да би се оправдали народи вером, по обећању датом Аврааму, да обећање Духа примимо кроз веру. Када, дакле, смрт Христова уништи законску клетву и доносе благослов Авраамов народима, тојест благодат кроз веру, и учини нас заједничарима Светога Духа, онда значи да Христова смрт није била смрт обичног човека, него да Логос, поставши тело, пострада телом за свет, и Његово страдање би довољно за искупљење света.[7]
„Да на незнабошце дође благослов Авраамов“. На који начин? пита свети Златоуст. И одговара: У семену твоме, речено је, благословиће се сви народи (1. Мојс. 22,18), тојест у Христу. А ако би се говорило о Јеврејима, како би било у сагласности са здравим разумом, да они који подлеже проклетству због нарушења Закона постану виновници благослова за друге? Та нико од оних који су под проклетством не може дати другоме благослов којега је сам лишен. Отуда је јасно, да је све ово речено о Христу, пошто је Он био семе Авраамово, и кроз Њега се благосиљају народи, те се на тај начин јавља обећање Духа. Указујући управо на то, апостол и каже: да обећање Духа приме кроз веру. А пошто се благодат Духа не може излити на неблагодарног и оног који је у непријатељству, то се благосиљају прво кроз скидање проклетства; а потом, будући оправдани кроз веру, добијају благодат Духа. На тај начин крст је уништио клетву, а вера је увела оправдање, а оправдање је низвело благодат Духа.[8]
 
3,15
 
Домострој спасења рода људског сав је од Богочовека и по Богочовеку. Али да бисте боље разумели божанску тајну о спасењу незнабожаца, хоћу да вам говорим „по човеку“, узимајући пример из свакидашњег људског живота. Када човек напише и потврди свој тестамент, завет, завештање, нико не одбацује из њега што нити му домеће, иако је то људско писмо. Тако бива кад је реч о људском завету, утолико пре то важи за завет Божји: њему се још мање сме што дометнути или одузети.
 
3,16-17
 
Бог је начинио завет с Авраамом, давши обећање Аврааму и семену његовом, које је Христос. Христос је Авраамов потомак, у коме се испуњују сва обећања дата Аврааму. То је завет Божји Аврааму, непроменљив и неприкосновен. Све што је касније дошло од Бога, дошло је као објашњење и образложење тога, ни у ком случају као измена. И овај завет не може бити ни измењен, ни допуњен, ни обеснажен, ни укинут законом који је постао после четири стотине и тридесет година. Заветовање Божје Аврааму састоји се у обећању: да ће се у њему благословити, тојест спасти греха и смрти и ђавола сви народи на земљи. А то нити је учинио, нити чини Закон који је дошао касније јер нема силе. То је једини учинио и чини Господ Христос, као потомак Авраамов, и у Њему се, једино у Њему и испуњује обећање дато Аврааму завештањем о спасењу рода људског од греха, смрти и ђавола, тим јединим истинским благословом којим је Бог могао благословити род људски.
 
3,18-19
 
Јер само се тим благословом добија вечно наслеђе Божје: царство Божје. Авраам је добио то обећање као завештање, као неизменљив и свеважећи завет; и то добио као дар. А све остало што је дошло после тога, дошло је да води ка остварењу тога. И Закон? Да, и Закон. Он је дат, не да се испуњењем њега изврши спасење рода људског, јер он није имао те силе, него да живот старозаветних људи, обасјаван његовом светлошћу, укаже свакоме колико је грех грешан и ужасан, и колико је смрт моћна и бездушна, и колико је ђаво силан и страшан, и колико је сваки човек посебно немоћан, и сви људи скупа беспомоћни да се сами спасу тих страхота и ужаса, и да то може учинити само обећани Аврааму Месија. Закон је дат, да старозаветни човек у њему као у огледалу види своју грешност, своје грехе, своје преступе; и да осети сву своју немоћ да се сам спасе тога, те да због тога што јаче чезне и вапије за Спаситељем, за Христом = Месијом. Закон региструје грехе и преступе и кривице старозаветног света: „јер где нема закона нема ни преступа“ (Рим. 4,15). Закон казује и показује шта је грех, шта је преступање воље Божје, јер је „грех без закона мртав“ (Рим. 7,8). Залуђени грехом, његовом привидном сладошћу, људи не би могли без Закона бити свесни своје греховности и њене страхотне убитачности. Закон открива и разголићује грех, али га не уклања, јер нема те силе; открива и разголићује смрт, али је не уклања, јер нема те силе; открива и разголићује ђавола, али га не уклања, јер нема те силе. А дат је људима, да им отвори све очи душе на страхоту и ужасност и убитачност греха, смрти и ђавола, те да се људи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом пружају ка Месији кроз вапаје и молитве и јауке. Закон до пожара разбуктава муку од греха, од смрти, од ђавола, и човек сав гори за Месијом који га има спасти од тог троједног ужаса и пакла. Закон је будитељ који буди и указује на опасност од тог људождерског пожара; он је стражар који труби на узбуну пред опасностима које непрестано прете бићу људском од греха, смрти и ђавола.
Закон је дат, да Јевреји не би живели безбрижно грешећи, него да би их страх од греха, смрти и ђавола задржавао од нарушавања заповести Божјих. Тако дакле, вели свети Златоуст, није мала корист од Закона. Али докле? „Док не дође семе коме је обећање дато; а под семеном се разуме Христос. Стога, ако је Закон дат само до доласка Христова, ради чега га онда ти продужујеш даље и преко одређеног рока?“[9] Закон има привремену улогу и важност. Зато је он и дат преко анђела руком посредника Мојсија (ср. Јевр. 2,2; Д. А. 7,53; 2. Мојс. 20,19; 5. Мојс. 5,5; Д. А. 7,38).
 
3,20
 
„Но посредник није једнога, а Бог је један“. Закон је дат преко посредника, човека Мојсија, а обећање Аврааму дато је самим Богом непосредно. И једно и друго је од Бога, само је Закон мање важан. Као мање важан, Закон је дат преко човека, а обећање о благослову и спасењу помоћу Месије дато је самим Богом, зато што је неизмерно важније. Закон је подвременски, обећање има вечни значај и смисао. При давању Закона посредник човек посредовао је између Бога и људи; у обећању спасења рода људског дела сам Бог, који је један. Он један исти и даје обећање, Он један исти и спасава. Истина, спасење је извршено непосредно оваплоћеним Сином Божјим, Господом Исусом Христом, али је Он по бићу и Божанству једно са Богом Оцем и Духом Светим. Уствари, човек посредник према вечноме Богу и Господу тако је мали, до небића мали, да упоређен са Богом он као да не постоји: οὐκ ἔστιν; а Бог је, у самој ствари, једини који стварно постоји, јер непролазно постоји, који стварно јесте, јер је вечан и с обзиром на прошлост и с обзиром на будућност: „А Бог је један“. Према Богу, према Његовој реалности, све изгледа призрак, привид. Ниједна твар нема ни изблиза ону реалност коју има Он, Бог Творац. По своме бићу Бог је нешто толико изузетно и јединствено, да је Њему чак и име: ὁ ὦν = Онај који јесте, Постојећи, Сушчиј (2. Мојс. 3,14; 6,3). Према Њему, као Једино Свесавршено Постојећем, све остало постојеће је као сенка постојања, и то предалека сенка Једино Постојећег.
 
3,21
 
Је ли онда Закон противан обећањима Божјим? Боже сачувај! Напротив, обећања Божја потпунце испуњују оно што Закон тражи и хоће. Јер Закон тражи и хоће спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, а преко тога благослов вечни од Бога. Али Закон нема у себи силе да то изврши и оствари. Закон нема у себи силе вечнога живота, да би људима, који су робље смрти, могао дати живот вечни. Закон нема у себи свемоћне силе вечнога живота, да би људима, који су робље смрти, могао дати живот вечни. Закон нема у себи свемоћне силе, која може победити страшну силу зла и ђавола, и ослободити људе од њега. Закон нема у себи ону свеосвећујућу силу светости божанске, која може уништити сав грех у васцелој природи људској и дати праведност бићу људском, праведност коју би свеправедни Бог примио као оправдање људске природе због греха и зла. Закон нема у себи вечне божанске животворне силе, зато и не може дати људима вечну животворну праведност, која савлађује све смрти, све грехе, све ђаволе у свима световима.
 
3,22
 
Зато је и при Закону сав свет под грехом, и у греху, опкољен грехом са свих страна; зато писани закон Божји, Свето Писмо, и показује да је сав род људски под поклопцем греха, да су сви људи затворени под грех као беспомоћно робље смрти, која је главна сила ђавола и греха. Све – докле? До Господа Христа, оваплоћеног Бога, Богочовека. Он као вечити Бог, поставши човек, донео је васцелој природи људској, васцелом роду људском, све божанске силе, неопходне да људи могу победити грех, смрт и ђавола, и стећи Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Блаженство Вечно. И тако је Богочовек испунио обећање дато Богом Аврааму о благослову рода људског преко њега. И свих тих блага ми постајемо заједничари и поседници и наследници, како? Вером у Господа Христа, Богочовека и Спаситеља и Искупитеља. Вером у Христа сваки човек, био он незнабожац или Јеврејин, низводи на себе онај благослов који је Бог дао Аврааму кроз обећање да ће се у њему благословити сви народи на земљи, у њему, тојест у потомку његовом: Господу Христу, извршитељу спасења, и тиме раздаваоцу благослова.
 
3,23
 
До Христова доласка у наш земаљски свет, сви су људи били под грехом, и у греху као у некој тамници, у којој је Закон Божји светлошћу својом јасно осветљавао људима њихову грешност, те су они били свесни своје грешности и одговорности пред Богом, а и своје беспомоћности пред страхотном силом греха и зла. Но тиме им је било дато све, да би они ватрено желели долазак Безгрешног Месије, који ће их ослободити греха и извести их из њихове тамнице, која је уствари пакао и царство смрти, у коме је цар Сатана. Чувани под Законом, и у ланцима Закона, људи су кочени и задржавани да грех не узме маха још у већим размерама; и тако били чувани као затворени за веру која се имала дати Богочовеком Христом, Месијом.
Зашто се сав домострој спасења Христовог назива вером, а не знањем, а не законом? Зато што је Господ и Бог Исус Христос донео људима таква божанска блага и таква божанска савршенства, каква огреховљени ум људски и савест и срце ни замислити нису могли, нити могу, а камоли знати их и добити их својим моћима. Победити смрт и дати човеку бесмртност и живот вечни, који је то ум људски могао сматрати за могуће и нормално и логично? Ниједан. Вера у то – вера је у немогуће. А то баш и јесте оно што је Господ Христос учинио за род људски: једини Он учинио је оно што је по свима законима људске огреховљене логике, логике „затворене под грех“, апсолутно немогуће. Учинивши немогуће могућим, Он је људима дао веру, веру која обухвата све Његове богочовечанске подвиге на земљи: победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом; и све Његове богочовечанске дарове: Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све остало што је потребно за човеково бескрајно усавршавање у Богу и ка Богу, за човеково обожење, за човеково обогочовечење, за постигнуће оног јединог достојног циља људског постојања у овом и у свима световима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески – Бог (Мт. 5,48; ср. Лк. 6,36). Имајући све то у виду, Спаситељ је и рекао запрепашћеним поводом тога ученицима Својим: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19,26). Суштина и новина новозаветне богочовечанске благовести и састоји се у томе, што Бог, поставши човек, чини у нашем човечанском свету могућим и остварљивим све што је божанско (ср. Лк. 1,37; 18,27). Људска немоћ и Божја свемоћ, ето то је дилема; и то је вера у Христа. Богочовек личношћу и подвигом Својим уклања ту дилему, ту антиномију, и као Бог чини да у човечанском свету немогуће постане могућим, и даје људима ту силу, да и они то исто чине (ср. Јн. 14,12). Отуда свети апостол Павле и објављује реч и стварност коју нико од људи није могао без Христа Богочовека ни стећи ни изрећи: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“ (Флб. 4,13).
Када Закон Мојсијев, Закон Божји не може спасти, и нема силе, како онда ти – огреховљена савести људска, и ти – огреховљени разуме људски, и ти – огреховљена вољо људска, можете знати и умети и имати моћи да спасете човека и род људски од греха, смрти и ђавола? Шта вама треба? Једно: да се ослободите греховности своје. Тада ћеш ти, савести људска, божански јасно сагледати и видети разлику између добра и зла, и стећи љубав за добро и мржњу за зло. А то ћеш постићи, ако себе жртвујеш вери Христовој предавши јој се потпуно, да те она преради, прероди, препороди, преобрази, освети, обожи, обогочовечи. Тако и ти, огреховљени разуме људски, и ти огреховљена вољо људска, и ти огреховљена логико људска, и све што се човек зове, – свима је вама само један лек од смрти и греха: вера у Богочовека; и једина победа над грехом, смрћу и ђаволом: вера у Богочовека; и једина бесмртност и вечност и блаженство у Истини Вечној, у Правди Вечној, у Љубави Вечној, у Радости Вечној: вера у Богочовека. Савести моја, шта ћеш ми ти, ако ме не приведеш Христу, да те Он освети, обожи, обогочовечи? Без њега – ти си ми непотребна! без Њега – ти си ми мука и терет! иди од мене, беспомоћна слепице! И ти разуме, шта ћеш ми, ако ме не приведеш Христу који те једини може исцелити од свих твојих немоћи и болести и заблуда? Без Њега, Божанског Сверазума, Свелогоса – не требаш ми! О, проклет, проклет, проклет био! јер си ме безброј пута у заблуде заводио, и у бесмислице потапао, и у смрти сурвавао! Нашта ми све моје, све што мене чини мноме? Не треба ми ни овога ни онога света, ако не постане Христово, и тиме – освећено, обожено, спасено, спасено од смрти, греха и ђавола!
 
3,24
 
Намена је Мојсијевог закона да људе води ка Христу, као ка једином правом циљу њиховог постојања, не само у овом свету него и у свима световима: јер све што је вредносно у људском бићу, налази своју божанску и човечанску пуноћу и остварење у Христу Богочовеку. Водећи и приводећи ка Христу, Закон потпуно испуњује своју дужност. Јер шта је његова дужност? Привести Спаситељу, и у Њему – спасењу, оправдању. Извршивши ту дужност, Закон престаје, јер „Христос је свршетак закона: који га верује, оправдан је“ (Рим. 10,4). Тако нам Закон би водитељ ка Христу, васпитач ка Христу – παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν, да се вером оправдамо. Вером Христовом. А шта садржи у себи вера Христова? Спасење од греха, смрти и ђавола; а спасење се постиже човековим охристовљењем, обожењем, обогочовечењем, отројичењем помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. А у томе, једино у томе је оправдање људског бића, људског живота, људске савести, свега што се човек зове. Савест је зато у теби, човече, да ти буде водитељ ка Христу; и разум је зато у теби, и воља, и срце – да ти буду водитељи ка Христу, и? да те предаду Њему вером у Њега: да би те Он обновио и преобразио и учинио новим, небеским човеком, човеком по Богочовеку и Богочовеком, по Његовом лику и облику (ср. Кол. 3,10). Јер се само Богочовеком постаје прави човек, истински човек, потпун човек, бесмртни човек, вечни човек, савршени човек. Јер само Богочовеком и савест човекова постаје чиста, савршена, те тако способна да га води путевима божанског усавршавања. Јер само Богочовеком и разум човеков постаје чист и здрав и обновљен, те тако способан да мисли о ономе што је на небу, у Христу Исусу, и да човека води свему вечном и бесмртном. Тако и воља и срце, и све што је човеково само Богочовеком постаје свето, бесмртно, савршено, вечно.
 
3,25
 
Закон, и све што је у њему, само је „сенка“ онога што је остварио Христос поставши човек, сишавши у наш земаљски свет и доневши Собом све стварности неба (ср. Кол. 2,17). А те су стварности? Божанске стварности. Јер доневши себе, Бога на земљу, Он је донео и свесавршену Свестварност: свестварност Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Добра, Вечног Живота. И све то оваплотио у тело људско, у тело Своје, и учинио човечански реалним и опипљивим за свако људско биће. И основао на себи и собом – Цркву, тело Христово, у коме је сва пуноћа Божанства (Кол. 2,9; Еф. 1,23); и Њега Бог Отац даде за главу телу Цркве (Еф. 1,22). На тај начин „тело Христово“ је постало сместилиште и обиталиште свих небеских, божанских стварности. А када је тело тих стварности ту, на земљи, онда „сенка“ њихова није ни потребна; више нисмо под Законом; Закон се са радосном смиреношћу уклања, пошто је извршио своју дужност. Закон нас је довео Христу, а Христос нас вером Својом уводи у све божанске дарове и савршенства. Вера у Христа даје сваком људском бићу све што му је потребно за побожан вечни живот и у овом и у оном свету (ср. 2. Петр. 1,2-4). Јер у Христу се спасава, оправдава сваки који верује у Њега (ср. Д. А. 13,39). Пошто дође вера Христова, и у њој и са њом сав истинити Бог и Господ са свима Својим божанским савршенствима; пошто је Спаситељ, Богочовек Христос већ ту, са нама, заувек међу нама у Цркви Својој, онда нам није више потребан водитељ ка Христу – Закон Мојсијев. Од сада смо непосредно под Богом Господом Христом, под вером Његовом, нисмо више под водитељем, под Законом Мојсијевим. Бог Спаситељ и Месија није више обећање, већ наша земаљска стварност; Он није само на небу, већ је сав и на земљи у Богочовечанском телу Свом – Цркви.
 
3,26
 
Бог није више далеки, небески Господар и Законодавац, већ наш земаљски сажитељ, Бог оваплоћени, међу нама људима и сам човек – Богочовек, и мили, блиски, жалостиви Отац. Вером Христовом ми постајемо синови Божји, а до ње и без ње ми смо људи само створења Божја. Јер нас вера Христова рађа духовно као синове Божје. Изузетна милост и човекољубље Божје, показани према роду људском, састоје се управо у томе што нам у Христу Бог даје силу и моћ да постанемо синови Божји рађајући се од Бога (ср. Јн. 1,12-13). Који год верује да је Исус заиста Месија, заиста Спаситељ, тај је од Бога рођен (ср. 1. Јн. 5,1). Врхунац је Божјег човекољубља то што нам је дао да Христом постанемо деца Божја, и да се назовемо деца Божја (ср. 1. Јн. 3,1-2). А родити се од Бога, постати син Божји, шта значи? Значи: живети животом Божјим у свету, живети Христом, живети Духом Светим, живети Светом Тројицом – од Оца кроз Сина у Духу Светом; живети Вечном Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Животом, свим оним што је Божје и божанско и савршено и вечно и богочовечно; сав бити вођен Духом Божјим, „јер синови су Божји они које води Дух Божји“ (Рим. 8,14); јер Дух Божји и јесте тај који нас усињује Богу (Рим. 8,15); Он сведочи нашем духу да смо деца Божја (Рим. 8,16). „А кад смо деца, и наследници смо: наследници дакле Божји, а судаследници Христови“ (Рим. 8,17).
 
3,27
 
Све нам то даје вера у Христа, зато нема веће и богатије и моћније и бесмртније силе у нашем човечанском свету. Ако је до наше свесиле, ето је у њој; ако је до наше свемоћи, ето је у њој; ако је до наше свевеличине, ето је у њој; ако је до нашег свебогатства, ето га у њој. Јер шта је веће и моћније и силније и богатије за човека него постати брат Христу и сунаследник, и на тај начин све Његово учинити својим занавек, за сву вечност? А све то ми постајемо вером у Господа Христа, сви ми, и ви из незнабожаца и они из Јевреја: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“. У јединог истинитог Бога се обукосте, и у јединог истинитог човека. Чујте, у Бога се обукосте! и из вас побеже све што је небожје, ванбожје, противбожје; ишчезе и умртви се и уништи се: и грех, и смрт, и ђаво. Погледајте у себе, шта је остало у вама од вашег старог човека? Ништа! Све старо прође, и ново настаде: нови човек – Христов човек, нова савест – Христова савест, ново срце – Христово срце, нови вид – Христов вид, нови слух, нова воља, нови живот – Христов живот, све ново – божански ново, божански неостариво, божански бесмртно, божански вечно. А пре тога, били сте обучени, у кога? У грех, у смрт, у безбројне пороке и зла, а преко њих у самог – ђавола! Да, у ђавола. Јер је и грех и смрт и свако зло – одећа ђаволова, и душа његова, и вид његов, и слух његов, и воља његова. И ви, живећи у гресима, толико сте се духовно ородили и сродили с ђаволом, да сте се потпуно били обукли у њега и постали деца његова (ср. 1. Јн. 3,10); јер „који твори грех од ђавола је“ (1. Јн. 3,9). А крштење вас ослобођава од свега тога. Но то је прва половина његове свете силе, свете свесиле; а друга је: оно вас облачи у Христа, Бога свемоћног, свепобедног, свемудрог, свемилостивог, свеблагог, свечовекољубивог, свезнајућег, свевечног. И стога: ваша мисао постаде богомисао, ваше осећање богоосећање, ваша душа богодуша, ваша савест богосавест, ваша воља боговоља, ваш живот богоживот. И ви више не живите ни себи ни собом, већ живите Господом Христом и Господу Христу, животу вашем бесмртном и вечном. „Јер ни један од нас не живи себи и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо“ (Рим. 14,7-8); и ми нисмо своји, већ Христови, а Христос Божји (ср. 1. Кор. 6,19; 3,23). Све вечноживе, божанске, небеске стварности што су у Христу Богочовеку, постадоше ваше, људске, и то светом тајном крштења. А за све то, шта сте ви дали? Веру. Вером сте се одрекли Сатане, а присајединили Христу; вером сте се одрекли Сатане и свих дела његових, а приљубили Христу и подвизима Његовим; вером сте одбацили живот у греху, а усвојили живот у Богу; вером сте свукли са себе ђавола, а обукли се у јединог истинитог Бога; вером сте престали бити деца ђавоља (ср. 1. Јн. 3,10), а постали сте деца Божја, синови Божји; вером сте престали бити ђавоносци, а постали сте богоносци.
 
3,28
 
Обукавши се у Христа, ви сте се обукли у новог човека, вечног човека – Богочовека: Он људе благодаћу претвара у богољуде; Црква је Његова божанска радионица, у којој се људи светим тајнама и светим врлинама прерађују у благодатне богољуде: сви постају синови Божји, и међу собом света божанска браћа. „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“. У Богочовеку Христу све земаљске разлике што су међу људима нестају; људи се онебесују, обожују, обогочовечују, охристовљују, и за хришћане Господ Христос постаје све и сва у свима њиховим видљивим и невидљивим световима. Што је Његово, то је њихово: Његов ум – постаје њихов ум (ср. 1. Кор. 2,16), Његова душа – њихова душа, Његова савест – њихова савест, Његова воља – њихова воља, Његова истина – њихова истина, Његова правда – њихова правда, Његова љубав – њихова љубав, Његов живот -њихов живот, Његова смрт – њихова смрт, Његово васкрсење – њихово васкрсење, Његово вазнесење – њихово вазнесење, Његово Царство – њихово Царство, Његов рај – њихов рај, Његова вечност – њихова вечност, Његово блаженство – њихово блаженство. А све то хришћане духовно и благодатно уједињује у једно тело, у један организам, у једну Цркву: у њој сваки живи у свакоме и са сваким, сваки живи за све и за свакога, сваки осећа себе собом у свакоме и у свима: једно срце, једна душа, једна савест (ср. Д. А. 4,32; 1. Кор. 10,17; 12,12-27; Рим. 12,5; Еф. 3,18); сви једно у Христу Исусу, и стога сви једно међу собом, и један у другоме, сваки у свакоме, и сви у свакоме. У Христу престаје све што је „по човеку“, и настаје све „по Богочовеку“: и вредности и мерила и стварности и мисли и осећања, све бива по Богочовеку, ништа по човеку. Отуда у Христу и небивало и невиђено јединство рода људског, јединство остварено без насиља и принуда, добровољно и благодатно: богочовечанско јединство, и богочовечански ред и поредак. Јер ту је увек и у свему: на првом месту Бог, па човек; никад обратно, и никад човек без Бога. Живећи у Богочовечанском организму, телу Христовом, Цркви, људи саборнизирају и своје душе и своје савести и своја срца и своје мисли, те живе и делају из те саборности, из тог богочовечанског свејединства, и расту један са другим и један кроз другога, сваки кроз све и сви кроз свакога, заједно „са свима светима“ растући сваки у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 3,18; 4,12-13; 1,22-23; Кол. 1,24-28). Ми се сви крстимо у једно тело, били Јевреји или незнабошци, били робови или слободњаци, и сви постајемо једно тело, које је Црква; тако смо тело Христово, и уди међу собом (ср. 1. Кор. 12,13.20.27). У Цркви нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос – τὰ πάντα καὶ ἐν πᾶσι Χριστός (Кол. 3,11): Христос све у свачијој души, све у свачијем срцу, све у свачијој савести и животу и мислима и осећањима и хтењима, све у свима световима и бесмртностима и вечностима.
 
3,29
 
Ми хришћани не припадамо себи ни у овоме ни у ономе свету, нисмо своји већ Христови (ср. 1. Кор. 6,19; 4,7; 3,23; Рим. 14,7-9). То сте осетили и ви сви: нисте своји већ Христови. Живот ваш, није ли Христов? и душа ваша, а савест ваша, и истина ваша, и бесмртност ваша, и вечност ваша, и љубав ваша, и правда ваша, и ум ваш, и добро ваше, нису ли Христови? А када сте Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању. Поставши Христови вером у Христа, вером у испуњено обећање, дато Богом Аврааму, онда сте и деца Авраамова, духовна деца његова, јер: нису сви деца Авраамова који су семе Авраамово (Рим. 9,7), који су телесни потомци Авраамови. Духовна деца Авраамова су они који верују у обећање Авраамово – у Месију Христа, као што је Авраам веровао, и прими му се у правду. Вером у Христа сви постају синови Божји, и самим тим наследници по обећању: наследници са Христом и у Христу; вером Христовом наслеђују сва вечна блага, која оваплоћени Бог доноси Собом и даје за веру у Њега. Какво богатство! Вером у Христа ми постајемо наследници Божји: „наследник си Божји кроз Исуса Христа“ (Гал. 4,7), наследник свих богатстава Божјих: Вечна Истина Божја припада теби као сину Божјем и наследнику Божјем кроз Христа; исто тако припада теби и Вечни Живот Божји, и Вечна Правда Божја, и Вечна Љубав Божја, и све, све, све што је Божје у свима световима. И то све постајемо по обећању датом Аврааму, а не по Закону Мојсијевом: јер ми то постајемо вером у остварено обећање, дато Аврааму, у лицу Господа Христа: и ми Јевреји, и ви јелини, незнабошци. Неисказано је богатство Христово: незнабошци кроз Еванђеље постају сутелесници и сунаследници и заједничари тог богатства у Христу (ср. Еф. 3,8.7). Зато у Христу нема разлике између вас хришћана из незнабожаца и хришћана из Јевреја: вера у Христа благодаћу Божјом вас изједначује и уједињује у Вечној Истини и Вечној Правди и Вечној Љубави и Вечном Животу, и сви ми свим бићем осећамо да смо једно у Христу Исусу Господу нашем, који је вечна радост наша у свима животима нашим.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ехроsition Рsalm. 44,4; Р. gr. t. 55, соl. 188-189.
  2. Comment in epist. Ad Galat. 1 I b. II, сар. 3. v. 13; Р. lat. t. 26, col. 387 С.
  3. In Galat. сар. 3, 3-4; Р. gr. t. 61, соl. 652-653.
  4. Dialog cum Truph. с. 95; Аполог. I. 63.
  5. Adversus Apollinar.; Р. gr. t. 45. соl. 1276 ВС.
  6. Quaest. ad Thalass.; Р. gr. t. 90, соl. 652 BCD.
  7. Dе rectа fide ad regin.; Р. gr. t. 76, соl. 1293 В.
  8. In Galat. с. 3, v. 14; Р. gr. t. 61, соl. 653.
  9. ib. соl. 654.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *