НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
2,1-21
 
Гал. 2,1-21: 1 Четрнаест година после тога, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; 2 и то изиђох по откривењу, и изложих им еванђеље које проповедам међу незнабошцима, а нарочито угледнима, да не трчим или да не трчах узалуд. 3 Али ни Тит, који беше са мном, и беше Грк, не би натеран да се обреже, 4 и то због лажне браће која се тајно беху увукла и дошла да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе. 5 Овима ми ни за часак не попустисмо, да истина еванђеља остане међу вама. 6 А угледни – какви били да били раније, мени је свеједно, јер Бог не гледа ко је ко – мени ти угледни ништа не дадоше, 7 него, напротив, видевши да је мени поверено еванђеље међу незнабошцима, као Петру међу обрезанима, 8 (јер онај који даде снаге Петру за апостолство међу обрезанима, онај даде снаге и мени за апостолство међу незнабошцима), 9 и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који се сматрају за стубове, дадоше мени и Варнави деснице заједнице, да ми идемо необрезанима а они обрезанима; 10 само да се сећамо сиромашних, што сам се и старао да чиним.
11 А кад Петар дође у Антиохију, у очи њему противстадох, јер беше зазоран. 12 Јер пре, док не дођоше неки од Јакова, он јеђаше с незнабошцима; а кад они дођоше, устручаваше се и одвајаше се, бојећи се оних из обрезања. 13 И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење. 14 А кад видех да не иду право к истини еванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти, који си Јеврејин, незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто нагониш незнабошце да живе јеврејски? 15 Ми који смо по рођењу Јевреји а не грешници из незнабожаца, 16 па знајући да се човек не оправдава делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми поверовасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона, јер се делима закона никакво тело неће оправдати. 17 Ако се пак ми, који тражимо да се оправдамо Христом, нађемо и сами грешници, је ли зато Христос слуга греху? Боже сачувај! 18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19 Јер ја законом закону умрех, да Богу живим. С Христом се разапех: 20 и ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјега, који ме заволе и предаде себе за мене. 21 Не одбацујем благодати Божије; јер ако праведност кроз закон долази, онда Христос узалуд умре.
 
2,1
 
Еванђеље које сам добијао с неба непосредно од вазнесеног Господа, и откривења кроз која сам га добијао, ето то ме је водило и руководило у благовешћењу јединог Спаситеља и јединог спасења роду људском. Иако сам телом ходао по земљи, слухом сам, очима сам, душом сам, савешћу сам стално био на небу предстојећи чудесном Господу свеспасоносног Еванђеља, у беспрекорној и сверадосној послушности свему Његовом. Сав мој живот пуних четрнаест година био је Еванђеље у мени и око мене, Еванђеље не од човека ни по човеку већ васцело по Богочовеку, и свесрдно испуњавање благодаћу Божјом воље Господа Христа. Еванђеље у мени и ја у Еванђељу, ето то сам сав ја, и мене нема ван тога. Све што није од Христова Еванђеља, све што је ван њега – смрт је, пакао је, страшилиште је. У мом Еванђељу све је јасно, јер све обасјано незалазном светлошћу васкрслог Господа; у њему нема ничег подметнутог ни од анђела, а камоли од људи; све је у њему од Господа свевишњег. Али да се неки не би саблазнили о ово небеско Еванђеље, откривено ми и поверено ми с неба васкрслим Господом Христом, ја после четрнаест година опет изиђох у Јерусалим са Варнавом и Титом, са два сведока о небескости мога Еванђеља.
 
2,2
 
И то изиђох по откривењу, јер свезнајући Господ који зна срца свих, нађе за добро да изложим у Јерусалиму Еванђеље које проповедам међу незнабошцима, да би сви увидели да је оно исто са Еванђељем које проповедају и остали апостоли, и они најугледнији међу њима. И ја изложих своје Еванђеље нарочито најугледнијим апостолима. И моје Еванђеље, упоређено са њиховим, показа се потпуно исто, јер је од истог Господа, свемудрог и свеспасоносног. Иако сам од самог Господа знао, ја и од осталих апостола сазнадох, да нисам узалуд трчао, нити трчим: јер проповедам Вечно Еванђеље спасења.
 
2,3-4
 
У Христовом Еванђељу све је вечно; у њега су ушле и све вечне истине, уколико их је Господ открио у Старом Завету. А остало из Старог Завета, што је привремено и пролазно, не улази. Не улази обрезање, ни обредни закон и прописи. Међутим неким хришћанима из јеврејства хоће се да обрезање учине у хришћанству неопходним условом спасења. А то? То би обесланило со хришћанства, и претворило хришћанство у прање џбанова и чаша споља. Међутим, хришћанство је жива унутрашња духовна сила божанска, која преображава цело биће човеково изнутра ка споља, и спасава га Спаситељем Христом од греха, смрти и ђавола. Ту обрезање не помаже ништа, него Дух Свети који кроз свете тајне и свете врлине из основа препорађа човека и чини га новим бићем, и то богочовечанским бићем. Са тих разлога ни Тит, хришћанин из незнабожаца, који беше са мном, није могао бити натеран да се обреже, јер му обрезање није потребно за спасење. Стојећи сав за Еванђеље Христово, ја нисам ни хтео ни могао допустити да јеврејство постане услов за ступање у хришћанство, а најмање – услов за спасење хришћанина. И то не зато што презирем обрезање. Како могу презирати обрезање када знам да је и оно од Бога; када сам и сам доцније обрезао Тимотеја из обзира према слабијој браћи, али који то нису сматрали као неопходни услов спасења? Међутим у случају Тита нисам допустио обрезање због лажне браће који су хтели да обрезање учине неопходним условом спасења за хришћане, и на тај начин вас хришћане из незнабожаца заробе и поробе обредном закону јеврејском, и тако униште слободу коју имамо у Христу Исусу. Ко су та лажна браћа? Уходе од Јевреја који желе да униште Цркву Христову, и да је сву потчине и поробе јеврејству и њиховом закону. А ми знамо да тамо нема спасења, јер нема Спаситеља; тамо је све само припрема за Спаситеља и упућивање ка Спаситељу; а спасење је једино у Спаситељу, Господу Исусу Христу, Богочовеку. Спасење? – Ослобођење од греха, смрти и ђавола, које нам је само Господ Христос дао, и непрекидно даје. То је слобода, једина права слобода човекова у свима световима: слобода од греха, смрти и ђавола. И ту слободу, од које зависи човеков вечни живот, вечна истина, вечна правда, вечна љубав, вечна радост, вечно блаженство, ту слободу хоће да нам узму они који предлажу обрезање као неопходни услов спасења за хришћане из незнабоштва.
 
2,5
 
Зато ми, и ја и Тит, ни за тренутак не попустисмо, да би истина Еванђеља остала са вама и међу вама, хришћанима из незнабожаца. Да смо попустили, ми бисмо отерали истину Еванђеља од себе, а тиме и само спасење, а са спасењем и самог Спаситеља Господа Христа, у коме је сва Вечна Истина неба и земље, и сав истинити Бог свих светова, који једини спасава од ђавола и смрти и греха. У Христу Исусу сви смо једно, али не обрезањем, нити ичим јеврејским, већ Духом Светим који и гради од нас нове људе. Старо прође, све ново настаде. Прође стари човек, и настаде нови; пролазе стари људи, и настају нови, али у Богочовеку и Богочовеком, у Његовом Богочовечанском телу, у коме сви сачињавамо живе органске делове. Само тако ми осигуравамо слободу коју имамо у Христу Исусу: живећи у Њему и Њиме, по светим заповестима и светим врлинама Његовог Еванђеља, које је увек ново, и ми увек нови, ако смо у њему и живимо по њему и њиме. Знајући да је истинска слобода једино у Господу Христу, ми хришћани и јесмо хришћани само дотле док живимо у тој слободи и за ту слободу, и док смо увек готови умрети за њу.
 
2,6
 
Лажна браћа подмукло сеју лаж међу вама, лаж као да постоји неслагање између мене и осталих апостола у проповедању Еванђеља спасења. Међутим неслагања сада нема, иако га је нешто било пре Сабора у Јерусалиму (Д. А. 15,1-33). Сабор је једном занавек решио: да за Еванђеље Христово не постоји разлика између обрезаних Јевреја и необрезаних незнабожаца; пред њим они су једнаки; спасење почиње и завршава се Христом Спаситељем, зато су и услови спасења подједнаки за све људе, били они из Јевреја или из незнабожаца; незнабошцима није потребно да пролазе кроз јеврејство у хришћанство, него одмах непосредно ступају у хришћанство, као и Јевреји. Лажна браћа протурају вести против мене и Христовог Еванђеља које ја проповедам и о мом тобожњем неслагању са најугледнијим апостолима. То је њихова мила самообмана; уствари, међу нама нема не само никаквог спора него ни разлике откако је Сабор у Јерусалиму решио спорно питање о обрезању. У погледу Еванђеља мени истакнути апостоли ништа не дадоше, нити ја њима, јер смо и ја и они само слуге Господу Еванђеља, и Он исто Еванђеље даје и њима и мени. Ту ништа није од нас, осим нашег труда; а Еванђеље, од почетка до краја, од алфе до омеге, сво је од Господа Христа.
 
2,7
 
Апостоли у Јерусалиму јасно су видели да је мени поверено Еванђеље међу незнабошцима,, као Петру међу обрезаним Јеврејима. Исто Еванђеље, јер један исти Спаситељ, и два апостола и две средине. Но ни моје ни Петрово апостолство није од нас самих већ од Господа Христа:
 
2,8
 
Он даје снаге Петру за апостолство међу обрезанима као што и мени даје снаге за апостолство међу незнабошцима. Јер ко сам ја Павле, да бих имао од себе снаге васкрсавати мртве, изгонити нечисте духове, отпуштати грехе, ослобађати свих смрти, побеђивати Сатану, исцељивати од свих болести? Те снаге нема нико од људи по себи, па ни Петар. Све божанске силе, сва божанска мудрост и љубав и правда и живот, све што сачињава апостолство, све је то потпуно и само од Господа Христа. А од нас, шта? Вера, љубав, молитва, пост, смиравање пред свим тим до црва.
 
2,9
 
Благодат апостолства је иста у свих апостола, не изузимајући ни мене: сва им је дана од Господа Христа. Шта је благодат апостолства? Све оне божанске силе које су потребне за успешно проповедање Еванђеља: божанска мудрост, дар чудотворства, дар пророштва, дар исцељивања, дар речи; све оно што апостоле од људи чини апостолима, и што они као људи никада не би могли имати по себи и од себе. Ту благодат апостолства видеше у мени Јаков, Кифа и Јован, који се сматрају за стубове међу апостолима, и познаше да ми је она дата од самог Господа, зато се једнодушно сложише и пружише руку мени и Варнави да ми проповедамо Еванђеље необрезанима а они обрезанима. И ми и они увек у сагласности међу собом о Еванђељу спасења, под једним Господом и Спаситељем – Исусом Христом, и увек самостални: живећи у слободи Христовој смирено и у беспрекорној покорности Господу Спаситељу – творцу и извршитељу спасења и Еванђеља.
 
2,10
 
Стубови апостола нам само препоручише да се сећамо сиромаха Јерусалимске цркве, хришћана из Јевреја, који су много патили од својих сународника Јевреја који су остали у јеврејству, и били због тога у великој оскудици. То сам се и старао да чиним са ревношћу, и чиним.
 
2,11
 
У мени ништа није веће од Христове Истине, која ми је свемилостиво дарована чудесним Господом Исусом; ја ништа у себи не видим сем ње; и ако има у мени ревности и љубави и самопрегора, онда је све то за њу и ради ње. А та Истина, а та Свеистина јесте Еванђеље Христово, Еванђеље спасења и обожења рода људског. Без Њега – род људски није ништа друго сем лешина до лешине, које не знају за васкрсење из свога смрада, из својих безбројних смрти, из својих одвратних црвињака. Кад је у питању Еванђеље Христово, онда је све у питању, све и на земљи и на небу: у питању је и сам Бог. Јер како би бедни род људски могао знати за јединог истинитог Бога и Господа, да није Еванђеља Христовог? Кад је у питању Еванђеље Христово, онда је у питању не само наш земаљски свет, већ сви светови видљиви и невидљиви, јер сви они на њему стоје и ради њега постоје. Оно је једина свевредност, од које све остале вредности добијају своју вредност. Зато је оно једино непогрешиво мерило свих бића и ствари. Све што нема у себи духа његова лакше је од ништа, мртвије од смрти, немоћније од сенкине сенке. Апостол је њиме апостол, душа је њиме душа, спасење је њиме спасење, обожење је њиме обожење, истина је њиме истина, правда је њиме правда, љубав је њиме љубав, човек је њиме човек, вечност је њиме вечност, Христос је њиме Христос. Шта кажем? Бог је њиме Бог. Зато кад првоврховни апостол Петар дође у Антиохију, ја и њему у очи противстадох, јер беше заслужио осуду – ὅτι κατεγνωσμένος ἦν. Осуду? Да, јер је хтео да из човекоугодништва доведе у опасност Еванђеље спасења: да обредни закон јеврејски учини условом спасења за све хришћане.
 
2,12
 
Јер пре но што дођоше неки јерусалимски хришћани из Јевреја, он јеђаше са хришћанима из незнабоштва; а кад ови дођоше, он се устручаваше и одвајаше, бојећи се њих из обрезања, да их не саблазни.
 
2,13
 
И дволичаху с њим и остали у Антиохији хришћани из Јевреја, тако да чак и Варнава приста у њихово дволичење. А то дволичење, куда води? Да ли к истини Еванђеља? Знам ја, знају и сви они, на челу са првоврховним, шта је истина у том погледу: Сабор у Јерусалиму казао нам је ту истину, и донео одлуку о односу обредног закона Мојсијевог према хришћанству (Д. А. 15,23-29). Знају они ту истину, јер на њој стоји спасење света незнабожачког.
 
2,14
 
Али њихово дволичење доводи у опасност ту истину; зато, када видех да не иду право к истини Еванђеља, рекох Петру пред свима: када ти, који си по рођењу Јеврејин, поставши ученик и апостол Христов живиш као и хришћани из незнабоштва а не по обредном закону, зашто хришћане из незнабоштва нагониш да живе по јеврејски: да испуњују прописе обредног закона о чистом и нечистом, и остала предања јеврејска? Ти си на Сабору говорио: Што кушате Бога, и хоћете да хришћанима метнете јарам обредног закона, који ни оцеви наши ни ми не могосмо понети. Ми верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они (Д. А. 15,10-11). Ти знаш одлуку Сабора: обрезање, и обредни закон, нису услов спасења; а сада, бојећи се ових хришћана из обрезања, хоћеш да и хришћане из незнабожаца саблазниш и спасење њихово доведеш у питање, поступајући као да је обредни закон Мојсијев обавезан за хришћане.
 
2,15-16
 
Ми као Јевреји по рођењу знамо истинитог Бога, док незнабошци не знају истинитог Бога (ср. Еф. 2,12), и на свету су робови греха и незнања (ср. Еф. 2,3). И ми знајући истинитог Бога, знамо и Његов закон, и шта Он тражи од нас. Ми из искуства знамо да нам закон Мојсијев не даје спасење, не оправдава нас пред Богом за грехе наше, не скида их с нас, јер нема моћи. А поставши хришћани, ми опет из искуства знамо: да нас вера у Исуса Христа спасава од греха, смрти и ђавола. Да вера у Исуса Христа а не дела Мојсијевог закона, јер се делима Мојсијевог закона никакво тело не може оправдати, тојест постати праведно пред Богом и у души својој. Само вера Христова испуњује биће људско праведношћу и светошћу, и чини човека праведним и оправданим пред Богом. Јер нам само вера Христова дарује све божанствене силе које су бићу људском потребне за вођење побожног, вечног живота овде на земљи и горе на небу. Цео Стари Завет само води и приводи ка Христу, једином Спаситељу рода људског, јер ни у коме другом нема спасења, пошто нема другога имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Д. А. 4,11.12), зато што Он као Богочовек једини има моћи да спасе, и спасава, свако људско биће од греха, смрти и ђавола. Стари Завет само води ка спасењу, ка светости, ка праведности, ка оправдању, које се једино у Господу Христу остварује, и то нашом вером у Њега и нашим животом по тој вери.
 
2,17
 
Ми смо апостоли свесни, и ми хришћани из јеврејства, да је једино у Христу оправдање наше, спасење наше, и не само наше него и сваког човека уопште, и свих људи скупа. И зато смо оставили Мојсијев закон. Међутим, ако се сада поново будемо вратили Мојсијевом закону као неопходном за спасење људи, онда тиме признајемо да смо се огрешили о Мојсијев закон пошто смо примили Христа као јединог Спаситеља. И још нешто: је ли због тог нашег греха према Мојсијевом закону крив и сам Христос? је ли зато и Он слуга томе греху? Боже сачувај! Јер Христос је дошао да нам буде Спаситељ зато што старозаветни закон то није могао бити. И Господ Христос је Собом испунио и заменио Закон, и дао себе за спасење света, и као Богочовек постао једини Спаситељ рода људског под небом. И сада, ако ми сматрамо себе да смо грешници зато што држимо да нас закон Мојсијев не може спасти, је ли због тога Христос слуга том нашем греху? Боже сачувај! Него је тај грех – наш трех, а не Христов.
 
2,18
 
Шта ми у том случају радимо? Безуман посао: зидамо оно што развалисмо; васпостављамо Мојсијев закон који је Христом испуњен и замењен. А то је већ преступ, и ја се показујем као преступник: јер после Христа, који је уклонио Закон, враћамо Закон и приписујемо му силу спасења и силу оправдања, које он у себи нема. После Господа Христа и Његовог Еванђеља држати Закон – преступ је не само према Еванђељу, него је преступ и према самом Мојсијевом закону који је као немоћан и беспомоћан довео до Христа и Еванђеља и онда им уступио место. Желећи да обредни закон старозаветни наметнемо незнабошцима који прелазе у хришћанство, да га учинимо саставним делом Христовог Еванђеља спасења, ми уствари рушимо Еванђеље а поново из рушевина дижемо обредни закон који је и постојао зато да нас припреми за Еванђеље спасења, и када се оно јави, да нас потпуно препусти њему. Штавише, ми смо преступници и према самом том Закону који је нашао своје испуњење и свој завршетак у Христу Исусу (ср. Рим. 10,4).
 
2,19
 
Старозаветни закон је имао за циљ: да ме приведе Христу, који је „свршетак закона“ (Рим. 10,4). Извршивши ту дужност, Закон је престао да ме води, јер то сада чини сам вечни Бог и Господ – Исус Христос; зато сам ја мртав Закону, и то на захтев самог Закона који ме привео Христу и предао Њему заувек, и тако ја уствари Законом Закону умрех. Међутим, ако бих се сада поново враћао Закону, ја бих се огрешио о сам Закон, који је зато и дат Богом да нас припреми и приведе Христу, па да онда престане. Ја Законом Закону умрех, да Христу Богу живим и у овом временском и у оном вечном животу, јер је Он ради тога и дошао: да људима да живот вечни (ср. Јн. 17,2-3; 3,15-16,36; 5,24; 6,47; 1. Јн 3,15; 5,11.20). И тај живот вечни Господ Христос даје целокупним Својим Богочовечанским подвигом спасења, који врхуни у Његовом животворном и животодавном крсту. И вечни живот је живот у Христу, Христом и са Христом; спасење је у доживљавању Њега у Његовом Богочовечанском животу; спасење је живот у Спаситељу и по Спаситељу. А сврх свега, спасење је сараспињање себе распетом Христу; и ја се с Христом разапех, да бих с Христом васкрсао у живот вечни, победивши све смрти, све грехе, све ђаволе. Несумњива је истина: ко се сараспиње с Њим, тај и саваскрсава с Њим; јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем (Рим. 6,6). Свепобедним крстом Својим Господ је убио и смрт и грех и ђавола (ср. Кол. 2,13-15); тако их и ми убијамо само сараспињући се Христу. Отуда, који су Христови – распињу тело са страстима и жељама, а живе и ходе Духом Светим (ср. Гал. 5,24-25). С Христом се разапех, и тако умртвих грех, умртвих смрт, умртвих ђавола, и саваскрснух са Христом у нови, вечни живот, који је сав у Христу и од Христа:
 
2,20
 
и ја више не живим, него живи у мени Христос. Како? Кроз Своје свете тајне и свете врлине, преко којих ме свемилостиво испуњује Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, Вечним Животом: Собом – јединим истинитим Богом и Господом. А све то ја сам никада не бих могао дати себи, нити би ми ико од људи то могао дати. Где је та сила у људима, у човеку уошпте, која им може дати Живот Вечни, Истину Вечну? Кратке су и немоћне мисли човекове, кратка и немоћна осећања, кратак и немоћан живот, кратка и немоћна снага, јер их непрестано нагризају, смањују, умртвљују греси, страсти, смрти, ђаволи. Једино са Господом Христом све се у човеку мења: из пролазног у непролазно, из смртног у бесмртно, из временског у вечно, из човечјег у богочовечно. Јер једини Он, Вечни Бог и Господ, човекову мисао преображава у богомисао, и тако је чини вечном; и човеково осећање у богоосећање, и тако га чини вечним; и човеков живот у богоживот, и тако га чини вечним; и човекову снагу у богоснагу, и тако је чини вечном. И када у мени благодаћу живи Христос, Он живи у мени Својом Вечном Истином, – а ко ће њу усмртити? Он живи у мени Својом Вечном Љубављу, – а ко ће њу умртвити? Он живи у мени Својим Вечним Животом, – а ко ће њега убити? Он живи у мени Својом Вечном Правдом, – а ко ће њу уништити? Он живи у мени пуноћом Свога Божанства, – а ко ће ту пуноћу окрњити? Васцела тајна живота је у Њему, и у њој васцела тајна Истине и Правде и Бога, јединог истинитог Бога у свима световима. А ван Њега – све сама смрт, језива, ужасна, наказна. Јер без Њега и ван Њега живот није друго до постепено или нагло умирање у мукама, у страстима, у гресима; умирање кроз мисли, кроз осећања, кроз жеље, кроз дела; умирање које се неминовно завршава вечном духовном смрћу, у којој вечито? – Непрекидно самоубијање, самопрождирање, самовијање обезбожене самосвести. Мој живот без Њега? Та то је непрекидно вихорење свих вихора смрти кроз све урвине мога људског бића. Чиме ћу зауставити то моје језиво умирање кроз све мисли, кроз сва осећања, кроз сва дела, кроз све животе? Ничим, ничим, ничим! и никим, никим, никим! до само – Њиме, чудесним Богочовеком, сладчајшим Господом Исусом. Јер само Он, сјединивши у Себи васцелог Бога са васцелим човеком, Својим Божанством дао је природи људској вечни живот и вечну истину. И у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, ми се приопштавамо томе вечном животу, и живимо њиме стварно и истински још овде на земљи, да се то продужи и кроз сву вечност на небу. Само као сутелесници Богочовекови ми постајемо поседници тог истински вечног живота (ср. Еф. 3,6), и испуњујемо се „сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3,19), и тиме побеђујемо сваку смрт и – све смрти, сваки грех и – све грехе, сваког злодуха и – све злодухе, доживљујући божанску пуноћу људскога бића у свима њеним савршенствима. И тако Христови људи постају „богови по благодати“, богољуди по благодати, и на тај начин испуњују главно назначење човекова бића у овом свету. Јер шта је човеково главно, Богом одређено, назначење? Да путем светих еванђелских тајни и врлина порасте „у човека савршена, у меру раста висине Христове – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ“ (Еф. 4,13; ср. Кол. 1,28), да васцело биће своје испуни Господом Христом, свим Његовим богочовечанским силама, и тако живи богочовечанским животом и у овом и у оном свету. И Христов човек свим бићем осећа да је сав живот људски од почетка до краја дар Христов, па и сам живот у телу сав је тајном својом и силом својом од Њега. И што ја сад живим у телу, живим вером Сина Божјег који ме заволе и предаде себе за мене, иначе би ми хиљаде смрти досад украле и душу и тело. Но свемилостиви Господ, Једини Човекољубац, који једини потпуно зна немоћ природе људске, предаде себе за мене, да би ме избавио од вечне смрти у коју ми васцело биће уваљују греси. Вера ме духовно сједињује са Господом Христом, извором живота, и ја њоме црпим из Њега живот, прави живот и телу моме. Јер шта је живот у телу људском ако у њему нема Бога? Пакао један, и два и три и четири и хиљаде паклова: свака ноћ у телу без Бога – пакао, сваки дан; и не само то, него и сваки час и сваки тренутак – пакао. Да, то је био, и то би занавек остао живот човеков у телу, да у тело људско није сишао и оваплотио се чудесни Бог и Господ Исус Христос, да га испуни Собом, и тако претвори у храм, у обиталиште истинитога Бога, и на тај начин истера из њега све смрти, све грехе, све злодухе, и учини га достојним божанске бесмртности и блаженства и раја у Својој Божанској вечности. Господ се са телом вазнео на небо, и вечито живи у телу на небу с десне стране Бога Оца, изнад свих сунцезрачних Серафима и Херувима; и на тај начин уздигао и узвеличао тело славом коју ум људски ни замислити не може, и зацарио га у вечном царству Тросунчаног Божанства. И ја, што живим у телу, живим вером Сина Божјег, јер ми је једино та вера открила смисао, божански смисао тела људског: да је и оно за Господа и за Његову Божанску вечност, и да је Господ за тело (1. Кор. 6,13). Тек у Богочовеку тело је добило своју вечност кроз богочовечност, и добија је кроз благодатно обогочовечење у Богочовечанском телу Христовом – Цркви.
 
2,21
 
За сваког човека који очима нормално гледа, и ушима нормално чује, и умом нормално расуђује, и срцем нормално осећа, очигледно је до најопипљивије, до вечне убеђености, да је једино у Господу Христу спасење и оправдање рода људског, и сваког човека посебно. То је благодат Божја, изливена на нас спасоносним богочовечанским подвигом Господа Исуса. Одбацити ту благодат, исто је што и одбацити спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, и осудити га на живот у хиљаде и хиљаде паклова. Старозаветни закон је био немоћан да нас спасе од троглавог но троједног чудовишта: греха, смрти и ђавола. Он нас је само привео к Спаситељу, а Спаситељ нас је спасао Својим чудесним богочовечанским подвигом. Јер да је Закон могао спасти род људски, Господ Христос не би ни сишао с неба на земљу, не би постао човек, не би умро за нас, не би васкрсао за нас, за спасење наше, за оправдање наше. А када је човекољубиви Господ Христос већ дошао и извршио спасење рода људског, онда је безумље враћати се Старозаветном закону и од њега очекивати спасење.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *